ДЕШАВА СЕ...

Светислав Пушоњић – ЗВОНА СА ЦРВЕНОГ ТРГА


ЗВОНА СА ЦРВЕНОГ ТРГА

Светислав Пушоњић

црвени трг1

 Извор: Српски лист

Када ми је Жељко предложио да дођем у Москву, на једно месец дана, њему, Стоји и Мирку у госте, нисам то схватио сасвим озбиљно. Седели смо у Београду и пили његову квалитетну вотку, тек донету из Москве, која нас је већ подобро ухватила. Били смо добро расположени и мада је казаљка давно прешишала двојку није нам се ишло на спавање. Жељко је и иначе волео дружење, а тог дана имао је нарочит разлог да части – напокон је склопио уговор о куповини стана на Карабурми, због чега је специјално и долетео из Москве, где је радио као грађевински предузимач, остављајући напречац све своје послове. Поред куће у Сурчину, петнаест година мукотрпног рада у Русији, најзад је крунисао и “станом у Београду“. Зато сам његов предлог о мом доласку у Русију третирао више као плод тренутне разгаљености, који већ са сутрашњим трежњењем може сасвим изветрити. Осим тога, у доба када људима постаје све мрскије да им било ко дође чак и на кафу, ко још зове “у госте“, и то на месец дана.

Но три недеље пошто је одлетео из Београда, мој теча Жељко ме је звао из Москве:

– Јеси ли извадио пасош?

– Нисам. – рекох помало зачуђен.

– Па шта чекаш, мислиш ли ти долазити овамо?!

– Па… – почех да муцам. – Јеси ли ме ти то озбиљно звао?
Сада се зачудио он.

– Јебига, Свеле – рече помало увређено – ја сам мислио да ти мене сматраш за озбиљног човека.

– Наравно да те сматрам – пожурих да га умирим – него… шта знам… били смо пијани…

– Ајде не зајебавај, части ти, него лијепо ти извади пасош ових дана, па гледај да дођеш тамо неђе око Васкрса. Да те теча мало проведе кроз Москву, да видиш ову пусту љепоту што шета по улицама…

И тако сам већ сутрадан у СУП Палилула попуњавао захтев за издавање пасоша. Био је готов за пет дана. Онда сам, преко некакве путничке агенције, резервисао повратну авионску карту до Москве. Мада је теча инсистирао да не узимам карту на мање од месец дана, сматрао сам да ће две недеље бити сасвим довољно. Нисам себи могао приуштити толики број слободних дана, а и сваког госта, ипак, три дана доста, па не треба сувише злоупотребљавати туђу великодушност.

Пре него сам и схватио шта се дешава, већ сам седео у ЈАТ-овом авиону, чекајући да ме понесе ка Москви. У авиону су, поред нешто Руса и Кинеза, седели махом српски радници-грађевинци, којих је у Русији било пуно. Уморних и препланулих физиономија, прекаљених тешким радом, гледали су испред себе или читали новине, без икаквог усхита на лицу, као да не иду у Русију, него у суседну варош. Пре него сам ушао у авион, с једним од њих сам разменио неколико реченица. Неки тип из Невесиња, висок и крупан, у излизаној кожној јакни. Радио је као електричар, свуда по Русији, а када је државна грађевинска фирма пропала, бацио се у аутопревоз. Мислећи да и сам идем у печалбу, саветовао ме је да се чувам хулигана и џепароша, јер их је Москва пуна.

– Кад си у метроу нека ти је длан увијек на новчанику, а чим се смркне никада не иди пјешке и сам.

Рекао ми је да се чувам и Рускиња, јер су опасне ако ти се подвуку под кожу, сваку ти пару измаме, не зна се ни колико је наших људи, чак и ожењених, пропало због њих.

– А нашима не позајмљуј паре ни случајно – додао је на крају – јер их више никада нећеш виђети.

У авиону ме је запало место до прозора. Време је, као и претходних дана, било сиво и тмурно, небо застрто густим облацима који се већ недељама нису скидали. Ове године пролеће је начисто омануло, сунца готово да није ни било, иако је већ и април био на измаку.

Али када је авион полетео, а затим просекао кроз облаке указао се читав нови свет, сасвим другачији од оног доле. Паперјасти и вунасти облаци најразличитијих облика преливали су се у разним нијансама беле, блистајући на сунцу кога је овде, на неколико километара изнад земље било у изобиљу. Необичан је утисак услед наглог преласка из подоблачне тмуше у надоблачно бљештавило. Ти су се облаци јављали и смењивали у разноврсним јатима и колонама, као да су живи, играјући некакву чудесну Божанску игру, по само њима знаним правилима. А затим, како је авион повећавао висину, сви су се стопили у компактну згуснуту белину отежући се до у бескрај попут пешчаних дина некакве беле небеске Сахаре. Авион је клизио по том бескрају као лађа по пучини.

Призори су били величанствени. Изненада помислих како је велика милост и љубав Господња када је допустио Човеку да се попење изнад облака и баци поглед одозго, не би ли макар на тренутак сагледао Свет са Очевих висина и појмио страхотни бескрај Његових небеских перспектива. О Оче наш који Си на небесима, долазило ми је да викнем од усхићења, хвала Ти што Си мене, недостојни комад меса што ропћући гамиже земљом, подигао до ове тачке да учествујем у радости Твог погледа.

– Како је лепо. – рече Милена, девојка што је седела поред мене. Њена другарица Тамара такође се нагнула до прозорчета, упирући апарат према стаклу, чије је шкљоцање унеколико разбило чаролију.

Авион је одавно ухватио висину и сада је само држао правац једнолично брујећи, као да рула по шинама. Облаци су постајали све ређи и прозирнији, на крају их је готово сасвим нестало. Сада су се јасно видела поља, њиве, села и вароши, укоцкани као на земљописној карти. Тамара је претпостављала да смо негде изнад Белорусије. Већ је неколико пута боравила у Русији, последњи пут је провела месец дана у Новосибирску преводећи за “Рубин“ из Крушевца. Радила је као библиотекар на Катедри за Славистику Филолошког факултета у Београду. О Русији је имала само речи хвале, па је мени и Милени, којој је такође било први пут, одушевљено препричавала своје утиске са прошлих путовања. На моју молбу, исцепила је папирче из блока и побележила најважнија места у Москви, што их је ваљало обићи.

Након два сата летења авион је почео да смањује висину. Двадесетак минута касније указаше се рељефи Московске области. Густе шуме, језерца, широка зелена поља, згомилане кућице црвенкасто-смеђих дрвених фасада за које нам Тамара објасни да су такозване “даче“, нека врста викендица ван града, где Руси проводе слободне дане.

Најзад смо слетели на “Шереметјево“, један од неколико московских аеродрома, а десетак минута потом стајали смо у дугачком реду за пасошку контролу. Напокон се и то завршило, покупили смо свој истумбани пртљаг и пошли ка излазу. У маси људи иза ограде, који су се пропињали на прсте не би ли уочили онога кога чекају, угледах немирни Жељков лик, који се развуче у срдачан осмех добродошлице када ме препознаде. Пошто се изљубисмо и срдачно поздрависмо, ја му представих своје две сапутнице. Оне су имале резервисан хостел негде близу центра, па су се намерачиле да пешаче до првог метроа. Жељко није хтео ни да чује за пешачење и пре него су успеле било шта да кажу, убацио је њихове ствари у гепек свог Аудија.

– Јесте да су баш сад највеће пропке, али ћу вас одбацити бар до пола.

Укључисмо се на Ленинградское шоссе, са по четири траке с једне и друге стране,  недовољним ипак за непојамне реке аутомобила, које су се споро мицале у оба правца.

– Гледај ово, сунце ти жарко. – простења Жељко нервозно.

Као згомилани лопатама из свих праваца, аутомобили би кренули свега неколико метара па застали. Призор је деловао надреално.

– Ево ово ти је пропка. Сад ћемо можда и два сата овако.

– Ја сам мислио да нигде није као у Таковској или Кнеза Милоша кад загуши у шпицу.

– Ма каква Таковска, болан, не знаш ти шта је Москва.- рече Жељко, ловећи прилику да се убаци у суседну траку. Чинио је то, изводећи невиђене вратоломије, да је било право чудо како се са неким не удари. Више пута су му трубили.

Терај се у пичку материну. – псовао је на њихову трубњаву, настављајући са својим велеслаломом кроз незамисливи саобраћајни кркљанац. Истискивао је суседе што се, мада не баш увиђавно, показало као делотворно, јер смо како-тако ипак напредовали. Некако се докотурасмо и до места где смо требали оставити Тамару и Милену. Њих две су до тада збуњено ћутале, зачуђене и препаднуте Жељковом лудачком вожњом по асвалтним пучинама Москве. Упркос свему, нису се могле назахваљивати. Жељко им је на крају тутнуо и сто рубаља за метро и мада нису хтеле ни да чују морале су узети новчаницу. Јер ако је некоме нешто у датом тренутку потребно и ако он то може да му приушти, Жељка је немогуће одбити. Био је жустри Босанац, неретко пргав и кавгаџија, али човек највећег срца кога сам знао. Широкогруд и душеван у највећој мери.

Даље настависмо сами. Пропка још увек није јењавала.

– Само да се докопамо МКАД-а. – рече Жељко, витлајући
воланом и возећи као на релију. Извлачио се из немогућих ситуација, користећи сваку мрву простора да предухитри суседе и убаци у траку или скретање пре њих. Приликом једног скретања залетео се пуним гасом у маказе између два аутомобила, тако да је “чукање“ избегао буквално за длаку. Најзад упловисмо у МКАД где је саобраћај био знатно сношљивији. Жељко се нагло орасположио.

– Па ђе си Свеле, јебала га субота – викну раздрагано, пљеснувши ме по колену. – Е баш ми је мило што си дошао. Како ти се чини Москва?

– Не знам. Смлављен сам утисцима. Тек треба да их сварим, сад ти ништа не могу рећи.

– Само полако – рече Жељко смејући се. – Све ће теби теча да покаже, виђећеш ти шта је Русија. Нема је таке на свијету.

Онда ми је објаснио да је МКАД саобраћајни прстен кроз Москву дугачак сто двадесет километара.

– Oвом траком да идеш без заустављања, опет би дошао на ово мјесто.

Таквих прстенова било је три, или четири, са МКАД-ом као трећим. Показа ми правац у ком се налазила Баравиха, елитни крај града, нека врста московског Дедиња.

– Тамо ти живе Марко Милошевић и Мира Марковић.

Искључили смо се са МКАД-а и убрзо прошли кроз Солнцево, предграђе познато као стециште криминалаца. “Солнцевска мафија“ важила је за једну од јачих у Москви, отприлике као “сурчински клан“ у Београду. Слично њему по изгледу било је и Переделкино, где се коначно налазио циљ наше скоро двосатне вожње. Иначе, урбанистика типична за модерна предграђа, попут Медаковића или Видиковца: огромне безличне зградурине црвенкастих и белих фасада укоцкане у дуге правилне низове. Све наравно, неупоредиво веће него у Београду. Сâмо Переделкино, на пример, имало је око осамсто хиљада становника, а таква су предграђа окруживала читаву Москву.

Место је ипак одисало пријатношћу. Течина зграда налазила се на лепом месту, издвојена од саобраћаја. У њој су, уз нешто Срба и Руса, живели махом Турци, Кавкасци и Таџици, препознатљиви по тамнијим физиономијама, због којих су трпели од руске полиције више него други “иностранци“. Јер, обзиром да су сви усељеници “мували са папирима“, довијајући се на све могуће начине како би продужили свој боравак у Русији, увек је постојала опасност од “депортовања“. Али је у пракси, полиција највише заустављала несрећне Таџике чији је идентитет одавао тамнији тен, док се “белопути“ нису разликовали од Руса, па их углавном нико није ни дирао.

На паркингу Жељкове зграде, неки крупан човек оправљао је тешко хаварисана кола. Читав гепек беше разваљен, позадина добро улубљена. Напред слично. Био је то Драган Филиповић, Жељков комшија из зграде. Родом из Подгорице, у Русији је живео последњих двадесет година. Кола су припадала његовој кћерци Нини. Док је чекала на семафору, ударио ју је неки припити Рус, бацивши је неколико метара напред, тако да је предњим делом грунула у кола испред. Нешто касније, пошто сам се изљубио са Стојом и Мирком, вечерао и раскомотио, дошао је и Драган са кћерком, и док смо пили вотку у част мог доласка, Драган је препричавао своја рђава искуства у саобраћају, из чега се дало закључити да је московски саобраћај читаво бојно боље где сем правила безобразнијег и јачег, не важи ни једно друго.

– Руси су највећа стока међу словенским народима – тврдио је Драган жучно – Знаш ли ти шта смо ми Југословени за њих – господа!

Стоја се слагала, а Жељко погледа у мене осмехујући се, мангупски климнувши очима у њиховом правцу.

– Не слушај ти Свеле њих ништа, немају они појма. Русија је мајка. Мајка.

– Аха. – рече Стоја иронично. – Теби вероватно због Рускиња.

– Па и због Рускиња. – одврати Жељко кришом ми намигнувши.

На каналу ТНТ трајала је емисија “Дом 2“.

– Шта је било са Серјожом, јесу ли га избацили. – занимао се Жељко.

Он је ваљда редовно пратио ту емисију.

– Нису, тек треба да гласају.

