ДЕШАВА СЕ...

(Фељтон: Православни поглед на свет) ЛЕКЦИЈА 7 – ПОРИЈЕКЛО ЧОВЈЕКА


ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА СВИЈЕТ
И САВРЕМЕНЕ НАУКЕ О ПРИРОДИ

 

Повезани текстови: (Фељтон: Православни поглед на свет) ЛЕКЦИЈА 6 – НАУЧНИ АРГУМЕНТИ КОЈИ ПОБИЈАЈУ МАКРОЕВОЛУЦИЈУ
Извор: Светосавље

Darwin_ape

***

ЛЕКЦИЈА 7

ПОРИЈЕКЛО ЧОВЈЕКА

 

Једно од најспорнијих питања еволуционог учења јесте заснивање човјековог поријекла на животињским прецима (мајмунима), као и закључак који слиједи из те тврдње, који се своди на то да је биолошку еволуцију човјека смијенила његова социјална еволуција, тј. постепени узлазни развој човјека и друштва (социјално-економским прогресом). У таквом учењу се назире оваква логика: ако су савремени двоношци потомци неразумних четвероножаца, онда се, заиста, човјечанство приближава свијетлој будућности, што се, узгред буди речено, већ и види, ако се погледа на савремену стварност. Појављује се питање: а да ли је тачна полазна премиса – да човјек потиче од мајмуна?

Строго говорећи, аргументи које смо наводили против биолошке еволуције сами по себи не дају конкретан одговор на дато питање. Природно формирање врста у оквирима полазног генотипа представља изучени научни факат. Нису ли човјек и човјеколики мајмуни, заправо, варијације на тему заједничког претка? На ово питање још нисмо дали одговор.

 

МОРФОЛОШКА БЛИСКОСТ
ЧОВЈЕКА И ЖИВОТИЊА

У школском уџбенику као први доказ о човјековом поријеклу од мајмуна служе морфолошке карактеристике, тј. то што човјеколики мајмуни имају нокте, једнак број ребара и појасних пршљенова, сличну грађу зуба, сличне бјеланчевине и, на крају крајева, чак и заједничке паразите (ваши).

За неупућеног човјека све ово звучи прилично убједљиво; међутим, не треба губити из вида огромну сложеност грађе сваког организма, а нарочито људског, због које чак и ти признаци сличности не значе много. Поготово ако се узме у обзир да има много животиња које су људима сличније, по много више карактеристика, од мајмуна.

Како смо већ видјели, шимпанза има пар хромозома мање од човјека и гуштера. Према сличности у садржају аминокиселина човјеку је најближа кокошка, а не мајмун. По грађи зуба ближе од мајмуна уз човјека стоји свиња. Пада нам на памет један скандал са проналаском полумајмуна-получовјека, када је зуб свиње био прихваћен као зуб нашег фантомског претка којег су назвали „човјек из Небраске“. Свињски бубрег се готово не разликује од људског; познати су случајеви успјешног пресађивања свињских бубрега на човјека. Свиње су, за разлику од „вегетаријанаца“ мајмуна, сваштоједи, њихова кожна реакција је слична људској, а специфична тежина крви је ближе људској (одмах ту је и зец), него што је то код мајмуна.

У неким цртама понашања многе животиње имитирају човјека много боље од мајмуна. Тако напримјер слонови могу да користе рудиментарно оруђе за рад, и не само ради домагања хране. Они су у стању да обављају једнолики рад и да разумију људске команде на три до четири различита језика, за шта су мајмуни апсолутно неспособни. Показује се да слонови чак и закопавају своје мртве рођаке земљом и биљкама. Папагаји су у стању да разговијетно по слоговима понављају људске ријечи, што мајмуне нико још није успио да научи. У Аустралији постоји врста птица које умију своја гнијезда изнутра осликавати бојом од воћних сокова помијешаних са пљувачком. Њихови мужјаци поклањају својим изабраницама поклоне који немају никакву употребну вриједност, као што је, напримјер, цвијеће.

Оваквих примјера има мноштво, али ми се нећемо на њима задржавати. Сличност грађе и понашања човјека и животиња у некоим цртама се не може признавати за блиску сродност или заједничко поријекло. Постоје врло оштре, буквално непремостиве црте разликовања човјека и мајмуна. Не ради се просто о умним способностима или социјалној организацији, ради се о грађи скелета, тј. о карактеристикама које имају објективно палеонтолошко значење. Издвојимо овдје само три од њих.

Прве двије су повезане са усправним ходом човјека. Да би се одржала равнотежа, бићу које корача усправно је потребан много развијенији вестибуларни апарат од оног што га имају четвероношци, а то се одражава на структуру лобање. Упоређивање канала унутрашњег ува човјека и мајмуна по тој карактеристици говори о непремостивој разлици између њих.

Осим тога, усправни ход сам по себи подразумијева могућност исправљања кољена. Постоје мајмуни (гибони, патуљасте шимпанзе – бонобои, и још неки) који су у неким случајевима у стању да се по земљи крећу на задњим шапама (медвјед или пас се такође могу научити овоме). Али ни један од ових мајмуна не исправља кољена, што се јасно може разумјети ако се погледа на грађу њиховог кољеничног система. Усправно ходање се мора одразити и на структуру карличног чвора.

Човјек, макаки и дугопеташи немају кост која се на латинском зове baculum, а коју имају човјеколики мајмуни и други примати.

Укратко, и без свега тога је јасно да се скелет човјека не може замјенити са скелетом мајмуна. Овдје смо издвојили само неке карактеристичне црте, које ће нам затребати када будемо анализирали фантомске претке човјека – хоминоиде.

 

МАЈМУНОЛИКИ ОСТАЦИ

За најтврђи аргумент који говори у прилог мајмунског поријекла људи сами еволуционисти признају проналаске фосила „прелазних форми“ илити људи-мајмуна. Ако вријеме постојања космоса, земље и живота на њој ограничимо неколицином хиљада година, нећемо имати времена да превратимо чак ни мајмуна у човјека, а не само бактерију у мајмуна. Пет – шест хиљада година уназад човјек је имао на земљи високоразвијене цивилизације и писане споменике. Времена за тако кратку еволуцију практично не остаје.

Еволуциона, пак, теорија за претварање мајмуна у човјека тражи неколико милиона година. У том случају, горњи слојеви наслага морали би садржати отприлике хиљаду пута више остатака хоминоида, него што има археолошких ископина древних људи којима се никако не може дати више од неколико хиљада година. Ми бисмо буквално морали да ходамо по костима наших мајмуноликих предака!

