АКТУЕЛНО

Документи немачке владе доказују америчке планове за уништење Србије… (у прилогу оригинална преписка)


НОВАКОВИЋ: АНАЛИЗА ПИСМА ВИЛИЈА ВИМЕРА КАНЦЕЛАРУ ШРЕДЕРУ, 2 МАЈА 2000…

25 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

 

 

Немачки посланик Вили Вимер је крајем априла 2000 посетио „НАТО“ конференцију у главном граду Словачке, Братислави… У организацији конференције су учествовали амерички „СТЕЈТ ДЕПАРТМЕНТ“ и амерички Институт за спољну политику америчке Републиканске партије…

На тој конференцији су разматране „евроатлантска стратегија“ и проширење НАТО на Балкану. Конференцију су посетили највиши званичници из НАТО земаља (премијери, министри одбране, спољних послова..), као и припадници елитних „глобалистичких кругова“- Билдерберг групе, Карнеџи института, Америчког „Форин Каунсела“ итд.

Било је такође уочљиво присуство водећег албанског интелектуалца и сепаратисте из Приштине, „косовског медијског магната“, и (у то време) члана Билдерберг (1.) групе – Ветона Суроиа!?

По завршетку ове конференције, 2. маја 2000, Потпредседник Европског парламента и посланик Бундестага Вили Вимер је упутио отворено писмо немачком канцелару Герхарду Шредеру, у коме је упозорио на „криминалне“ намере учесника горњег скупа према СР Југославији и Српској нацији – односно о плановима НАТО лидера да „дефакто“ онеспособе и „раскомадају“ Србију као независну и целовиту државу на Балкану… Он је своје закључке образложио у следећих 11 тачака:

Главне теме, које су прерасле у „смернице деловања“ ових твораца Новог Европског Поретка су биле:

1. Као главни приоритет учесници конференције су поставили признање српске аутономне провинције Косова и Метохије као нове независне албанске државе „Косово“, уз нагласак да се то изведе у што краћем могућем року. Овде је акценат такође стављен да нова „држава Косово“ мора да се нађе у НАТО окружењу – што би требало да аутоматски прејудицира подређени статус државе Србије као будуће НАТО чланице!?

Евроатлантисти су знали, да пошто ту прљаву работу раде противно свим међународним правним и моралним нормама, једини начин на који би то можда могли да изведу је био – да ставе Србију и већински остатак „добронамерног света“ пред политикку свршеног чина. Наравно то је и урађено и са сазнањем да је у Србији у периоду после свргавања (западнообавештајно-петоколонашког пуча) председника Милошевића (7) – на власт доведена прозападна поданичка „политичка елита“, без чије сарадње није било могуће прогласти илегалну шиптарску државу у оквиру још увек међународно признате државе Србије!

2. Противно свим легалним нормама и међународним конвенцијама, учесници ове евроатлантске конферениције су прогласили тадашњу Савезну Републику Југославију илегалном државом – свесно кршећи Хелсиншки акт (4) о неповредивости државних граница.

3. Евроатлантисти су даље сами признали током конференције  да им је највећа препрека у остваривању те прљаве намере (анексије Косова изван државе Србије) била – постојећи правни поредак у Европи, који није дозвољавао да се таква одлука правно легализује – те су донели одлуку да (у сред Европе) у случају Србије и њене АП КиМ примене амерички легални (читај каубојски) систем који садржи довољно „правних рупа“ за тако нешто… 

Ово о чему овде говоримо су тешке повреде међународног права, и европских конвенција. Због таквих повреда су у прошлости избијали светски ратови (примедба аутора).

4. Оно што је највише поражавајуће и што доказује криминални и разбојнички карактер НАТО организације,  јесте јавно изречен став на тој конференцији (према посланику Вимеру) да је НАТО рат против Савезне Републике Југославије вођен 1999. не због „хуманитарних побуда“ како је то лажно представљено међународној јавности, уз фабрикацију Рачка (8) и других (наводно изазваних од стране Срба) „тешких инцидената“, већ да би се исправила „грешка“ генерала Ајзенхауера (5) који је „пропустио“ да у завршници Другог светског рата, 1945. трајно војно окупира Југославију, и тако спречи совјетско присуство на Балкану.

Аутор ових редова је у својим истраживањима дошао до више кредибилних информација које потврђују такве тврдње…

У књизи Александра Војиновића „Злочин је бежао на запад“(1) (1987) је документована сарадња Западне савезничке команде у Барију са Павелићем, коме је нуђено да се у завршници рата окрене против Немаца, и потом добровољно са усташама повуче са власти у НДХ уз општу амнестију за њега и све његове усташке кољаче –  да власт у Хрватској препусти Хрватској сељачкој страници и домомбранима и тако обезбеди континуитет НДХ и поделу Југославије по принципу Источне и Западне Немачке.

Тај план су у тој фази активно подржавали и Енглези. За контакте између Павелића и Савезничке команде био је задужен чувени хрватски сликар Иван Мештровић, који је у ту сврху више пута летео усташким авионом са Виса у Бари. Ти преговори су пропали, јер је Павелић одбио да се окрене против својих немачких господара.

Паралелно са том акцијом британска тајна служба је (према западно – обавештајним изворима) успела да заврбује Тита (што објашњава присуство Черчиловог сина Рандолфа у завршници рата, у Титовом штабу), који се потом окренуо против Стаљина, тако да је на тај начин ефективно спречено совјетско војно присуство у Југославији.

Али свакако најупечатљивији документ који отклања сваку дилему зашто је НАТО ушао у рат против целе Српске нације на Балкану, не само Српске државе – јесте „Америчка председничка директива НСДД133 (5,9) –  коју је потписао Роналд Реган 1984. након самита са Маргарет Тачер – у присуству Збигњева Брежежинског, саветника за војну безбедност америчког председника (ноторног „русомрзца“) –  и највећег ратног злочинца свих времена (архитекте свих америчких ратова и илегалних државних удара у другој половини 20. века) тада америчкг државног секретара Хенри Кисинџера.

Они су тада усвојили концепт „успостављања трајног америчког војног присуства“ у Југославији и „десрбизације Балкана“…

Наравно сви ти планови су касније још једном потврђени на тајним састанцима америчког председника Клинтона и немачког канцелара Геншера 1997-98, када су усвојили план „Корени“ (12)  који је имао за сврху обавештајно-војну припрему „демонтаже“ СР Југославије, са акцентом изазивања етничких подела, грађанског рата и активном подршком Западним сепаратиста, посебно шиптарима на Косову (другим речима, дата је подршка свима који су показали спремност и мржњу да се боре против Срба). Сви смо имали прилике да видимо „уживо“ практичну апликацију тог плана. План „Корени“ је јавно обелоданила Социјал-демократска партија Немачке у Бундестагу 7 априла 1999. (12) а пренела ЗДФ телевизија (10,12).

