ДЕШАВА СЕ...

ЗАШТО УБИЈАЈУ ПЕСНИКА У СОЦИЈАЛИЗМУ


  1506704_10203227604076611_413472920_n

Пише: Миша Матић

„Зашто убијају песника у социјализму?“ – последње је јавно изговорено питањe Бранка Миљковића. Изговорио га је у загребачкој кафани „Кавказ“, а затим се, као што се у социјализму дешавало после изговорене прејаке речи, појавила патрола милиције и одвела песника са собом. Неколико дана доцније песник је нађен обешен у шуми, у предграђу Загреба, у близини кафане „Лијепа млинарица“. Званични извештај загребачке милиције говорио је да је реч о самоубиству.   Можда би сумња у самоубиство била мања да је „Балзак из Ниш“( како је Бранко Миљковић сам себе називао ) рекао да се песници у социјализму сами убијају, није то рекао, био је спреман да подели судбину Сергеја Јесењина, да на својим плећима понесе жиг самоубице. Смрт у присуству власти, често се у социјализму окаректирасала као самоубиство. Мртва уста не говоре.

Ове године обележава се осамдесета годишњица рођења Бранка Миљковића и педесет и три године од његовог убиства. О делу Бранка Миљковића написане су књиге, есеји, па и докторске дисертације. Несрећним крајем Бранка Миљковића бавило се више посленика писане речи. Од Косте Димитријевића, преко Владимира Богдановића до Данила Киша и Матије Бећковића. Ипак позадину монструозног дела најбоље открива Петар Милатовић Острошки.   У свом есеју под насловом „Прејака реч за слабе људе“ наводи необориве доказе о уморству принца поезије. И сам прогоњен од Удбе, Петар Милатовић Острошки, пошто ју је на својој кожи осетио, добро познаје методологију ове организације, те му у изношењу доказа и извора треба поверовати сваку реч. Положај тела обешеног песника на фотографијама које је направио Миљковићев пријатељ Златко Томичић, хрватски песник, види се да је Бранко Миљковић у клечећем положају, са неприродно стављеним шеширом на главу.[1] Само овај детаљ јасно открива да се о самоубиству песника може говорити искључиво са злом намером.  Поред страдалника Острошког, књигу под насловом „Убијени песник“ написао је Коста Димитријевић. „Сада речи траже моју главу“ , бележи Димитријевић речи Бранка Миљковића. Те речи се нису односиле на његову поезију, већ на његово боемско хвалисање о љубавној вези са женом једног значајног  социјалистичког руководиоца, чије кључеве од стана припит показује по београдским кафанама.  Одлази у Загреб, мислећи да ће га тамо Удба бар мало оставити на миру, јер његов слободни дух није трпео шаблоне које су наметали људи који су хтели да личе на Николетину Бурсаћа и сличне комунистичке скарадности, али интелектуални талог у виду друштвене елите намерио се на главу принца поезије. Дах Оскара Давича осећао је на врату и у Загребу, осећао га је наводно открио као песника, до преношења информација о Миљковићевим тајним сусретима са Милованом Ђиласом.  У Загребу га салеће заљубљена Нада Кучар, кћерка Савке Дабчевић Кучар, у коју је вероватно био  заљубљен и Оскар Давичо. Сем што је објавио прву Миљковићеву књигу, Давичо је и други по реду добитник награде која носи име Бранка Миљковића. Познат метод диктаторских режима да убице подижу споменике својим жртвама.