У стварности је слика апсолутно супротна. Ископаних остатака људи (по грађи потпуно савремених нама) археолози су пронашли на хиљаде пута више од материјала који они називају хоминоиди. Већ смо говорили о проналасцима нормалних људи у слојевима који су много старији од оних у којима би требали да се налазе хоминоиди, и тамо се радило о детаљним и цјелокупним остацима: готово цио костур, готово цијела лобања. Међу хоминоидима, пак, до дан-данас није пронађен ни један једини цио скелет, практично ни једна читава лобања, а већина описаних и реконструисаних врста „заснована“ је буквално на 1-3 кости, а ни оне нису биле цијеле.

Познато је овакво поређење: када би се сви остаци тих наших фантомских предака сакупили и стрпали у један мртвачки сандук, и тада би у њему остало још прилично слободног мјеста. А не може се рећи да се потрага за таквим костима водила ноншалантно. Учени свијет и образована публика буквално су се дали у лов на парчад кошчица које би се могле протумачити као прелазна карика у ланцу од мајмуна до човјека, и од сваког таквог проналаска правили су сензацију. Све ово – уз чињеницу да је комплетан људски скелет на цијелих стотину година био уклоњен од погледа посјетилаца изложбе музеја само због тога што је био пронађен у слојевима 15 милиона година „старијим“ од оних у којима су тражили хоминоиде. И уопште, остатака људи, њиховог оруђа за рад и отисака ногу у „диносауруским“ слојевима има много више од сумњивих кошчица свакојаких „питекуса“ у каснијим слојевима.

Овакво стање ствари у реалности се не смије губити из вида када се анализирају ископани фосили. Суочавамо се са очитим прејудицирањем у научним истраживањима, од које је немогуће очекивати извагане и промишљене резултате. Ствар је дошла до најчистијих фалсификација неких врста окамењених остатака.

 

НАУЧНИЧКЕ ФАЛСИФИКАЦИЈЕ
„НАУЧНИХ“ ДОКАЗА

1. Питлдаунски еоантроп

Најскандалнија мистификација такве врсте био је такозвани „питлдаунски човјек“ или еоантроп. У Питлдауну (Енглеска) је године 1908. била пронађена окамењена људска лобања. За наставак ископавања латили су се марљиви ловци на лобање и убрзо пронашли мајмунску вилицу и неколико зуба. Додуше, вилица је била повријеђена управо на мјесту гдје је требала да се споји са лобањом (Сл. 19).

Открићу је била дата најшира реклама. О њој су писали популарне књиге и заштитили на њој стотине докторских дисертација. За тридесетогодишњицу проналаска био је подигнут монументални обелиск „првом Енглезу“.

 

Сл. 19. Еоантроп (питлдаунски човјек). Реконструкција лобање и
вањског изгледа.

Тек 1951. године откривен је различит садржај флуорових једињења у лобањи и у вилици. Подробније проучавање је показало да је лобања чисто људска и да је стара неколико хиљада година, а да вилица припада савременом орангутану. Да би вилица изгледала старија, офарбали су је калијум-дихроматом, а зубе су подбрсуили да би личили на људске. Сличне подвале су откривене и на другим фрагментима проналаска, између којих је псећи зуб, такође избрушен, набијен пијеском и префарбан дихроматом.

2. Питекантроп са Јаве

На ову налик се показала и подвала са „мајмуно-човјеком“ са острва Јава, пронађеним крајем прошлог вијека. У слоју наслага богатих окамењеним костима био је пронађен фрагмент лобање која личи на мајмунску, дио мајмунске вилице и неколико кутњака. Уз то су приложили бедрену кост савременог човјека (Сл. 20). Све то заједно је и било названо „питекантроп еректус“ – усправно ходајући човјек-мајмун, а даље су кренуле научне фантазије о томе како је то двоного имало мозак запремине 900 цм3 – средина између мајмуна и човјека, и да је умјело да говори. До дана данашњег у школском уџбенику тик уз фантастичну сличицу „из профила“ питекантропа је нацртано и баш то парче лобање и људска бедрена кост. Био је реконструисан његов изглед у пуном, исправљеном виду. Према тачној примједби једног научника, питекантропа су описивали „као да је то био Пит, Фокс или Наполеон. Графичар је брижљиво нацртао сваку длаку на његовој глави. Неупућен човјек, гледајући на ово подробо нацртано лице, чак ни за тренутак није могао да замисли да је пред њим портрет бедрене кости, неколико зуба, и плус парченце лобање“.

 

Сл. 20. Питекантроп – илити јавански човјек.
Прибор за „уради сам“ који је саставио Дибуа од
проналазака са Јаве

Неки научници тог времена критиковали су тај проналазак због очигледне сличности питекантропове лобање са лобањом гибона, мада и не превеликим. На крају крајева је аутор проналаска признао да је људска бедрена кост била пронађена 15 метара од лобање, и то годину дана послије ње. Осим тога, у истом том слоју су били нађене и људске лобање, о чему је на почетку срећковић-проналазач-истраживач више волио да скромно прећути.

Други проналазак питекантропа на истом том острву Јава био је склепан на сљедећи начин. Други један „ловац“, пронашавши дио старе лобање, понудио је урођеницима по десет цената за сваку пронађену крхотину кости. Ускоро је добио читавих четрдесет сличних фрагмената са траговима свјежих ломова, на основу којих је послије реконструисао лобању нашег претка! Дакле, наше родбинске везе са мајмунима коштале су научника свега четири долара.

3. Хесперопитекус из Небраске

1921. године у држави Небраска (САД) био је пронађен окамењени зуб, који су без дугог размишљања признали за зуб човјека-мајмуна. Одмах је био нацртан хоминоид у природној величини, подигла се грдна пропагандна прашина. Међутим, неколико година касније били су нађени и други такви зуби, овај пут заједно са вилицом, али се показало да вилица баш и не припада мајмуну, него – авај – свињи. Ето га, још један доказ да људи потичу од свиња!

4. Синантроп

Ова варијанта човјека-мајмуна била је пронађена у близини Пекинга, у пећини, испод слоја пресованог пепела дебљине око седам метара. Тумачење проналска даје се у школском уџбенику, и опет, наравно, у стилу научне фантастике. „Вјероватно је, – говори се тамо, – умио да запали и одржи ватру, облачио се, очигледно, у крзно. Пронађен је дебели слој пепела, цјевасте кости и лобање крупних животиња, оруђа од камена, костију и рогова“ (Сл. 21).

Није ваљда да је у топлим крајевима древним ловцима пошло за руком да у пећини натрпају седам метара пепела који се сачувао до наших дана? На такву недоумицу одговара детаљни опис тог проналаска, који се, из разумљивих разлога, не наводи у уџбенику.