Овде такође треба описати и специјалну тајну операцију „Линк“ америчког Стејт Департмента, коју  је лично потписао Бил Клинтон 1998. и која је ауторизовала сарадњу америчких тајних и војних служби са Ал Каидом и екстремистичким муслиманским владама, у циљу регрутовања, обуке и довођења муџахединских терориста у Босну и на Косово ради чишћења Српског етничког простора и трајног успостављања НАТО присуства на тим просторима… Тај план је обелоданио „Њујорк Тајмс“ 4. маја 1999. (11)

Две главне улазне тачке на Балкан за ове исламске терористе (који су се против Српских снага „борили“ раме уз раме са ЦИА и САС оперативцима) биле су Јадранске луке Плоче и Драч. Ови сви наводи су доступни јавности у архиви Републиканског комитета Америчког конгреса. Ове „операције“ западних служби су потврђене и од стране других угледних западних медија попут америчке ПБС Тв станице, и „Jane’s Defense Weekly“ (12) – „reported 20 April 1999.“….

5. Према Вимеру, на конгресу је јавно изречено „признање“ да су НАТО чланице свесно ушле у илегални  рат против Савезне републике Југославије, ради примене (и тестирања) новог „НАТО стратегијског концепта“ из априла 1999. (читај спречавања распада НАТО алијансе), након што су „оманули“ да за ову криминалну и илегалну акцију обезбеде УН и ОЕБС мандат!?

6. Вимер у овом писму Шредеру, даље наглашава да је очигледно да НАТО илегални рат против суверене Југославије, када је НАТО први пут војно интервенисао ван граница алијансе, није био, као што његови творци наглашавају, изузетак због специјалних „околности“, већ да је очигледно имао сврху пробног балона – преседана на који ће се НАТО касније позивати по потреби.

Наравно није требало дуго да потврду тога добијемо у илегалном НАТО рату против Ирака, Либије, и сада још увек „неформалног и необјављеног“ у Сирији. Југославија 1999 је у много чему била пробни полигон за војну апликацију Новог глобалистичког (евроатлантског) поретка.

7. На овој конференцији су такође задате смернице за проширење НАТО према истоку, нарочито за успостављање присуства у руском „дворишту“- у области између Балтичког мора и Анадолије. Другим речима успостављања евроатлантске верзије „Римског царства“ (речи Вимера)…

8. Евроатлантисти су нагласили да у ту сврху треба Пољску „опколити“ са севера и југа са „демократским“ државама (читај НАТО чланицама) – док ће Румунији и Бугарској припасти „улога“ да обезбеде „земаљски коридор“ између НАТО чланица на северу и Турске, јужне НАТО чланице.

Овде је кључни закључак конференције који разоткрива сву дволичност и нечасне намере ЕУ и САД према нашој нацији – ДА СРБИЈА МОРА ДА БУДЕ ТРАЈНО ЕЛИМИСАНА ИЗ „ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА“.

Вимер сугерише да је тај закључак донешен да би се у Србији, након њене политичке, економске и војне дезинтеграције, неометано обезбедили трајно америчко (НАТО) војно присуство.

У прилог овој тврдњи иде анализа угледног „Глобал Рисерч“ аналитачара Махди Дариуса… „Балкански фронт: Западни преврат у Југославији и Молдавији“ (6)

 Он овде детаљно објашњава зато је за НАТО кључно да „раскомада“ Србију до краја.

По њему Србија је већ у својеврсном ваздушном карантину, чији национални ваздушни простор (међународни ваздушни коридор) ефективно контролишу околне НАТО чланице практично (оне)могућавајући неометани међунардони ваздушни саобраћај према Србији.

Западно-обавештајним „намештањем“ референдума о отцепљењу од СР Југославије у Црној Гори, успели су да разбију заједницу „две братске нације и једног истог српског народа“, и тиме одсеку Србију од мора и наравно слободоног међународног морског коридора…

По Дариусу, сада је Србији остао последњи легални међународни коридор којим она може да се неометано повеже са другим државама,  пре свега Русијом, а то је „Дунавски коридор“ (слободни међународни пловни пут). По њему то је главни разлог зашто се последњих година „фанатично“ ради на „косовизацији“ Војводине и њеном консеквентном отцепљењу од Србије. Јер би се онда – изласком независне (евроатлантске) Војводине (или њеним припајањем Хрватској или Мађарској-највероватније комадањем и саме Војводине) трајно успоставила НАТО контрола над Дунавским пловним путем, односно последњим слободним међународним путем који је под заштитом међународних конвенција – тиме би се  Србија трајно одсекла од „спољног света“,  и тако ефективно ставила у неку врсту „међународног гета“.

Ма колико некима таква процена звучала невероватно – ми сви данас можемо да видимо да скоро сви „догађаји на терену“ иду управо у том смеру!!!

9. Као још један приоритет (невезан директно за Србију) донешена је одлука да НАТО мора да успостави контролу над Санкт Петерсбургом ради тоталне (војне) контроле приступа Балтичком мору.

10. Евроатлантисти су на овој по много чему срамној конференцији донели одлуку да је „у реду“ да се крше сви принципи и правила међународног права, ради омогућавања отцепљења (читај цепања независних држава) етничких територија од држава матица, водећи се искључиво такозваним „принципом само-опредљења“ (наравно не у случају властитих, већ туђих држава). 

11. Као највећу иронију изречену на конференцији ових „евроатлантских фашиста“, јесте закључак на крају овог скупа, у коме су се учесници сложили да су током илегалног рата против СР Југославије 1999. свесно прекршили скоро све принципе међународног права и хуманитарних конвенција!?

 Вероватно да су такве закључке комотно донели са позиције силе, по принципу „Сила Бога не моли“, али су вероватно превидели и онај други принцип (изреку) „да батина има два краја“… Који од та два принципа ће превагнути, вероватно ћемо сви бити сведоци у блиској будућности…

 —————————————–

У закључку свог писма канцелару Шредеру, Вимер је нагласио да ће ова конференција остати упамћена по веома озбиљним последицама које ће произвести њене одлуке – али и по веома „некомпетентним учесницима“ (његове речи)…

Он је такође упозорио Шредера (и јавност) да је очигледно да су Американци ради задовољавања властитих интереса, више него спремни да крше све међународне и легалне норме – нагласивши да је управо такво понашање великих сила и довело до два претходна светска рата.

Вимер је то описао следећим речима: „Сила је сада изнад закона… И ако се на њеном путу нађе било које међународно право, биће једноставно елиминисано! Када се нешто слично десило са „Лигом Народа“, дошло је до Другог светског рата. Начин на који се данас од стране неких (НАТО) испред свих осталих стављају једино лични интереси, може једино да се опише као ТОТАЛИТАРИЗАМ!“

 

Ово писмо немачком канцелару Шредеру поптисао је:

Вили Вимер, Посланик немачког Бундестага
и Потпредседник Европског парламента (скупштине ОЕБС-а)

М. Новаковић

РЕФЕРЕНЦЕ:

