ВЕСТИ ИЗ СВЕТА

Константин Качалин: Мостар – лакмус папир за Дејтонски споразум (Део 1)


Константин Качалин: Мостар – лакмус папир за Дејтонски споразум (Део 1)

Високи представник међународне заједнице у Босни и Херцеговини Валентин Инцко упозорио је 9. фебруара, да је могуће да ЕУ уведе своје трупе у земљу, ако насиље у њој настави да расте. Током пет дана нереда у земљи, укупно је повређено 348 људи. У интервјуу за аустријски лист Kurier, он је казао да се тренутна ситуација у Босни може упоредити са временом краја рата 1992-95. Већ се говори о ревизији Дејтонског споразума. Време је да се подсетимо како је све почело.

12.02.2014. Глас Русије

Фото: EPA

Фото: EPA

Босна и Херцеговина – држава у којој су живела, и требали и даље да живе, три равноправна народа – босански муслимани, Хрвати и Срби. По замисли твораца Дејтонског споразума, главни град Федерације Босне и Херцеговине – Мостар требао је да буде основа будуће структуре уједињене државе. Међутим, 1996. године у Мостару је дошло до великих тензија између Хрвата и муслимана. Свакодневни нереди су довели до тога да шпански војници уведу тенкове у центар града. Представник ЕУ Немац Ханс Кошник није могао да се договори са локалним властима око границе између две нове мостарске општине.

Дејтон је предвиђао уједињени град и слободу кретања. Али ни Муслимани ни Хрвати нису желели да попусте у својим захтевима. У случај су се умешали немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел, генерални секретар НАТО Хавијер Солана, командант СФОР-а, амерички адмирал Лејтон Смит. О „Мостарској кризи“ се, чак, разговарало и на посебном састанку Европског комитета у Бриселу.

Крајем јануара 1996. године, Ханс Кошник је специјално допутовао у Загреб и после састанка са председником Хрватске Фрањом Туђманом саопштио новинарима да ће у Мостару све бити мирно. Али, када је постало јасно да је центар града, где се раније налазила линија раздвајања између муслиманског и хрватског дела, добио посебан статус, Кошника су осумњичили „за симпатије према Муслиманима“. Градоначелник западног Мостара Мијо Брајковић изјавио је да је Европска унија издала Хрвате и стала на страну Муслимана.

Привремени статус града, који су договорили још у бази Рајт-Петерсон високи лидери Хрватске и Босне, Брајковић није прихватио. Он је најавио прекид свих односа са ЕУ. Хрватско становништво је почело да протестује, и Ханс Кошник је једва успео да побегне од руље у блиндираном ауту. Хрвати су чврсто веровали да европски представник није ујединио Мостар, већ га поделио по свом нахођењу. Муслимани су дуго блокирали све предлоге Хрвата и радили све како би на наредним изборима за локалну власт добили прилику да преузму пуну контролу над градом.

Један од лидера хрватске градске управе Боро Пулић тих дана је изјавио: „Ми смо за јединствени град који би требало да буде правично подељен на општине. Није потребно ништа мешати, јер нико не зна шта коме припада. Ово решење је бомба спорог дејства и узрок будуће нестабилности“.

Питање граница није било само ствар принципа. То се тицало материјалних интереса народа. Посебно оних који су требали да се врате у своје станове и куће одакле су били силом протерани 1992. године. Званични документи су били одавно потписани, али се ствар није померала са мртве тачке. Исти проблем је био у Сарајеву где Муслимани и Срби нису могли наћи заједнички језик.

Конфронтација у Мостару са почетка 1996. године, поново је показала Европљанима колико је нестабилна ситуација у региону. Постало је јасно да ће Европској унији и СФОР-у бити веома тешко да испуне своје обавезе.

И Американци су исто тако хтели да расплету главни чвор противречности у региону. Бил Клинтон, који је преузео на себе улогу главног регионалног миротворца, није хтео да допусти да свака од страна изабере део Дејтонског споразума који јој се свиђа, не испунивши до краја све друге своје обавезе.

(Наставиће се)