Као прво, биле су пронађене само разбијене лобање 24 бића. Није нађена ни једна једина цијела лобања. Лобање су разбијане одмах након смрти и то по истом систему: из лобања је извлачен мозак.

Као друго, ископавањем и истраживањима је руководио чувени апологета еволуције Тејар де Шарден, језуитски свештеник, који је доста тога написао о мајмунском поријеклу људи и који је био непосредно умијешан у питлдаунску подвалу. Заједно са њим у пећини се ископавањем бавио и кинески археолог Пеј. Он је тамо пронашао и десет људских скелета, између остаог и лобање прекрасно очуване, али чим је постало јасно да су то обичне људске лобање, оне су ишчезле без трага и биле заборављене.

Као треће, слој пепела и састав околних наслага свједоче о томе да су људи ту гасили креч ради грађевинарства. О томе свједоче и пронађена оруђа. Касније су се кречне јаме користиле за бацање смећа, па су, између осталог, бацане и кости различитих животиња. Међу таквим костима нашли су се и ови мајмуни са скрханим лобањама, мајмуни, јел’тен, које су појели њихови незахвални потомци!

 

Сл. 21. Реконструкција лобање и главе синантропа

У наше вријеме се о тим открићима више ништа не може рећи, поред осталог и због тога што су саме лобање за вријеме Другог свјетског рата ишчезле без трага и гласа, а ништа слично више никад није пронађено. Али у школским уџбеницима ти су мајмуни тврдо засјели на пиједастал наших предака.

5. Рамапитекус

Ово биће, за које се претпоставља да је на земљи живјело отприлике некаквих 14 милиона година прије нашег времена „реконструисала“ је богата машта телентованих и ватрених антрополога, у његовој природној величини, на основу једног-јединог фрагмента: одломка вилице величине пет центиметара, пронађеног у Индији. Касније су у Африци били пронађени и други одломци вилице и приписани су истој тој варијанти. И опет су се детаљни цртежи који показују стас хоминоида и његов космати покривач, засвагда, изгледа, зацементирали у школске уџбенике. Међутим, однедавно је и овај наш „предак“ почео да се тихо повлачи из иоле озбиљнијих књига, захваљујући својој очигледној сличности са орангутаном. Већина специјалиста, укључујући ту чак и оне који су на почетку подржавали његову „кандидатуру“ за титулу хоминоида, сагласни су са констатацијом да то у било којем случају није било ништа више од обичног мајмуна.

 

ОЗБИЉНИЈИ КАНДИДАТИ
ЗА НАШЕГ ПРЕТКА

Осим очигледних подвала или очигледно пресмјело „натегнутих“ хипотеза, историја потраге за хоминоидима даје нам на истраживање и неке више или мање подробне остатке. У њих спадају аустралопитекуси, „човјек који хода усправно“ (Homo erectus) и неандерталац.

1. Аустралопитекус

Ово је биће у научном свијету представљено прилично великом количином костију, те се макар по тој карактеристици повољно разликује од горе наведених митских бића. Међутим, нигдје – чак ни у школском уџбенику – нико не ризикује да га назове ичим другим што би било више од мајмуна. Само име „аустралопитекус“ у преводу и гласи „јужни мајмун“. Прво је Луис Лики био пронашао неколико лобања у Источној Африци. Али у истим тим слојевима још прије тога је био пронађен скелет потпуно савременог човјека.

Запремина лобање аустралопитекуса је карактеристично мајмунска, и једина изузетна особина овог мајмуна по којој су научници могли да га издвоје од осталих је његова способност да усправно хода и да прави „оруђа од шљунка“, о чему нас обавјештава и школски уџбеник. 1974. године др Јохансен је пронашао приличну количину остатака скелета аустралопитекуса, женског пола, којем је дао име Луси. Изузетно необичне су се показале карличне кости, које су подсјећале на људске, и одатле је изведена претпоставка да су аустралопитекуси ходали усправљено. Одлучујући аргумент који је говорио у прилог такве претпоставке био је кољенични систем животиње, који је такође подсјећао на људски. Међутим, касније је сам аутор открића признао да је управо та кост била пронађена на удаљености 2,4 км од самог скелета, а као додатак и то да је пронађена у слојевима на 60 метара дубље.

Озбиљан аргумент који говори против усправног хода јесу ушни канали аустралопитекуса, о којима се већ говорило. Они веома подсјећају на мајмунске, што говори о претеђно четвероногом кретању. На крају, други детаљи скелета својатају аустралопитекуса са савременим патуљастим шимпанзама бонобо, који такође може да се понекад креће на двије задње шапе, али га то нимало не приближава човјеку.

Што се, пак, „оруђа“ аустралопитекусових тиче, и дјетету би морало да буде јасно да груби мајмун није у стању да направи никакво оруђе од ситног шљунка, и да сам шљунак може имати прилично егзотичну форму, тако да хипотеза о аустралопитекусовим „оруђима од шљунка“ представља, благо речено, прилично натегнуту хипотезу.

У цјелини, може се рећи да су аустралопитекуси уникални. Најближи њему по грађи скелета ипак је испао опет орангутан, мада по великом броју карактеристика аустралопитекуси стоје на већој удаљености и од човјека и од савремених човјеколиких мајмуна, него и једни и други међусобно. Аутор мноштва проналазака аустралопитекуса Луис Лики признао их је за слијепу улицу еволуције.

2. „Усправљени човјек“

Послије скандалозних неуспјеха са питекантропима и синантропима, у својству наших предака предложене су нам лобање пронађене у Источној Африци, назване Homo erectus – човјек који хода усправно. За запремину његовог мозга се претпоставља да је била око 1100 cm3, насупрот 400-500 код мајмуна и 1200-1800 код савремених људи. Међутим, има и људи који имају мању запремину лобање, а да се при томе не одликују смањеном умном способношћу. Ова се бића, пак, одликују великим зубима и већим надобрвним луковима од оних код савремених људи, али истрживачи ту особину повезују са нуждом прежвакавања грубе хране, што је, консеквентно, проузроковало већу развијеност мускулатуре лица. Проучавања урођеника Аустралије показала су да су њихови зуби у просјеку већи од зуба Европљана, мада Аустралијце нико не сматра прелазним формама.

Мада су свједочанства о Homo erectus-у још увијек прилично искрзана и неодређена, нема никаквих основа да се они третирају као прелазне међукарике. Најприје ће бити да је то била посебна раса људи.