Мирко баци презрив поглед ка екрану. Објаснио ми је да је ТНТ руска варијанта Б-92, а “Дом 2“ руски “Велики брат“.

– С тим што је “Велики брат“ мила мајка за оно што раде ови кретени. – додаде.

Момци и девојке позападњаченог изгледа, жучно су се препирали на руском. Двојица су почела да се туку, а други су их растављали. Мањи кадар у доњем десном углу приказивао је момка шиљате наранџасте фризуре и плавокосу полуголишаву девојку, који су се за то време љубили на кревету свијајући се једно око другог. Покрили су се чаршавом постајући све конкретнији. Стоја је узела управљач и угасила телевизор.

Када су Драган и Нина отишли беше око десет сати, а напољу још дан, што ме је баш изненадило. Управо се спуштао сумрак. На спавање смо отишли тек иза поноћи. Стоја ми је разместила у Мирковој соби и пре него сам легао бацио сам поглед кроз велики балконски прозор. По околним зградама још су жмиркала светла. Улице су биле сасвим пусте, само је са оближње клупе допирала галама групе тинејџера, који су се час смејали, час надвикивали.

Гледао сам у руско небо, ведро и чисто, осуто понеком звездом, још не верујући да сам заиста у Москви. У Русији. Земљи Ивана Грозног, Александра Невског и Петра Великог. Сергија Радоњешког и Серафима Саровског. Пушкина, Толстоја и Достојевског. Фјодорова, Берђајева, Соловјева, Розанова, Ивана Иљина.

Зашто ли ме је Бог дозвао овамо?

Било је то превише утисака за један дан услед чијег тутња и помаме нисам успео да заспим све до пред зору.


Жељко је полазио на посао сваког јутра пре седам, како би избегао пропке. Тренутно је имао раднике на два места, прилично удаљена једно од другог. Зачудио се када сам изразио жељу да пођем са њим, тако рано и после тако мало спавања. Нисам имао мира, желео сам да уђем у срце Москве што пре, да обиђем сва она места која ми је Тамара побележила у авиону.

Био је Велики Петак, време још лепше него претходног дана, право пролећно. Небо чисто као стакло, без облачка. Сунце се просипало по улицама и здањима, град је рудео од живости и снаге.

– Ти си нам донео сунце. – рече ми Стоја пре него смо изашли – Све до прекјуче облаци се нису скидали.

То сам сматрао добрим знаком.

Али лепо време у Москви некако је другачије од лепог времена у Београду. Имало је сасвим посебну, црвенкастију боју уз јаке ноте специфичне меланхолије коју је рађала близина Севера. Кроз њега се провлачила извесна лака сеновитост, тиха, опојна и чежњива. Лепо време у Београду, међутим, имало је уистину бељу боју, пламсајући животношћу Југа, мада такође уз јаке црте тугаљивости и меланхолије, неодвојивих изгледа од душе словенства, ма где се оно затекло.

Упркос свем Жељковом настојању, пропку ипак нисмо избегли. Негде на скретању из Рјабинове улице закуцасмо се у густиш аутомобила, истоветан јучерашњем. Џиновске колоне су час стајале час се кретале, не брже од пешака који су промицали оближњим тротоаром.

– Пху јебем ти! – опсова Жељко. – Сад ћеш да видиш кад почну да се пењу на тротоар.

У то ми је било тешко да поверујем, али се заиста догодило. После неколико минута један огроман џип је изгубио стрпљење. Једноставно је прејахао преко травњака и развукао по широком тротоару разгонећи пролазнике у страну. Полиција је због тога одузимала дозволу, али је лудило пропки било превелико искушење за живце. То је учинило још неколико возача. Иначе склон диверзијама сваке врсте ни Жељко није могао одолети. Укључио се на тротоар и возио до следећег семафора, читавих пола километра. Онда је скренуо у једну бочну улицу и тако заобишао пропку. Полиције срећом није било нигде.

Жељко се насмеја победоносно и јаче одврну касету са неким босанским новокомпонованим песмама. Слушао их је свако јутро на путу до посла, подсећале су га на родну Ријеку крај Вишеграда. Маневришући као на тркама, правећи ризичне цик-цак путање и престројавања, јављао се на мобилни сваких неколико минута. Час су га звали наручиоци, час је издавао упутства свом бригадиру Ратку или Таџику Кољи на другом градилишту. Док је разговарао са њима није пропустио да ми скрене пажњу на две прелепе Рускиње у веома кратким сукњама, дрмусајући ме лактом у њиховом правцу, док смо на семафору чекали зелено. Био је чудо од живахности и рефлекса.

– Виђе ли ону љепоту! – кликну весело пошто је завршио разговор – Нема болан, Русија је мајка! Мајка! – убеђено је поновио своју мисао од синоћ. – Не бих је мијењао ни за шта на свијету, кунем ти се!

Успут ми је показивао нека важнија здања поред којих смо пролазили, па градилишта на којима је радио и којих је било посвуда. Највеће међу њима, такозвани “Москва-Сити“, будући пословно-трговински центар гигантских размера, видео се у даљини. Међу начичканим облакодерима чија су тамна стакла блистала на сунцу, Жељко ми је скретао пажњу на један, где су његови радници озидали читав једанаести спрат.

– Москва се гради, човече! – рече са изразом победоносног задовољства, дивљења и поштовања – Њих је Путин на ноге диго! Почетком деведесетих то је била љута сиротиња, болан, по читав дан се чекало у реду за љеб. Најљепшу си Рускињу мого имати за чарапе-најлонке, а гледај сад. Нема плате мање од иљаду долара. Гледај кола – све ново, све “странци“ – ниђе “Волге“ и “Ладе“!

Заиста, по широким булеварима Москве шибали су искључиво “странци“, и то они скупоценији модели, тек понека “Лада“ или “Волга“ са углавном старијим људима за воланом. Сетио сам се русофила из Србије који су, попут мога тече Жељка, баш у модерним здањима,  платама и аутомобилима видели доказ обновљене руске моћи и Путинове заслуге.

Ја сам у томе, међутим, назирао дух глобалног капитализма заоденут маском “националног препорода“, који је гутао и упропаштавао Русију на истоветан начин као и Србију. Тај дух се очитовао и у другим појавама. Улицама су ходали људи чији су изглед, одевање и понашање одавали типичне знаке позападњачености и скоројевићизма. Екстравагантне фризуре шатиране дречавим бојама, пирсинзи, тетоваже, мини-сукње, монденске штикле, деколтеи. Све као у “европској Србији“, само на руском. Ништа од козачких предака није се назирало у младим Русима, као што ни дух хајдука и ускока није живео у младим Србима.

Упркос свему, како смо се приближавали средишту Москве моје узбуђење је расло. Осећао сам присутво славе и историје, блиставе куполе прелепих руских цркава, које су се изненада помаљале међу несагледно високим грађевинама, указивале су ми на постојање “праве Русије“ која је као и “права Србија“ роптала под наносима Модернитета и глобалне потрошачке помаме. Права Русија живела је у скривеним остацима и њу је требало пронаћи, као бисер у шкољци закопаној на дну морског талога.

Свратили смо у продавницу да купимо посну храну. Рафови су били пуни домаћих и увозних артикала. Низали су се производи из свих могућих земаља, чак и неко вино из Хрватске. Из Србије – ништа, што сам констатовао са разочарењем, мада ме је Жељко убеђивао да се то случајно тако потрефило, иначе је другачије. Међу мноштвом производа преовладавали су они са рибом и поврћем, на које су Руси стављали акценат. Узели смо некакве мариниране печурке, џем и “булочке“, мале округле хлебчиће. Затим смо допешачили до Кузњецког где је Жељко радио стан неком руском режисеру. Тамо затекосмо двоје радника, Кољу и Дину. Коља је био млади Таџик, двадесет једну годину стар. Жељко га је ковао у звезде, још од своје седамнаесте године Коља је радио код њега. Иначе је често имао лоша искуства са радницима, нарочито Молдованима, за које је говорио да су “гори од Цигана“.

– Нерадници и фушери, гледају да зајебу ђе год могу, а паре траже сваке неђеље! – говорио је Жељко мрштећи се.

Кољу је, међутим, хвалио као одговорног и вредног момка. Почео је као физикалац, а за свега неколико месеци научио је и зидање и малтерисање и молерај. Тако младом, Жељко му је поверавао и послове руковођења, ако је имало више радника на градилишту. Када смо ушли Коља нас је поздравио учтиво, гледајући безазленим тамним очима са уског, доброћудног лица.

Дина је била млада Белорускиња, светлог тена и дуге црне косе. Стајала је на мердевинама у белом, молерском оделу, наносећи боју по зиду. Зачудило ме присуство девојке на градилишту. Касније ћу, међутим, сазнати и за жене које раде на високим крановима, као и на другим грубим, изразито мушким занимањима, што у Русији није важило за реткост. То је ваљда била некаква заоставштина из доба тврдог совјетског комунизма, када се и на тај начин потврђивала “једнакост жена са мушкарцима“, једна од идеолошких догми зајеничких и комунизму и савременом неолиберализму.

Жељко ме је најпре представио као свог “племјаника“, затим је улазио у сваку просторију да види како напредују радови, а онда их је обоје позвао да доручкују са нама. Сео је за импровизовани “сто“, састављен од неколико фосни спојених попречно прикованим летвама, извадио џем, булочке и поврће. Дина и Коља се погледаше збуњено, а ништа мање збуњен нисам био ни ја. На Жељкову спонтаност вероватно су навикли од раније, али сам осећао да им је нелагодно због мене.

– Ајде болан, сједај, узимај! – рече Жељко мени, па се обрати њима – Что вы смотрите?! Садитесь!

Коља је пришао, али се Дина и даље снебивала. Рекла је како мора да “заврши зид“, али Жељко понови одлучније:

Дина, не стесняйся! Иди сюда!

Она се невољно вратила из друге просторије и села са нама за “сто“.

И ето, тог лепог московског јутра, на Велики Петак, нас четворо седели смо за импровизованим столом и јели печурке, џем и булочке, у будућем стану некаквог руског “художника“. Стан је имао преко сто педесет квадрата. Док смо јели, Жељко ми је са поносом објашњавао како ће то све да изгледа и каквим ће луксузом тај стан располагати.

Онда је дошло време да се крене. Жељко је морао на своје друго, веће градилиште, а ја сам желео у Третјаковску галерију. Ту је испао проблем, јер није имао ко да ме води, а да ме пусти самог није хтео ни да чује, иако сам га ја упорно убеђивао да бих се умео снаћи.

– Ма ајде човече, не долази у обзир, Москва је ово, изгубиш се за час. Пијаних и лудих на све стране, још ако провале да си странац, истуку те и опљачкају док трепнеш. Дао бих ти ја Кољу да те поведе, него се бојим тражиће му полиција папире јер је црн.

Ту се Жељко мало замислио, а онда се изненада обрати Дини, која се вратила на мердевине.

Дина, давай переодевайся!

Почему?

Ты будешь экскурсоводoм моему племяннику. Поведи его в Третьяковскую галерею.

Но Желько, я там никогда не была.

Ну хорошо. Спроси кого-нибудь где это находится?

И тако, већ кроз неких двадесетак минута, ходао сам са Белорускињом Дином, преко московских тргова и булевара у правцу Третјаковске галерије. Она ме је погледивала испод ока, не усуђујући се да било шта каже. Ситуација је била крајње необична и како бих разбио нелагоду, покушао сам да заподенем било какав разговор. На руском наравно, био сам убеђен да га како-тако знам. Руски сам, додуше, учио од основне до факултета, где сам једну годину обновио баш због њега. Али чим проговорих, муцајући и крпећи којекако речи извучене из малог мозга, Дина се, крај свег стида и нелагоде, није могла уздржати од смеха.

Извини. – рече поцрвеневши, али не престајући да се кикоће – Ты так смешно разговариваешь?

Срећом, она је разумевала доста “југословенских“ речи, како их је сама назвала, обзиром да је на московским градилиштима сусретала пуно “Југословена“ и слушала њихове разговоре. Руско-српском мешавином, уз доста напора сам јој објаснио да “југословенски“ језик не постоји, већ само “српски“, као што не постоје ни “Југословени“, већ само Срби, Хрвати и Словенци.

А Черногорцы? – упита она.

Нет, Черногорцы не существуют как отдельная нация? Они тоже Сербы.

А почему тогда говорят Сербы и Черногорцы?

Это долгый рассказ. – одговорих.

Спустили смо се до метроа, где је врвило као у кошници. Дина ме је ухватила за надланицу, водећи ме као мало дете. Било ме је прилично стид због тога, али сам разумео. Жељкове речи “да ме не изгуби“ схватила је крајње озбиљно. Прислонила је картицу на аутомат и када се упалило зелено погурала ме да брзо прођем. Иначе, ако сувише оклеваш по ногама те ваљда распале некакве шипке. Затим је прошла и сама. Ништа ми није било јасно. Спуштали смо се низ дугачак “ескалатор“, крцат људима, ступили на плато са чије су обе стране, на сваких минут-два, грмели метрои. Људи су ходали жустро, зујећи у свим правцима, као да су били део неког давно успостављеног брзог ритма живота, са којим ниси смео губити корак. Ја сам тај корак губио, између мене и Дине одједном би се испречили густи људски шпалири, па ме је она поново хватала за подлактицу.

Не теряйся!

