Александар Павић

Александар Павић: Делегитимисање зла


Александар Павић: Делегитимисање зла

Да ли ће „зло“, односно власт марионетских политичких снага преко којих западне силе контролишу званични политички живот у Србији, бити легитимисано после избора од 16. марта? То је питање које је постало актуелно још прошле године, када су се појавиле прве озбиљније назнаке да најјача владајућа странка, Српска напредна странка, има амбицију да изазове превремене изборе како би и формализовала своју позицију и преузела главне полуге власти у земљи.

12.02.2014. Фонд стратешке културе

избори кутија са заставом

Како је већ раније указано,[1] а како се сасвим смислено аргументује и у новој колумни главног и одговорног уредника Нове српске политичке мисли,[2] главна опасност лежи у томе да ће досадашња политика напредњачко-социјалистичке коалиције, убедљивом изборном победом, бити накнадно легитимисана. Ако се и могло досад говорити о изневереним и/или погаженим предизборним обећањима, то после 16. марта, ако следимо ову линију аргументације, неће више бити могуће, јер ће декларисани изборни победници моћи да тврде да је народ овог пута знао зашта гласа (ма колико то било објективно (не)тачно, с обзиром на масмедијску дезоријентацију која се спроводи). И онда ће пут ка промени Устава бити отворен, са печатом „народног мандата“.

Институционални одговор овој могућности који се најчешће досад нудио било је удруживање у тзв. патриотски блок, који би објединио све политичке снаге које се противе промени Устава, односно оног његовог дела који се односи на Косово и Метохију. Као што се зна, до таквог удруживања није дошло, мада Ђорђе Вукадиновић сматра да вреди још једном покушати, и да још увек за то није касно, ако постоји и мало добре – а и искрене – воље, првенствено у редовима три странке које су већ најавиле мање-више самосталан излазак на предстојеће изборе, ДСС-а, СРС-а и Двери.

Није претерано плодно овде се упуштати у то да ли је таква могућност реална, мада се чини да би ту одговор био негативан с обзиром да је ДСС већ (пре)далеко одмакао у истицању разлога свог самосталног изласка на изборе и „безалтернативности“ своје политике неутралности, односно немогућности стварања коалиција са било којом странком која ту политику не прихвата.[3]

Међутим, чак и да је постојала реална могућност прављења блока чију би окосницу чиниле три поменуте странке, то још увек не би решило основни проблем већ поменуте „легитимизације зла“. Наиме, потпуно нерегуларни политичко-медијски услови практично гарантују убедљиву победу носилаца владајуће политичке парадигме и њених главних носилаца, Напредњака. Дакле, у најмању руку, чак и да „проевропске“ (односно марионетске) снаге не освоје двотрећинску већину неопходну за промену Устава, оне би још увек скоро сигурно добиле већински мандат за наставак вођења досадашње политике, оличене у потписивању и спровођењу тзв. бриселског споразума, којим званични Београд прихвата ширење власти сецесионистичких структура из Приштине на цело подручје АП КиМ, као и даљег вазалног, „безалтернативног“ везивања српске будућности за западне интересе.

Но, с озбиром на резултате постигнуте на претходним изборима, хронични недостатак медијског простора (мада се, од расписивања избора, ситуација знатно поправила када је реч о ДСС-у) и финансија, и разне друге објективне и субјективне факторе, чини се да чак ни удружени тзв. патриотски блок, са поменуте три странке као окосницама, не би успео да добаци чак ни до оне трећине посланичких места која би гарантовала да Устав не би био промењен у мандату наредне Владе, каква год она била.

Шта би се онда заправо добило таквим удруживањем, и да ли би оно уопште имало смисла? Не би ли и оно само додатно легитимисало садашње и наступајуће зло? Кратак одговор на то је – све зависи од тога како би се приступило политичкој борби. Морало би да се приступи са једног већ опробаног становишта, које су носиоци западних пројеката промена режима у пост-хладноратовском периоду одавно апсолвирали: излазиш на изборе, али стално истичеш да су нерегуларни а свака нова власт (осим у случају твоје победе) нелегитимна. (Овде треба истаћи да су доста пута такве тврдње биле објективно исправне, али да су они који су их истицали практично увек имали амбицију да, по доласку на власту, будуће услове направе још нерегуларнијим.) Другим речима, принцип иза патриотског (са или без наводница) удруживања би нужно морао да буде проактиван и офанзиван, а свака политичка акција усмерена ка круњењу једног суштински нелегитимног режима, којем се не би признала ниједна победа – све до његовог коначног пораза. Само под тим условима би вредело удруживати се чак и у условима у којим је победа владајућих странака практично гарантована. С тим што се мора напоменути и следеће: у том случају, чак не би било неопходно ни пуно уједињење странака за које се сматра да чине део тзв. патриотског блока. Довољно би било имати једну иоле респектабилну политичку снагу, комбиновану или самосталну, спремну на бескомпромисну борбу, која је способна да пређе цензус и да себе пројектује као снагу која је перспективна и чије време тек долази. Наравно, питање је да ли би садашње медијске прилике у Србији, као и недостатак конкретне спољне подршке (која би нужно морала да дође из правца истока) дозволиле да се таква политичка опција размахне у довољној мери да буде у стању да прво уопште пређе цензус, а затим онемогући или бар успори спровођење оног дела режимске агенде која је најопаснија по државне интересе Србије. Но, такве неизвесности и неравноправни услови иду у рок службе једном кад се искрено определите за такву врсту деловања.