3. Сензационална лобања 1470

То је откриће Ричарда Ликија – сина Луиса Ликија, које датира из 1972. године, из Источне Африке, и добило је име по свом броју у каталогу Кенијског музеја и за сада још увијек није прикључена некој одређеној врсти (Сл. 22). Лики јуниор је испочетка мислио да је то чисто људска лобања, али оно што је ту најинтересантније јесте да јој датирање калијум-аргоновом методом даје између 2,6 и 220 милиона година. (Узгред буди речено, која поузданост методе!) Несумњиво је да су сви до тада пронађени кандидати за прелазне форме били знатно млађи.

Овом проналаску се посрећило много више него скелету са Гвадалупе. Послије њега морало се признати да је дотадашњи редослијед предака, почевши са аустралопитекусима, у принципу не одговара реалности. Сам Ричард Лики је громогласно изјавио: „Или ћемо ми избацити ту лобању, или ћемо морати да избацимо све наше теорије које се тичу раног човјека“. Успркос свему, овај ауторитет у антропологији не прихвата идеју специјалног стварања човјека. „Еволуцију“ су претрпјели и његови погледи на откриће, тако да ју је он на крају стрпао у рану варијанту аустралопитекуса, а на лобању 1470 су се постарали што брже заборавити. Објашњење за ово веома је просто: ко се у савременом научном свијету одлучи да отворено одбаци „мајмунску верзију“, тај се мора растати од свих изгледа не само на каријеру, него и на било каква самостална истраживања у антропологији.

 

Сл. 22.

4. Неандерталац

Детаљна открића ових људи у Европи су почела од средине прошлог вијека. Дарвинистима је било веома стало да у овим древним ловцима угледају мајмунске црте. Али факти говоре о нечем сасвим другом.

 

Сл. 23. Овако би могао изгледати ошишани и обријани неандерталац

Просјечна запремина лобање код неандерталаца, без обзира на ниско чело, била је већа него код савременог човјека. Даље, постале су познате неке особености неандерталских остатака. Код њих су била пронађена сложена оруђа за рад. Неандерталци су сахрањивали своје мртве. Познато је сахрањивање неандерталаца у оклопним прслуцима и са жељезним шиљцима стријела. Ови људи су имали и извјесне умјетничке способности, све до тога да су могли, напримјер, да направе флауту од медвјеђег кољена.

Посебности, пак, грађе њихових скелета објашњава се тиме што су живјели у пећинама у леденом добу и очигледно патили од рахитиса и артритиса због недостатка витамина Д, с обзиром да су мало бивали на сунцу. Осим тога, у истим тим или мало каснијим слојевима налазе и кромањонце, који се уопште не могу разликовати од савремених људи. Потпуно је могуће да су издвојена људска племена која су потпала у изузетно тешке животне услове могла да добију неку врсту „биљега“ на својим костима, а да у свему осталом остану обични и нормални људи (Сл. 23).

АРХЕОЛОШКА ДАТИРАЊА
И ТИРОЛСКИ ЧОВЈЕК

Као у палеонтологији, ни у археолошким ископинама обично није баш превише пожељно уздати се са стопостотном увјереношћу у методе радио-датирања, због њихове мале поузданости и великог разбацивања резултата, који могу да буду и до 100% у једну или другу страну, као што смо видјели на примјеру лобање 1470, чија је старост по једном те истом методу и уз учешће једне те исте опреме и особља дала „виљушку“ вриједности у „кратком“ периоду између 2,6 до 220 милиона година. Као што су палеонтолози навикли да из читавог дијапазона датума које дају методе радиодатирања изабирају оне који одговарају „најкарактеристичнијим фосилима“, тј. еволуционистичкој догми, – тачно тако и археолози углавном уопште не одређују старост људских остатака према методи угљеника-14, него по у близини пронађеним оруђима за рад. Ако се пронађу камена оруђа – то значи да је у питању камени вијек; ако су оруђа бакарна, бронзана или жељезна – адекватно, о бакарном, бронзаном или жељезном вијеку.

До недавних дана на располагању археолога био је само изузетно мали број костију људи из леденог доба. Али, ево, 1992. године, када се отапао алпски глечер, пронађен је чудесно очуван леш мушкарца који је умро и природним путем био мумификован прије него што га је покрио глечер. По вањском изгледу, по грађи скелета, па чак и по саставу ДНК, тај човјек, који је морао живјети прије појаве неандерталаца, ничим се не може разликовати од савременог Европљанина. Он је, очигледно, регуларно шишао своју коврџаву тамно-шатирану косу, на тијелу носио тетоважу, у уву – минђушу од полираног камена са украсним орнаментом, на грудима – амајлију од истог таквог полираног камена са кончаном кићанком.

Одјевен је био у кожне камашне и крзнени капут, вјешто сашивен од кожа три различите врсте животиња. Имао је он и кожни руксак на посебном постољу, скоро истовјетан са руксацима који су код савремених туриста недавно ушли у моду, а у њему цијели прибор различитог алата; кремење, оруђа од костију, бакарну сјекиру набијену на држач од тисовине, стријеле са врховима од кремена, као и лук од тисовине, резервну тетиву, па чак и читаву приручну апотеку – гљиве на кожној шњури, које садрже антибиотик и витамин Ц. Угљенични метод је показао старост проналаска на период од 4,5 до 5,5 хиљада година. И мада су те цифре прилично непоуздане, неспорно је да је овај човјек умро природном смрћу прије него што је био покривен глечером.

Овај човјек је имао двије карактеристике које га разликују од савременог човјека и рођакају са неандерталцем. Као прво, то је велика, већа од наше, „неандерталска“ запремина лобање. Као друго, његов 25-30-годишњи организам још није био достигао пуну физичку зрелост. Познато је да су и неандерталци сазријевали отприлике око 30-32 година. Очигледно, обје црте су биле заједничке за све древне људе.

Веома је интересантан алат древног човјека. Да су од свега што је било код њега нашли само шиљке од кремена, послали би га у камени вијек, да су била само бакарна – у бакарни. А да је био нађен само лук, њега би стрпали у средњи вијек, зато што су се чувени енглески лукови правили од исте те тисовине и отприлике на исти начин. Али овдје су сва та помагала присутна истовремено код преднеандерталског човјека. То испод коријена поткопава сам принцип археолошког датирања, саму подјелу времена на камени, бронзани и друге вијекове.