Није ме пустила све док нисмо ушли у метро, дуж чије обе стране је седео или стајао радни народ Москве. Метро је шибао као муња, кроз таму подземног тунела, а путници су само ћутали и равнодушно гледали испред себе. Понеко је читао књигу. Изашли смо на четвртој станици, па смо ходали кроз лавиринт степеница до станице где смо сачекали други метро. Тај лавиринт, тзв. “переход“, за пребацивање са линије на линију, неупућенима је представљао највећи проблем приликом вожње метроом. Поново ескалатор, овај пут навише. Напокон изронисмо на површину и дневно светло.

Дан је био све лепши и лепши. Дина се распитивала код пролазника и напокон дођосмо до Третјаковске галерије. Билет је коштао сто рубаља, “для иностранцев“ триста. Од службенице са улаза Дина узе мапу музеја – ваљало је обићи преко шездесет просторија, на два нивоа. Неколико тренутака је проучавала мапу, док није пронашла најподеснију путању које смо се требали држати, како нам не би промакла ниједна просторија. Учинила је то необично брзо иако, како ми је сама рекла, за пет година боравка у Москви никада није била у Третјаковској галерији.

У музеју је било пријатно, тихо и чисто, што је веома годило души после пакла московског саобраћаја и хаоса градилишта. Ходали смо полако, из просторије у просторију, разгледајући иконе древне Русије из XI и XII века. Ја, Србин и Дина, Белорускиња, припадници два различита словенска племена, наједном избачени из вртлога савременог живота пред ове видљиве пројаве вечности, стајали смо, гледали и ћутали. Присуство старине враћало је срцу исконски мир, будило спознају о постојању скривених темеља живота на којима тајанствено почива све, чак и оно што мисли да са њима нема никакве везе.

Изненада успостављени склад пресече рески звук мобилног. Модерни живот није давао ни тренутка поштеде. Жељко се интересовао да ли смо нашли галерију и да ли је све у реду. Стигао сам само да му одговорим како је “све у најбољем реду“, пошто ме жена из музејског особља истог тренутка опомену да је “использование мегафона запрещено“.

Наставили смо са разгледањем. Попели смо се на други спрат, где су се налазила дела руских мајстора новијих епоха. Мимиолазили су нас ретки посетиоци. Понека група деце ступала је за учитељицама у неуредној колони. Падало је у очи колико су руска деца необично лепа. Здрава и једра, пуних румених обрашчића и светлих, бистрих погледа.

– Русские ребёнки очень красивые. – рекох Дини, на шта ми она потврдно климну главом.

Иначе је ћутала, не усуђујући се да проговори док ја не бих поставио питање. Била је стидљива, али су њене очи одавале радознао и живахан дух. Међу нама је нелагода постепено ишчезавала, али је комуникација и даље текла с напором, због мог сакатог руског, коме није престајала да се смеје. Ишли смо од слике до слике, ја сам јој досађивао са питањима око њихових наслова, но она ми их је усрдно тумачила.

Када смо обишли све просторије отишли смо до Мањежног поља, одакле је видик пречила тамноцрвена зидина Кремља. Између се налазио парк препун људи. Ванредно лепе девојке избијале су са свих страна, приче о руској лепоти показале су се као тачне. Ходале су у краћим сукњама, на високим штиклама, дугих плавих коса просутих низ рамена, али хладног израза у лицу. Лепе и горде, баш као и Београђанке.

Дина предложи да погледамо смену страже испред Кремља, која се одигравала на сваких сат времена. Призор је био интересантан. Разводник и два стражара марширали су у беспрекорном поретку, чинећи покрете чија је истовременост била компјутерски прецизна. Ти су покрети изгледали сувише театрално и роботски, у њима се огледао коцкасти карактер некадашње совјетске диктатуре. Али су запањивали савршеношћу, снагом и дисциплином. Стражари су високо издизали колена, непомичних лица, трупајући о плочник као један, држећи кундак усправљене пушке само левим дланом.

Онда смо прошетали по Црвеном тргу, који се простирао дуж источне зидине Кремља. Широка калдрма завршавала се Црквом Василија Блаженог, чије су се необичне шарене куполе уздизале небу, исијавајући живу снагу минулих векова. Њен сувише живописан изглед помало је одударао од аскетског духа православља, али у томе није било ничега скрнавног. Непредвидива руска душа, смела и страсна, искрено заљубљена и у Бога и у Свет, налазила је начина да их споји у нераздељиву целину, што у крајњем случају и јесте била коначна мисија Цркве. Као што су то, на свој начин, чинили и Срби. Зато је, ваљда, у словенском хришћанству, Шпенглер и видео последњу шансу палог људског рода.

moscow-red-square1

Ходали смо полако и разговарали. Дина ми је испричала своју московску историју. У Белорусији је владала прилична “нищета“ (немаштина), па је у Москву дошла за својим оцем и старијом сестром, са само деветнаест година. Сада је имала двадесет четири. Сестра се удала, добила дете, отац се такође вратио у завичај и Дина је остала сама у Москви. На градилишту је изучила молерај и њиме се бавила већ неколико година. Открила ми је да пише стихове, што ме је прилично изненадило, обзиром да је то било у потпуној супротности са молерајем. Одговорила ми је да “человек работает што ему нужно, не што любит“. Дуго сам је убеђивао да ми одрецитује нешто од својих стихова, била је јако драга док се плаховито бранила, горећи од стида, молећи ме да не наваљујем. Толика њена скромност пријатно је изненађивала, колико се то разликовало од ароганције тзв. “еманципованих жена“, којом су се гордиле на сав глас, убеђене да њоме показују нешто изванредно. Лепота стида постала је музејска драгоценост, која се донекле сачувала још само у земљама неначетих Модернитетом.  Пошто сам био упоран, на крају ми је одрецитовала неколико строфа, које нисам до краја разумео, али су на руском звучале веома лепо и мелодично.

Настависмо да ходамо. У једном тренутку одјекнуше звона, из Кремља или однекуд друго и њихов звук разли се читавим Црвеним тргом, преплављујући све нас који смо се ту затекли. Крупна московска звона која су јечала дуго и потмуло, неким особеним звуком, што као да је избијао и из земље и са неба. Читава Москва претворила се у тај звук какав нисам имао прилике нигде да чујем. У срцу се одједном све стишало, као пред наилазак нечега свечаног, дивног и страшног у исти мах. Куполе Цркве Василија Блаженог постадоше још шареније, а сама Црква као да заблиста древним сјајем исконске Русије.  То је потрајало неколико минута, а онда је престало. Но силни утисци нису ишчезавали.

У томе се приближило пет сати, време када је Жељко завршавао са послом и када је требало да се нађемо са њим. Спустили смо се у метро на Кропоткинској и одатле, уз два преседања, дошли до Беговаје, где нас је чекао Жељко. Опростио сам се са Дином, захваливши јој што ми је била “екскурсовод“.

Не за что. – рече она, благо се осмехнувши, климну главом у знак поздрава и спусти се назад у метро.

Ми смо се поново закуцали у пропку на Кутузовском проспекту. Исти пакао од јутрос, само у супротном смеру. И поново је попуштало стрпљење возача и поново се неки одважише да возе тротоаром. Но један пролазник, изнервиран таквим поступањем, не хтеде да се склони у страну аутомобилима који су један за другим милели тротоаром. Они су му свирали, али  је човек ходао средином тротоара, не обазирући се, као да аутомобила и нема. Колона од три аутомобила полако је милела за њим.

– Гледај шта им ради! – насмеја се Жељко. – Руси су стварно лудаци!

Призор је заиста био комичан. Наша колона се најзад покрену, остављајући нестрпљиве да прате пешака, јер се сада нису могли вратити на коловоз.

Када сам похвалио Дину за њено пожртвовање и стрпљење, Жељко ми је испричао о њеном оцу Фјодору, керамичару, као крвавом раднику и препоштеном човеку. Таква је била и њена старија сестра, а таквом се показала и Дина.

– Белоруси су изузетно фин, поштен и вриједан народ – рече Жељко – Још су они сачували оно старинско поштење, а то ти више нигде не можеш наћи. Ваљда им је сиромаштво и сачувало карактер, али је питање докле ће то трајати, јер ће и њих прогутати Европа, прије или касније. Мада је Лукашенко тврд, јебо га ћаћа, не да се и свака му част на томе.

Испричао ми је како је Дина са оцем и сестром годину дана радила најпре код једног Црногорца, затим код неких Руса, и сви су их редом израбљивали, а готово ништа им нису плаћали. Такав однос газда није био никаква реткост на московским градилиштима.

– Ја ту греоту нисам могао гледати – рече Жељко – Крвави радници, чоече, поштени људи, а џукелчине их зајебавају. Треба платити стан, треба живјети у Москви, болан, све скупо. Понудим ја њих да пређу код мене, таман ми затребали радници, а они једва дочекаше. Још кад сам им почео сваког петнаестог давати плату, они не могу да вјерују, чоече, све троје вичу углас: “Жељка, спасиба тебе баљшое“. Шта “спасиба“, кажем ја њима, дајем вам вашу зараду, не своју. Навикли да их зајебавају, разумијеш, па им сад зачудо. А знаш какви су радници. Матори Фјодор спичи за дан што нису могла двојица Молдована. И ниђе фалинке да нађеш, све под конац. Само волио је да попије сирома, то га је клало, али кад је рад у питању, никад ниђе није зајебо.

Саобраћај се мало разредио па смо поново кренули.

– Што бих ја зајебавао људе, болан, кад сам и сам био сиротиња. – додаде Жељко. – Још ко дијете сам ишао чак у Дубровник да радим за дневницу. Прије петнаест година сам за триста долара радио у Перму, чоече, по љутој зими. И што бих ја сад изигравао мангупа, кад знам шта је мука и невоља.

– Неки би баш у томе нашли разлог да изигравају “мангупа“, ако их је запало.

Код семафора се поново створила пропка. Још већа него малопре. Из суседне траке један огроман џип дрско загази у нашу траку у намери да потисне Жељка. Фалила је буквално длака да нас не удари, спасила нас је само Жељкова муњевита реакција. Али такав се још није родио који би мога течу Жељка могао истиснути било одакле, па макар био “луд као Рус“ и возио не знам колико велики џип. Упркос неописивом кркљанцу око нас, Жељко потисну џип из наше траке, загази у његову делимично му препречивши пут. Зелен од беса, отвори прозор и дрекну:

Давай остановись!!! Пошли туда!!! показа руком на слободан травњак поред пута.

Тип се правио као да га не види. Но Жељко се није хтео оканути. Прибио је свој ауто тик уз његов.

Если это сделаешь ещё раз, пиздец тебе!!!

Тип је само одмахнуо руком.

– Јебем ли ти мајку безобразну! – опсова Жељко затварајући
прозор. – Мисли, ако вози џипа може да се издркава како хоће!

На путу до Переделкиног мимоишли смо полицајце који су гњавили групу Таџика. То се дешавало свакодневно и најчешће се завршавало тако што би полицајци Таџицима узели по петсто или  хиљаду рубаља. У случају да нису имали за мито бивали би привођени, па и депортовани. Жељков Коља је зато спавао у оном стану, у град није излазио без преке потребе.

Стигли смо после више од сат. Стоја нас је чекала са вечером. На ТВ-у се вртела емисија чији је гост био Сергеј Борисов, директор агенције за мало и средње предузетништво. Како га угледа, Жељко зину, залогај му застаде у грлу.

– Ево ове фуњаре – кликну пошто је отпио гутљај пива – Овоме сам ја, чоече, зидо кућу. Осам хиљада долара ми остао дужан. Данас-сутра, данас-сутра па никад. А све га наговарала жена, нáка вјештичина, болан – кукавац није смио да се јави пред њом.

Сергеј Борисов је званичним и озбиљним тоном причао о “паразитском бизнису у Русији“ који наноси велику штету држави и коме се по сваку цену мора стати на пут.

– Ти си ми много забринут за државу, пичка ти материна! – плану Жељко – Ко зна ђе си је све и колико покрао ко што си и мене, аламуњо! Прво ти среди ону твоју, па онда дођи да сређујеш државу!

После је уследио “Дом 2“. Са водитељком Ксенијом Собчак, младом плавокосом Рускињом екстравагантног изгледа, за коју ми  је Мирко рекао да је ћерка извесног руског моћника, учесници “Дома“ су водили некакав бесмислен разговор. Уместо Серјоже, како се Жељко надао, избацили су Антона.


Осванула је Велика Субота и све је одисало Ускршњом атмосфером. После два пренапорна дана коначно сам се наспавао. Полако сам се привикавао на руски ваздух. И сам руски ми је постајао све блискији, увлачио ми се под кожу, у мисли. Почео сам лакше да  разумевам телевизијске емисије, новинске ступце, уличне разговоре. Жељко је отишао на посао, а ја сам остао са тетком Стојом. Чекали смо Мирка да се врати из школе па да све троје одемо у оближњу цркву на освештавање јаја. Стоја је већ купила “кулич“, ускршњи хлеб и сместила нашарана јаја у повећу чинију. Пре него је дошао Мирко причали смо о њиховом животу у Москви. Стојина размишљања била су сасвим другачија од Жељкових. Док је Жељко Русе ковао у звезде сматрајући их за неприкосновене у свему, Стоја их је сматрала “за највећу стоку“ тврдећи да су Срби у сваком погледу “бар за копље“ изнад Руса.

