Ванредно Стање

ЗАШТО СЕ ОДРИЧЕМО ЖРТАВА ГЕНОЦИДА?


ЗАШТО СЕ ОДРИЧЕМО ЖРТАВА ГЕНОЦИДА?

1.КОМПЛЕКС ГОСПИЋ-ЈАДОВНО-ПАГ

Комплекс логора смрти НДХ, Госпић-Јадовно-Паг дефинитивно најисправнији облик назива, и облик назива који се  усталио у науци, али и у настојањима меморијализације (уз још „Госпићка група логора“ – о  чему се може уско-стручно расправљати), или скраћенo Јадовно 1941. јесте класичан примјер извршења геноцида. То доказује велики број чињеница, а некима од њих ћемо посветити пажњу и у овом осврту.

05.01.2013. ЈАДОВНО

prezentacija-bg-prijeklo

Графички преглед мјеста рођења, до сада идентификованих, Јадовничких Жртава (приредио Александар Симић)

Сам појам геноцида можемо посматрати на више начина: историјски, формално-правно, политички, социолошки, па и културолошки. Полазећи од појма дефиниције геноцида морамо се вратити до 1943. године и Рафаела Лемкина, америчког  адвоката, Јевреја поријеклом из Пољске. Подстакнут страдањем Јевреја, он је направио приједлог дефиниције геноцида, који је касније, додуше нешто модификован политичким утицајима, усвојила Генерална Скупштина Уједињених Нација 1948. године. Овај орган УН  је прво 11. децембра 1946. године прогласио да је по међународном праву геноцид злочин осуђен од цивилизованог свијета, и у супротности са духом и циљевима Уједињених Нација; Затим је 9. децембра 1948.године усвојена Резолуција 260 (III) Уједињених Нација  о спријечавању и кажњавању злочина геноцида.

Наравно, не улазећи сада дубоко теоријски  у детаље, геноцид је народоубиство, или једноставније речено: системско, организовано уништење групе. Само питање дефиниције групе, тј. шта подразумијевамо под групом донијело је највише недоумица у науци, и са историјског, правног и дугих становишта. Тако у једном обичном прегледу дефиниција појма геноцида можете наћи у зависности од аутoра и по двадесет различитих дефиниција. Не улазећи у детаље, они које то више занима или се једног дана буду бавили тиме, на том путу наћи ће и причу везану за тзв. Раселов трибунал и дефиницију геноцида везану за третирање односа групе и појединца, између осталог и под утицајем једног нам познатог имена- Владимира Дедијера. Таква дефиниција (и дефинисање појма групе) имаће доста утицаја на дешавања везана за кoнтекст аналогије геноцида везаних за 90-е, гдје наравно најдебљи крај извлаче Срби. Но, о томе више неки други пут.

Амерички научник, наш савременик, Грегори Стентон као резултат својих истраживања доноси двије скале степени, тј. фаза злочина геноцида. У науци је прихваћена и усталила се она од 8 степени: разврставање, обиљежавање, дехуманизација, организација, поларизација, идентификација, истријебљење, порицање. 

Управо на примјеру комплекса логора смрти НДХ, Госпић-Јадовно-Паг, покушаћемо представити само неке степене на које ћемо посебно обратити пажњу.

Системски приступ извршењу злочина народоубиства показује више чињеница. Распрострањеност логорског комплекса, његово нарастање, али и затварање (пресељење епицентра геноцида у Јасеновац) показују основне карактеристике геноцида, намјеру и системски приступ. Први затвореници у централни госпићки герихт примљени су већ десетог априла послијеподне. Видјећемо мало касније зашто је то значајно. Читава државна инфраструктура НДХ кроз 132 дана постојања комплекса учествује у извршењу овог страшног злочина. Жртве са територије цијеле НДХ стижу у Госпић, касније на Велебит и острво Паг и низ успутних и других стратишта, јама логорских мјеста које никако не смијемо заборавити. Путовали су тако сточни „г вагони“ са натпсиом покварено воће, с људима предодређеним искључиво за сурово уништење. Постоје документи – окружнице, о упућивању прво елите, а затим и осталих слојева народа Срба и Јевреја у Госпић. Занимљиво је да је прво уништена елита народа у комплексу, па се онда касније кренуло са организованим довођењем ширих слојева. Дакле, обезглављивање, онемогућење отпора, па уништење добро познат и уходан сценарио.

