АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Др Зоран Чворовић: Право лице напредњачке спољне политике


Др Зоран Чворовић: Право лице напредњачке спољне политике

Један на први поглед локални предизборни телевизијски дуел може да пружи знатно тачнију и целовитију слику о спољној политици досадашње Србијине Владе, него што то може да се закључи на основу њених званичних саопштења. Дипломатски суздржаном тону спољнополитичких саопштења углавном је стран онај вид отворености и спонтаности који се може срести у предизборним емисијама које се емитују уживо, а посебно на телевизијама које немају националну фреквенцију. Експлицитност наступа која би била плод несмотрености неискусних локалних политичара неспојива је са једноумљем савремене партијске свести, чија се креативност по правилу исцрпљује у стварању ефикасног механизма контроле унутарстраначке лојалности. С тога разлоге за отвореност у наступима политичара на локалним телевизијама треба, пре свега, тражити у карактеру аудиторијума, као што и позиција адресата пресудно обликује стил и тон једног званичног спољнополитичког саопштења.

20.02.2014. Фонд стратешке културе

nato-srbija-eu
Најбољи пример за потврду реченог јесу, с једне стране, саопштење које је издато поводом сусрета Т. Николић са замеником министра спољних послова Руске Федерације, Алексејем Јурјевичем Мешковим (12. 2. 2014), а с друге стране само дан ранији телевизијски наступ посланичког кандидата СНС из Краљева др Радослава Јовића. У наведеном саопштењу се подвлачи став председника Републике да је за Србију чланство у ЕУ важан циљ, али да јој је подједнако важно и очување одличних односа са Русијом. „Уверени смо да ће процес прикључења Србије Европској унији дати додатну вредност узајамним везама Републике Србије и Руске Федерације”, поручио је саопштењем Томислав Николић.1)

Супротно наизглед уравнотеженом спољнополитичком ставу оснивача и бившег председника СНС, посланички кандидат ове странке је пред гледалиштем РТ Краљево, које по свом броју и регионалном распореду није ни мало безначајно (покрива подручје уз Западну Мораву, од Пожеге на западу до Параћина на истоку, са негде око 700 000 становника), на рачун Русије изнео читав низ брижљиво бираних најпрљавих русофобских стереотипа из атлантске (англосаксонске) обавештајно-пропагандне кухиње.2)

Посебну тежину изнетим ставовима даје то што је посланички кандидат Јовић политичар са дводеценијским посланичким и градоначелничким стажом у самом врху странака које су чиниле пронатовску пету колону за деструкцију Србије, од СПО до странке Верољуба Стевановића. Зато одмах треба искључити могућност да је неко ко је постао градоначелник после масовних зимских протеста „Коалиције Заједно” из 1996. и 1997. године, који су у режији ЕУ представљали генералну пробу за петоктобарски насилни преврат, сасвим случајно употребио главне русофобске стереотипе. Сасвим супротно, посланички кандидат Јовић са својим педигреом петоколонашког првоборца представља несумњиво кадровско појачање за СНС, доприносећи да травеститски радикалски башибозук, искључиво вођен девизом у се, на се и пода се, добије обрисе какве-такве идеологије.

Примерено додељеној улози, није случајно да је Јовић у предизборном дуелу са посланичким кандидатом Двери, др Драганом Весовићем, гледаоцима РТ Краљева Русију описао као дивљи азијатски бантустан, који се за разлику од Србије ни географски не налази у Европи и који стоји насупрот ЕУ као земаљског раја. „Има ли прогресивније идеје”, „лепшег и сигурнијег места од ЕУ”, реторски се упитао посланички кандидат СНС-а. Пошто се у свету чињеница тешко може наћи аргумент којим би били поткрепљени пропагандно-популистички хвалоспеви о материјално и биолошки исцрпљеној, духовно декадентној и социјално располућеној ЕУ под атлантистичком окупацијом, српским гледаоцима се нуди омиљени стереотип крсташке и расистичке западноевропске псеудонауке и псеудополитике о руском варварству.

Ипак, образовни капацитети и најбољих кадрова СНС-а онемогућују их да за саклетвенике који би потврдили вишевековну руску кривицу за варварство, позову Хегела, Де Местра, Енгелса, Волтера, Тојнбија или Витфогела. На располагању им остају најпрљавија пропагандна средства намењена једнодимензионалном савременом човеку. Тако је посланички кандидат СНС пред гледалиштем РТ Краљево, које је углавном традиционално национално и државотворно, што по правилу укључује и наклоњеност према Русији, свесно оживео већ скоро месец дана стару лаж Јавног сервиса за дезинформисање грађана Србије (РТС) о судбини српских грађевинских радника у Сочију, форсирану тих дана и преко других медија (чак и преко музичког С радија у власништву чувеног спесовског политичког комесара Зорана Бакија Анђелковића).