Ипак, главни закучак на који нас упућује овај проналазак се састоји у овоме: човјек је увијек био човјек; он је и у најдубљој древности овладавао високим занатлијским технологијама, које захтјевају ни грама мање разума и вјештине од данашњих. Такозвани прогрес човјечанства се не састоји у принципијалном повећању тог разума и вјештине, него само у нагомилавању знања и технолошких метода које посједујемо ми а које наши преци још нису били накупили. Познато је да покушај да се ради експеримента савремени студенти натјерају да направе најпримитивнију камену пилу уз помоћ камених оруђа, уз сво њихово старање, није довео ни до каквог успјеха. То су вам примитивни људи!

Дакле, остаци претпостављаних предака човјека дијеле се на сљедеће групе:

  1. Мајмуни: аустралопитекуси, могуће – и рамапитекуси.
  2. Људи: неандерталци, „усправно ходајући човјек“, „човјек 1470“.
  3. Бића о којима се практично не може рећи ништа одређено, с обзиром на изузетну фрагментираност њихових остатака: синантроп, рамапитекус.
  4. Чисте фалсификације и подвале: питлдаунски еоантроп, јавански питекантроп, небраски хесперопитекус (Сл. 24).

 

 

Сл. 24.

 

Дакле, у овом списку ми тако и не видјесмо неку прелазну међуформу између мајмуна и човјека. А кад смо већ код тога, ако различита бића претендују на ту улогу, како онда објаснити поражавајуће јединство рода човјечијег? Питлдаунски примјерак је имао људску лобању и мајмунску вилицу, а питекантроп – мајмунску лобању. Хајделбуршки човјек који се спомиње у уџбенику је имао вилицу са људским зубима, а рамапитекус – са мајмунским. Због чега се и прије раскринкавања подвала нико није запитао: како су сви ти разноразни путеви еволуције довели до заједничког резултата? Шта је еволуција поправљала на почетку, а шта касније: вилице или лобање? Зашто су људи свих раса испод своје разнобојне коже толико једнаки, ако су потекли од различитих предака?

 

ГЕНЕТИЧКИ ДОКАЗИ ДА СУ ЉУДИ СТВОРЕНИ

Одговоре на ова питања се могу наћи у генетској анализи савремених људи. 1995. године таква истраживања су била први пут проведена и први пут објављена. Показало се да су код било која два човјека са различитих крајева свијета гени много сличнији, него код двије гориле из исте западноафричке прашуме. Да ли то значи да сви ми потичемо од једног пара предака?

Амерички биохемичари такође су сасвим недавно проучавали ДНК митоходнрија. Митохондрије, као што је познато из школских лекција, не улазе у састав језгра, и сперматозоиди их не садрже, тако да се насљеђују само од мајке. Показало се да су код свих етничких група ДНК митохондрије идентичне. Одатле су научници извели закључак да сви потичемо од једне жене, којој су дали име генетска Ева. Рачунајући према савременом темпу мутације њену старост, генетичари су добили бројку од отприлике 200 хиљада година, вријеме када према еволуционистичким мјерилима савремених људи још није смјело да буде. Ова се недоумица објашњава веома просто: раније су се мутације код људи сретале стотинама пута рјеђе, а касније ћемо видјети и због чега.

Ако се митохондрије насљеђују само по материнској линији, Y-хромозоми се насљеђују само од очева. Аналогно истраживање Y-хромозома код представника различитих народа навело је научнике на убјеђеност у постојање општег праоца свих људи на земљи. Њега су аналогно назвали генетски Адам. Али еволуционистичка догма је толико тврдо набијена у људске главе, да је саопштење о тим открићима пропраћено оваквим коментаром: „Он (Адам) није био једини мушкарац, него је, што је много вјероватније, био члан неке невелике групе првобитних људи. Његови су гени преживјели, најприје ће бити због тога што су се остали мушкарци показали неспособни за оплодњу“. Слично се и за „генетску Еву“ изјављује да ни она није била једина жена, али да је она била једина која је на неки волшебан начин успјела да остави потомство.

Баш ме занима: да се нису они којим случајем вјенчали у Питлдауну? У коментару се тврди: „Нема никаквих доказа да је тај „Адам“ „знао“ ту „Еву“.“ Обратите пажњу, како су све ове и њима сличне басне обилато опскрбљене рјечицама типа „вјероватно“ и „најприје ће бити“. Непристрасном човјеку је очигледно колико су такве измишљотине о првобитним колективима у којима се налазе само два таква срећника невјероватне. „Најприје ће бити, – рећи ће нормалан човјек, када прочита извјештај о резултатима тих истраживања, – да је све било, просто-напросто, по Библији“.

 

ЉУДСКИ ГОВОР

Способност разговијетног говора – то је једно од најочевиднијих одлика по којима се човјек разликује од мајмуна. Човјеколики мајмун нема центар за говор у мозгу. Осим тога, нема ни префињени механизам управљања дијафрагмом и дисајним мишићима који је неопходан за говор, читање и пјевање.

Међутим, најважније за језик – то је способност апстрактног мишљења. Визуелну, мисаону слику неопходно је закодирати и предати ланцем разговијетних, међусобно раздвојених звукова. Научници нису у стању да кажу практично ни једну једину ријеч о томе – како је такав развој могао да се одвије код мајмуна.

Натјерати мајмуна да проговори још никоме није пошло за руком. Папагаји изговарају гласове много разговјетније, а пси схватају смисао људских гестова знатно боље од мајмуна.

Један од најбољих свјетских специјалиста из лингвистике Ноам Хомски тврди: „Људски језик је непоновљива појава, он нема аналога у животињском свијету… Нема разлога да се претпостави је провалија између људи и животиња савладива. Неки тврде да су се „више“ форме развиле еволуционим путем из „нижих“, али са истим таквим успјехом се може сматрати да се способност човјека да хода еволуционим путем појавила из његове способности да дише“.

Веома важна особина свих језика човјечанства је и њихова тежња ка упроштавању и дегенерацији. Сви древни језици имају много сложеније граматичке конструкције, обично је и фонд ријечи шири (без обзира на појаву неологизама из техничке и социјалне терминологије), веће могућности за формирање ријечи из природних коријена датог језика (што се данас најчешће рјешава тако што се једноставно позајмљују стране ријечи). Напокон, древни језици су чак и фонетски били много богатији од савремених, о чему свједочи њихов широки, у поређењу са данашњим, алфабет. Проучавања језика заосталих народа показују да они нису ништа примитивнији од европских. Напротив: цивилизација суштински квари језик, одучава људе да се изражавају богато и правилно, загађује језик жаргоном и псовкама.

Дакле, у језичком смислу видимо „обрнуту еволуцију“ од културних људи према некултурним и још даље – према мајмунима.