У исто вријеме, рецимо, поједини  Хрвати и други полтички непријатељи не упућују се за Госпић, што, како каже у свом раду на конференцији о Јадовну професор  Милан Кољанин, јасно свједочи о намјени комплекса – уништењу[1].

Овдје морамо размотрити једну важну чињеницу везану за друштвени и државни систем који чини геноцид и улогу појединца.  У модерној науци о холокаусту и геноциду често се расправља о улози друштва и појединца. Отприлике, досадашња достигнућа се могу сажети у сљедећем. Кривицу имају злочинци,и налогодавци, а одговорност свако ко је, на ма који начин, учествовао у процесу геноцида, дакле у транспорту, индустрији, интелектуалној сфери, чак се расправља о томе колика је одговорност оних који никако нису учествовали, али су знали и нису покушали спријечити“. Ту се најчешће наводи примјер скретничара који преусмјерва вагоне са жртвама или рецимо слободног интелектуалца који се прави да не види извршење злочина. Тај систем извршења и посматрања можда је најочигледније дефинисан у књизи о холокаусту, врхунског научника из ове области Раула Хилберга што се види из њеног самог назива : Злочинци, Жртве, Посматрачи.

Систем логора, као што смо рекли, расте а само неки од хронолошки важнијих датума-преломница су :

10. април – Госпићки герихт прима прве заточенике;

Друга половина маја – формирање логора Јадовно – на мјесту Чачић долац на Велебиту;

24. јун – Јадовно достиже свој максимални обим и капацитет, а на острву Пагу формирају се логори за Јевреје и Србе;

21-23. августа  затварање логора послије реокупације друге окупационе зоне од стране Италијана.

Хронолошка скала је јако битна и код показивања намјере, капацитета, али и надоградње и системског функционисања  комплекса ждерњаче. На њу ћемо се вратити још и касније, код говора о порицању.

Битна чињеница коју морамо, још једном, нагласити, да како неки покушавају представити Јадовно никако није локално ни по обиму, ни по значају, нити по поријеклу жртава. Зашто је локација комплекса логора баш ту гдје јесте? Постоји више разлога за то.

Прво: Госпић  је жељезничко средиште, дакле, опет се враћамо на тај инфраструктурни моменат.

Друго: тај природни феномен крашких јама.

Треће: Лика као усташко средиште прирпемано још из „италијанских дана“ усташког покрета – та пропагандна веза са тзв. Велебитским устанком у Брушанима.

И четврто, можда најбитније, поготово код доказивости намјере, јесте концентрација српског становништва. Дакле, осим довожења жртава из свих крајева НДХ, намјера је јасна: уништити локално српско становништво Лике и Крајине.

Све су то показатељи јасне намјере као и нека предратна испитивања јама и терена, још низ чињеница о којима би могли расправљати, који једноставно приказују намјеру злочинца, тј. намјену система. Ове чињенице су битне и због  планског дјеловања, тј. планирања злочина. Тај моменат намјере и плана је круцијалан, за специфичност злочина геноцида и његово доказивање.