  1. „Злочин је бежао на запад“, Александар Војиновић, Издање „Центра за информације и публицитет“, Загреб, 1987
  2. http://www.bilderberg.org/g/Bilderberg.html
  3. http://www.medienanalyse-international.de/wimmer.html
  4. http://en.wikipedia.org/wiki/Helsinki_Accords
  5. https://facebookreporter.org/%D0%BB%D0%B5%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%B8-%D1%87%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8/%D1%85%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC/
  6. http://www.globalresearch.ca/balkanski-front-zapadni-prevrat-u-jugoslaviji-i-moldaviji/
  7. http://srpskizurnal.wordpress.com/2011/04/04/%D0%BF%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82-%D1%85%D0%B5%D0%B2%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BC/
  8. https://facebookreporter.org/2012/06/05/%d1%85%d0%b5%d0%bb%d0%b5%d0%bd%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d0%bd%d1%82%d0%b0-%d1%84%d0%b8%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b0-%d0%bb%d0%b5%d0%ba%d0%b0%d1%80%d0%ba%d0%b0-%d0%b2%d0%be%d0%ba%d0%b5%d1%80-%d0%bc%d0%b5/
  9. http://www.fas.org/irp/offdocs/nsdd/nsdd-133.htm
  10. http://globalresearch.ca/articles/BEH502A.html
  11. http://srpskizurnal.wordpress.com/2012/02/06/%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%BD%D0%BE-%D1%80%D0%B5%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D1%83-%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%B8/
  12. http://www.globalsecurity.org/intell/ops/kosovo.htm

_________________________

Прилог: оригинална преписка између Вилија Вимера и Герхарда Шредера

21 replies »

  1. Душан Буковић:

    ОРИГИНАЛНО ПИСМО МИЛОША МИНИЋА, КРОАТОФИЛА, БРОЗОВОГ ЕМИСАРА КОД ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА

    Лични и општи податци о Милошу Минићу (Прељина, Чачак, 1914, – Београд, 2003) једном од вођа студената комуниста и скојеваца на Београдском универзитету, који су били обухваћени парамилитарном комунистичком и кроатофилском пропагандом, међу којима су се посебно истицали у антисрбској и антидржавној активности побеснела деца буржоаског, београдског, рајетинског, денационализованог и дегенерисаног естаблишмента. Минић је био у више махова хапшен ради ношења транспарената на којима су биле исписане различите парамилитарне фразе и пароле, као и ради извикивања различитих парамилитарних фраза и парола на студентским демонстрацијама у Београду, између којих да поменемо:
    Живела солидарност револуционарних радника и сељака и осталих нација Југославије а пре свега Србије са Албанским нацонално-револуционарним покретом и Косовско-Метохијским Комитетом!
    • Доле са крвавом србијанском монархијом!
    • Живела борба расходованог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију!
    • Доле велико-српска политика националног угњетавања!
    • Живела самостална Хрватска, Македонија, Црна Гора, Словенија, Босна, Војводина и Србија!
    • Живела федерација независних радничко-сељачких република на Балкану!
    • Доле велико-српска хегемонија!
    • Живела Балканска комунистичка федерација!
    • Живела Комунистичка Интернационала!
    • Живела радничко-сељачка влада!
    • Доле са војно-фашистичком диктатуром!
    • Доле велико-српска политика националног угњетавања!
    • Доле хегемонистичко-империјалистичка политика крваве владавине велико-српског фашизма!
    • Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!…

    ***

    Имајући у виду да су се „српски“ комунисти – кроатофили удружили са љутим србским непријатељима, да су плански заоштравали несугласице између појединих покрајина и да су изазивали верску и националну мржњу једних против других, да би их довели до најоштријих сукоба. Имали су изразито непријатељски однос према србском народу и држави, прелазили су преко виталних интереса своје отаџбине и своје србске нације из које су потицали, у потпуности су прихватили антисрбску, расистичку бечко-берлинску марксистичку пропаганду и фабијанску, бундистичку, бољшевичку „доктрину“ совјетског дикатора Ј. В. Стаљина, „да они имају право и дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву пропаганду, сматрамо империјалистом и нитковом…“ (Види: Стаљин J. Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

    Све је то било унапред припремљено, организовано и усмеравано јер је главна оштрица трулог буржоаског, експерименталног, расистичког национал-социјализма, фашизма и Брозовог великохрватског, робовласничког, корпоративног интермариумизма, бундизма, троцкизма-бољшевизма, фабијанизма, као и рајетинског „српског“ кроатофилског естаблишмента била усмерена у ХХ столећу у борби против нашег несрећног, потлаченог, обесправљеног, осакаћеног и обезглављеног србског народа. Брозови комунисти су уз помоћ љутих србских напријатеља „докрајчили српство какво је вековима стварано, неговано и поштовано“, према једној оцени професора Душана Батаковића.

    Опште је познато да је Минић за време покретања буржаско-демократске револуције у Србији 1941 сарађивао са извесним четничким одредима Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини, који су били под командом Драже Михаиловића. Два пута је одлазио са комунистичким партијским руководиоцима на Равну Гору. На дан 19. септемра 1941. године састао се и са Дражом Михаиловићем у селу Струганику код Ваљева. Био је у пратњи вишеструког агента Јосипа Броза Тита, пилигринског фратра, самопроглашеног генралног секретара КПЈ, који је радио и за Хитлеров АБВЕР, према сведочењу немачког обавештајца, Бернарда Емскотера на судском процесу у Хамбургу 1946. године:

    „Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и србске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. Јune, 1946; The New York Evening Sun, 12. Јune, 1946).

    На другом састанку са Дражом Михаиловићем 26. октобра 1941. године Броз је захтевао да састанку присуствује енглески командос, капетан Хадсон, са којим је био у вези, који је био у мисији енглеског интелиџенс сервиса ради покретања диверзантских акција у Србији, које су извођене на захтев Виктора Ротшилда, шефа енглеских диверзантских и обавештајних сервиса BIC-а и МI5 у току Другог светског рата (Види: Ben Mаcintyre, Agent zigzag – A true story of nazi espionage, love, and betrayal, New York, 2007, стр. 160; Lynn Philip Hodgson, Inside – Camp X, The top secret World war ‘secret agent’ training school’ – Strategically placed in Canada, Port Perry, Ontario, Canada, 2002, стр. 206/208).

    У вези с тим поменули бисмо Енвер Хоџу, који је то презентирао у књизи, коју је објавио под насловом “Imperialism and the revolution” у којој дословно пише да је Броз „тајно радио за интелиџрнс сервис…“ – “The Yugoslav revisionist leadership with Tito at the head, which had long been worked on secretly by the Intelligence Service…The rabid anti-communist, Churchill, took a direct and personal part in ensuring that Tito and his group were placed in the service of capitalism. During the war he sent ‘his most trusted friends’, as the British leader put it, and later his own son, to Tito’s staff. Eventually, he himself met Tito in Naples of Italy in May 1944, in order to make quite sure that Tito would play no tricks…” ( Види: Enver Hoxha, Imperialism and the revolution, Tirana, 1979, стр.51-54).

    Какву значајну и важну улогу је играо југословенски робовласник и диктатор Јосип Броз Тито у буржоаском западно-европском и америчком империјалистиочком естаблишменту, види се и по једном разговору, који је вођен између Рокфелера и њега. За време њиховог разговора, Рокфелер је рекао Брозу:

    „Свет те треба и ја мислим да си то показао још више на недавним састанцима у Хавани где си играо веома важну улогу…“ – “Rockefeller says to Tito: “The world needs you and I think you have demonstrated that even more at these recent meetings in Havana where you played a very important role…” (Види: Larry Abraham, Call it conspiracy, Wаuna, Wa., USA, 1985, стр. 38).