Постоји и друга опција, о којој је и раније било речи, опција неизласка на изборе, односно неучествовања у „легитимизацији зла“. Многи ће рећи, или су већ рекли, да је такав приступ поготово бесплодан. Империја и њени службеници ће ионако изборе прогласити регуларним и легитимним ма колико бирача гласало на њима. Последњи пример тога су недавни Јахјагини „ локални избори“ на северу Косова и Метохије. Но, безусловно прихватање таквог аргумента значи потпуно прихватање наметнуте парадигме и нужности играња по њеним правилима, негирање етичког и моралног момента у политици који може да се уздигне изнад наизглед неизбежног и неминовног. Ако се у потпуности прихвати такво резоновање, онда речи вероватно утемељивача модерне конзервативне мисли, Едмунда Берка, да један човек са уверењем чини већину – немају никаквог смисла. Међутим, они који прихватају и духовну сферу као део „реалности“ врло добро знају да тамо негде, с оне стране видљивог и опипљивог, индивидуални поступци и мотиви имају своју специфичну тежину, која се обично изрази и испољи онда када се тзв. реалисти, фасцинирани краљевством бројки и интересних рачуница, најмање надају. Другим речима, аргументи за неприхватање уласка у тренутно наметнуту каљугу и те како имају своју вредност, за оне који имају очи да виде и уши да чују. Другима не вреди ни објашњавати.

Остављајући најважније за крај, треба изнова поменути моменат који су занемариле, односно нису досад делатно у пуној мери уважиле поменуте три узданице несуђеног патриотског блока. Очигледно је, толико очигледно да је скоро невидљиво, да је у земљи Србији, практично од Дачићевог бриселског парафа 19.4.2013 – суспедован уставни поредак. Уставни суд не ради свој посао, сви су рокови за оцењивање тзв. Боркових споразума пробијени, укључујући и рокове који су продужени на захтев Владе. Успостављањем царине на Јарињу и Брњаку и признавањем Јахјагиних „избора“ нарушен је територијални интегритет земље и прихваћена суспензија уставом загарантованих права грађана Србије на једном њеном делу. И Влада и Председник и Уставни суд су једнострано суспендовали владавину права, и отворено газе највиши правни акт државе Србије. Земља је у потпуно нерегуларном, практично недекларисаном ванредном стању, које никакви нови избори сами по себи не могу да врате у стање легалности, па тако ни суштинске легитимности. Запањујуће је – мада за многе и није – да поменуте тзв. патриотске узданице не инсистирају на тој чињеници – осим кроз чисто вербалне инструменте артикулисања страначке борбе. Ако је икада од средине 19. века постојало одговарајуће време у Србији за један уставобранитељски покрет, онда је то сад. Јер, тешко да се може пронаћи смисленији начин да се утемељи једна истински начелна, бескомпромисна борба за одбрану садашњег Устава – као и борба против последица његовог кршења, све док непосредна опасност по садашњи устав не буде уклоњена.

Проблем је, међутим, све време очигледно лежао у чињеници да то није борба у којој је лако промовисати досадашње страначке „брендове“. Јер, да би успела, таква врста борбе не може и не сме да у својој суштини буде страначка, као уосталом ни борба за очување Косова и Метохије у саставу Србије. Но, још од успостављања режима „интегрисаног управљања границом“ на Јарињу 10.12.2012, ни једна од странака које се јавно противе таквој политици није била спремна да се подреди борби за очување Устава као таквој, за окупљање вођено начелом, а не страначким барјацима и интересима. И то је, да не буде забуне, један од разлога зашто смо довде догурали, и зашто се у земљи која тако бедно стоји, тзв. патриотска опозиција презнојава да би избројала до 15-20% укупне подршке у гласачком телу.