 

ЗНАЊА ДРЕВНИХ ЉУДИ

Истраживања древних цивилизација говоре о високом нивоу знања древних људи. Нарочито се то односи на апстрактна знања, која немају нарочито утилитарно значење – на математику, астрономију, као и на умјетност, литературу, поезију. Људи су са енормном тачношћу знали дужину сунчеве године, мјесечеве мјене, знали су звијезде све до оних које се не виде голим оком, умјели су да рачунају степен бројева, да извлаче квадратне и кубне коријене и тд. Међутим, код нас се већ одавно одомаћило лажно мњење да су у та времена људи извлачили само јестиво коријење.

Запањују и успјеси древних технологија. У сумерским ископинама налазили су галванске елементе и електролитске уређаје. Углачаност плоча на древним грађевинама потресно дјелује својом велелепном тачношћу, коју једва да могу поновити и данашње савремене технологије. Огромне камене блокове људи су били у стању да исклешу из стијена и да их пренесу на велике удаљености, између осталог и преко ријека, и да их подижу не велике висине. Ми данас ријетко кад можемо да погодимо каквим су се помагалима они тада служили.

А шта рећи о вјештини древног ткања, древног сликарства, о умјећу мумификације лешева, о грнчарском и ковачком занату? На те теме написано је мноштво популарних књига.

Човјек древних времена није био нимало глупљи од савременог, није имао мање способности за апстрактно мишљање, умио је да доживљава свијет много мање утилитарно и много више поетски, него што то умије данашњи. Што се пак развоја технологија тиче, у древности се, баш као и данас, увијек користило материјализовано искуство претходних покољења. Док не направите добра длијета и ножеве, нећете далеко догурати у резбарији дрвета. Док не освојите потребне методе за каљење и излијевање жељеза, код вас се неће појавити опруге и федери, па, значи, ни добар транспорт на точковима. И тако је у свему. За технолошки развој потребна је прије свега материјална база, а тек онда властито проналазаштво, за које је човјек био способан одувијек. Због тога технологија не расте у једном покољењу.

Осим тога, историја даје основе за претпоставку да је развој високо-технолошке цивилизације неједнократно у историји човјечанства бивао пресијецан неким катастрофама или, да тако кажемо, необјашњивим уплитањима извана, попут свјетског потопа или расијавања народа приликом изградње Вавилонске куле. Библија то објашњава Божијим кажњавањем људи који су од живота духовног отпадали у плотски, греховни. Било како било, али историјски развој технолошке цивилизације није био непрекидни успон. Он се често прекидао тако што су људи бивали лишавани нагомилане техничке базе и постављани у неке нове тешке природне услове, тако да се много тога морало почињати изнова. Нису сва племена настављала да се развијају прогресивно. Истраживања историје америчких и аустралијских народа показују да у питању уопште нису заостале, него деградиране цивилизације. Са тачке гледишта техничког прогреса, ти се народи у тренутку када су их открили Европљани нису кретали напријед успореним темпом, него су се кретали уназад, не сачувавши достигнућа цивилизације својих предака.

 

ЕВОЛУЦИЈА РЕЛИГИОЗНО-ФИЛОСОФСКИХ ПОГЛЕДА

Интересантну тему за размишљање дају проучавања митологије најразличитијих могућих народа. Претсказање еволуциониста и у овом смислу је било већма припросто и брзоплето. За почетак би под утицајем сујевјерног страха од стихија свијета људи морали да их обоготворе, а затим да оформе своје представе о божанствима у конкретнијем виду: у облику људи или звијери, да би, напокон, захваљујући нагомилавању природно-научних сазнања о јединству свијета који их окружује, дошли до много апстрактније философске идеје – једнобожја, чијој појави су морали помагати и социјални фактори, у чијим основама лежи класна борба.

Али као и сва друга претсказања еволуционе теорије, и ово је прошло исто тако неславно. Показало се да се политеизам, односно вјера у различите духове и обоготворавање природних стихија појављују у каснијим варијантама митологија. Најдревнија издања космогонијских митова успињу се до појма о Једином, невидљивом, свијету трансцедентном Творцу. Многи пагани су сачували представу о неком главном Божанству, од којег потиче све, али једноставно сматрају да нема користи да се Њему поклањају, или пак не сматрају себе достојним таквог поклоњења.

А што се тиче садржаја древних митова, у најранијим својим варијантама, на свим крајевима земљине кугле сачувале су се неке заједничке црте приче. Обиљежимо само неке од оних које магловито рефлуктују библијску причу.

1. Митови приповиједају о томе како су први људи имали нека знања и натприродна умјећа, која су добили од плодова неког дрвета, али су их потом изгубили због гнијева богова који су на земљу послали глобалну катастрофу. У хришћанском библијском тумачењу то су била надемпиријска знања надчулне (екстрасензорске) способности које су приликом стварања биле дароване првом човјеку, али их је он послије греховног пада усмјерио на зло, на општење са павшим духовима. Управо тим знањима и способностима се, очигледно, и могу објаснити успјеси најстаријих цивилизација. У митовима је јако карактеристична слика змије поред дрвета познања.

2. Под катастрофом која је положила крај првој цивилизацији – посвуда, буквално код свих народа на земљи – сматра се свјетски потоп, који је укључивао не само водену поплаву, него и огромно формирање планина, избацивање из њедара земље велике количине рудних наслага. Овај детаљ, који присуствује у читавом низу америчких митова и којег нема у Библији, затребаће нам у даљем излагању.

3. Заједничке црте описа потопа такође се подударају у митовима различитих племена. То је прије свега натприродно претсказање које је људима посредством једног пророка (Ноја) дато читавом човјечанству, али које није имало утицаја ни на кога осим на самог проповједника. Даље, спашавају се само Ној, његова жена и дјеца на необично саграђеном пловилу, док остали људи и звијери гину. Затим, што је веома карактеристично, у ковчег су узете разноразне животиње. На крају се Нојев брод зауставља на високој планини и, да би сазнао да ли је вода почела да се повлачи, Ној три пута пушта са ковчега птице, све док му једна не доноси зелену гранчицу. Када излази из ковчега, Ној опажа дугу. Напокон, пали ватру и приноси жртву (код неких народа – нешто пржи), при чему посвуда то огњено приношење жртве има значење некаквог Нојевог општења са Божанством. У Библији – то је жртва благопријатна Богу; у неким митовима по диму који се повија од те жртве богови сазнају да нису сви људи погинули… у било којем случају, тај огањ има директни религиозни смисао.