Миљковић је написао и песму о Брозу, ( Кад говори као да звезде падају ) али је био најбржи покајник за то чињење, чим је озбиљно схватио са ким има посла. Занимао се за необичан изговор Броза и на основу Брозног изговора написао студиу о његовом говору, под насловом „Лингвистичка студија језика којим се служи Јосип Броз“. Такође је написао и студију под насловом:“ Анализа садржајности и музичке вредности песама које су посвећене Брозу“. Тада је посетио и Кумровец, али тамо за Тита нико није знао, што је и навео у првој студији. Обе студије у станици милиције која је водила истрагу, видела је песникиња Добрила Николић. Она је имала прилику да их прочита и да на једној нацрта виолински кључ, по чему их је препознала у станици милиције.[2] Тај мотив Петар Милатовић наводи као могућ непосредан повод за уморство песника, који у свом боемском начину живљења није знао за страх и није марио за оно што је занимало свршене курсисте Удбиних двомесечних курсева, са ментално ограниченим полазницима. Са боемским начином живота наставио је и у Загребу, није их се плашио, судбина му је већ била јасна, а као порука остаје стих: „Зар умрети, а не сазнати?“ Сведочење о Бранку Миљковићу даје сликар Владимир Богдановић: У једном тренутку Бранко је устао, стао уз ниску ограду и ослоњен рукама, мало нагнут, гледао доле. Помислих намах да тамо некога тражи, или очекује, али се и уплаших да би онако нагнут, а висок и већ добро поднапит, могао да изгуби равнотежу и падне доле. У једном тренутку Бранко је узвикнуо: Зашто убијају песника у социјализму?! Покушах да га повучем, али он подиже руке и наново викну још јаче. Сала је, на трен, утихнула. Сви гледају горе у нас. Неко је позвао милицију. Успех некако да га вратим до стола. Сео је и у једном гутљају испразнио чашу. Убрзо, на галерију попеше се два милиционера. Узеше нам легитимације и, гурајући нас низ спиралне степенице, нимало нежно, изведоше до кола која су била паркирана до самог улаза „.[3]
У свом есеју Петар Милатовић Острошки на крају прозива и позива оне који ишта знају, да „разидају зазидане вилице“ и открију истину о смрти најталентованијег српског песника друге половине двадесетог века. И прозвани академик или „задушна баба“, како га назива један београдски песник и философ,  јавља се поводом 80 година рођења Бранка Миљковића, хвалећи се дружењем са мртвим песником. Јавила се и кћерка академика „задушне бабе“, приказујући изјаву Данила Киша у којој овај назови писац, потврђује са сигурношћу да је реч о самоубиству Бранка Миљковића, доказујући то Миљковићевим самоубилачким изјавама датим баш њему, у тренутцима када је Миљковић, наводно престао да пије. Киш у том наводном разговору прво трпи грдњу због наручивања пића, а потом у Миљковићева уста ставља набрајање руских песника самоубица међу које свртсава и Јесењина, за кога је одавно утврђено да је убијен од Чеке и Пушкина који није самоубица,већ је убијен у двобоју. То се Миљковићу тешко могло омаћи, јер о Пушкиновом двобоју уче деца кад први пут као лектиру читају „Евгенија Оњегина“. И Љермонтова је сврстао у самоубице, приписујући ту глупост трезном Бранку Миљковићу. Киш ту изјаву даје у некој задимљеној просторији, са цигаретом у руци и чашицом испред себе, ваљда доказујући том сценографијом присност са Бранком Миљковићем. [4]

