Ванредно Стање

Драган Милашиновић: Смрт у Животу, бесмисао у Смислу, ропство у Слободи


Драган Милашиновић: Смрт у Животу, бесмисао у Смислу, ропство у Слободи

„Три наведена поднаслова су примери. Први – како нас води, други – како размишља, трећи – шта иза себе оставља садашња српска власт.“

20.02.2014. ЦЕОПОМ Истина

Драган Милашиновић, уредник ЦЕОПОМ Истина

Драган Милашиновић,
уредник ЦЕОПОМ Истина

Све и кад бих хтео и могао да овај осврт пишем свакодневно тешко да бих избегао дилему одакле почети и где завршити приказ наше хаотичне таблоизиране стварности. И онај осећај да сте, шта год написили или закључили, промашили тему и циљ, пропустили оно најважније или постали део општег бесмисла и пропадања. Догађаји се ређају, наслови сустижу један други, а караван евроатлантизма иза кога остаје социјална и национална пустош наставља Србијом.

На почетку тог каравана Вучић, са дететом у наручју, зауздава снежну аждаху, а на крају Палма пали олимпијску бакљу у Јагодини. Може им се. У средини, Тадић после осам година власти и шест година апсолутизма нуди решење за све наше проблеме, Вук Драшковић маше прстом према патриотама као некад према муслиманима, а Расим Љајић задовољно трља руке, јер ни његов политички учитељ и ментор Алија не би пожелео Србима оно што им се данас дешава. А дешава им се смрт у Животу, бесмисао у Смислу, ропство у Слободи…

И све то бирали смо, и опет ћемо бирати, сами. Јер, власт која је без имало стида сваку своју бруку и издају (од спомен плоче Аћиф-ефендији до Бриселског споразума) називала победом, а сваки свој промашај историјским успехом, решила је да себе распусти. Било јој је, ваљда, доста толиких успеха. Уморила се. Али, претходно је, да се подсетимо, распустила Устав у Србији и Србију на Космету.

Избори се, да се и тога подсетимо, расписују непуних пола године, након „успешне“ реконструкције са којом су нас власт и њени сателити замајавали неколико месеци. Та реконструкција вршила се, тако су нам говорили први потпредседник и други председник владе, управо да би се избегли „скупи и непотребни“ избори и добила власт успешнија од успешне. И шта сад?

Ништа. Ко се још сећа тога шта је ко рекао пре неколико месеци, када је од тада изашло преко 150 бројева Курира и Информера, одгледно више од триста Пинкових дневника, и ко зна колико Вести, Утисака, Тешких речи…

Уосталом, није ни важно. Сви су свесни да је све, али баш СВЕ у Србији постало лаж и превара, а да иза сваке обмане и манипулације стоје политичке странке и њихови лидери, односно паразитски политички систем који је, након што је незаконито отео, распродао и појео сва општа материјална добра, буквално почео да једе и људе. Нас! И да смо као држава и друштво ушли у ону опасну зону у којој се успоставља обрнута сразмера између властодржаца, чији сваки дан на власти кошта све више, и грађанства чији животи свакога дана вреде све мање.

Да имају и мало памети запитали би се, ти властодршци, куда то може одвести и нас и њих. Али, они се не питају. Они терају даље, у свом незнању и алавости верујући да могу избећи неумитном деловању друштвених закономерности и да ће их то што ће, таблоидним кампањама и методом сигурних гласова, добити изборе ослободити одговорности за оно што су учинили или намеравају да учине. Нека их. Неће ни дуго, ни далеко.

А да би схватили зашто не могу ни дуго, ни далеко, довољно је погледати три слике наше политичке сваодневнице.

 

1. Михаљ Кертес и представа СНС правде

Напокон се несрећни Михаљ Кертес, барем за сада, растосиљао дугова према овој још несрећнијој држави. Шта је урадио урадио је, шта је одлежао, одлежао је, али више је него сигурно да је штета од његових кривичних дела по Србију хиљадама пута мања од историјских достигнућа његовог партијског колеге Дачића и овог поевропљеног Вучића. Но, то сад није тема. На нешто друго желим да скренем пажњу.

kertes-mihalj

фото: РТС

Свако ко зна да броји до десет а ради у Министарству правде или тужилаштву морао је знати да је у отвореном предмету Михаља Кертеса наступила застарелост и да судија може донети само једну пресуду. Ослобађајућу! Па, ипак, данима су медији које воде Вучићеви пријатељи подгрејавали атмосферу пред то суђење подсећајући нас на тежину свеколиких Кертесових грехова и потребу да чекић државне правде још једном удари на његову штету.