    Имајући на уму да је Броз 1941. године стигао из Хрватске у Србију са знањем и одобрењем хрватског поглавника Анте Павелића и Еугена – Диде Кватерника, шефа јавне сигурности “Независне Државе Хрватске”, сина хрватског маршала Славка Кватерника и енглеског интелиџенс сервиса, ради извођења Ротшилдових диверзантских акција и покретања тз. демократско-буржоаске револуције, како то кажу „српски“ комунисти-интернационалисти у духу њихове терминологије, која им је послужила само као нагли прелаз у перманентну интермариумску-фашистичку, велико-хрватску, фабијанску , бундистичку и троцкистичко-пролетерску револуцију

    Што се пак тиче Брозовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог стоји:

    „Када је била образована Павелићева „Независна Држава Хрватска“, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности „НДХ“, Дидо Кватерник и рекао му: ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).

    Такође, имајући на уму да су комунисти, политички осуђеници, који су били на издржавању казне у казненим заводима у Сремској Митровици и Леопоглави, пактирали са хрватским усташама и заједнички радили на рушење Југославије. О томе њиховоме пактирању писали су они сами у књизи коју су објавили под насловом „РОБИЈА“, коју су илегално публиковали у Загребу, 1936. године.
    О сарадњи хрватских усташа и „српских“ комуниста-интернационалиста, кроатофила и рајетина писао је Павелићев и немачки гост у Загребу, Брозов емисар и комунистички идеолог Милован Ђилас у књизи коју је објавио под насловом “Мемоари једног револуционара”, где дословно стоји:

    “ …да су хрватске усташе усвојили и признавали српске комунисте једино због тога што су сматрали да су они постајући комунисти престајали бити Срби…” – “He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” (Види: Milovan Djilas, Memoir of a Revolutionary, New York, 1973, стр. 220).

    Ђилас је заиста био у потпуном праву. Такође и Дража Михаиловић је дошао до такве оцене, прозрео је улогу Брозове велико-хрватске, интермариумско-фашистичке, фабијанске, троцкистичко –бундистичке, бољшевичке и кроатофилске рајетинске клике у Србији, када је својим потчињеним командантима рекао:

    “Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба НОП и четника Драже Михаиловића у Србији 1941 године, Историја XX века – Зборник радова, Kњ. I, Београд, 1959, стр. 217).
    Оно што Дражи вероватно није било познато, да су “српски” комунисти-интернационалисти и рајетини истакли на првом месту своју тактичку и стратегијску солидарност са хрватским усташамо у току 1930. године. Комунисти су у своме часопису “Класна Борба”, истакли своју намеру да остваре велико-хрватске снове интермариумско-фашистичке, фабијанско-бољшевичке и бундистичко-троцкистичке перманентне револуције у Србији, где између осталог, стоји:

    “У случају револуције у Хрватској н. пр. дужност је радника и сељака Србије да се ставе, под водством КПЈ, на страну хрватских маса и против војно-фашистичке диктатуре. Они не смеју пуцати на хрватске усташе; они не смеју превозити војнике и муницију; они морају објавити масовни политички штрајк” ( Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Класна Борба, Орган КПЈ, Секција комунистичке Интернационале, Књига II, 1930, 1934 И 1937. Репринит издање. Извори за историју СКЈ – Издавачки Центар Комунист, Београд, 1984, стр. 816).

    Када је крајем 1941. године после пада тз. „Ужичке републике“ главнина Брозових великохрватских партизанских пролетера и Ротшилдових диверзаната побегла из Србије у Црну Гору а затим и даље у западну Босну, Минић је остао у Србији да се херојски скрива по сеоским шталама. Као политички инструктор и руководилац парамилитарних, интернационалних комунистичких партијских ћелија око Чачка, Ужица, Ваљева и Пожеге, није имао много среће јер је од партије био у више махова укорен. То потврђује и Вера Милетић – “Мира” – “Борка” ( илегална имена: Стојадиновић Мира и Миловановић Миленија, – п. п.) у једном документу који је пронађен међу исвесним списима истакнутог обавештајца Краљевине Југославије, где стоји:

    “Милош Минић, адвокатски приправник из Чачка. Учествовао у студентском покрету у Београду као један од руководилаца. У свом округу радио као партијски организатор 1941 године, послат од ПК, као инструктор ПК, у Ваљевски округ на рад, где остаје до краја 1942 године. Због слабости у раду суспендован и враћен у Чачански округ, где је данас секретар ОК…”

    Ваља поменути да се Милош Минић скривао извесно време у току рата и у штали истакнутог сеоског монархисте и Дражиног присталице г. Пантовића у селу Љутици код Пожеге… Није се усуђивао у току 1942-44 године да излази из сеоских штала и да настави У Србији са Ротшилдовим диверзантским акцијама против немачких национал-социјалистичких окупатора, који су стрељали за убијеног Немца стотину недужних и несрећних потлачених Срба, а за рањеног педест. Тако је дочекао и Совјестску армију, која је одиграла у споразуму са извесним западно-европским и америчким империјалистима пресудну улогу са својим операцијама у Србији у јесен 1944. године, јер је омогућила Брозовој интермариумској-фашистичкој, великохрватској и антисрбској клики да се дочепа власти, што комунисти нерадо истичу у својим идеолошким и пропагандним публикацијама. Јер комунистима пропаганда служи као наука! (Види: Редакционнаја Коллегоја: Научние основи коммунистическој пропаганди – Материаали международнога симпозиума, Москва, 1975).

    У совјетском часопису “Новаја и Новејшаја Историја”, Москва, 1960, број 5, на стр. 133, стоји да су совјетске трупе за истеривање немачких окупационих трупа из Србије употребиле: деветнаест пешадијских дивизија, пет стотина тенкова, две хиљаде авиона и девет пешадијских бугарских дивизија (Види: Редакционнаја Коллегоја: Новаја и Новејшаја Историја, Москва, 1960, број 5, стр. 133).

    Истини за вољу, на овом месту поменули бисмо и једну дискусију која је вођена између војводе Павла Ђуришића и генерала Драже Михаиловића почетком марта 1943. године у Црној Гори. Ђуришић је за време дискусије изложио план да у садејству са извесним четничким јединицама из Србије, Црне Горе, Источне Босне и Херцеговине нападну Брозове пролетере на Неретви. Међутим, Михаиловић је то одлучно одбио! Ђуришићу је рекао:

    “Ја морам да сачувам Србију за одлучну акцију. Мене не интересују Брозови пролетери, ја ћу Београд заузети за 24 сата!” Ђуришић је био изненађјен и није очекивао такав одговор. Вратио се потиштен са штабском четом у своју јединицу, која се налазила на једној висоравни изнад Калиновика, легао је на траву, откинуо је сламчицу и почео да је грицка, окренуо се према заласку сунца, уздахнуо и проговорио: “Зло ће бити, не било га!…” Овај случај је остао у дубоком сећању поручнику Урошу М. Зоњићу, официру у штабу Врховне Команде Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини. Три године касније, Дража се слично изразио и за време монтираног процеса 1946, када је одговарао на постављена инквизиторска питања Млоша Минића, рекао је:

    “… Србију као језгро морао сам сачувати за главну акцију!”

