АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Александар Мезјајев: O питању накнада за кршење људских права од стране МТБЈ


Александар Мезјајев: O питању накнада за кршење људских права од стране МТБЈ

Савремено међународно право разрадило је доста високе стандарде људских права, па тако и стандарде права лица оптужених да су починили кривично дело. Међу тим правима постоји и право на надокнаду.

20.01.2014. Фонд стратешке културе

хашки трибунал
На пример, Члан 9. Међународног Пакта о грађанским и политичким правима и Члан 5. Европске конвенције о људским правима и основним слободама, прописују да свако ко је био жртва незаконитог хапшења или притвора, има право на надокнаду, са извршном снагом.

Поред тога, Члан 14. Пакта и Члан 3. Европске конвенције прописују још једно правило по питању надокнада. Сагласно том правилу, “ако било које лице завршном пресудом буде осуђено за кривични злочин и ако му изречена пресуда касније буде промењена или му буде даровано помиловање на основу тога што нова или накнадно откривена чињеница неоспорно доказују постојање судске грешке, онда то лице које је претрпело казну као последицу такве пресуде, добија надокнаду у складу са законом, осим ако не буде доказано да откривање непознате чињенице није раније откривено делимично или искључиво због његове кривице”.

Пракса међународних правосудних органа који разматрају жалбе по питању кршења људских права, показује да накнада за кршење људских права обавезно представља саставни део таквих пресуда. Тако на пример Европски суд за људска права у предмету “Блохин против Русије” је утврдио повреду подносиоца пријаве на праведно суђење и наложио да тужена држава треба да исплати жртви 7,5 хиљада еура надокнаде. У случају да се установи кршење људских права, одлука о надокнади обавезно се примењује.

Таква је пракса и Америчког суда за људска права. Надокнада се врши у складу са концепцијом репарација која је регулисана Чланом 63. Америчке конвенције о људским правима са којом је усклађен и рад Америчког суда за људска права.

Међународни кривични судови тврде да су они највећа тековина савремене правне мисли и да обезбеђују највеће правосудне стандарде, укључујући и поштовање људских права. Ипак, у међународним кривичним судовима и трибуналима правила о надокнади или потпуно одсуствују или су много уже формулисана него у међународним уговорима о људским правима.

Тако ни МТБЈ ни МТР ни Међународни трибунал за Либан који је започео са првим процесом, нема никаквих прописа који регулишу право оптужених на надокнаду.

Међутим, то не значи да оптужени пред међународним кривичним трибуналима немају то право. Сваки суд – национални или међународни – (а међународни посебно!) налази се под одређеним одредбама међународног закона о људским правима. Тако да без обзира на чињеницу да су креатори међународних кривичних трибунала вешто прикрили право на надокнаду, окривљени пред овим судовима имају право на надокнаду.

У том смислу интересантан је уникални случај изникао у пракси МТР, а који се тиче надокнаде. У пресуди тог трибунала у предмету “Тужилаштво против Зигирањиразо” која је изречена у јуну 2012. године, речено је да суд, иако није на то обавезан, може да нареди да се исплати надокнада за оптуженог у случају грубе и очигледне повреде правде.

Општи закључак суда у овој пресуди може се сматрати револуционарним, јер је у потпуној супротности са претходном праксом свих трибунала, који су полазили од тога да не може бити речи ни о каквој надокнади. Међутим, и у том, у целини позитивном решењу, постоје два негативна аспекта: као прво – закључак суда је тако формулисан да суштински ограничава права оптуженог сагласно универзалним и регионалним људским правима и као друго – суд је неосновано свео обавезе суда на исплату надокнаде као на његово право да то учини. На тај начин суд је починио кривичну превару: он је изузео себе из права оптуженог на надокнаду!

Једино тело међународног кривичног правосуђа јесте Међународни кривични суд (МКС). Члан 85. Статута МКС утврдио је да оптужени има право на надокнаду у три случаја: у случају незаконитог хапшења или затвора; у случају да је оптужујућа пресуда била замењена у вези са проналажењем чињенице која доказује да се радило о грубом кршењу правила правосуђа; и у случају изузетних околности ако је дошло до очигледног и бруталног кршења правде.

Као што можете видети, премда Статут МКС представља једини међународни кривични трибунал у коме је право на надокнаду и званично утврђено, ми и овде видимо суштинско ограничење тог права у поређењу са нормама међународног права.

Треба обратити пажњу на још један аспект питања надокнаде за кршења људских права по судском процесу у целини – не смемо заборавити ни на кршења оних права током самог судског процеса. Шта ми данас видимо у делатности МТБЈ? Права оптужених се нарушавају у сваком процесу и практично по сваком питању.

У предмету против бившег Председника Републике Српске Радована Караџића, одбрана је изабрала веома занимљиву праксу присвајања броја за следећи захтев суду по питању кршења права оптуженог на обелодањивање докумената. До данас је већ поднето 89 захтева због таквих прекршаја. Каква је судбина тих захтева?

Њихова судбина је тужна јер је Трибунал изабрао тактику изругивачких одговора на те захтеве. На почетку је једноставно одбијао да на то одговара Караџићу. Потом, кад је број тих захтева прешао три десетинке, суд се према њима почео односити иронично, изјавивши да на следећим захтевима не треба стављати број. Потом је пронађена формула по којој Тужилаштво премда заиста не испуњава своје обавезе – то не представља кршење права оптуженог. Потом је та формула била креативно развијена – суд је већ пресудио, па ако су права оптуженог и била кршена, то није са собом повукло никакве негативне последице.

Коначно, последња одлука Претресног већа у предмету против Р. Караџића по његовом захтеву № 89 о кршењу његових права од стране суда, судије су поново смислиле нови одговор – они признају да је Тужилаштво прекршило Члан 68. Правила процедуре … и то је све. То јест, са тактике ироније прешли су на тактику изругивања. Јер је најважније шта садрже захтеви Р. Караџића – нису то признања да је тужилаштво прекршило своје обавезе и у складу са тим – нарушена су права оптуженог. Такво признање само по себи ништа не значи. Признање кршења права представља основу за даља дејства. У том смислу и за надокнаду оштећеној страни.

У својим захтевима суду Радован Караџић тражи да суд наметне санкције у односу оптужби и надокнаде заштите. У овом случају ми не говоримо о новчаним уплатама. Надокнада се може извршити и у другим формама. Али суд не само да отклања те захтеве, он их једноставно не примећује.

 Дакле, можемо још једном истаћи да рад МТБЈ не само да не представља виши стандард правосуђа, него је директно у супротности са савременим нормама међународног права о људским правима.

————–

фото http://serbian.ruvr.ru/2012_10_09/haski-tribunal-vise-se-ne-stidi-svoje-pristrastnosti/