Јадовно је јако значајно и када се посматра са међународног контекста холокауста и геноцида.  Постојање логора смрти за Србе и Јевреје много прије конференције у Ванзеу и „рјешења коначног питања“ само су дјелимично обрађена тема. Независној Држави Хрватској , њеном руководству, друштвеном систему, није требао никакав подстицај од стране Њемаца за уништење Срба, док су и уништавање Јевреја и Рома поред малих подстицаја била довољна, прије свега, жеља за додворавањем моћним савезницима. Јако значајно, оно што често заборављамо, да нагласимо логор за жене и дјецу у мјесту Метајна јесте први те врсте у ратној Европи. Дакле, један систем свјесно жене и дјецу шаље у логоре и то је осим тих специфичности и идеологије друштва и државе НДХ за глобални контекст значајно и због аспекта дехуманизације жртве, који је као што сте видјели раније један од основних предуслова  извршења злочина геноцида.  Увјерити потенцијалног будућег злочинца да жртва није уопште људско створење, да њено понижавање и убиство нису кажњиви, напротив, доносе добро своме народу. Овдје морамо увести један нови моменат идеологије хрватског праваштва и његовог родоначелника Анте Старчевића и константног прозлеитизма и језуитизма крсташког похода  Римокатоличке цркве. То су постали темељи државног и повијесног права, тиме и  хрватских настојања чију експлицитност најбоље видимо управо у оличењу  система логора НДХ, прво Јадовна, онда и Јасеновца. То показује суштину једног система који у свом средишту садржи негацију, дехуманизацију и уништење, прије свега, оног што је српско. Наравно ни антисемитизам ту не недостаје. Изјаве које, између осталог, видимо и у материјалима изложбе Моје Јадовно, показују класичан уџбенички примјер дехуманизације:

Анте Старчевић (1823-1896) оснивач Странке права, идеолог мржње и србофобије: ,, Узмимо у човјеку три ступња савршенства: ступањ животиње, ступањ разборитости и ступањ ума. Славеносерби нису потпуно достигли ни најнижи ступањ и из њега  се не могу дигнути“.

Амброз Кузмић управник имања Загребачке бискупије о Србима у извјештају од 13.новембра 1700. године: ,, Било би боље Влахе всзе поклати него зтаниити, нити цзесзарова светлозст орсзаг сними нигдар не буде зталан нити миран“. 

Ово су  нам показатљи  и да је хрватско праваштво  ушушкано у основни систем вриједности једног друштва, само испунило у НДХ и усташама упрво настојања и из 19. вијека, да не говоримо о дефинитивној уградњи тих постулата правашта у све поре хрватског друштава и политичке сцене између два велика рата, кроз хрватску сељачку странку итд.  На овом примјеру јасно се види неистинитост оног настојања гдје се данас покушава да се за сва зла НДХ окриви група усташа стигла на два камиона из Италије. Напротив, из овога можемо видјети да су то вишевјековни социјални, вјерски, идеолошки процеси дугог трајања који су само резултирали геноцидом у најповољнијем за њих моменту, тј. у НДХ, односно у међународном оквиру који је, између осталог, проузрокован холокаустом.

Улога Италијана код посматрања овог комплекса логора смрти је вема специфична. Да не улазимо сад у тај компликовани систем односа на релацији Рим – Загреб – Берлин, што се тиче Јадовна, Италијани су знали за злочине и конкретно у овом систему не чине готово ништа, поготово на Пагу (из више разлога) све док не долази до опасности устанка српског народа у борби против физичког уништења и немоћи контролисања истог, тј. док не долази до реокупацје друге окупационе-интересне зоне и затварања комплекса логора у другој половини августа 1941. У другим дијеловима српског простора Лике и Крајине имамо доста примјера спашавања српског становништва и то треба рећи и нагласити, али не смијемо падати у идеализовање, чему смо дефинитивно склони. При свему томе морамо схватити интересе и настојања више страна у рату, ратни контекст, хрватско-италијански сукоб интереса, интересе Њемачке, кокетирања са савезницима, итд…

 prezentacija-bg-zrtve
Име, лице и број – сурова статистика

Саставни дио злочина геноцида јесте одмах након извршења уклањање трагова. Одабравши крашке јаме, море и друга мјеста злочнци су знали да ће касније евентуално  јако тешко бити ући у траг жртвама. „Тако је Туђманова неморална идеја о „јасеновачком миту“ само дио ширег морбидног процеса порицања,умањивања и сакривања злочина чији су почетак истраживачи овог феномена лоцирали још у току самог Другог свјетског рата. На примјер,  SS Sonderkommando 1005  је био посебна јединица формирана већ 1942. године са задатком да ископава и спаљује жртве масовних покоља да би се сакрили трагови злочина. Та јединица је то радила како по Бјелорусији  и Украјини, тако у Београду у Јајинцима, перфектно усаглашена са усташама које су у исто вријеме прекопавале масовне гробнице у Доњој Градини и тијела бацали у Саву  или их топиле у казанима који се и данас могу видјети на Градини“.[2] У Јадовну имамо зачетке тих процеса и са таквим чињеницама морамо рачунати у науци, меморијализацији и културолошком склопу.