    Догађаји су показали да је Београд био и за Броза и његову великохрватску, интермариумску-фашистичку и „српску“ кроатофилску парамилитарну рајетинску клику од виталних интереса за отимање власти а не Загреб у којем су хрватске усташе остале целу једну недељу после Хитлеровог самоубиства.
    Врло је интересантно да је Дража уочи тз. „Башког конгреса“ покушао у јануара 1944. године да преко англо-америчких обавештајних сервиса, који су организовали, усмеравали и контролисали мрачне силе на Балканском полуотоку, ступи у преговоре са совјетским, западно-европским и америчким империјалистичким агентом Јосипом Брозом Титом. Према др Милошу Секулићу Дража Михаиловић је преко њега и преко тз. „привременог националног одбора тражио од наше Владе у Лондону да се анулира Обзнана и призна Комунистичка партија…“ (Види: Др Милош Секулић, Глас српске општине, London, England, број 319, од 24. априла 1974, стр. 4; Михаило Минић, Расуте кости – 1941- 1945, Detroit, Michigan, U. S. A., стр.81).

    Обзнана је укинута на захтев Драже Михаиловића Краљевском Уредбом бр. 893 од 17. новембра 1943. године по којој се стављају ван снаге:

    а) Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави са свима његовим изменама и допунама, и

    б) Закон о Државном суду за заштиту државе са свима његовим изменама и допунама…“ Ову Уредбу су потписали: Краљ Петар ИИ, претседник Владе др Божидар Пурић, и министри: Владета Милићевић, Светозар Рашић, Иво Чичин-Шаин и др Борислав Анђелиновић (Види: Службени део Краљевске Уредбе, Службене новине Краљевине Југославије -Ратно издање, Кaиро-Лондон, 31 децембар 1943).

    Међу извесним списима истакнутог обавештајца Краљевине Југославије, које је мени пред смрћу оставио, пронађено је и једно Минићево писмо са Упитником за Кадрове, које је лично потписао и својеручно написао о себи 20. августа 1943. године. Питања на која је морао да одговори комунистичкој ћелији Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, била су следећа:

    I. ОПШТИ ПОДАТЦИ
    1. Име и презиме, као и партијско име уколико га је имао?
    2. Дан месец и година рођења, место рођења и срез?
    3. Тадање занимање?
    4. Шта му је био отац по занимању и има ли кога из породице у служби непријатеља?
    5. Читав период школовања и васпитања, брачно и породичо стање, да ли је пре ступања у партију био члан каквих политичких, спортских и културних организација, односи са другарицом (женом, ако је жењен), имовно стање и материјални услови за време школовања, да ли је био у каквој државној или приватној служби где и које време?
    6. Да ли је пре ступања у партију био члан које друге политичке партије или њене омладинске организације?
    II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА
    7. Које је године постао члан партије и при којој партијској организацији?
    8. Име члана партије који га је увео у партију?
    9. Да ли је полозио какву специјалну партијску заклетву или дао нарочиту обавезу?
    10. Да ли је претходно и колико времена био члан СКОЈА (Савеза Комунистичке Омладине Југославије)?
    11. Да ли је био члан и функционер каквих удружења која су имала левичарско комунистички карактер и као таква била под контролом партије где и колико?
    12. Детаљан партијски развој и стаж и функције које је заузимао?
    13. Да ли је учествовао на појединим партијским конференцијама и конгресима?
    14. Како је од надлежних форума оцењиван његов партијски рад пре 1942?
    15. Да ли је када и ради чега кажњаван од стране надлежних партијских форума?
    16. Да ли је и када хапшен од стране полиције, одговарао пред судом и био на робији?
    17. Како се је држао пред класним непријатељем ?
    18. Критика, самокритика, мане и недостатци, карактерне и остале личне особине?
    19. Учесће у Партизанској борби?
    20. У којима је партизанским одредима све био и колико времена?
    III. НИВО ИЗГРАДЊЕ
    21. Која је важнија дела из области марксизма и лењинизма све прочитао и простудирао?
    22. Општи ниво партијске изградње?
    23. Знање из области марксизма и лењинизма?
    24. Да ли је похађао какав партијски курс где и када?
    25. Да ли има каквих специјалних стручних знања из области марксизма и лењинизма?

    ***

    Као што се види питања су врло детаљна, озбиљна и деликатна. На њих се под претњом строге партијске казне у случају давања лажних и непотпуних података морало тачно и брзо одговорити и врдања није било. Одговори на ова питања пружали су прилично тачну и јасну слику о политичком и партијском раду, нивоу изградње, карактерним и моралним особинама тадашњих партијских и државних руководилаца. А сада да верно пренесемо оно што је у то и по партију а и по његов даљи партијски развој и успон у критично време августа 1943, један од најважнијих од њих нарочито по својој улози као Јавни тужилац Милош Минић – Црни – Милутин написао. (Његов извештај написан је на једном табаку грубе ратне фабрикације избледеле кариране хартије, хемијском плавом оловком, једва читљивим и доста несређеним и нервозним рукописом и заузима прве две сртране табака и од треће једну четвртину. Минић је покушао да одговори на свих 25 постављених питања, само је у своме одговору прескочио са питања под редним бројем 18) на питање под ред. бројем 23. Иако је и на мања важна питања под ред. бројевима 19, 20, 21, и 22, која се углавном тичу нивоа партијске изградње и образовања, учешћа у партизанским одредима и т.д., ипак више негативно одговорио. Одговор гласи:

    ***
    I. ОПШТИ ПОДАТЦИ
    Зовем се МИЛОШ МИНИЋ са партијским и конспиративним именом – Милутин – Црни.

    Рођен сам 28. 8. 1914 у селу Прељини, срез Љубићски, Србија, Југославија. По занимању сам адвокатски приправник. Отац ми је по занимању самоуправни ( општински ) чиновник и немам никог из уже породице у служби непријатеља. По свршетку основне школе учио сам и свршио осморазредну гимназију у Чачку. По свршетку гимназије уписао се на Правни факултет ( Унив. у Београду ). Завршио студије на овом факултету и запослио се у привартној служби. На служби остао 8 месеци. За време студија сам се издржавао од личне зараде и живео у тешким материјалним условима. На другој години студија оженио сам се са (Милком Јанковић ) студенткињом филозофије из Чачка. Лични односи између мене и другарице били су и до данас остали чисти и другарски. У младости у гимназији био сам две године члан Соколског Друштва ( гимнастичка организација под контролом државе) и спортских футбалских клубова. Пре ступања у КПЈ нисам био члан ниједне друге партије нити сам припадао омладинској организацији какве друге партије.

    II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА
    Члан КПЈ постао сам 1936 године у Београдској универзитетској организацији. У партију ме је увео друг Пуниша Перовић, студ. права. У партију сам ступио а да претходно нисам био кандидат. Од пролећа 1935 до зиме 1936 био сам члан у Универзитетској организацији СКОЈА . Поред тога био сам члан руководства Опште студентске Мензе, Студентског Правничког Друштва, Удружења Студената за Узајамну Помоћ ( Потпорна Задруга) у Апстиненском Студентском друштву (Антиалкохоличари) и у Уједињеној студентској Омладини повремено као представник Народних студената.

    Што се тиче мојих функција у партији и СКОЈУ оне су се кретале овако:
    Био сам кратко време у Факултетском руководству СКОЈА. У 1938 био сам кратко време у Обласном Комитету Партије за Србију као руководилац СКОЈА, био сам кратко време у Универзитетском руководству партије, а после тога члан ОК (Окружног Комитета) Партије за округ Чачак 7 – седам месеци, Окружни руководилац и секретар Окружног Комитета Партије за Крушевачки Округ, затим Покрајински инструктор при Окружном Комитету Ваљево и сада (август 1943) секретар ОК (Окружног Комитета Чачак).