– Уопште су Срби некако ваљастији као народ, не умијем ти то објаснити – говорила ми је Стоја тог преподнева –  и љепши су и вриједнији и културнији и шта год хоћеш. Само што су Срби будале те пуштају да их јаше свака рђа. А кад бисмо имали какву добру власт и кад би се фино организовали, била би Србија земља ко бомбона.

Затим ми је причала о мукама њихових почетака. Како су наручиоци Жељка завртали за паре, те често није имао новца да исплати раднике и како су га ти радници звали у сред ноћи, претећи му убиством. Шизела је због Жељкове претеране дружељубивости, расипништва и поверења у људе, због чега “увијек на крају испадне  будала“. Често су се свађали због тога.

– Можеш мислити, кад је он једне прилике довео своје радничине са градилишта, неке Таџике, да их ја овдје гостим. Који то паметан чоек још чини. Досипа он њима ракију, смије се, зајебава. Прича с њима ко да су му род најрођенији. А мени само виче “скувај кафу, наточи ракију“. Ја оспице да добијем од муке, али шта ћу. И деси се послије тога да им није имао дати плату, јер је и њега заврнуо наручилац, неки Рома, мафијаш. И дошли ти Таџици овдје на врата. Траже паре. Ја како их виђех, само што у несвјес не падох, а није ми због мене, него што ће ми се испрестрављивати дијете, Мирко тада имао свега десет година. Јој муке моје. Изведе их Жељко некако доље пред улаз, а ја гледам са прозора – стоје и причају, машу рукама, нешто се убјеђују. Мирко се таман спрема за школу, кад ти мени звони мобилни. “Немој данас Мирка слати у школу“, вели отуд Жељко, а мене ко да је гром погодио. Таџици му, дакле, пријетили Мирком, ако им не буде дао паре. Куку мене, шта сад да радим! Знаш ли ти колико се ђеце по Москви киднаповало тијех дана. Мирко ни да чује. “Што да не идем у школу“, пита ме, а ја не смијем да му кажем, да га не престравим. Запео он, мора и тачка и ја шта ћу, пустим га. Сачекам минут и пођем за њим. Све сам га ја тако пратила до школе, кријући се иза зграда, киосака, дрвећа, да ме не види, док се не увјерим да је уљего унутра. Послије га је отуд Жељко довозио колима. И тако данима, све док се паре не појавише и док се ти радници не откачише.

Стоја је била искрена и непосредна, помало горштачки презрива, али у души добра и осећајна.

– Знаш ли ти шта је живот у иностранству? Најобичнији гурбетлук. – рече пошто је угасила цигарету у пиксли. –  Ја кад чујем да је неко отишао да живи у страној земљи, мени је тог човека искрено жао, кунем ти се. А жао ми је и оних који таквом завиде. Имамо ми овдје за пријатеље и Русе и Грузине и Јермене, све људи прва лига. Идемо ми са њима на роштиље, причамо, зезамо се, али… нема ту оног твога, разумијеш, нешто увијек фали. Макар да се опсујеш с неким онако од срца и како си навико. Туђина је ипак туђина и никад у њој ниси комотан и свој, да си не знам колико стеко. Да овај (Жељко) хоће, ја бих се сутра вратила за Србију.

У порти цркве “Благовештења“ било је препуно. Око цркве су били поређани дугачки столови, око којих су се тискали људи са куличима и зделама са јајима. Баћушка (свештеник) је наилазио са својим помоћником, умакао гранчице босиока у воду и прскао по јајима и куличима. За читав круг око цркве требало му је негде око пола сата. Пошло нам је за руком да ухватимо место за једним од столова тек после сат времена. Око нашег стола прибијали су се људи и жене са децом.

Деца су била нестрпљива и жива. Мој утисак о лепоти руске деце се потврдио. Нарочиту пажњу привлачио је плавокоси дечак коме није могло бити више од три године. Његова бабушка га држаше у наручју, а он се непрестано освртао око себе постављајући јој питања у вези са свим што га је окруживало. Та су питања била некако неуобичајено разборита за његов узраст, док их је изговарао јасном и звонком дикцијом, светлуцајући живахним плавим очима. Наилазио је баћушка и ми се одмакосмо од стола правећи му пролаз. Махао је гранчицама прскајући по хлебу и јајима, пролазећи брзо и не гледајући ни у кога. Разумео сам да има превише људи, али помислих како ипак не би требало да то ради тако рутински.  И у том тренутку, као да одговара на моју мисао, плавокоси дечак, испруживши обе руке ка одлазећем свештенику, у сред утишане гомиле изненада повика:

Батюшка! Вот я, батюшка! Посмотры на меня!

Учинио је то са толико искреном емоцијом, да се сви присутни засмејаше у исти мах, па је и сам баћушка застао, добацивши му осмех и рекавши нешто на руском. И док су га све очи посматрале са симпатијом, дечко се одједном збунио од толиких погледа упртих у њега, поруменевши као булка и повукавши се у окриље бабушкиног наручја. Али не престајући да гледа са радозналошћу гутајући нас својим светлуцавим плавим очима. У том спонтаном детињем клику осетио сам најчистији импулс руске душе, неугасиви порив ка људима, ка свету, ка јединству у љубави свега са свим, далеко од гордих дистанци било које врсте (ауторитета, чинова и класа).

Тако се завршило освештавање јаја.

Те вечери гледали смо на телевизији “крестни ход“ око Храма Христа Спаситеља, највеће цркве у Москви. На челу литије беше ступао  патријарх Алексеј Други, иза њега владике и свештенство појући “Христос воскресе из мертвих“, те пар стотина људи из саме руске политичке врхушке, међу њима Путин и Медведев. Мада је руски естаблишмент био лажан бар колико српски, призор је упркос свему био величанствен. Без обзира што присутни политичари нису имали ништа од некадашњих бољара, кнезова и царева, три круга око Храма уз непрекидно брујање светих речи оживљавали су некакво прасећање на духовну величину Царске Русије, на дане када се лепота словенског хришћанства пројављивала у пуном сјају.

После литургије патријарх се окренуо Путину и Медведеву који су са својим женама стајали у одвојеном простору у близини олтара, одржавши им беседу о значају отаџбине и светој дужности управљања њеним кормилом. На крају се захвалио Путину што је Русију подигао из мртвих и изразио наду да ће и Медведев чинити исто, када га замени. Тада ми је Мирко рекао да је Медведев Јеврејин, чије је право презиме Мендељ, али га је он са петнаест година променио у Медведев. То му је поверила једна другарица, студент Међународног права на МГУ, а њој и другим студентима тајну је одао један универзитетски професор. За Путина ми је такође потврдио да је Јеврејин, иако се својевремено жестоко бунио када сам га ја у Београду у то убеђивао. Накнадно се распитао и схватио да је истина.

Док је текла беседа гледао сам у озбиљна лица обојице, питајући се да ли њихова јеврејска срца додирује ишта од изговореног? Шта ли овог тренутка размишљају у себи? Да се потајно не смеју Русима као будалама које они и њихови вајни сународници могу да вонтају како им се прохте? Осетио сам жал због тога, због Руса који им верују, због њихових светих осећања, која ће на крају бити изневерена, по ко зна који пут у новијој историји. Јер, ма колико се чинило немогућим, и Русију је вероватно чекало исто што и Србију: територијално распадање на мање државе под невидљивим јудеомасонским протекторатом, у којима ће, као и у свим европским државама, царовати свако замисливо зло.

Сутрадан, на Васкрс, причестио сам се у цркви Благовештења, код истог оног баћушке од јуче. Дан прелеп, црква препуна. Хор састављен од женског света, узраста од пет до педесет пет година, које су у готово правилном низу од најмлађе до најстарије, као руске матрјошке, певале сложно и милозвучно. После службе људи су се искупљали у порти, док су звона звонила у славу Васкрсења Христовог.

Истог дана, у један сат поподне, заказан је “Српски марш“ – протестна шетња поводом проглашења независности Косова, у организацији руских националних удружења. Све четворо смо отишли на договорено место испред “Москва-Ситија“. Мирко је понео свој навијачки шал на коме је писало “Србија“’.

Надомак Ситија мимоишла нас је група црнаца која је покуњених глава одлазила са скупа. Испоставило се како су дошли да подрже “Српски марш“, али су их отерали руски скинси. Онда је присутна полиција отерала руске скинсе. Мирко ми је рекао да су руски скинси немала скупина у Москви, добро организована и веома брутална. Својим очима је гледао како воште неке Кавкасце, наносећи им тешке  повреде. Исто су чинили и са Турцима, Таџицима, Киргизима, Китајцима (Кинезима).

– Знају ли они да је израз “руски скинс“ потпуни оксиморон, обзиром да је Хитлер, поред Јевреја, највише мрзео Словене, Русе пре свега.
– То сам им и ја једном рекао, али они само одмахују главом.

Беше ми жао црнаца. Допало ми се што су дошли да подрже “српску ствар“ и то у Москви, ја се никада не бих сетио да одем на нешто њихово. Гост је светиња, грехота је кињити га, поготово ако ти је искрено наклоњен и жели ти добра. Руски скинси, као и српски, били су обичне аветиње, што су, можда искрено осећање родољубља деформисали западноевропским десничарским калупима, који са истинским бићима и Србије и Русије нису имали никакве суштинске везе. Али су једнако иритирале и руске телевизије које су причу о скинсима надувавале у ранг општељудског зла, на истоветан начин како су ту чиниле и српске НВО, снимајући заглупљујуће серије у холивудском маниру, са полицајцима-позитивцима који су “спашавали грађанство“ од ове “опаке пошасти“. Једну такву сам гледао на ТНТ. Без обзира на западњачки калуп којим су се заробили и лончиће које су побркали, “скинси“ ипак беху с правом огорчени људи, који за разлику од малограђана, нису могли мирним очима да гледају упропаштавање своје земље и народа.

На скупу се појавило неколико хиљада људи, већином Руса, уз нешто Срба. Вијориле су се необичне заставе разних боја, са чудним симболима. Било је и мноштво транспарената међу којима се истицао један са натписом “Слава русскому оружию“. На челу колоне која се успостављала налазили су се људи у црним оделима, црних округлих капа налик српским шубарама. Мирко ми рече да су то “хоругвеносци“, нека врста руских четника. Држали су руске и српске заставе и певали “Христос воскресе из мертвих“. Међу окупљеним народом пажњу је привлачила и крупна средовечна Рускиња која је носила велику слику Слободана Милошевића.

– Многи га Руси јако цијене. – рече Жељко.

– Вероватно што знају само за Хаг, али не и Дејтон и друга места где нас је продао душманима.

Колона се покренула. У ходу, један младић викао је у мегафон “Косово – это Сербия“, а остали су то громогласно понављали за њим.

Слава великой Сербии!!! – извикивали су једни.

Слава великой России!!! – одговарали су други.

Слава русскому оружию!!! – грмело је однекуд из позадине.

Покличи су се наизменично укрштали, док нека нехајна цура није узвикнула:

Слава любымой Анушке!

Неки се насмејаше, а неки презриво зацокташе. Мени се допало. Зашто да не? Зашто би руске нуклеарке заслуживале већу славу од “љубиме Анушке“, чија је светлосмеђа коса лелујала на пролећном поветарцу. Увек и свуда треба бити личан.

Пред Гостиницом Украйина чекала је монтирана бина. На црној позадини предњег дела жутео се натпис “Евроазийский союуз русской молодежи“.  Момак што је, грмећи у мегафон, командовао извикивањем парола, сада је на бини најављивао једног по једног говорника. Први се обратио Александар Дугин, један од идеолога евроазијства. Читао сам неколико његових геополитичких есеја и углавном сам се слагао са оним што је говорио о Западу и Америци, али сâмо “евроазијство“ као одговор на евроатлантизам, сматрао сам за нову утопијску заблуду, на коју су се, на жалост, и многи Срби пецали. Од саблазни постмодерног света спас је лежао само у сопству, личном и националном, а оно се није могло очувати у универзалистичким стегама глобалних идеологија и међудржавних концепата, с које год стране света долазили.

Но, Дугинов говор био је заиста одличан. Причао је са искреном емоцијом, јасно и убеђено, као прави Рус. Обраћао се пре свега присутним Русима, препричавајући им своја искуства са скорашњег пута по Србији. О Србима је имао само речи хвале, називајући нас народом “открытого сердца“ и “мужественного характера“, завршивши констатацијом да су Срби “авангарда словенства“, обзиром да су се први и једини у Европи супротставили НАТО-империјализму, те стога и Русима представљају пример за угледање. У сред Москве слушати такве речи о народу коме припадаш, испуњавало је поносом, мимо разума и воље. Пожелех да се одазовем на њих, да кликнем из свег срца нешто лепо и жестоко, да присутни Руси виде како их Дугин не лаже. То сам предложио Мирку, а он се само насмејао.

После Дугина ређали су се говорници из Украјине, Молдавије, Грузије, Белорусије, све чланови “Евроазијског савеза“. На крају и гости из Србије: генерал Делић и неки функционер СПС-а. Делић је свој говор, преведен на руски, прочитао са папира, монотоним, равним, чиновничким тоном. Њему се и могло опростити, али СПС-овац је био неподношљив. Изражавао се у некаквим јефтиним конферецијашким фразама, које се нису могле слушати без зевања. Ударио је у неку отужну кукумавку молећи Русе да нас узму под своје. Његов говор, а још више изглед задриглог фотељаша, типичног за своју класу, Дугинове речи о Србима чиниле су потпуно неуверљивим. Погледао сам у окупљене Русе, који су нетремице зурили у бину и њихове очи као да су питале: “Зар је то та “авангарда словенства“ пред којом треба да се стидимо?“. Не, није браћо Руси, пожелех да викнем, Србија је пуна изузетних људи о каквима прича Дугин, али се на челу увек појављују погрешни, ту је наше проклетство.