Ова етапа злочина значајна је због тога  што се улази у новију нама ближу, па и савремену етапу релативизовања и порицања злочина. И они који се баве изучавањем геноцида, нажалост, данас су суочени са тим. Наука је објаснила такве механизме и данас смо сви њихови свједоци. Има ту још један нови механизам порицања и релативизације који је  јако перфидан, а то је инфлација појма геноцида[3], гдје се просто речено све и свашта проглашава геноцидом како би се, условно речено, обезвриједили они злочини који то заиста јесу.

 

2. ПОРИЦАЊЕ , РЕЛАТИВИЗАЦИЈА – КУЛТУРОЛОШКО ПОЛИТИЧКИ ОКВИРИ

С убицама су цркве стварали
и с издајником горде тврђаве,
у заклетви те свакој варали,
на води дигли мосте рђаве.

На згаришту ти држе говоре,
на губилишту подло пирују,
на буњиштима саде ловоре
и мртве уче сад да мирују
.

(Јован Дучић: Своме роду  – одломак)

Порицање је саставни дио злочина, оно је елемнат злочина карактеристичан по томе што се са њим сусрећемо и данас и то у великом интензитету. Порицањем, али и релативизацијом злочина може се слободно сматрати и период у бившој Југославији када се жртви одузимао, лични, вјерски и национални идентитет због кога је и страдала.  Стављање жртве у револуционарни контекст, а знамо да је устанак био привилегија само једне стране, бар по том историјском конструкту, била је масовна системска појава, у социјалистичкој Југославији – владајући наратив. Е, ту је Јадовно било карактеристично због немогућности везања за устанак и тиме, је ли, и револуцију. И то је један од битних разлога запостављања, искривљивања контекста и сакривања чињеница о геноциду који је почео овим комплексом.

Данас, када  бар тако вербално  вјерно дозивају тековине „антифашизма“, Хрватска историографија, публицистика, јавност, политичари на све могуће начине покушавају да омаловаже, прикрију, искриве чињенице о Пагу, Јадовну, Госпићу. Из којих разлога  то нам је свима јасно и то говори, између осталог, и о карактеру једног друштва. И нема ту ништа спорно, они ће то радити на све начине (у јамама не постоје кости, није био системски злочин, четници су криви за устанак и злочине) а ми потомци и поштоваоци жртава треба да знамо своје и да необоривим чињеницама чувамо истину и сјећање на наше претке – мученике. Проблем је што данас у нашем етничком корпусу имамо појединце, интересне групе и организације које или спроводе, свјесно и несвјесно елементе хрватске културолошке борбе против истине о геноциду, или једноставно раде унутар тог система и за материјалне и друге бенефиције.

prezentacija-bg-kosti

Принцип омаловажавања и дискриминације жртава

Ови који раде несвјесно, раде то због лијености, недостатка осјећаја пијетета према жртви геноцида, или једноставно зато што иду у својим дјелима и каријерама линијом мањег отпора.  Навешћу један свјеж примјер, који нема конкретне везе са Jадовном, али показује детерминанте у којима функционише тај принцип, начин или јавни стил. Наиме, био сам недавно присутан на презентацији рада окружног тужилаштва Бања Лука у вези са ратним злочинима. И изађе главни тужилац, онако ваљда, по дифлуту самоувјерен, мало и потцијењивачки према студентима и пуних уста прича о урађеним стварима у претходном периоду. Садржала је та бесједа теоретски увод о ратним злочинима, геноциду над Јерменима, холокусту, декларацији УН о геноциду, затим о незастаријевању ратног злочина. Онда се прешло на овај посљедњи рат, питања и дилеме у вези са тзв. Хашким трибуналом и сл. Иначе, радом тужилаштава за ратне злочне  БиХ могу бити задовољни само они који нису Срби. Нажалост, ни правосудни систем РС коме ово окружно тужилаштво припада не даје за сада резултате које очекујемо као одговор на системско инситуционално правосудно проглашавање Срба кривим за све на просторима Балкана.