Било како било, истовјетност свих ових црта древне повијести о земаљској историји, која укратко предаје основну тематску линију, никако није случајна. Од древних времена људи виде своју историју практично једнако у ономе што се тиче вањског тока догађаја, иако духовну узрочно-посљедичну везу тих догађаја сви поимају другачије. Свуда су присутне три црте, које побијају еволуционистичке погледе: 1) у давним временима људи су били веома цивилизовани; 2) плодова цивилизације су били лишени због божанског гнијева (или, да се другачије изразимо, због узрока религиозно-моралног садржаја); 3) тотално кажњавање људи свјетским потопом.

Једина вјеродостојна и духовно осмишљена варијанта те општечовјечанске историјске приче јесте она из Библије.

 

ПОРИЈЕКЛО И ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
МОРАЛНОГ ЗАКОНА

Ово питање такође представља један од великих каменова око којих се спотиче теорија човјечанске еволуције. Покретачки фактор еволуције је борба за опстанак и природни одабир. Та борба би требала да буде заснована на инстинкту самоодржања или, у преводу на језик моралних категорија – на најширем и најразузданијем егоизму, мада понекад и групном.

Преживљавати морају само јаки, они који ногама газе по слабијим, који коче прогрес човјечанства. Људске заједнице се морају стварати само на основу закона разбојничког свијета: привремени савез ради одстрањивања спољашњих конкурената, а потом унутрашња „расправа“ између донедавних савезника.

Еволуционисти могу да приговоре: да, човјечанство управо тако и живи сав свој живот, ми смо само открили и формулисали тај закон, показавши његову универзалност и објективност.

Може се полемисати на тему – колико је у току све своје историје човјечанство заиста слиједило тај закон курјачких зуба и буздована. Ми нигдје не поричемо деградирајући развој природе, човјека и друштва. Међутим, молићемо лијепо, нико човјечанство није научио да управо по том закону живи боље – од саме теорије еволуције, која је одхранила и нацизам, и комунизам, и дивљачки капитализам, и расизам, и све то истовремено. Еволуција тај закон не открива, него га проглашава природним, прогресивним, даје му статус закона. Али управо ту се појављује веома озбиљно питање: како објаснити да код готово читавог човјечанства које још увијек није заражено идејом еволуције закон господарећег егоизма изазива унутрашње супротстављање? Због чега сви нормални људи сматрају да се не смије живјети по том закону, независно од тога да ли он дјелује или не? Нико тај закон не прихвата одмах, аутоматски, као нормалан и природан. Да би се тај закон прихватио за норму, неопходно је надвладати извјесне препреке савјести и, наравно, ни у којем случају се не смије настављати вјеровати у Бога-Творца и у бесмртност душе.

Због чега људи разних земаља и народа, разних религиозних убјеђења – имају као заједничке неке принципе који директно противрјече принципу општег егоизма? Наведимо овдје само неке заједничке заповједи свих религија:

  • не дозвољава се узимати туђе.
  • не дозвољава се исказивати незахвалност и вјероломство,
  • не дозвољава се имати туђу жену (мада је у неким религијама многоженство дозвољено),
  • свуда се хвали милосрђе, храброст и самопожртвовање.

Људи који живе по таквим принципима увијек имају мање шанси да преживе, под условом да живот заиста тече по Дарвиновој схеми. Како онда ти принципи до дан-данас нису избрисани из људских срца природном селекцијом заједно са њиховим носиоцима, који су морали да ишчезну (и увијек ишчезавају) међу првима. Због чега уопште већина човјечанства, ма како грешно оно било, макар само у дубини своје душе, не одобрава егоизам чак до дана данашњег?

На ова питања теорија еволуције неће дати одговор све док буде досљедна и вјерна самој себи. Ако Бога нема – све је дозвољено – у томе је Достојевски апсолутно у праву, али због чега ипак још увијек реално није све дозвољено чак ни онима, за које Бога већ одавно нема?

Самопожртвовање никако не може да проистекне из еволуционе борбе за опстанак, оно не може оно не може бити утилитарно-корисно. Из тежње ка бољој прилагођености за преживљавање може да израсте групни егоизам, али између њега и братољубља зјапи иста онолика провалија, колика је и између мајмуна и човјека. И тако, дакле, због чега то за људе конкуренција разбојничких банди ипак не представља баш најоптималнију варијанту постојања друштва?

 

МОРАЛНИ ПЛОДОВИ ЕВОЛУЦИОНИСТИЧКОГ
ПОГЛЕДА НА СВИЈЕТ

Без обзира на то што се код људи још увијек задржала успомена на морал као на норму апсолутну, неусловљену обзирима најуспјешнијег преживљавања, управо у области морала еволуционизам је произвео најкорјенитије промјене у човјечанству. Ове промјене, ради поједностављења, можемо подијелити у двије групе: грубе, социјалне, и префињене, које се тичу погледа појединца на свијет.

У прву врсту спадају идеологије супериорности и њима одговарајући социјални експерименти. Већ смо их помињали; поновимо подробније.

– Идеје расне супериорности – расизам, хитлеризам – исходе из Дарвиновог учења о поријеклу раса и њихове неједнакости. Јаким расама закон борбе за одржање наводно даје за право да сматрају својом обавезом да силом намећу своју власт над другим расама, све до потпуног истребљења њиховог. Оваплоћење тих идеја у живот на примјеру хитлеризма данас описивати више нема нужде, али треба напоменути да је Хитлер врло поштовао, како Дарвина, тако и Хекела, аутора лаженаучне теорије о рекапитулацији, коју смо ми већ разматрали.

– Идеја класне борбе такође логично слиједи из „закона о борби за опстанак“. Управо тим законом марксизам објашњава појаву класа и њихову борбу, а одатле већ логично слиједи и идеја о диктатури пролетеријата. Умјесто расне, проповиједа се класна супериорност.

У школском се уџбенику не случајно даје критика расистичких консеквенци дарвинизма, мада је та критика потпуно неубједљива, али се ни једном једином ријечју не спомињу класне пројекције еволуционистичке доктрине – пројекције марксистичке. Сама та чињеница – да се дарвинизам мора „испирати“ од расизма, да би чист могао да се ода на службу марксизму, – говори много. Обје социјалне лаженауке, које су човјечанство коштале на десетине милиона жртви, са свом својом логичком неизбјежношћу своје коријење имају у дарвинизму, упркос томе што би се научницима-еволуционистима хтјело да сав свијет и саме себе убиједе у супротно.

– Идеја изабраности према личним особинама породила је основу за капиталистичку конкуренцију и, у крајњим својим консеквенцама, служи као лукаво оправдање дивљачком мафијашком капитализму који је у извјесној мјери Запад већ преболио а који се тако звјерски насађује у нашој земљи. То је диктатура криминалне, непроизводне буржоазије, која је у борби за преживљавање побиједила и која све своје поступке оправдава чувеном формулом: оно што је природно, то није недозвољено.