Тако се завршио протест. После тога, нас четворо смо прошетали Кутузовским проспектом. Отишли смо и до Арбатске улице, где су мађионичари изводили трикове, а сликари продавали своје рукотворине. Дан је био сунчан и леп, Рускиње су се смејале, људи ходали ногу пред ногу, опуштени и расположени. Град се препуштао чарима ускршњег поподнева, у кратком предаху од узаврелог метежа московског живота, који ће се наставити већ са сутрашњим даном.


Али “Српски марш“ ипак није био право мерило руског односа према Србима. Руски националисти били су маргина, коју је руска Већина игнорисала. Мирко је увече разгледао руске сајтове читајући коментаре у вези са протестом и поред многих који су га подржавали, било их је немало што су га оштро осуђивали, тврдећи да је “горди српски народ заслужио све што му се дешава“. Псовао сам када би ми их прочитао – и Руси су имали своје “напредне грађане“, све бројније и безобзирније.

Наредних дана, обилазећи Москву, схватио сам колико сам наиван у свом очекивању да ми се неко обрадује као “брату Србину“. Где год сам био принуђен да кажем да сам “иностранец, Серб“ углавном сам наилазио на равнодушност. Само је на “гробљу познатих“ једна старија жена, коју сам замолио да ми нешто објасни, одушевљено кликнула:

– Ах вы из Сербии! Это так замечательно!

Поставила ми је гомилу питања о политичкој ситуацији, Косову и другом, а ја сам јој одговарао руско-српском мешавином. На крају ме је упитала у ком граду живим, а када сам рекао “в Белграде“, изненађено се тргла:

– Белград?! Разве это не столица Румынии?

Иначе је многим Русима познатије звучало када се каже “Југославија“ и “Југословени“, него “Србија“ и “Срби“. Томе је уосталом доприносила и наша национално неосвешћена емиграција у Москви, која је себе упорно називала “Југословенима“, због чега сам пребацивао и Жељку и Стоји. Ваљда су инстинктивно осећали да у колективном памћењу Руса “југословенство“, због блиске комунистичке прошлости, фигурира као нешто значајније од “српства“, па су се несвесно уподобљавали ономе за шта су сматрали да им обезбеђује бољу прођу у туђој средини.

Иначе, српска емиграција била је прилично бројна у Москви, али разводњена, у свести још увек живим “југословенством“, без правог темеља у сопству, није могла чинити ништа делотворно за “српску ствар“. Ни на једном руском универзитету није постојао Одсек за србистику, нити је било ко од толиких Срба вршио притисак на државу да се он успостави. Сем ретких и упућених, Руси о нама као народу нису знали готово ништа, мимо понечег што би начули са ТВ-а. И најнеписменији Србин макар је знао за Толстоја и Достојевског, док и најписменији Рус није ни чуо за Његоша и Црњанског. Мирко је од своје наставнице руског добио задатак да напише реферат којим би представио своју земљу пред одељењем. Реферат је збрзио за једно вече склапајући пасусе скинуте са руских сајтова на којима се могло наћи било шта о Србима. Када сам узео његов реферат у руке, наишао сам на овакву реченицу: “Најзначајнији српски писци су: Милорад Павић, Добрица Ћосић, Данило Киш, Давид Албахари“. Тако је, дакле, стајало на једном руском сајту, одакле је Мирко то преузео, не удубљујући се превише у садржај. Узео сам оловку, прецртао сву четворицу и дописао: Петар Петровић Његош, Марко Миљанов, Станислав Краков, Милош Црњански.

Све у свему, модерни Руси марили су за Србе и Српство, таман колико и за себе – нимало. Као и модерни Срби били су једнако оптерећени “економским стандардом“, платама, кредитима, аутомобилима, куповинама, разонодом. Скоројевићизам и помодарство доживљавали су пуни процват, рађајући нехај према сопству. Алкохол и дрога сатирали су омладину још на тинејџерском узрасту. По ћошковима су висили младићи с флашама у руци, испијени, бледи, прерано убијени пороцима. С њима су биле исто такве девојке. Једног јутра, полазећи са Жељком у град, пре него смо ушли у кола, мимоишла нас је пунија црнокоса девојка, тетурајући се пијана. Пратили смо је погледом, све док није отворила гломазна врата суседног улаза и нестала.

– Банчила неђе цијелу ноћ па сад иде да тражи ките у Турака. – рече Жељко.

Испричао ми је за неке три тинејџерке из суседства, које су се вуцарале по крају, па су Турци са тог улаза једну намамили у стан и силовали. После је долазила полиција, тражила изјаве сведока, направио се читав дар-мар.

Но упркос свим болестима које је боловала, Москва је у знатној мери дисала руском душом чије су многоструке пројаве биле разбацане посвуда и требале су недеље, па и месеци да би се упознале до краја и потпуно. Обишао сам Новодевички манастир, Государствений музей именом А.С.Пушкина, бацио сам поглед и са Варабјових гора, одакле се Москва видела као на длану.

Готово читав дан требао ми је само за Кремљ. Било је неизвесно да ли ће уопште улаз бити дозвољен, обзиром да су вршене интензивне припреме за Девети мај (Дан победе над фашизмом) када се, по Жељковим речима, сваке године одигравала величанствена војна парада. Црвени трг су већ били затворили, али Кремљ, срећом, још увек нису. Унутар њега шпартале су колоне туриста из читавог света, идући послушно за водичима, који су им на енглеском грозничаво тумачили све што је вредело пажње. Поред енглеског, могао се чути немачки, француски, шпански. Туристи су ловили подесне тренутке да се усликају поред “Цар-пушке“, огромног топа из XVI века или “Цар-колокола“, џиновског звона из XVIII. Никада нисам волео туристе, чим бих угледао већу групу окретао сам супротним правцем, али колоне су једноставно ницале одасвуд. Неки су ми прилазили, молећи ме да их фотографишем, показујући ми на апарату где да шкљоцнем. После су и они сликали мене.

Нашао сам се на поплочаном платоу међу црквама блиставих златних купола, преиначених у музеје. Једна од њих, Благовештенски сабор, чувала је ковчеге са посмртним остацима великих московских кнезова и руских царева.

blagovestenskisabor

У Оружейную палату пуштали су на сваких сат и по времена. Окружен масом туриста, чекао сам на свој термин. Било је то велико здање из XIX века, претворено у музеј-ризницу где се на два нивоа чувао непојамни раскош Царске Русије: кочије, златно посуђе, одежде, хаљине, оружја и оклопи. Унутар стакала блистала се и хаљина царице Катарине са двадесет кила драгуља на себи. Утицај западноевропске таштине на Царску Русију био је очигледан. Петар Велики је руску душу трајно отровао европејштином и из генерације у генерацију она је међу руским племством пуштала све дубљи корен, рађајући све наказније облике одрођености, помаме и скоројевићизма. Није ни чудо што су револуционарни кружоци током руског деветнаестог века ницали као печурке. Позападњачено руско племство, чије се одрођености гнушао и Толстој иако му је и сам припадао ( У “Рату и миру“ описује се руски гроф који под старе дане унајмљује учитеља руског, јер је читав живот причао на француском), акумулирало је гнев у дубинама понижене руске душе, што је 1917. пробило као вулкан, водећи у катастрофу.

Ипак, знамења Царске Русије, заточена у музејско стакло, откривала су душу живог и самосвојног народа, душу која је чак и под наносима туђинштине сијала аутентичношћу и великом стваралачком силом. Посебну пажњу привлачили су златни крстови опточени рубинима. Сваки детаљ на њима указивао је на посвећеност с којом су их сачињавали стари мајстори, чија су имена била исписана испод крстова. Замишљао сам тог скромног занатлију, давно упокојеног човека, како у тишини своје радионице обделава сопствену рукотворину, ћутке уносећи сву душу у њу, не питајући се о лицу и наличју својих бахатих и пребогатих наручилаца, већ предано испуњавајући оно што му је судбина доделила у задатак. Не чинећи то ни само због њих, а ни само због себе и своје зараде, већ и због неког вишег циља за који му је нешто дошаптавало да постоји. И не слутећи у тим тренуцима да ће његово дело, неколико векова касније, стајати и пред очима неког Србина из белог света, који ће га загледати са свију страна и размишљати о његовом творцу. И да ће му баш то његово дело дозвати руску прошлост у живим бојама, покрећући бујицу мисли о дубоким и тајанственим темељима сопства из којих ниче све бесмртно на земљи и у коме се учествује на безброј оригиналних начина.

У свет ван зидина Кремља ускочио сам као из временплова што се управо вратио у будућност. Савремену будућност која је, накриво насађена још у прошлости, рађала зле плодове постмодернизма. Прошетао сам Мањежним пољем, поново погледао смену страже. Са Жељком сам имао договор у седам, када је требало да дође колима по мене. Отпешачио сам до Црвеног трга до кога се није могло проћи, јер су над пролазом биле спуштене решетке. Примакао сам се уз њих и бацио поглед на Трг, чија се равна калдрма белела на сунцу, у нади да ћу поново чути звона. Али она се нису оглашавала, празници беху прошли.

У среду, последњег дана априла, читаво преподне провео сам са Жељком на Беговаји, где се налазило његово градилиште. На четрдесетоспратној згради ФНС-а, која се уз то отезала и по стотину метара у дужину и ширину, зујало је на хиљаде физикалаца, полумајстора и мајстора, бригадира, подизвођача и извођача. Међу аргатима и мајсторима беху углавном Молдовани, Таџици, Узбеци, Киргизи, уз нешто Белоруса и Срба, док су руководећи грађевински кадар чинили махом Срби, уз нешто Руса и Јермена. Зграда ФНС-а беше Вавилонска кула, где се говорило на свим језицима Истока. Жељко је био један од подизвођача. На том месту радио је већ дуже, јер су наручиоци стално мењали планове. Тек што би се озидале просторије, стизао је налог за рушење, јер је, на пример, све требало померити за осамдесет сантиметара. Жељку није представљало никакав проблем да зида, руши и поново зида.

– Само нек се посао отеже у бескрај, мени то одговара – говорио је.

По његовом мишљењу то је одговарало и наручиоцима, јер је читав тај подухват око зграде представљао прање пара за неке мутне финансијске работе на високом државном нивоу. Жељко је, као један од непосредних извођача радова, био десета рука, што значи да се на сваки његов долар калемио читав хијерархијски низ државне администрације. На пример, ако је квадрат малтерисања Жељко наплаћивао два долара, неко са највишег места у хијерархији узимао је за тај квадрат можда и читавих сто.

Његовом групом од тридесетак Узбека директно је командовао бригадир Ратко, Црногорац који је двадесет година радио у Русији. Био је ожењен Рускињом са којом је имао кћерку. Имао је и руско држављанство, што је иначе представљало реткост међу “иностранцима“ у Москви. Ратко је био човек племените нарави. Ненаметљив, не превише говорљив, али отворен за људе и друштво. Радио је у државној фирми која је пропала, па је прешао код Жељка. Сарађивали су већ дужи низ година и Жељко га је ценио као поузданог и вредног човека. И Дина га је веома поштовала, сетио сам се да је Ратка окарактерисала као “јединог Југословена који није хвалисавац“.

Ратко нам је скувао кафу и послужио нас за онижим столим импровизованим од неколико фосни са подметнутим блоковима.
Жељкови Узбеци долазили су један по један и поздрављали се са свом тројицом.

– Привет.

– Привет.

Чинили су то на посебан начин: пружајући десну руку, леву су држали на грудима, што је био знак наклоности и поштовања. Узбеци су били фин свет, из своје сиромашне руралне средине нагло убачени у пакао московског живота. Гледали су безазлено својим косим очима и љубазно се осмехивали. Жељко их је нудио ускршњим јајима, која је понео од куће специјално за њих. Они су гледали нашарана јаја, колачећи очи у чуду и домунђавајући се нешто на свом језику. Обзиром да су били муслимани и нису познавали хришћански обичај, вероватно су се питали каква их је кокошка могла снети. Жељко се шалио са њима на најприроднији начин, као да им није послодавац. Зачикавао их је у вези неких жена, а они су се смејали, снебивајући се од стида. Жељка су волели, јер их је редовно исплаћивао и сваког месеца правио роштиљ, ту на градилишту, што ниједан хозяин није радио. Још увек су били патријархални свет, музејски чедан и безазлен, попут Срба пре Јосипа Броза Тита. И Руса пре Михаила Горбачова. Допадали су ми се као људи и надао сам се да их Модернитет неће променити.

Међу њима је постојао један проблематичан, неки Пардабој, алхос, који се баш тог јутра појавио после неколико дана одсуства са градилишта. Због пијанчења, што му се ваљда често дешавало. Жељко се извикао на њега пред свима претећи му отказом, а Пардабој је ћутао покуњен, гледајући у Жељка очима кривца, на крају га замоливши да му пружи још једну прилику. Жељко се најозбиљније двоумио да ли да га прецрта са списка својих радника, доводило га је до лудила ако би неко на његово људско поступање одговорио нехајем и безобразлуком. Ипак га је оставио, нагласивши Пардабоју да је ово “последний раз“. Несрећни Пардабој је захвално синуо очима. Био је симпатичан тип, код куће је оставио жену и неколико деце којима је слао сваки долар. Алкохол је био болест градилишта, којом се олакшавала мука пакленог рада. Они са тањом психом заувек су постајали његови робови, што их је често водило у потпуну пропаст. Улицама Москве тумарали су бомжи, клошари и скитнице, међу којима је било пуно бивших грађевинаца упропаштених алкохолом. Међу њима се налазио и један Србин, некада врстан електричар кога је Жељко познавао. Сада је преживљавао скупљајући флаше.