Ипак кћер није надмашила оца, па тако ни „лажни цар Шћепан Киш“[5] не може ни по чину ни по величини надмашити највећег апологету Милована Ђиласа ( „Сви српски писци заједно, од светог Саве до данас, нису због оног што су писали робијали колико Милован Ђилас.“[6] ) раније поменуту „задушну бабу“, раније наводно ангажовану од Удбине 4. управе за праћење и прислушкивање.У 1965. је, како пишу Удбини челници Војин Лукић и Селим Нумић, задужен за снимање сопственог љубавног састанка са министарком културе, женом секретара ЦК СК Србије и мајком Ђинђићевог министра пољопривреде.[7] Ранији радови овог „задушног агента“ нису познати, али је на крају стигао до Академије Наука и Уметности Србије. У свом напису под насловом „На обичне речи више немам право“ одмах упозорава читаоца ( а и слушаоца, пошто је овај напис читао и на Свечаној академији у Нишу ), да о његовом друговању са Миљковићем нико сем њега ништа не зна. Највећу недоумицу читаоцу ствара са причом о одласку Бранка Миљковића у капуту и са шубаром на глави на пријем код Броза поводом Дана младости, 25 маја 1960. Наведено време тог пријема у шест сати поподне је такође проблематично, јер је Броз у то време већ био на стадиону ЈНА где се одржавао слет, а Брозу предавана штафета младости. Академик потврђује да је Броз био на пријему, али није примио Бранка Миљковића. Пошто није видео Броза, „Балзак из Ниш“ после пар испијених пића у Скупштини, где је пријем одржан, одлази  у кафану Безистан ( у којој је често седео, Теразије 27 ) да уместо Броза гледа песника који још није написао ни једну песму. Следећа сцена њиховог дружења дешава се иза поноћи. Тада песник Бранко Миљковић наводно узвикнуо: „Живео југословенски мрак!“ Иако смо упозорени да на Теразијама нема живе душе, након неколико метара од кафане Безистан, испред Игуманове палате зауставља их милицинар. Створио се ниодкуда и тражи документа. Песник нема документа, а његов садруг без сведока објашњава начитаном милиционару да је реч о великом песнику који је славио Дан младости!? Даље се цитира начитани милицинар: „То је у реду, али он говори ствари које се могу незгодно разумети,“ запрепашћујућа елоквентност милиционара из 1960. године, који је уз гаранције песниковог пратиоца ( гарантовати за неког вероватно значи да се за то поседује одређени документ ),  пустио песника да настави шетњу Теразијама, и да на педесетак метара даље пљуне у излог Бигзове књижаре „Култура“, где су изложена сабрана дела Јосипа Броза. ( Игуманова палата је на Теразијама број 31, док је књижара у истој улици на броју 45. Значи да их дели само шест зграда од сусрета са начитаним милиционаром. Аутор овог написа, у почетку одриче сведоке свог пријатељевања са Бранком Миљковићем, помиње да му је носио венац на сахрани на београдском новом гробљу, али се тога не сећа. Као доказ помиње једну фотографију сахране. Самоубиство Бранка Миљковића је за њега неупитно. Као и Данилу Малом Бранко Миљковић је своје најцрње мисли па и сопствени епитаф једино поверио будућем академику, кога је недавно упознао. Једина разлика између Киша и будућег песника је у томе што је са првим разговарао трезан, а са другим пијан. Иако академик „задушна баба“ поентира у свом тексту песмом која носи име Бранка Миљаковића, суштина текста је у необичним речима о Миљковићевом поверавању: „Писао је о песницима самоубицама и закључио да ће бити још самоубица, ако буде песника.“[8]

Рече ми један чо`ек да има још песника.

У Београду, 8. фебруара 2014.


[1]   Петар Милатовић Острошки: „Прејаке речи за најслабије људе“ ( из рукописа „Контролисани мук“ ), Правда 3. октобар 2012.

[2] Коста Димитријевић „Убијени песник“ Прометеј, Београд, 2002.

[3] „Бранко Миљковић и савремена српска поезија, зборник радова“ ( уред. Радивоје Микић ), Гаџин Хан- Београд, 1997.

[4] “Утисак недеље“, ТВ Б92, 2. Фебруар 2014.

[5] Небојша Васовић, „Лажни цар Шћепан Киш“, Народна књига, Београд 2006.

[6] Миша Матић, „Ви сте Добрице мачка у џаку“, Србослов, Беч, 4. јануар 2013.

[7] Војин Лукић, „Сећања и сазнања“, ( предговор Милорад Вучелић ) Стручна књига, Београд, 1990.; Селим Нумић, „Добра земљо лажу“, Филип Вишњић, Београд, 1989.

[8] Матија Бећковић, „На обичне речи више немам право“, Политика, Културни додатак, 1. фебруар 2014.

2 replies »

  1. Да ли има слабијег човека од тог Милатовића? Њему не треба апсолутно веровати ни једну једину реч. Он је обични фалсификатор и преварант. Урадио је фалсификат моје реченице упућене њему, превео на немачки и тужио ме суду у Бечу. Из Словеније сам морао отићи на суд, ангажовати адвоката (тако закон налаже) да бих му одмах на почетку доказао да је све измислио. Суд је утврдио да је урадио фалсификат и донео је ослобађајућу пресуду за мене. Данас када ми треба платити одштету, испоставило се да једва преживљава од непуних 800 евра колико добијају они без дана радног стажа у Аустрији. Значи социјални случај, који је мислио да живи тако што бих му ја платио одштету. Да је тај човек заиста нико, говори и то да је исценирао сопствену пљачку, приказао да су му однете вредне ствари и од аустријског осигурања наплатио 11.000 евра.Јавно је обећао да ће поправити родну кућу у Велети (Ц.Г), која није његова, већ је његових рођака. После пет месеци истраге, полиција је утврдила да је он био режисер догађаја сопствене пљачке. Осуђен је 9. месеци условно и да плаћа месечно по 250 евра док дуг не отплати. Ето, тако ће скапати тај Милатовић, а дуг отплатити неће. (Радован Б. Милић – Словенија)

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.