А када се десило, оно што се по важећим законима и морало десити, таблоидни бес запљуснуо је са свих страна. Али, не само таблоидни. И Селаковић, министар правде, био је евидентно бесан, и отворено је припретио судству које доносе „овакве одлуке“ уз објашњење да тиме не крши независност правосуђа већ испуњава обавезу према грађанима који су га изабрали!

Огласио се и врховни жрец српског тужилаштва у стилу „још ћемо се ми питати за ово…“

Као да су и један и други очекивали нешто друго од оног што се десило. Иначе, ни један од те двојице није се огласио поводом скандалозне одлуке Апелационог суда да ослободи осуђене припаднике злочиначке „Гњиланске групе“ који су силовали и клали српске труднице. Ваљда Селаковића грађани нису за то бирали.

Да је, при томе, Кертесов предмет ушао у доцњу пар месеци, још би се некако и могла схватити њихова реакција. Али, тај предмет је застарео још 2010 године. Дакле, намера да се прави представа са познатим крајем је очигледна. Шта мислите зашто? И да ли је Кертесов Кипар, онај исти кога се Динкић више не сећа, а Веља Илић га се час присећа, а час заборавља већ према потреби?!

 

2. Вредна министарка и Агенција за борбу против корупције

 

Начин на који Александар Вучић доживљава законе, државу и њене институције могао се јасно сагледати кроз његову реакцију на примедбе које је Агенција за борбу против корупције упутила Зорани Михајловић за злоупотребе овлашћења у кампањи.

фото: НОВОСТИ

фото: НОВОСТИ

О чему се ради?

Након фијаска који је доживела у судару са Јужним током министарка Зорана се, ради поправљања озбиљно пољуљаног имиџа, окренула примању грађана у просторијама владе. Без обзира на стварне мотиве, овоме се није имало шта приговорити све док је минисатрка била Министарка. Али, датумом расписивања избора влада је прешла на тзв. „технички мандат“ што значи да су министри у ствари бивши и да до избора нових могу обављати техничке послове и доносити само нужне одлуке. Са друге стране, то им отвара могућност да као страначки кандидати и активисти учествују у изборној кампањи. У том послу они не представљају владу већ своју странку или себе саме. Просто, јасно и логично. Све то, наравно, важи и за премијера, па и потпредседнике владе (од овог првог до оног последњег).

Како примање грађана никако не може бити нужан посао министра у техничком мандату, али јесте нормална активност страначког кандидата, Агенција је опоменула вредну нам Зорану да се ти пријеми не могу обављати у државним просторијама док траје кампања. И опет – просто, јасно и логично.

Али не и Вучићу. Он је уз дозу себи својственог сарказма изразио поштовање за рад независних институција, па и Агенције, али и нагласио да он не види проблем у ономе што ради Зорана. Дакле, није важно што проблем региструје и на њега упозорава надлежно државно тело, важно је да га не види Он. И не само то. Отишао је он и корак даље па похвалио Зоранину марљивост и вредноћу и нагласио да ће и он почети да ради исто што и она, односно да прима грађане у државним просторијама за време кампање.

Како вам се ово чини драги бирачи? Проевропски, зар не?!

sloboda.jpg.pagespeed.ic_.wCRljIkJTD

3. Крај Дачићевих бриселских опсена


Сва сила Дачићевих и Дрецунових лажи о значају и вредностима Бриселског споразума, као и о наводним гаранцијама које он пружа косметским Србима за останак и опстанак на вековним огњиштима пала је у воду након само два политичка потеза Приштине:

– хапшења Оливера Ивановића и његовог одвођења на тамновање у Приштину, и
– начина на који су конституисане српске општине на Северу Космета.