После тога, са Жељком сам се спустио до приземља, код шефа градилишта Милорада, у чијој су канцеларији, удубљени у папире са плановима, седели и други подизвођачи. Жељко ме је представио свима, а они ме, схвативши да сам у Москву дошао “у госте“, а не “у печалбу“, посматраху са извесним чуђењем.

– Па што те теча довео у овај полом, јеботе, поред свега лепог у Москви – кликну весело Милорад.

– Ради комплетног утиска – одговорих – Не чине Москву само цркве, музеји, вотка и Рускиње, него и оваква места.

– Да знаш да си у праву – насмеја се Милорад – Али ја бих се на твом месту држао само Рускиња.

Иначе, у свету московске грађевине Срби су заузимали једно од водећих места, могло се рећи да су чинили неку врсту грађевинске аристократије, због чега су често били мета зависти. Чак је и најјачом грађевинском фирмом у Москви (аустријски Strabag) руководио Србин, а и читаву хијерархију извођача и подизвођача чинили су Срби. Истог тог дана нашли смо се у центру града, где је Жељко имао посла и тада ми је показао огромно здање хотела “Москва“ који се реновирао, те су га у ту сврху опседале Strabag – ове скеле, где су радници врвили као у мравињаку.

Питао сам се, како је могуће да крај толиких очигледних доказа изузетне виталности, прилагодљивости и способности нашег народа, не успевамо да зауставимо нашу свеколику пропаст. Какво је то зло семе што нас коље изнутра, не дозвољавајући нам да се саберемо и скућимо, него нас, упркос толиким способностима, баца под ноге и горима од себе, присиљавајући нас да у сопственој кући довека робујемо несоју.

У  српској, и уопште словенској нарави, постојало је нешто још увек неосвешћено и расплинуто, што нас је чинило неодлучним колико јаким и непредвивим. Германско-романско-јудејска цивилизација, одавно потрошена, чекала је да јој учинимо крај, Шпенглерово пророчанство висило је над њом као затегнута гиљотина. Али су мртви побеђивали живе, вештачки продужујући себи век, само зато што се словенски народи нису могли дозвати себи и чинити што је и Бог од њих очекивао.


У четвртак, првог маја, већ у седам ујутру, започели смо пут за Дивјејево. Пратили смо аутомобил брачног пара Свркота: Миле, међу главним извођачима на Беговаји, упослио беше и Жељка као једног од подизвођача, а његова жена Радмила данима се договарала са Стојом око посете једној од највећих руских светиња – Дивјејевским манастирима, где су се чувале мошти Светог Серафима Саровског. Били су дугогодишњи пријатељи, редовно су се посећивали, правили заједничке излете и друге акције.

Планирали смо да стигнемо најкасније око три поподне, обиђемо манастире, преноћимо и ујутру се вратимо за Москву. Преко једне монахиње, с којом ју је повезала пријатељица, Радмила беше обезбедила преноћиште у самом Дивјејеву.

Али тек што смо одмакли од Переделкиног већ су почели проблеми. Улице беху у толикој мери закрчене возилима да је то превазилазило све московске пропке, до тог момента виђене. Бујице аутомобила сливале су се из свих праваца, формирајући пет, чак шест колона, тамо где је линијама било обележено за четири. Белу линију нико није фермао. Три метра вожње, па стој.

– Их сунце ти жарко. – промрси Жељко запрепашћено. – Ко да се цијела Москва дигла на пут.

Тако је изгледа и било. Људи су желели да искористе три дана празника, па су се листом дигли “на даче“. Милели смо стопу по стопу, док су се непојамне колоне пред нама сијале као крљушт некаквог несагледног препотопског чудовишта, које се прилепило уз планету, давећи је својим бесконачним удовима. Требало нам је читавих пола сата док смо се само укључили на скретање за попречну магистралу. То скретање имало је само две траке, али су се на његовом грлу начетиле читаве четири колоне аутомобила. Да Жељко није изводио своје ризичне маневре, истискујући суседна возила из њихових трака остали бисмо и дуже. На ту магистралу смо се укључили након нових пола сата, пузећи ка њој са осталима. Све заједно око сат времена, само док смо се из једне магистрале престројили у другу.

Али пропка није јењавала и беше неизвесно хоће ли уопште. Прошло је и десет сати, а Жељков даљиномер је показивао да нисмо прешли ни четрдесет километара. За три сата вожње. Почела је да хвата нервоза. Прва је попустила Стоја. Неко време је роптала, затим је почела да псује и на крају се сасвим отворено кајала што је себи допустила овако безуман подухват, као да није знала шта је московски саобраћај, нарочито за празник. Одмахивала је главом, гневно уздисала, а када ју је сасвим савладала малодушност заћутала је и укочено гледала испред себе. На ретровизору сам видео њено лице зајапурено од срџбе, а очи влажне од надошлих суза. Када ју је Жељко нешто упитао намерно га је игнорисала. Само је гневно ћутала и гледала испред себе. Ту ме је мало нервирала. Жељко је неколико пута поновио питање, а она се још више укопавала у ћутеће дурење, као да нам је њиме свима желела поручити “ето шта сте ми урадили“. Жељко на крају прасну:

Иди у пичку материну, јесам ли ја измислио пропку!
– Зашто му не одговориш, шта ћутиш! – изнервирао се и Мирко.

Тетка Стоја, само што се није заплакала.

Помислио сам како се на жене не може рачунати у кризним ситуацијама. Оне су тада ту да би ствари добиле још гори изглед.

Пропка је, међутим, стварно убијала у појам. Прошло је и једанаест, па и дванаест сати, а ништа се није мењало. Цурили смо низ асфалт, заточени у џиновском крду аутомобила. По метар, по пет, десет, па стајање.

Тек негде око пола два пропка се почела разређивати. Сада се у цугу прелазило и по неколико стотина метара.

– Деведесет километара за шест сати! – објави Жељко свечано, пошто је бацио поглед на даљиномер.

Надомак града Владимира гужва се сасвим рашчистила и вожња најзад постаде слободна. Заобишли смо сам град како не би улетели у нове гужве. Милетов џи-пи-ес нам је показивао најкраћи пут. Промицале су насеобине са малим дрвеним кућицама, живописног изгледа, “русские деревня“. Многе беху нахерене, запуштене, а по Жељковим речима руска села су сиротовала, што ми је звучало чудно, обзиром на огромне површине плодне земље на којој је вероватно успевало све. Асвалт је секао кроз густе борове шуме које су смењивали дуги редови бреза. А онда се отезао преко благо заталасаних пространстава што су се зеленела до у бескрај. Понегде су се разазнавала блистава језерца или удаљене насеобине са густо начичканим кућицама, међу којима су сијали високи торњеви цркава.

Негде око шест поподне, после дуге и напорне вожње, стигли смо у град Муром, родно место Иље Муромеца, једног од тројице чувених богатира. Али ту нас је сачекало ново непријатно изненађење. Преко реке Оке возио је трајект, а он је примао свега осам аутомобила. До друге обале и натраг требало му је око двадесет минута. Низбрдицом до реке пред нама се отезала колона од стотинак возила.

– Оћемо ли стићи до поноћи, Стојо? – зачуо се Милетов крупан бас када је изашао из кола, пошто их је укључио у ред. Смешкао се клатећи се с ноге на ногу, огроман, готово двометраш. Он и Радмила били су ведри, спонтани људи, зачикавали су Стоју која је непрестано отхукивала с бесом. Мирко је такође хистерисао. На пут је пошао нерадо, Стоја га је једва убедила и сада се љутио на мајку што га је “преварила“, не рекавши му шта нас све чека на путу.

– Па откуд сам знала, сине, мислиш да бих и ја пошла да сам знала. – правдала се Стоја.

За сво време пута Мирко ни за тренутак није подигао очи са мобилног. Без престанка је чвакао по њему, улазећи на интернет, дописујући се са виртуелним друговима из читаве Русије. На пејзаже којима смо промицали није се ни осврнуо. Код куће се такође није скидао са интернета. Читава његова седамнаестогодишња генерација живела је неки свој отуђени виртуелни живот, не марећи за било шта из реалног. Зезао сам га да је “виртуальный человек“, покушавајући да га боцнем у сујету, не би ли из поноса пожелео да ми докаже супротно, али ме је он потпуно игнорисао.

Проценио сам да ћемо стићи на ред тек у једанаестој или дванаестој тури, што значи за не мање од три сата. То сам време искористио да обиђем околину. Спустио сам се до обале, шетајући њеним избетонираним делом. Било је пуно света, по клупама су седели  момци и цуре. Нико није био без пива. Благо сунце предвечерја миловало је дремљиву околину, а мирна плавет Оке, урамљена жбунастим дрвећем супротне обале, поигравала се с његовим разливеним руменкастим зрацима. Да ли се и Иља Муромец надахњивао овим призорима пре него је полазио у битке, спашавајући светло име своје отаџбине од чудовишта и нељуди.

Попео сам се степеништем до уређеног шеталишта на брегу понад обале. Ту је било још више људи. На средини терасе издизао се голем споменик Иљи Муромецу, који је исуканог мача гледао у даљину, ка душманима. Око споменика седела је младеж натежући пиво из флаша. Видело се да их је подобро ухватило, нису ме гледали баш пријатељским очима.

Пијаних је било и међу старијима. Три средовечне жене, пристојног изгледа, тетурале су се преко улице ометајући саобраћај. Настаде страшна трубњава, али се оне нису обазирале. Одмахивале су разјареним возачима, смејући се и придржавајући једна другу како не би пале. Русија је била махнита земља пуна изненађења, разум овде није помагао и у томе је лежала њена чар, али и коб. Таква је на свој начин била и Србија, па се ваљда у томе и налазио најдубљи основ нашег братства.

Трајект је одлазио и долазио нарушавајући вечерњи спокој Оке. Око девет били смо сасвим близу. Још једна тура, па наша; иза чекаше још пуно возила. Трајект је покупио туру, отишао на супротну обалу, али натраг се није враћао. Прошло је и пола десет, спуштао се сумрак и сви присутни су бечили очи ка другој обали. Но трајект се није мицао од ње. Однекуд се појавио један од запослених и тек тада нас обавестио да трајект не ради после девет. Људи се разгаламише, зачуше се многе псовке на руском.

Дураки! Почему это раньше не сказали! Мы три часа ждём!

Запослени је рекао да километар уз обалу вози други, већи трајект, који пребацује шлепере и аутобусе и ради до дванаест. Аутомобиле прима тек ако остане места. До друге обале и назад треба му сат времена.

Опхрвао нас је потпуни очај. Стоја и Мирко сасвим изгубише живце.

– Назад! Идемо назад, не занима ме више ништа! – викао је Мирко.

– Него шта него назад! – потврђивала је жучно Стоја – Жељко, Миле, сједајте у кола и окрећите за Москву! Видите ли да нас од почетка ћера баксуз!

У Москву, помислих очајно. После оволиког пута и надомак Дивјејева. Али нервоза је достигла тачку усијања. Жељко је псовао из гласа, чак се и иначе опуштени Миле разгоропадио. После читавог дана малтретирања, ово са трајектом представљало је препуну кап у чаши.

– Не знам, рјешавајте сами, овај пут и није моја замисао! Шта год одлучите, ја ћу прихватити! – одсече љутито.

– Па немамо куд даље, враћамо се назад! – рече Жељко.

– И ја тако мислим! – потврди Миле.

Радмила је, међутим, ћутала. Опрезно рече да би можда ипак ваљало покушати са тим другим трајектом, али је сви нападоше да је то узалудан посао.

– Већ је десет сати, а њему треба сат времена за једну туру, што значи возиће још само двије – рече Стоја. – Тамо већ дрежди ред аутомобила, а пуштају тек ако остане мјеста иза камиона и аутобуса! Само ћемо се за џабе још више измалтретирати.

– Пошто је читав дан испао како је испао – рекох ја – да га заокружимо и са та два сата малтретирања. Изгледи да уђемо на трајект су мали, али ако не успемо, барем ћемо знати Божју вољу. Ако одустанемо јешће нас сумња “шта би било да смо покушали“.

Радмила је одлучно потврдила моје речи, а остали се замислише. На крају смо се потрпали у кола и ипак пошли ка трајекту. Испред нас чекало је тридесетак аутомобила. Било је близу пола једанаест, пао је мрак и трајект је управо пристизао по нову, претпоследњу туру. Забрундали су аутобуси и шлепери. После њих уденуло се још десетак аутомобила. Трајект се одлепио од обале. Предстојало је сат времена чекања.