И кад је завршен тако  тај уводни дио наступа, ту, недалеко од Дракулића, Шарговца и Мотика, гдје је 7. фебруара 1942. без испаљеног метка убијено 2500 Срба, од чега 550 дјеце; недалеко од највећег српског подземног града Градине и Јасеновца ни једном ријечју се не споменуше српске жртве геноцида из Другог рата. Не могавши  да не поставим питање и нагласим низ неких фактичких грешака, које су се изнијеле и она најкрупнија, да ту, у средишту великог злочина ни једном ријечу се није споменуо геноцид у НДХ.  То нам између осталог говори колико је то и културолошки – самопорицајући проблем. Нагласио сам и наш системски нерад поводом истраживања и санкционисања злочина из Другог свјетског рата с обзиром на декларацју коју је и сам напоменуо о незастаријавању ратних злочина, а нарочито злочина геноцида. Споменем ту и недавни случај из околине Градишке када се након сумње у поријекло одређених земних остатака сазнало да нису из овог посљедњег рата него из претходног и када је једноставно пређено преко тога.  Јасно је изнесено питање  није ли то дискриминација жртава којој сви присуствујемо, нека нова и перфиднија, која се свакако надограђује на ону националну.  Ту „друг тужилац“ представник једне институције која би требало да о тим стварима води рачуна, пуних уста одговара, у стилу „кога то још занима“ и да је одмaх чим је дошао на ту дужност зауставио све истраге везане за Други свјетски рат.  Поменувши му резолуцију и законске акте, и дужност као и поновљено питање није ли то дискриминација жртава, покушао сам још једном да добијем адекватан одговор. Онако љут, у невјерици како га тако нешто можемо питати прешао је на сљедеће питање. То вам набоље показује да је поред институција и резолуција потребно, прије свега, имати свјесног појединца, основу друштва које разумије процесе и има правилан однос према страдању. Ето док центар Симон Визентал и данас широм свијета прогања ратне злочинце, врши притиске на све свјетске владе за изручење и задњег старог злочинца , ми смо ту гдје јесмо и добијамо одговре какве добијамо. Тежак је пут пред нама, али ако смо ишта научили овим досадашњим радом јесте да и поред свега нема одустајања.

Нећемо овдје посебно причати о тим очитим начинима релативизације, негације порицања злочина геноцида у НДХ уопште и посебно у комплексу Госпић – Јадовно – Паг.  Потпуно нам је јасан културолошки склоп – систем вриједности из којег они (начини порицања) долазе. Кад смо код тих начина много опаснији су они перфидни начини у којим учествују, нажалост, и припадници српског народа, неких институција и представници организација које увелико дјелују и на нашим државним просторима у Републици Српској и Србији.