    На Партијским конференцијама и конгресима нисам био никад. Односно био сам на једној окружној конференцији ОК Чачак и једној окружној конференцији ОК Крушевац. Затим сам био на три покрајинска партијска саветовања у 1940 години два пут и једном пред рат 1941 (датума се не сећам). Што се тиче оцене мога партијског и политичког рада од стране надлежних партијских форума могу да изјавим следеће: Надлежни Форуми нису ми саопштавали како су оцењивали мој рад пре 1942 године – мислим да су оцењивали добро. Мој рад од марта 1942 до августа 1943 године, ПК (Покрајински Комитет за Србију) оценио је као слаб. У априлу 1943 ПК ми је саопштио да сам кажњен скидањем са функције инструктора ПК и опоменом због непријатељског држања у случају истраге по случају друга “СЕЉАКА” ( Мирка Томића, – п. пр.) и догађаја на територији ОК Ваљево од децембра 1941 до марта 1942 године. Као и због слабих резултата рада на територији ОК Ваљево у раздобљу од априла 1942 године до фебруара 1943 године.

    На питање у вези са мојим хапшењем и кажњавањем од стране полицијских власти као и о моме држању у тешкој ситуацији у рукама класног непријатеља (полиције) могу да изјавим следеће:

    Хапшен сам од полиције више пута и кажњаван полицијским казнама (највећа казна 40 дана затвора). Под истрагом нисам био. Управа Града Београда тражила ме у зиму 1939 године по терећењу Крагујевчана због брошуре “Ко има право да говори у име Србије”, али сам тада отишао у илегалност и провео месец и по дана, после чега сам се легализовао. Затим по наређењу Министарства Унутрашњих послова Управа Полиције у Чачку тражила ме је да ме упути у логор у пролеће 1940, али сам тада опет отишао у илегалност и као илегалац живео и радио све до напада Немаца на нашу земљу (6 априла 1941 године). Нисам имао прилике да се нађем у тежој ситуацији у рукама класног непријатеља. О мојим карактерним и личним особинама, оданости партији и сналажљивости, успесима и слабостима у партијском раду могу да кажем следеће:

    Мислим да сам одан партији, поштен, пожртвован, у реду, тачан у извршењу задатака, мислим даље да нисам кукавица, да нисам неиницијативан, да сам дисциплинован и да нисам несамокртитичан. Даље о својим слабостима мислим: да сам плахе нарави, да ми се понекад дешава у раду да упустајући се у ситнице губим из вида главне ствари, да нисам довољно оштар у критици погрешака и слабости других другова, боље рећи да сам и сувише благ. У 1942 ( био написао и 1943 па затим прецртао, – пр. п.) години испољио сам несналажење у тешким условима рада, задрт и непартијски став у случају друга “Сељака” (Мирка Томића, – пр. п.). Најзад често се дешава да преузимам на себе и дужности које би требало другима доделити, не спроводећи на тај начин правилну расподелу рада.

    III. УЧЕШЋЕ У ПАРТИЗАНСКОЈ БОРБИ

    Од почетка стварања партизанских одреда у нашој земљи партија ми је додељивала све до данас ( августа 1943) дужности партијског функционера ван одреда, па према томе у одред нисам ни ступао.

    IV. НИВО ИЗГРАДЊЕ

    Прочитао сам прилично велики број књига Маркса, Енгелса, Лењина и ( мање ) Стаљина. Неке на пр: Историја СКП Бољшевика, Основи Лењинизма, Држава и Револуција, Лењинова књига Од Буржоаске ка Пролетерској Револуцији, Политичку Економију од више писаца, као и још неколико наших књига учио сам као уџбенике. Али моје знање из Марксизма и Лењинизма није сређено и систематско. Затим са великим бројем основних и главних дела Марксизма и Лењинизма ( на пр: Капитал, остале Лењинове књиге, Питања Лењинизма од Стаљина, Национално ПИТАНЈЕ од СТАЉИНА), нисам упознао, па је моје знање из Марксизма и Лењинизма крње и недовољно.

    Никад никакав партијски курс нисам похађао. Истина на Универзитету сам мислим у 1938 години похађао курс за СКОЈЕВЦЕ по проблемима омладинске борбе на основу одлука ВИ Конгреса омладинске Комунистичке Интернационале. Ни на овоме курсу нисам могао непрекидно присуствовати због презаузетости у масовним организацијама у којима сам у то време радио. Овим курсом руководили су другови: Павле Пап, Иво Рибар и садашњи издајник Ратко Митровић. Из појединих грана Марксизма и Лењинизма немам никаквих стручних специјалних знања.
    20. VIII. 1943 год.
    МИЛУТИН

    ***

    Ово би били оригинални податци које је својеручно написао и потписао Милош Минић са партијским именом Милутин датирани као што се види 20. августа 1943, као свој одговор на Упитник за Кадрове достављен му од стране денационализованог, дегенерисаног, рајетинског и кроатофилског руководства Покрајинског Комитета Комунистичке Партије за Србију и њему као таквом изузев потребног објашњења за једно илегално име и два три имена Скојевских курсних руководилаца и предаваца, које Минић у претпоследњој тачци спомиње сматрамо нису потребни никакви други ни нарочити коментари.
    Једино да напоменемо, да када тако висок партијски функционер који је једно време чак покривао и тако одговоран и деликатан положај инструктора Покрајинског Комитета КПЈ за Србију говори о слабости своје партијске и политичке изградње, шта је тек остало за остале „српске“ мање истакнуте и школоване денационализоване и дегенерисане рајетинске руководиоце чије ће исповести и податци мало касније доћи на ред. И то главом Милош Минић високо факултетски образован правник, човек који је сматран за првокласног теоретичара и изграђеног идеолога у вишим партијским круговима денационализованог и дегенерисованог рајетинског естаблишмента у Србији. Не излази ли несумњиво из овога да су Комунистичку Партију Југославије са малим изузецима а са њоме и грађански рат и револуцију у нашој несрећној отаџбини водили и извели обичне незналице, демагози, шарлатани и недошколовани медиокритети па су као такви били чак и у редовима факултетски образованих људи, међу које је спадао у првом реду и Милош Минић…

    Минић је као Јавни тужилац генералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу, добро одиграо своју џелатску улогу у познатом монтираном процесу јула 1946 године а касније и против партијских другова приликом сукоба Коминформ – Тито најављеног званично јуна 1948. године. Умео је да се као искусни и конспиративни лисац определи и прилагоди у новонасталој ситуацији и у току 1966. године, када је свргнут Брозов рајетин, Александар Ранковић, његов партијски друг!

    Свиђа ми се

  2. Nemci su zlo za Evropu i svet. U sustini su svi, ali bas svi fasisti. Ako ne tu onda je van nemacke svaki nemac sa oruzjem Hitler i treba ga ubiti odmah. U proslom veku zbog Nemaca je stradalo 80 miliona ljudi u svertu. To su krvopije, pa i sami Amerkinaci su se uzasavali od masakara i zlocina nemackih fasista u Iraku koje su tamo cinili. Nemci su ponavljam fasisti.