С обзиром на његов политички пут, солидне везе у Бриселу, као и отворено залагање за излазак на косовске изборе и примену тзв. Бриселског споразума, хапшење Оливера Ивановића деловало је као прворазредна сензација, али и веома јасна политичка порука. Прво, начин на који је ухапшен, јасно показује да Еулекс мисија наставља да буде продужена рука шиптарских власти у заокружењу косовске независности и да ће и у наредном периоду бити посредник преко кога ће Тачијева влада спроводити интеграцију Северног Космета у приштинске структуре. Друго, Приштина је јасно показала да са својом сувереношћу није правила никакве компромисе и да су сви уступци ишли на штету Београда, односно Срба и Србије. Треће, евидентно је да Београд нема никакав механизам којим може приволети Приштину да поштује било коју одредбу тзв. Бриселског споразума, и да су све Дачићеве, Вулинове и Дрецунове приче о ЕУ или НАТО-у као некаквим гарантима најобичнија (не чак ни перфидна) лаж, која ће за резултат имати директне и тешке последице по локално становништво (јер, нема сумње, да је Оливер Ивановић само прва жртва), чиме ови постају најдиректнији шиптарски савезници у предстојећем третирању Срба као грађана другог реда. И четврто, одсуство било какве званичне реакције српске владе на овакав чин и третман свог дојучерашњег високог чиновника (Ивановић је био последњи Државни секретар у Министарству за КиМ) свима сигнализира да Србија српско становништво на Космету више не сматра својим држављанима.

Узимајући све ово у обзир, свакако да није постојала боља личност за показивање моћи шиптарске и немоћи српске државе од Оливера Ивановића, човека који је своју политичку каријеру почео у окупираном, а верватно завршио у независном Косову.

Поноћно конституисање српских општина са налепницама преко симбола злочиначке шиптарске државе невиђени су политички циркус и вечна срамота оних који су зарад личних, партијских или неких других интереса пристали да учествују у овом ритуалу нестајања Србије са Космета, али и данашњих српских властодржаца који су прихватањем ове манипулације за легалан чин још једном показали своје право лице. Такође, ово је и право лице тзв. Бриселског споразума, документа без икакве правне и политичке тежине за шиптарску страну, чија је једина сврха да створи манипулативни простор српском режиму који одрицањем од сопствене територије плаћа Новом светском поретку свој долазак на власт.

фото: ГЕТО Србија

фото: ГЕТО Србија

Три наведена поднаслова су примери. Први – како нас води, други – како размишља, трећи – шта иза себе оставља садашња српска власт.

А ми бисмо се морали запитати зашто ће таква садашња власт евидентно бити и будућа и зашто ћемо опет бирати смрт.

 

1 reply »

  1. Ovu tragediju-propast Srbije neće riješiti ni teologija SPC, ni nacionalna ekonomija, ni politika, niti vjeroispovjedanje, već jedino pojedinačni Srbin iz svog živog Duha – koji je sada u raspadu – i, treba ga svaki Srbin individualno uzdignuti, i koji je unatoč svim povijesnim izazovima vodio Srbe, i taj pokretački duh ne počiva kod crkvenih autoriteta koji su dovoljno pokazali izdajstvo svoje koljevke iz koje je uljuljana vjera Pravoslavlja, već počiva kod pravovjernog Srbina koji je uvijek iu velikoj mjeri inzistirao na ovom živom Duhu Srpske, stoga se i zovu veliki Srbi: u osnovi riječ je o esenciji duha svojih velikih predaka, koji treba da se uzdigne i da se ostvari. Neophodna je anamneza duha predaka. Neophodna je anamneza duha predaka. Zašto stalno govorim o Duhu SrpskihPredaka, stoga što je raspad duha posljedica neizbježnog konfliktnog stanja, koje je vidljivo izraženo hrišćanskim simbolom Raspetosti, a to je ono akutno stanje neizbavljenosti koje svoj kraj nalazi tek sa onim posljednjim Hristovim riječima „Svršeno je“, Tako Srbija mora reči Svršeno je i vaskrnuti duhom, Hristos je raspet kao nesvjesno a vaskrsnuo kao najviša svijest, nadam se da me razumijete, Dakle priznavanje živog Duha, nikako ne zaobilazi hrišćansku misteriju-tajnu vaskrsnuća, već nužno stvara upravo duhovni preduslov bez koga bi „izbavljenje“ izgledalo besmisleno, tako je obavezan zadatak uspostava Sopstva Srpskog koji je postavila duhovnost, priroda i priznavanje Sv. Save i kneza Lazara kao obavezujućeg ličnog zadatka svakog Srbina, taj zadatak-teret velikih Srba, današnji Srbi neće morati da dožive da im se događanja dešavaju u veoma negativnom obliku, time želim da kažem, ako je određeno da Srbi moraju da siđu u duboku jamu bolje je tada postupiti ako tom poslu priđu sa svim mjerama predostrožnosti, nego da dopuste da hodajući unazad upadnu u jamu.

    Свиђа ми се