Наиме, потпуно је јасно да систем  који генерише атаке на истину о Јадовну, на перфидне начине има своје продужетке у „ангажованој науци“ (мада је питање да ли је то наука, ако је ангажована) . Па, данас имамо тако људе који изјављују на неким комеморацијама и дешавањима које организују нпр. српски органи из Хрвтаске, да је у Јадовну за два мјесеца страдало око 15 000 људи.[4] У тој једној реченици реченој у гласилу – тједнику Новости, тј. вођства СНВ из Загреба који само декларативно наступају са српског становишта меморијалзације, а у исто вријеме спроводе све такве догађаје онако како одговара онима који поричу  и релативизују злочине, показано је много намјере. У овој једној реченици коју је изгворио историчар из Београда има много перфиднијег начина порицања од пуког смањивања броја жртава. Наиме, овом реченицом се цијепа, смањује вријеме функционисања логора – система. Ускраћује му се почетак, а самим тим идеолошка основа и везује се за, рецимо, само шести мјесец, па тако и за контекст устанка и др. Дакле, цјепкајући хронологију логора, издвајајући поједине његове територијалне и функционалне дијелове губимо привид система извршиоца. Па, тако на наше питање одакле такви подаци и како то речено је да је такве податке избацио компјутер. А шта се дешава? Тако рецимо, локално становништво које је страдало у близини комплекса логора на појединим стратиштима и јамама не води се као жртва комплекса логора – ту је случај јаме Јамине изнад Трибањ Шибуљине. Грубишнопољци који су ту доведени и убијени по тим и таквим тврдњама јесу жртве комплекса, а Срби из околине те јаме, такође, ту побијени нису жртве тог система логора. Дакле, порицање у стилу „када се спустимо у јаму ова кост јесте, а ова није жртве из комплекса логора“. Па онда и те локалне жртве које су убијене су вјероватно жртве неког инцидента, реакција на устанак, па можда на крају крајева нису жртве геноцида. Наравно, против оваквог просторног, временског, контекстуалног комадања комплекса логора смрти и у историографији може се борити искључиво чињеницама и одговорним радом како научним тако и меморијализацијски. У удружењу Јадовно 1941. стално то имамо у виду и настојимо да тако дјелујемо. Ту имамо значајну подршку у виду двотомне монографије ЈАДОВНО Др Ђуре Затезала, који је само показао све континуитете и цјеловитост  функционисања система комплекса логора. Такође, се не препуштамо нашој националној рани, инерцији, реаговању на корак супротне стране, него се трудимо да неке кораке свјесно предуприједимо и пређемо у иницијативу.  Нажалост, непостојање система заштите историјске истине у културолошком и научном погледу са српске стране отежава нам у многоме посао, јер изоловани случејави, ма колико резултат одговорног рада били у сукобу са једним системом, свјесни смо немају велику шансу за успјех. Зато се и трудимо и надамо се да ћемо успјети на разне начине да „створимо“ свјесног појединца, који је најбољи пут до системске реакције, која онда може да искористи резултате које смо већ остварили.
prezentacija-bg-sjecenje

Исјецање из контекста – омиљено оружје

Наравно, та кретања у контексту порицања и омаловажавања геноцида и првенствено српских жртава имају и своје глобалне обрисе. О томе говори и „случај“ Александра Корба, њемачког историчара, који је докторирао на теми Јасеновца –гдје је донесен закључак да над Србима није извршен геноцид, и да је то случај појединачних ратних злочина, екцеса, природних непогода, глади и сл. и све то искључуво, како он каже, на основу докумената које он једино признаје као релевантне, тј. оних усташког поријекла. Ово нам показује да настојања одређених западних кругова и проглашавање Принципа терористом, измјена контексата Првог рата имају свој наставак још јачи и интензивнији за Други свјетски рат, чија, увјерен сам, кулминација тек долази у наредном периоду.

У складу са таквим настојањима , оног још опаснијег перфидног потцијењивања српских жртава, трпања свих на Баклану у један те исти кош, кош безграничне древне мржње и злочина, који се огледа и у писању неке „договорне историје“, која је увијек узгред буди речено исјецкана из контекста,  и гдје се потпуно погрешно истичу рецимо само „деведесете“.  Таквим настојањима нимало не смета што сви ми знамо да коријени историјских процеса данашњих дешавања сежу и даље од Првог и Другог свјетског рата. Да су та настојања  потпуно у складу са хрватском културном, прије свега антисрпском, политиком потпуно је јасно. Имамо, тако рецимо, пројекат организације Документа, која је наизглед нешто објективна  и алтернативна званичном хрватском становишту. Ту је и пројекат Особна сјећања гдје је почето са сакупљањима  сјећања из посљедњег рата, прије свега, хрватских жртава па онда проширено на Србе, па додата нека сјећања и једна и друга из оног рата. Тако се по том сценарију, демагошки гледано безопасном, „све су жртве битне“ и коме то може да смета, фактички поново сви трпају у један кош. Исто тако затамњују се многи историјски процеси који су утицали на деведесте, наравно контекст српских жртава геноцида ту је тотално обезбојен. Нажалост, и представници неких српских кругова па и оних научних учествују у таквим подухватима, рецимо са сјећањима партизанских првобораца, и онда опет добијате контекст све је то исто….