    Свиђа ми се

      • Zašto braniš amerikance kada je opšte poznato da su za masakr nad Iračkim vojnicima i civilima oni odgovorni. Nemci su bili pioni u igri za parčanje Srbije. Nemci imaju rep iz prošlosti zvani Hitler i to Ameri i Englezi koriste protiv njih a ovi se moraju opravdati i pokazati da su sada dobri i podržavaju „demokratski svet“ čiji su predvodnici SAD i VB.

        Свиђа ми се

  3. Nacisti i fasisti su idejni tvorci Evropske Unije…Projekt ujedinjene Europe nije plod liberalne misli već totalitarnih ideologija i njihovih raznih varijanti, ali hajde da vidimo tko su praoci i apostoli europske ideje.Počnimo od Gebelsa – bio je ministar propagande Trećeg rajha, ličnost za čije se ime vežu zločinačke inicijative, spaljivanje knjiga, kampanja protiv Jevreja.“Tehnologija transporta i telekomunikacija smanjuje udaljenosti između naroda i to će neminovno dovesti do evropske integracije, veliki njemački rajh će reorganizirati Evropu, srušiti granice koje još razdvajaju evropske narode i omogućiti im da lakše žive zajedno; za 50 godina ljudi više neće razmišljati u kategorijama nacije „, govorio je Gebels 1940. godine. Hitler je u Nirnbergu 1937. rekao i ovo: „Nas više interesuje ujedinjena Evropa kao harmonična porodica naroda od bilo koje države“. Međutim, najartikulisanija nacistička misao po ovom pitanju će se iskristalisati 1942. na velikoj konferenciji u Berlinu na temu „Europaische Wirtschaftsgemeinschaft“, ili doslovno „Evropska ekonomska zajednica“. Zaključak konferencije: jedinstveno tržište sa rajhsmarkom kao referentnom valutom. San različit od sna Bundesbanke devedesetih godina?Mussolinijev ministar finansija od 1922. do 1925. Čak i 1941. godine.Ministar ekonomije Trećeg rajha Valter Funk, koji je ujedno bio i predsednik centralne banke Trećeg rajha, izjavio je 1942. godine da se što pre mora postići jedinstveno evropsko tržište, da se ne može tolerisati Evropa sa bezbroj malih država, svaka sa svojom valutom…. “Mislim da bismo, kako je već prije Führeru predloženo u mojim zapisnicima, trebali što prije, čim postignemo značajan vojni uspjeh, proglasiti evropsku konfederaciju u posebnom obliku”. (Ribbentrop, European Confederation, 21.III.1943., reprint Lipgens, str. 122-123.)…U prilogu dokumentima sa suđenja u Nirnbergu za ratne zločine nalazi se i pismo kojeg je direktor glasovitog koncerna IG Farben (temelj nacističke industrije smrti kojeg je, inače, finansirao i Preskot Šeldon Buš, bankar, senator i otac GHVBusha te djed GVBusha) August von Knieriem poslao nacističkoj vladi 20. jula 1940. U tom su pismu navedena sredstva pomoću kojih IG Farben namjerava učvrstiti svoju vodeću ulogu u Europi, pa se u tu svrhu navode: zajednička evropska valuta, zajedničko evropsko zakonodavstvo, čak i evropski sudski sustav, razumije se – sve pod kontrolom IG Farbena, koji je tridesetih godina prošlog stoljeća bio jedan od najmoćnijih svjetskih monopola. ……EU je u suštini vješto zamaskirani Rajh – ovog puta napravljen bez rata, ali s istom svrhom da se dobiju sirovine, jeftina radna snaga i tržišta, što su po definiciji kolonije. Činjenica da su nacisti bili uključeni u aktivnosti globalne središnje banke koja sada krišom postaje najjače ekonomsko oružje svjetske vlade je zastrašujuća. Baš kao i u institucijama koje su činile embrionalni stadij Evropske Unije, nacistički otisci prstiju su vidljivi u svim izvorima pomaka prema globalnom autoritetu koji bi trebao vladati planetom ukidajući nacionalne suverenitete država. Ova činjenica ruši sve reklame da je globalna vlada dobronamjerna, humanitarna ili progresivna. Srbi su podvrgnuti reviziji rezultata dva svjetska rata sa jasnim ciljem da srpski narod bude razbijen i primoran da živi u 5-6 balkanskih država, neprijateljski nastrojenim prema njima.Kao sto svi znamo, početkom devedesetih ponovili su se dogadjaji iz četrdesetih, kada su krajinski Srbi, jos jednom, predati brutalnom zagrebackom rezimu; Srbi iz BiH bivaju gurani pod vlast muslimanima, a Srbi sa Kosova i Metohije predati su Albancima na milost i nemilost, da budu pljačkani, proterivani i ubijani.Nezavisna Hrvatska,Slovenija su več tu,a sada se radi na Velikoj Albaniji.…Kada se podvuče linija i svedu računi ispada da Nemci nisu izgubili rat, samo je pobeda odlozena za bolja vremena, opljackani kapital iz WWII vešto skrivan u Juznoj Americi, koji je otvoreno legalizovan i ulozen u interesantne projekte…. http://www.relay-of-life.org/nazi-roots/chapter.html

    Свиђа ми се

  4. Ovo je samo dokaz da je Nemačku trebalo podeliti na više od dva dela i jedan obavezno dati Južnim Slovenima, jedan Jevrejima za Izrael kao izvinjenje za holokaust i dar od Nemačke, jedan Zapadu i jedan Rusima kako se i delila. Dakle, trebalo ju je podeliti onima od kojih su se oni uvek ježili sem od Zapada, i tu podelu održavati što dužom pod svaku cenu makar i ratovima. Rusi su bili u pravu što su Istočnu Nemačku delili u korenu, time što su Istočne Nemce učili veštačkom pogledu – da su oni nešto sasvim drugo od Zapadne, iako nisu. Ali to je bila legitimna akcija, milosrdni anđeo za Evropu i svet. Mislim da bi trebala Bavarska da bude samostalna, Rur, Sar – svaki komad Nemačke, zatim Veliku Britaniju svesti na samu Britaniju a Irskoj i Škotskoj vratiti pravo na samostalnost, pa ako treba odvojiti Jokšir i Lankašir. Pa onda podržati slobodu u Italiji, Belgiji, SAD-u, svugde dati ona pravo na samoopredeljenje.
    Mislim da je nedopustivo gušiti narode na prava i da bi Britaniju trebalo bombardovati za etničko čišćenje Iraca i Škota, Nemačku zato što ne daje 6 milionskoj zajednici Turaka autonomiju već godinama kao i za ubijanje Turaka od strane nemačkih skinera. To je legitimno pravo kao i slučaj s Jugoslavijom 1999. zar ne?! 😉