Изашао сам из аутомобила и пошао ка гвозденој огради. Ока је сасвим утонула у густу прохладну ноћ. У тамну непомичну површину реке засецала су обалска светла. Њена ширина стајала је као непремостива препрека ка Дивјејеву које се налазило негде на супротној страни, иза тамног густиша чије су се контуре једва назирале. Остала је још једна, последња тура, размишљао сам дрхтећи на хладном ветру који поче наваљивати са реке. Колико аутобуса и шлепера чека, колико ће аутомобила моћи да стане после њих? У прошлој тури ушло је само десет аутомобила. Наш аутомобил сада је био двадесет пети по реду. По свему судећи и ово ће се испоставити као промашај. Негодовао сам у срцу – зар је могуће да ћемо се после оволико напора једноставно вратити. Добро, ако је таква Божја воља, треба је прихватити. “Свети Серафиме помози“, изговорих безгласно, “благослови наше напоре и не дозволи да пропадну. Удостој нас приласка твом светом дому.“

Трајект се приближавао обали. Видела се само разливена лопта великог светла како клизи низ густо црнило воде. Ушли смо у кола.

– Више нема камиона и аутобуса, тако ми рекоше доље у обезбеђењу. – објави Жељко.

– Одлично, значи моћи ће да стане више аутомобила. – повиках обрадован.

– Да, али је питање колико.

Радници обезбеђења пропуштали су једно по једно возило, када би им дали знак са трајекта. На ред је дошао Милетов Форд. Радник је подигао таблицу дајући знак за пролаз, затим ју је поново спустио чим се Форд удаљио. Ми смо напето чекали. Да ли је остало места за двадесет пети аутомобил?  Таблица се ипак подигла. Хвала ти Свети Серафиме! Ступили смо на трајект, међу густо збијена возила. После нас пропуштено је још два или три аутомобила. Остали су морали да се врате, ово је била последња тура. Било ми их је жао.

Трајект је милио површином кроз непрозирну мрклину. Стајао сам код ограде, близу овеће групе убрађених жена. Ноћ се испунила миомирисним врењем и посебном, свечаном тишином, што се изненада спустила на све нас, сједињујући нас у некаквом мистичном стању. Иако их нисам познавао, осећао сам блискост са људима око себе, као да нас је невидљива стихија подухватила све скупа и понела ка светом месту. И као да је дух Светог Серафима бдео над читавом утишаном околином.

Ступили смо на другу обалу. До Дивјејева је имало још сто педесет километара. Возили смо се још два и по сата по ужасно лошем путу, препуном рупа и џомби. Жељку је глава падала сваки час. Били смо преуморни. Трзао се упињући се да остане будан. Милетов ауто почео је да шета по асвалту. Заспао је за воланом. Морали смо да станемо док се мало прибрао на свежем ваздуху. Споро смо напредовали морени неодољивим сном. Било је пола три када смо ступили пред пансион, где смо имали обезбеђен смештај. После толиких искушења изгледало је невероватним да смо најзад приспели где треба.

Устали смо већ у седам. После двадесетак минута пешачења нашли смо се пред улазом у дивјејевске манастире, које Свети Серафим беше уздигао међу највеће руске духовне источнике, када је по налогу саме Богородице преузео старатељство над њима. Јутро је било лепо, светлост се лила низ куполе и зидове. Унутар круга манастира и манастирских објеката титрало је некакво специфично беличасто треперење. Оно је избијало из зидова, из ваздуха, из читаве те неземаљске оазе. Девичанско савршенство озаривало је сеновите ћошкове душе по којима се накупила мемла, нечистоћа и трулеж.

diveevo1609z

Дуго смо чекали у реду за целивање моштију свеца, које су почивале у застакљеном ковчегу у манастиру Свете Тројице. За Серафима Саровског се говорило да је сваког човека поздрављао са “Христос Воскресе радости моја“, а они који су га срели за живота сведочили су да је сâмо старчево присуство у човеку побуђивало обиље неисказивих осећања.  Са десне стране Храма допирало је тихо појање монахиња, нежно и беспрекорно, руски мелодично. Префина златна нит њихових сливених гласова испредала се ка Бескрају, као да га  је желела дозвати на земљу и свезати са њом. Како би се све на земљи преобразило Бескрајем, дисало њиме и живело за њега.

Задржали смо се до поднева када је започео “крестни ход“ дугачком стазом око манастира. Укључили смо се у велику масу људи која се кретала ћутке и полако. Испред мене ходали су човек, жена и њихово петоро деце. Та су деца стајала једно уз друго певушећи “Христос Воскресе из мертвих“. Нико их није терао, отац и мајка готово да нису ни обраћали пажњу на њих. Чинила су то сама, хватајући корак са родитељима и гледајући у земљу. Био је то врло необичан призор.

– Свака им част! – рече Жељко посматрајући их.

Са моје друге стране ходао је Миле.

– Видиш Светиславе – обрати ми се полушапатом – кад упоредиш ово ђе смо сад, ову тишину и љепоту, а кад се сјетиш онога од синоћ, постане чоеку јасно колико је у ствари слаб и маловјеран. Ја признајем да сам јуче хтио да одустанем и окренем за Москву, био сам се изнервирао и свега ми је било доста. Али баш се у онаквим ситуацијама види какви смо ми у ствари. Има ли у нама праве вјере, има ли правог карактера. Јер у обичним ситуацијама, када му је све потаман, чоек мисли о себи високо, мисли ако пуно зна или је пуно прочитао или пуно стекао, да се попео ђе нико није и да је зато бољи од других, ал кад се затекнеш у неочекиваним околностима видиш колико је све то на чему си градио своју величину у ствари ништа, јер тада само значи колико вриједиш ко чоек и колико јаку вјеру имаш. И кад у таквим ситуацијама сагледаш колика си слаботиња, покајеш се што си икад добро мислио о себи.

– Зато нас Бог ваљда и шаље у такве ситуације. – рекох – Вероватно и нема другог начина да нас суочи са сопственим ограничењима и подстакне на самопревазилажење.

Миле климну главом.

По завршетку хода, ушли смо у лавку, где су се продавале књиге, крстићи, иконе. У мноштву књига, углавном руских аутора, изненада распознадох дела Владике Николаја Велимировића и Јустина Поповића, преведена на руски. Святитель Николай Сербский, писало је изнад неколико његових најпознатијих наслова, што је овде, хиљадама километара од Србије представљало неочекивано и пријатно изненађење. Купио сам Николајева Мисионерская письма, сетивши се коме их ваља поклонити.

Потом одосмо до Серафимовог извора, који се налазио на пола сата вожње у Саровској шуми, где се Свети Серафим подвизавао, пре него је дошао у Дивјејевске манастире. Заправо, ишли смо до језерца у малој удолини, оивиченој листопадном шумом које се пунило с извора. Уз саму ивицу језерца, низало се неколико дрвених кућица где су се људи пресвлачили у купаће костиме, а затим су се дрвеним степеницама спуштали у воду, зарањајући у њу.

Ту нас је чекала монахиња Јелена, која нам је резервисала преноћиште у Дивјејеву и са којом смо се напокон упознали. Она нам је открила да вода из језерца има исцелитељску моћ, нарочито против депресије и да је онај ко се окупа у њој, за ту годину очишћен од свих дејстава зла. Извор чудотворне воде настао је молитвама Светог Серафима на које се Пресвета Богородица одазвала лупнувши штапом о камен одакле је вода потекла. Због све већег броја ходочасника, совјетске власти су извор намерно запрљале, а потом га и забетонирале. Међутим, Свети Серафим се све чешће почео јављати регрутима совјетске армије. Они су га гађали из пушке, но нису му могли ништа. Та су сведочанства постајала све учесталија. Негде шездесетих година прошлог века Свети Серафим се појавио пред групом совјетских стражара. Лупио је штапом о велики камен, као некада Богородица, и вода је поново потекла, док су стражари само престрашено гледали. После тога су власти прогласиле извор за национално благо.

На дрвеном прилазу тискао се велики број људи, чекајући свој ред да зароне. Ми нисмо имали купаће костиме, па смо се само испљускали водом, која се могла захватити кофама. Провели смо још неко време са монахињом Јеленом. Била је тридесетих година, имала је мио лик који је светлео благородношћу. Показивала је очигледну симпатију према нама као Србима, распитивала се о свему што се у Србији дешавало, иако се из њеног говорења видело да је доста добро упућена. Рекла нам је да у Дивјејеву има монахиња из разних земаља и да се до скора у њиховом сестринству налазила и једна Српкиња.

Када је дошло време да се крене, ми смо јој се захвалили на свему, а она нас је прекрстила, свакога понаособ.

За повратак у Москву одабрали смо дужи пут преко Нижњег Новгорода, заобилазећи сам град. Јучерашњим, краћим путем преко реке Оке не усудисмо се да кренемо, после свих невоља са трајектом.

Асвалт је шибао кроз исте онакве борове шуме, брезике, огромна зелена поља. Мени је пред очима и даље титрало беличасто треперење из Дивјејева, чинило ми се да га назирем у сваком детаљу околине којом смо промицали. Русију су упропаштавале све белосветске пошасти, али се тихо појање дивјејевских монахиња провлачило кроз гране и полеглу траву, лебдело над језерцима и насељима, прекриљујући читаву земљу. И овде, на шесто километара од Москве, као да поново одјекнуше звона са Црвеног трга, њихов дуги, потмули, прастари звук одазивао се на дивјејевски благослов.

На Жељковом радију певала је  група “Золотое кольцо“:

Не думай, что всё пропели
Что бури все отгремели
Готовься к великой цели
И слава тебя найдёт

И док су текли ритмични стихови песме однекуд се поново чуо клик оног плавокосог дечака “Батюшка, вот я, батюшка“. Сетих се и Белорускиње Дине, њене усрдности и пожртвовања с којима ме је водила кроз метро, град и колико се стидела када је требало да ми одрецитује своје стихове. Сетих се древних икона из Третјаковске галерије пред којима смо стајали, музејске тишине којом су биле обавијене. Сетих се и Жељкових Узбека, њиховог простодушног осмеха и леве руке на срцу док пружају десну. И све то као да је долазило из једног извора, из душе Русије, њене Тајне која се откривала само изабраним срцима. Звона са Црвеног трга нису престајала да звоне, а рефрен песме је говорио:

И снег, и ветер
И звёзд ночной полёт
Меня  мое сердце
В тревожную даль зовёт

И у том тренутку пожелех да се сав расточим у те речи, да се лак и невидљив проспем по ливадама, шумама, насеобинама, да пројурим светом као комета, далеко, далеко, све до у само срце космоса, успут оплодивши собом све.


У суботу сам тумарао по Москви онако, без неког нарочитог циља. “Циљ“ често сужава видно поље, да би се разумела целина потребно је отарасити га се. Што опет не значи да га не треба имати. Улазио сам у књижаре или сам се возио метроом или сам седео на клупи и посматрао пролазнике. Време је и даље било лепо, током боравка у Москви чак сам у лицу добио и боју.

– Када се вратиш у Београд помислиће људи да си био неђе на љетовању. – рече Стоја.

Поподне сам са Мирком отишао на билијар, у оближњи кафић на Переделкином. После смо се спустили до хладовитог шумарка где се налазио “Пастернаков дом“. Велико двориште било је ограђено високом дрвеном оградом. На супротном крају, увучена међу тек олистало дрвеће, окупана благим сунцем и лаком измаглицом пролећа издизала се велика кућа старинског изгледа, место где је настајао Доктор Живаго. Гледали смо према кући неко време, помислих како је Пастернак мангупски одабрао овако савршен кутак за живот. Онда смо се вратили земљаним путељком што се вијагаво пео кроз шуму из чије смо пријатне осаме у царство асвалта, ускочили као из државе у државу.

Недеља беше проглашена за радни дан, одрађивао се Први мај, те је Мирко ишао у школу, чиме ми је потврђивао одрођеност руског државног система. Пре подне одстојао сам величанствену службу у Храму Христа Спаситеља, највећем црквеном здању у Москви. Обновљена по узору на првобитно здање, које су срушили комунисти 1931. године, храм је, иако не оригинал, ипак блистао величином и славом победе над Наполеоновом војском, због којих је први храм и био подигнут. Десетак свештеника на челу са владиком – крупним, крепким старцем руменог лица, живахних очију и дуге беле браде, налик каквом козачком атаману из Гогољевих прича – појаху громко, окружени осликаним призорима Новог Завета.

После се нађох са Жељком у ресторану Му-Му, на Фрунзенској, где сачекасмо његовог сарадника, архитекту Јевгенија. Био је то пунији човек дуге браде, доброћудних очију. Причао је са мном као да ме познаје Бог зна од када. Звао нас је да га за викенд обавезно посетимо у његовом селу, у Московској области. Шума је пуна печурака, а он нас је уверавао како уме да их спреми као нико.

Пошто пописмо по Балтику, Јевгениј нас је повео у стан режисера Фјодора Попова који су он и Жељко управо завршавали. Стан је имао сто осамдесет квадрата и представљао је оличење модерног луксуза. Жељко и Јевгениј су проверавали тек намонтиран систем за аутоматско искључивање водоинсталација у случају поплаве. Свака просторија била је величине мањег једнособног стана, Жељко ме је водио из једне у другу с поносом ми показујући бравуре својих мајстора. Ја сам се  у том стану осећао лоше, једва сам чекао да га напустим. Фјодор Попов имао је још два таква у Москви и никада ни у једном није живео. Руска “елита“, огрезла у таштину, кич и мегаломанију показивала се достојним наследником Петра Великог, првог руског европејца, духовног оца свих потоњих. Сетио сам се места поред кога смо се зауставили на путу у Дивјејево. Звало се Гусь хрустальный у близини града Владимира, где су људи продавали комплете малих и великих чаша од најквалитетнијег, неломљивог кристала. Оближња фабрика у којој су радили, давала им је те производе уместо зарада, коју није имала да им исплати, па су их они продавали крај магистрале. Голем комплет изванредних чаша купио сам за свега осамсто рубаља (двадесет еура), што је било далеко испод реалне цене. И човек је још био срећан што сам наишао. Такви језиви контрасти призивали су неку нову 1917. годину.