Такав исти пројекат историјски неадекватан, пројекат договорног писања политички прихватљиве историје коју занимају само деведесете, злочини и слично, гдје слутите да опет ту Срби треба да извуку најдебљи крај јесте пројекат који је истовремено опасан што се њиме покушава наметнути и нека регионална сарадња са извјесном законском основом.  У случају да се неко својим истраживањима супростави том договорном историјском концепту биће и законски санкционисан. Наравно, ријеч је о РЕКОМ иницијативи. И овај подухват опет функционише на оном систему дискриминације жртава „ова кост јесте, ова није пожељна, јер је из оног рата и вјероватно је српска“.

То су само неки од примјера са каквим се перфидним културолошким политичким пропагандним системима сусрећемо у раду на очувању истине.  Без обзира на све и што знамо колико је тежак пут пред нама, трудимо се да одржимо адекватно сјећање на наше мученике. Потпуно смо сигурни да савјестан појединац, са знањем и свијести о претрпљеном геноциду, јесте најбоља основа за систем, прије свега национални који ћемо једнога дана имати у овој области. И још једном  да нагласим поготово младим људима, успомена – сјећање на наше мученичке жртве – не може бити непожељан, ретроградни чин, за један нормалан цивилизацијски систем вриједности ма какав он био, и ако се бар и формално залагао за поштовање вриједности људског живота. Дакле, ставри меморијализације и сјећања нису ретроградне, противне будућности, напротив, истина је најбољи основ нечег таквог, и оне дефинитивно нису позив на било какву мржњу, реваншизам, али су уједно и најадекватнији начин превенције злочина геноцида.

 

Дијелови овог текста су настали као припрема за предавање  о Комплексу логора смрти НДХ, Госпић-Јадовно-Паг 1941. које је одржано на Правном факултету Универизитета у Беогарду 24. децембера. 2013.

ПРЕДРАГ ЛОЗО

(Аутор је секретар УГ ЈАДОВНО 1941 и предсједник Удружења Студената Историје „Др Милан Васић“ Бања Лука)

Везане вијести: 

ЈАДОВНИЧКА БРОЈАЊА

Сјећање на кашичицу једном годишње, строго 22. aприлa

СТОП ХРВАТИЗАЦИЈИ СРПСКИХ ИНСТИТУЦИЈА

Изложба Моје Јадовно

 


[2] Јован Ћулибрк, Историографија холокауста у Југославији, Православни Богословски факултет, Универзитет у Београду, Факултет безбедности, Београд 2011, стр. 184

3 replies »

  1. У опасним околностима када се може претпоставити пријетња геноцидом,поставља се питање способности унутар српског народа да се самоорганизују и одбране. На подручју бивше југославије српски народ је, изузимајући Србију, био разуђен са својом насељеношћу па је и то био недостатак самоодбране. Чини ми се да је највећи проблем нашег народа у менталитету када не зна препознати искрени покрет за колективну одбрану. Случај заношења комунистичком пропагандом је изразит примјер у 2. св. рату како народ није у стању да препозна подвалу. Иако је четнички покрет био многобројнији у односу на партизански судбински прелом у ослобађању југославије је дошао од Црвене армије а то је кључни моменат за постављање броза на челу државе иако је био аутсајдер у организовању антифашистичког покрета. Таквог увезеног лидера међу србе занимало је само револуција и политичка доминација и минимизирање улоге срба као конститутивног народа. Није чудо што полако излазе документовани докази из 2. св. рата о улози броза код пасивног односа према усташком покрету и њиховим злочинима а активан однос је спроводио у рату против четника.

    Свиђа ми се

  2. Niko, nikada u istoriji ljudskog roda nije unaprijed jasnije najavio genocid i ostvario ga kao što je to NDH: Najavljeni trojni genocid dr. Mile Budaka: 1/3 Srrba će mo pobiti, Drugu 1/3 će mo prognati i 1/3 će mo pokatoličiti, i to je u stvari duhovni genocid, i fizički genocid klanjem i progonima-deportacijom.

    Свиђа ми се