Било како било, организација друштва по Дарвину узакоњује најодвратнија могућа безакоња. Али еволуционистичке идеје нису страшне за друштво само због тога.

Еволуционизам се не своди само на учење о својој главној покретачкој снази – борби за опстанак. Он заводнички обмањује човјечанство идејом прогресивног развоја према бољој будућности. Бољу будућност цијелом човјечанству под вођством изабраних обећавају и нацизам, и комунизам, и традиционални националистички јудаизам. У човјеку и у природи се види властити извор побољшања. При томе човјек природно добија потпуну самосталност и право да по своме планира друштвени и лични живот, не марећи за било каква ограничења која би се могла наметати било човјеку било друштву, односно, не марећи за заповијести Божије. Тако се обезврјеђују моралне норме, а сам човјечији живот губи своје свештено значење.

На тај начин, човјеку се дозвољавају свакојаке „операције са животом“ које су се до тада сматрале светогрђем и апсолутно недопустивим. Погледајмо неке од њих.

1. Абортуси су се прије појаве теорије о рекапитулацији свуда доживљавали као човјекоубиство. Али Хекел је „доказао“ да је људски ембрион све у свему само једна еволуциона рибица или пуноглавац, тако да њега убити не значи практично ништа. Тај је гријех страшан, и због своје масовности, и због лакоће са којом се чини. Никакви концентрациони логори и ратови нису однијели толико живота, колико их је однио абортус.

2. Еутаназија – безболно медицинско прекидање живота безнадежно болесног човјека. Са еволуционе тачке гледишта – ствар је потпуно оправдана: зашто би се мучио човјек чији живот никоме (чак ни њему самом) није потребан. Рођаци старца који би да себи олакшају живот помоћу еутаназије постају саучесници убиства. Међутим, патње било којег човјека које му се шаљу потребне су њему самом, ради припреме за вјечност, као и онима који га окружују, ради васпитања милосрђа и озбиљнијег односа према животу. Осим тога, шта ће се десити са духовно-моралним свијетом љекара који ће непосредно и неједнократно у току саме медицинске процедуре чинити убиства? Како ће се они понашати према људима који су тешко и непријатно, али не и сасвим безнадежно болесни?

3. Трансплантација (пресађивање) органа и вјештачко подмлађивање ткивима и ферментима абортиране дјеце. Пошто је еволуција доказала да је живот сводљив на биохемију, ничега страшног у таквој утилизацији дијелова тијела умрлих или убијених људи нема – пришијте му свињски бубрег или туђе срце, важно је само да се они приме. Али ако се чак ни ћелија у многоћелијском организму не може свести на хемију, није ваљда да ће пресађивање туђег органа проћи непримјећено за душу? Осим тога, ако се да на вољу таквим операцијама, то ће реално довести до развоја нове криминалне занимације – убијања „за органе“, што се у нашој земљи већ и дешава. Узгред буди речено, и еутаназија лако може да постане један од метода плаћеног убиства. Главни посао – појефтињење живота – дарвинистички поглед на свијет је већ обавио. Због тога ни у абортусима „за органе“ већ не виде ништа страшно.

4. Вјештачко зачеће човјека са пробирањем сјемена. Ово дејство је праћено избором самих полних ћелија и уништавањем оних које се некоме не свиђају. Онима који не разумију шта ту има лоше, можемо споменути једно пророчанство из прошлог вијека, према којем ће се као резултат таквих операција са полним ћелијама родити најгенијалнији злотвор читаве човјечанске историје – антихрист.

5. Равнодушан однос према самоубиству, све до потпомагања у њему и његовој поетизацији.

6. Утилитаран и бездушан однос према тајанству зачећа новог живота. Код људи свих народа, чак и код оних најдревнијих, брачни односи су одувијек били подложни извјесном степену освећења и, наравно, сакривању од туђих очију. Органи чедорађања и храњења млијеком људи су пажљиво скривали – а данас је норма да се о њима сви непрестано напомињу, данас то уопште није самоочигледна истина. Само полно општење ни у којем случају не би смјело да буде случајно, или неодговорно, или усмјерено на задовољавање страсти. То је дјело свештено и замисливо је само у браку ради продужења рода. Играти се са таквим стварима или њих изопачавати – то је тешки злочин против образа Божијег у човјеку.

У том тајанственом општењу зачиње се не само тијело, него и душа човјекова, те је због тога оно увијек праћено не само тјелесним, него и душевним осјећајима. Разумљиво је да је зачеће са селекцијом сјемена потпуно лишено осјећања светости тренутка и да се то мора одразити и на онога који се у зачећу рађа. Неће ли баш због тога антихрист изабрати да се роди на такав начин, са циљем да постане максимално бездушно биће? И ако се полно општење врши незаконито, обично је оно праћено – барем у прво вријеме – грижњом савјести, из чега људи свих племена и народа познају да незаконита или изопачена употреба полних способности јесте смртни гријех.

Гријех је и такозвано сексуално образовање, када се уопште превише сувишног говори о интими, а тим више када обучавају како да се са тим стваримаа игра. Према браку се понашај са свом одговорношћу за живот пред Даваоцем живота – и неће ти бити потребна никаква посебна обука. Нарочито је важно, ради светости брака, чувати цјеломудреност до брака.

Еволуционистички хуманизам, који је човјека ослободио од одговорности за сва таква дејства, учинио је да убиство и блуд постану дио наше свакодневнице. И није то толико страшно за масе убијених, колико је страшно за масе нераскајаних убица, које чак и не примјећују своје саучешће у убиствима. Али такав површан и лепршаст однос према животу само обмањује људе! Јер живот се заиста не своди на високоорганизовану материју, њега даје Источник живота. Игнорисати законе светости живота које нам је Он Сам дао – никоме неће проћи тек тако. И не само у будућем, него често и у овом земаљском животу такве људе чека тешко полагање рачуна за своја безакоња. Болести, разводи, силажење с ума, очајање, самоубиства – као да Бог нема довољно начина да заустави безакоње и дадне човјеку могућност да се покаје. А ако се не покаје, ако је постао неспособан за покајање, колико је само око нас ужасних смрти као примјер за оне који гријеше на сличан начин, али још нису у стању да се опамете. Немојмо зато себе лагати свеопштим примјером лакоће са којом се чини гријех. У сљедећој лекцији нам предстоји да дознамо како се у историји десило да се само један човјек од свих људи који су на земљи живјели покаже достојан помиловања, а сви остали потпали под казну, иако Бог при томе остаје увијек милосрдан и праведан.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s