    Свиђа ми се

  5. Pa mi slavimo zlotvora koji je utro put za sve što nam se događalo u ovih 30 godina. Dva puta smo mi ( Srbi) odvalili švabe u dva svetska rata. Oba puta smo uvučeni u rat ni krivi ni dužni , Samo su tražili povod i razlog da krenu..U oba rata bili smo na strani progresivnih strana, anti nacističke koalicije…Svi iz okruženja, danas banana državice,su bili na suprotnoj strani…Onda su nam uvalili sremskomitrovačku robijašku grupu i zaveli teror. Aklamacijom ,na trgu Republike okupljeni zavedeni narod se odrekao svoje Srbije. A veliki vođa doživotni ( da li su računali do kraja njegovog ili naših bezvrednih života) predsednik i njegova crvena banda je potpisala predaju Srbije i odricanjem od svojeg( ne jugoslovenskog) dela teritorije ustavom iz 1974. godine. Sa Trga su se uselili u Beli dvor i sve ono što je bilo sveto za Srbe.Koga sada farbate..Stavite se u položaj Nemačke, Amerike…da li bi iskoristili šansu koji su vam servirali srpski izrodi 1945.? Dosta te dogme iz 1917. Hoćete i dalje da patite i plaćete za vašim kvazi patriotama? Plačite.
    Umesto da se stidite a i ja sa vama(!), što osramotismo generaciju koja je prošla albansku golgotu i poklonila nam Srbiju uz Žrtve i patnje. Umesto što idete u kuću cveća i klanjate se kumrovačkom švaleru, najbogatijem u svojoj diktatorskoj vladavini( sopstveni plavi voz, sopstveni brod galeb, Dvor na dva dedinjska brda, strast prema „kapitalističkim“ automobilima, u svakom gradu rezidencije koje su zapošljavale po najmanje 15 ljudi sa redovnim primanjima i stanovima plus privilegije i plus danas velike penzije. Njegov rođendan je slavilo 5.000.000 njegovih zaštitnika, a posledice trpelo 18.000.000 ljudi…Posetite groblje Zejtinlik u Solunu i poslušajte priču koja je ovde bila zabranjena…zbog jedne rečenice iz te istorije ste išli na goli otok…Kao i pominjanje Nikole Tesle, Pupina, Pašića, Karađorđevića, Obrenovića, Srpskih Vojvoda, Vuka Karadžića………………………………
    Verujem u novu generaciju koja će vam debelo naplatiti tu izdaju i poravnati dedinje kao što šiptari danas poravnavaju grobove naših najmilijih na brdu Dragodan u Prištini…

    Свиђа ми се

    • Ivane, takvi kao ti su najgori za Srbiju jer govorite poluistine pa izgleda da su verodostojne.
      Krivicu svaljujes na Tita, pa Tito nije stvorio Jugoslaviju, niti oprostio hrvatska, bosanska, licka, slovenacka …divljastva po Srbiji u Prvom ratu vec Karadjordjevici ! Titpo nije mogao da se nametne narodu Srbije da nije imao podrsku u toj Srbiji, Tito nije mogao da ovlada vojnim srpskom jedinicama da nije imao „podrsku“ odnosno nesposobnost tih istih srpskih oficira.
      U Uzicu 41-ve sve su bili srpski oficiri na partizanskoj i cetnickoj strani i sad ti ili neko drugi ce da kaze i tvrdi kako je eto Tito naredio ili ga neko postavio da zajebava SRBE i pored toga ih unistava.
      Jedan bravar je izigrao jedng srpskog oficira sa diplomom francuske vojne skole do tada naj jace vojne skole u svetu….
      Kazi istinu, te tvoje nebuloze su istrosene.
      E moj Ivane pored tebe i takvih Srbija nikad nece biti veca od cestice prasine po kojoj svi gaze i pljuju …!!!

      Свиђа ми се

  6. Лажу двери (то им је и улога), ствари су МНОГО горе на нас.
    Овај текст је да се потврди што већ сви знају и да се дошапну
    лажна оправдања за историју коју многи забораве. Исто као викиликс
    – реци што врапци знају да докажу – слажи где нам је нужно.

    И ко ће да шири него двери, „византолози“ – пуни пара од превара.

    Свиђа ми се

    • Двери су тај текст преузели од НИН-а, иначе документ, који је приложен у оригиналу је аутентичан и веома је значајан. Након Ваше примедбе ја сам упоредио превод који смо преузели са сајта Двери и оригинал, и пронашао многе „имперфекције“ у преводу, неки делови нису чак ни преведени, и није дат нагласак на кључним одлукама те конференције. Из тог разлога сам се одлучио да урадим темељну анализу тог документа користећи слободним, али темељним преводом и компаративном анализом текста. Тако да ћу у току преподнева заменити тај чланак Двери са мојим текстом, јер та тема заслужује много темељнију обраду, а коначан суд ће као и увек бити на Вама читаоцима… уредник-аутор М. Новаковић

      Свиђа ми се

  7. Der ehemalige Oberstleutnant der NATO-Luftwaffe, Jochen Scholz, weist im Interview auf die Diskrepanzen zwischen Berichterstattung und den tatsächlichen Gründen der deutschen Beteiligung am Jugoslawienkrieg im Jahre 1999 hin. Erklären kann er diesen Umstand, indem er diesen Krieg im Kosovo in ein lange geplantes Zukunftsszenario der Amerikaner einordnet.
    Potpukovnik nemacke NATO-LuftWaffe, Jochen Scholz, svedok je RAZLIKE izmedju realnih izvestaja sa Kosova i AntiSRPSKE-MEDIEN-Propagande & LAZI: 2 dana pre pocetka bombardovanja, je imao izvestaj – koji kaze da „nema podataka etnickog ciscenja od strane Srba“, ali da je USA bombardovanje Srbije vec 1998. pripremila.

    Свиђа ми се

  8. Noch 1976. hat in München der President Strauß mit Franzosen und Englandern – den Zerfall Jugoslawien geplant! Hier ist ein Zeuge: Truth about NATO Bombing of Yugoslavia 1999 (in French with Serbian subtitles), by French General Pierre Marie Gallois (29 June 1911 — 24 August 2010), a French Air Force Brigadier General and geopolitician. (SERB. TITEL http://www.youtube.com/watch?v=76p-YWG6rGE&feature=related

    Свиђа ми се

    • Draga Snezana,
      rodjen sam u Nemackoj 1966 god. i zivim u Berlinu.
      Nemacki narod nema pojma sta se dogadja u politici i nista se ne pitaju. Kada neko spomene u drustvu Biilderberg grupu ili stvarne vladare sveta oni se samo smeju jer nemogu u to da veruju. Prosecan nemac je zaokupljen svojim privatnim zivotom i nema vremena da se bavi politikom. Svi smo svedoci da ce Steinbrück biti sledeci nemacki kancelar iako je clan Bilderberg grupe tj. Judeofasiticko Bankster kriminalne organizacije i niko to nemoze da promeni, iako je nemacka „demokratskog “ uredjenja preko 100 godina. Mrzeti sve nemce i generalno ih zvati fasitima je pogresno. Pozdrav

      Свиђа ми се

      • E moj Mirko, ni svi nemci tridesetih nisu znali ko ih i gde ih se vodu pa su napravili strahovit pokolj u Evropi i Svetu.
        Ti si rodjen i zivis u toj drzavi za drugu neznas niti hoces da znas, kako bi ti meni ili nama objasnio streljanje djaka i civila u Kragujevcu ili Kraljevu. Vrovatrno i za tako nesto imas opravdanje poput;Radili su svoj posao….!
        Kako objasniti krvolocnu euforiju devedesetih prema SRBIMA, samo prema SRBIMA?
        Mirko, rodjen si u Nemackoj i bilo bi pozeljno da tamo i ostanes sa tim razmisljanjem i misljenjem, Srbija ima takvog djubra na pretek.

        Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.