Да, можда – чак и извесно – у овом тренутку, говорити о уставобранитељској, надстраначкој борби може деловати некако неизгледно, као „глас вапијућег у пустињи“, „нереално“, итд. Па и та Скупштина АП КиМ, остатак остатака српске уставности не само на Косову и Метохији већ и у целој Србији, поготово може да одаје утисак крхкости, младице коју оркан с лакоћом повија до земље. Делује некако слабашно, у доба поштовалаца бруталних „реалности“, као што и борба за одбрану Устава некако делује као борба за ветрењачама чак и многима који би да се боре за државу, али не на начин који у почетку привлачи премало људи. Но, ко верује да су Содом и Гомора могли да се спасу да се у њима могло наћи само десет праведника, па и ко једноставно верује да се вреди жртвовати за неки виши циљ без обећања вечног живота – вероваће да се и Србија може спасти ако се у њој може наћи бар толико оних који верују у неку вишу правду, не обазирући се на бројке ни на супротној ни на својој страни. И ти који су праведни ће засигурно, без обзира да ли читају или не читају Откривење, наставити да чине правду, сагласно свом поимању одређених апсолута, баш као што ће они који чине неправду засигурно још мало чинити неправду. А иза 16. марта помаља се време у којем ће свако жњети онако како је и сејао. И у којем ће, на њихову несрећу, многи добити управо оно што су и желели.



[1] http://srb.fondsk.ru/news/2014/01/29/iurehi-parlamentarnu-trehinu.html

[2] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/da-zlo-ne-stekne-legitimitet.html

[3] „Суштина наше политике је политичка неутралност Србије и када сазру услови да и друге странке прихвате ову политику, онда и ми можемо да размишљамо о коалицијама“. http://dss.rs/obracanje-predsednika-dss-vojislava-kostunice-glavnom-odboru-14/

1 reply »

  1. Много је разлога зашто је важно ове изборе расписане за 16 март ове године, као и недавне шиптарске избора на КИМ бојкотовати
    Набројаћу неке

    1.Датум расписивања 16 март указује на то ко их је расписао.Само дан пре годишњице погрома над Србима 17 марта 2004 који су шиптари извршили на КИМ уз прећутну сагласност КФОРА и недељу дана пре годишњице агресије 19 НАТО земаља над Србијом .Дакле злочинцима је потрбно да се бавимо лажним изборима када би трбало да дајемо помен жртвама њихових злочина.

    2.Ова “власт”која је формално расписала ове изборе је нелегитимна па ће свако ко изађе на изборе да јој да легитимитет а самим тим и легитимитет издаји земљу коју је починила потписивањем бриселског споразума.
    Готово да је сувишно наводити зашто је она нелегитимна.
    Дошли су на власт по сопственом признању на покраденим изборима а онда су погазили и суспендовали највиши правни акт земље устав потписавши бриселски споразумСамо ова два разлога више су него довољна да се за актере ове” власти”уместо избора распише потерница како би се привели правди а земља вратила у уставнопоравне оквире.

    3.Чињеница да бирачи, учесници игре зване избори учествују у игри у којој се не поштују прописана правила игре и бирач није у могућности да провери дали се поштује елементарно правило, да глас који је дао оде странци за коју је гласао предодређује да народи , увучени у ову игру илузијом да нешто бирају дају легитимитет пројектованој марионетској власти припрељеној да реализује циљеве имприје на велику штету народа.Последица оваквих лажних избора су губљење људских права материјалних ресурса природних богатства државности…Овај процес губљења уколико се не предупреди се завршава духовним и физичким умирањем народа затрованог у информационом и биолошком рату какви се управо одвијају на нашим просторима и чији смо сведоци, а којих је нажалост мали број људи свестан.
    Два су кључна изборна правила која се не поштују.То су СЛОБОДА МЕДИЈА која није могућа када су медији у власништву или под глобалном контролом, а такви су готово сви и транспарентност финансирања странака.Захваљујући нетранспарентности финансирања странака оне по правилу доспевају на платни списак империје и као такве под њену контролу.
    Уколико овакви нерегуларни услови нису довољни да се постави пројектована “власт” прибегава се крађи гласова ,ломљењу кутија и чему све не, као што смо били уприлици нажалост или на срећу да видимо на недавно одржаним изборима. Квази опозиција, под контролом ,која је у обавези да извршава налоге својих финансијера, без које ова масовна превара неби била могућа ћутке прелази преко крађе сопствених гласова .Тако овакви избори у којима нема никаквог избора постају рак рана друштва која је се може излечити једино њиховим бојкотом то јест недавањем легитимитета за сопствену пропаст.

    Свиђа ми се