Од Жељка сам сазнао да је Дина отишла у Белорусију, код својих, и да ће се у Москву вратити тек после Деветог маја, по окончању празника. То ме је депримирало, желео сам да јој поклоним Николајеву књигу коју сам купио у Дивјејеву.

Сутрадан, пошто је дошао са Беговаје, Жељко ми је објавио да се Дина ипак вратила, али да има пуно посла на Кузњецком, у стану оног другог режисера, где смо јели булочке, печурке и џем.
– Дај јој један слободан дан – замолих га – она ми је била најбољи “екскурсовод“.
– Ништа ти не обећавам – рече Жељко – Александар ме стално гњави да завршим са радовима, а није се стигло ни до пола.

У уторак је био Ђурђевдан. Драган Филиповић нас је увече позвао на славу. Аутомобил његове кћерке био је рехабилитован, хаварисани делови замењени, на паркингу се сијао обновљен и цео. Драган је био поносан на својих руку дело. Пили смо његову одличну ракију, добављену из родног краја у Црној Гори. За столом је седела и Тања, средовечна Рускиња, породична пријатељица Филиповића. Драган и Жељко су се пецкали “на националној основи“, причајући вицеве о “Босанцима“ и “Црногорцима“, а Тањи ништа није било јасно; интересовала се за “разлике“, које су јој они тумачили на свој начин још више запетљавајући ствар. Морао сам да се умешам, кратко јој објаснивши да су Црногорци, Босанци, Херцеговци, Шумадинци, Личани делови истог народа званог Срби.

Большинство Хорватов тоже бывшие Серби которые взяли католическое вероисповедание. – додао сам. – А мусульмани в целом бывшие Серби.

Интересно – рече Тања чудећи се, рекавши да јој то нико никада није тако објаснио.

Иначе је остављала утисак веома разборите жене. Када је Жељко хвалио силна зиданија по Москви наводећи их као доказ колико је Русија “узнапредовала“, Тања је на то одговорила:

Мне эта не нравится.  Я не хочу Ню-йорк в Москве.

Слава код Филиповића потрајала је до иза поноћи. Пре него смо напустили домаћине поново сам упитао Жељка за Дину. Он се мало замислио. На крају разгаљено повика:

– Ма ко шиша режисера! Кад је “дружење“ у питању, Свеле, све друго има да чека.

И тако сам се сутрадан нашао са Дином на “Југозападној“, почетној станици метроа. До тамо је са Переделкиног возила такозвана “маршрутка“, мини-бус који је спајао последње станице метроа са удаљенијим московским предграђима. Већ вичног метроу,  Дина више није морала да ме држи за подлактицу, због чега ме је похвалила. И мој руски се унеколико поправио, па је наша комуникација сада текла знатно лакше. На њен предлог, сишли смо на станици Парк культуры, названој по “Парку културе“, огромном простору забаве који је тог, иако радног дана, био препун света. Стазама поред огромних фонтана чији су водоскоци поигравали у ритму класичних мелодија, шетали су родитељи са децом, парови или понека група туриста.

Ты служил в армии? – упита ме изненада Дина.

Да.

Пошли тогда! – рече и поведе ме до оближњег штанда, где су се из ваздушне пушке гађале поређане лименке. Од двадесет лименки оборио сам дванаест. Дина је оборила једанаест. Обоје смо зарадили по плишаног миша који се кретао повлачењем репа уназад.

Я не была в армии, а у меня всего одно попадание меньше чем у тебя. – зачикавала ме смејући се.

Это потому што ми выстреляли из русского оружия, не сербского.

Преко језерцета, по чијој су мирној зеленкастој површини пловиле патке, пружао се лучни мостић. Прешли смо преко њега, дошетали до ограде испод које је текла Москва. Нешто даље низ обалу налазио се бродић који је за триста рубаља правио велики круг по реци. Узео сам две карте, па смо ступили на палубу. Када се напунио путницима бродић је кренуо. Секао је полако кроз мале нечујне таласе, док је пред очима промицао Кремљ, Храм Христа Спаситеља и друга здања. Било је веома пријатно гледати их из новог угла, са палубе бродића, милован лаким ветром по лицу.

За Владику Николаја Дина никада није чула. Као ни за било које српско име. У школи су јој помињали само Николу Теслу, “Југословена“. Књигу коју сам јој пружио листала је полако, повремено задржавајући пажњу на понеком пасусу. Објаснио сам јој да је Владика Николај највећи српски духовник и у сваком смислу изузетан човек.

Спасибо – рече, осмехнувши се. – Я прочитаю.

Када смо изашли са брода, Дина ме повела до Поклонске горе, до које смо стигли променивши два метроа. Био је то читав нови свет, састављен из зимзелених шума, фонтана, дугих шеталишних стаза. Москва се никако није дала упознати до краја, сва је била састављена из тих малих светова који су се неочекивано отварали где год би закорачио. Прошли смо дуж огромне фонтане, направили круг око Музеја отаџбинског рата, затим сели на клупицу у близини дивовског обелиска високог 142 метра, подигнутог у славу победе над Наполеоновом војском. Са овог места Наполеон је чекао кључеве Москве. Тренутак његовог највећег тријумфа у каријери, истовремено је био и почетак суноврата. Привидно покорена, Москва се ипак отела његовој рачуници, словенска непредвидивост показала се као нерешива енигма, пред којом се и западноевропска “воља за моћ“ више пута у историји разоткривала као нешто сувише ускогрудо и праволинијско. Отуда вероватно и мржња према словенским народима, Русима и Србима пре свега, јер их ваљда собом непрестано подсећамо на истину о себи, коју желе и од себе и од других да сакрију. Видео сам Наполеона како подбочен, самоуверен и горд, гледа одавде у правцу Кремља убеђен да је победник. Мали човек велике глади – типичан Западњак. Дух тог Западњака и даље се врзмао овуда, мучен проклетством својих неугасивих жеља од којих није желео да одустане.

Поклонная-гора2

Са оближње цркве одјекнуше звона која ме пренуше из мисли. Дуг потмули јек што као да је проговарао тајанством најдаљих векова, крвљу, сузама, надом и молитвом давно прохујалих генерација, још из времена кнеза Владимира, када су полагани темељи руског хришћанства. Звук је био истоветан оном са Црвеног трга, када сам шетао са Дином. Изгледало ми је чак да се овај садашњи одазива на тадашњи.

Московская звона так особенно звенят. – рекох Дини.

Време се још од поднева мешкољило, а сада се већ сасвим погоршало. Преко неба се навукоше густи сиви облаци, сунца сасвим нестаде, постало је чак и хладно. Рекох Дини како је свих ових дана време било необично лепо и како је баш безвезе што се сада овако натмурило.

Может быть Москва грустит потому что ты завтра уезжаешь. – рече она осмехнувши се.

Москва грустит?!

Да… – потврди Дина. –  И все что в ней. – додаде, поруменевши.

Настаде тајац. Звона су се и даље чула. Померио сам своју десну руку и ставио је преко њене леве. Када сам јој се примакао, окренула је главу у страну.

Ты завтра уезжаешь, а я не девушка на один день.

Извини – рекох. – Я не хотел тебе обидеть.

Гледали смо неколико тренутака испред себе. Звона нагло утихнуше. Више се ништа није чуло осим грана које су се повијале на све хладнијем ветру. Почело је помало да прокапљује.

Пошли. – рече скочивши са клупе.

Вратили смо се истом стазом, остављајући за собом Наполеона који је и даље чекао кључеве Москве. Метроом смо поново дошли до станице Парк культуры. Ту смо се растали. Захвалио сам јој што ми је била “эксурсовод“ и на свем труду око мене.

Приезжай к нам еще раз…

Не знаю. Если будет судьба… – одговорих.

Чула се грмљавина метроа који је наилазио. Зауставио се, из њега покуљаше људи као из хоризонтално положеног џака расеченог на неколико места. Ушао сам, окренуо се ка Дини, држећи се за танку гвоздену шипку. Гледали смо се кроз отворена врата. Она је стајала на супротном крају, посматрајући ме својим сетним очима.

ОСТОРОЖНО, ДВЕРИ  ЗАКРЫВАЮТСЯ! СЛЕДУЮЩАЯ СТАНЦИЯ – ФРУНЗЕНСКАЯ! – зачуо се женски глас са разгласа унутар возила.

Врата се затворише, метро се покренуо и пре него је заронио у таму, видео сам Динину руку како се диже у знак поздрава. После  тога се чуо само отегнут хук који се разлегао црнилом подземног тунела, док су мутна треперава светла чкиљила над поспаним и равнодушним лицима путника.


На аеродром “Шереметјево“ дошли смо прерано, већ у четири. Авион за Београд полетао је тек у пола седам. Жељко се плашио пропки па смо кренули у три, али су путеви зачудо били сасвим проходни, те смо стигли за мање од сат времена. Остатак смо утуцали у аеродромском ресторану, одакле се видела писта. Са нама у друштву седео је Бојан, наш случајни познаник. Жељко га је замолио да ми се нађе при проласку кроз разне контроле, обзиром да нисам познавао руску аеродромску терминологију, иако сам га ја убеђивао да ми не треба ничија помоћ. Био је то висок и крупан момак, природан и спонтан, али и некако превише сморен и блазиран. О чему год је причао у тону се увек осећала прилична зловоља. Наручио је вотку и мезе за сву тројицу.

– Руси никада не пију без нечега за набадање. – рече ми. – То те је ваљда теча научио.

Онда је извадио мобилни и излистао ми фотографије из Тајланда, где је недавно провео два месеца, тумачећи ми сваку понаособ. Био је одушевљен будизмом. Он и његова девојка, руска Јеврејка, сликали су се поред будистичких храмова и огромних Будиних кипова.

Иначе је живео већ десет година у Москви. Радио је са оцем, који је имао грађевинску фирму. Сада је путовао за Београд, другу на свадбу. Одело спаковано у танак најлон висило је окачено с његовог ранца.

– А успут ћу и да гласам, јебига, кад већ идем. Шта ми ти саветујеш – за кога?

– Ни за кога. Немаш за кога.

– А што не за Тадића?

– Шта видиш у њему?

– Једину шансу за Србију да уђе у “Европску Унију“.

– Сматраш ли то толико неопходним?

– Јеботе, како мислиш да се покрене привреда, да људи почну боље да живе?

Од тих речи осетих познато клонуће. Нисам имао никакву вољу да се упуштам у тај разговор, барем не овде, у Русији, поготову што сам га не знам колико пута у разним приликама водио и увек би ме опустошио. Ако је “да се живи боље“ некоме био довољан разлог да пљуне на себе и душманима баци под ноге, ту је сваки разговор био излишан. Избори у Србији нису ме се уопште дотицали и било ми је сасвим свеједно ко ће на њима победити.

Авиони су сваки час долетали, доносећи Русији нове госте. Печалбаре који ће проливати зној на њеним градилиштима зидајући бедеме и куле светског капитала. Али и њихове господаре: бизнисмене, светске политичаре, нарко-дилере, масоне и друге аждаје и немани, лакоме на њена силна богатства којима ју је Бог обдарио. И док Русију буду черупали и развлачили на све могуће начине, нигде неће бити Иље Муромца да им посече безбројне главе.

Огласио се позив за наш лет. Поздравио сам се са Жељком и са Бојаном пошао ка излазу. Све контроле смо прошли без проблема. Нашли смо своја места у ЈАТ-овом авиону. Бојан је негодовао због тесних седишта, загушљивости, маторе стјуардесе.

– Јеботе човече, у авион који лети по свету уместо згодне рибе поставиш стјуардесу од сто година. –  режао је у пола гласа – И после се неко чуди зашто пропадамо. Шта би Тито рекао да се дигне из гроба.

Нисам имао шта да му кажем на то. Матора стјуардеса ми није представљала никакав проблем, а “шта би Тито рекао“ још мањи.

Авион се покренуо и после неколико минута одвојили смо се од руског тла. Док је искошен надлетао Москву, још су се могли видети облакодери, гигантски тржни центри и компаније, који су ницали као чиреви и красте по телу оболелог. Међу њима су зујали људи отровани духом светске малограђанштине, оптерећени куповинама, трошењем, екстремним пороцима и безумним амбицијама.

И Русија је, на жалост, улазила у Европу, утапајући се у њене свеобезличавајуће процесе.

Али је над њом лебдео клик плавокосог дечака “Вот я батюшка“ и тај клик, чист као суза, био је зов њене праве суштине, протеране на маргину, но ипак неумрле.

548701

Зов људима да се окану лажи и мимикрије, да не трују свет и не кваре Божије дело. Да не траће животе унутар “глобалних перспектива“, већ стану и погледају у себе и око себе. У небо изнад себе, земљу испод себе и човека поред себе.

Јер Вечност се не да обманути, нити ће руска звона икада престати да подсећају на то.

Бесмртна руска звона – звона Словенства, звона Васкрсења, звона Последње Битке за Царство Небеско.

И ово мало душе што нам је још остало.

1 reply »