Са дугогодишњим искуством у редовима СПО-а као дежурног опадача Русије, Јовић у гебелсовској инвентивности превазилази изворне творце медијске лажи о радницима које је једна криминална агенција противно обавезама из уговора и законодавства Србије и Русије илегално упутила у Сочи. Посланички кандидат СНС описује ове илегалне имигранте као „мученике који су отишли да зараде”, али су остали „без хлеба”, „скривајући се по шумама” око олимпијског града, где су их безобзирно „хватали руски полицајци”.3) Једна класична прича из шеснаестовековне и седамнаестовековне историје хуманистичке Европе, када су лондонске и бристолске компаније, претече данашњих господара западне хемисфере, по афричким прашумама ловиле људе ради продаје на америчким тржиштима робова, интерполирана је у опис савремене Русије.

Бирачима заплашеним оваквом до фантастичних размера лажљивом представом Русије, противстављена је Аустрија као пример ЕУ-раја добро познатог бројним грађанима Србије. Официјелни демократски узус одговорности за јавно изговорену реч устукнуо је пред потребом да се ољага путиновска Русија као матрица евроазијске (континенталне) цивилизације будућности, не би ли се лажима удахнуо живот мртвом атлантистички пројекту уједињене Европе. По старој аустријској формули „да се Власи не досете”, плашећи их Русијом, Срби се комбинацијом страха и мамца дресирају како би се анестезирани „за све ране свога рода” одвукли у утопијску евроунијатску недођију. Манипулација са судбином српских радника у Сочију тематски и хронолошки се уклапа у специјалан медијски рат који глобална Империја води, заједно са својим медијским испоставама у окупираним земљама као што је Србија, против Олимпијских игара у Сочију. Овај пропагандно-субверзивни рат усмерен је на сакривање од европских гледалаца истине о руском добру, лепоти и моћи, како би се истовремено сакрила истина о злу и немоћи евроатлантских управљачких структура. Како медијски рат представља својеврсни облик савремене артиљеријске припреме за директни оружани сукоб, Србима је намењено да се из ЕУ-утопије пробуде пред неким новим Стаљинградом, али на страни чијим би избором савремени Срби издали своју логосну историјску мисију.

Овакав наступ једног провереног натовског кадровика у шињелу СНС-а, показује да је исказ садашњег вође евроатлантиста у Србији, А. Вучића, како он и његова странка ”не лажу странце”, међу њима ”ни Русе”, барем када је у питању Москве – једна велика лаж.4) Међутим, ова лаж није упућена у балканским пословима исувише добро обавештеној Москви, већ домаћој русофилској публици, која представља значајну већину у односу на фанатизоване евроунијате. Редовно коришћени аргумент којима се доказују добри односи са Русијом, а који је употребио и посланички кандидат СНС, Р. Јовић, је прошле године започета изградња „Јужног тока” кроз Србију. Следствено, док се огроман значај улагања „Гаспрома” у Србију ни у условима медијске окупације не може сакрити од њених пореских обвезника, обавештајно-пропагандни рад за унутрашњу употребу на вредносној дисквалификацији руске државе и цивилизације биће у наредним месецима појачан, не би ли се што боље пацификовао терен за нову, НАТО-фазу евроатлантске окупације Србије. Тако би се руска гасна цев у једном тренутку нашла у окружењу над којим потпуну контолу имају западне компаније и колаборационистичке политичко-менаџерске структуре. Зато је сваки минут медијског популарисања вредности за које се бори путиновска Русија, а које су похрањене у заједничком трезору идеја византијског комонвелта, значајнији од метра земље ископане за полагање гасовода. На плану борбе за душе води се одсудна борба за опстанак Отаџбине и Родине и сваког њиховог заједничког посла.

После слома евроатлантског блицкрига у Сирији и на Украјини, треба очекивати да ће Русија после окончања Олимпијаде у Сочију са новом оснаженом спољнополитичком позицијом кренути у офанзивнију балканску политику. Данас Лондон и Вашингтон за свој план о антлантистичкој Европи упереној против Русије могу само да користе бриселске чиновнике и трећеразредне плаћеничке структуре у земљама Источне Европе и Балкана. Кредибилним европским политичарима постаје је све јасније да се игнорисањем духовних вредности и животних интереса за које се бори путиновска Русија не може обезбедити мир и стабилност на заједничком континенту.5) Стим у вези, правци деловања руске државе у 18. и 19. веку показују да је после Украјине и Закавказја, Балкан представљао други приоритетни регион руске спољне политике. Јер, Русија не може успешно да обезбеди контролу и своју сигурност у затвореном црноморском басену, нити да успешно одвуче Грчку и Турску из претећих канџи англосаксонске политике, без присуства дуж Моравско-вардарске долине као централне балканске осе. Зато ће се пред извесношћу руског духовног и материјалног присуства у свим српским земљама, од Србије, преко Републике Српске до Црне Горе, показати нејаком и пролазном полтичка власт и каријера свих домаћих евроатлантских трабаната.

И док се влажни конопац којим су српски колаборационисти из подземља извучени на политичку сцену после дводеценијске употребе убрзано суши око њихових вратова, морални и учени део Срба још увек може да избегне трагично идеолошко и политичко слепило остарелог Стојана Новаковића. Стари напредњак и усхићени верник европског либерализма, подвукао је 1909. године биланс српских неуспеха, почев од Берлинског уговора, на плану националног уједињења Србије са Србима у Аустро-Угарској и Босни и Херцеговини: „Кад све једно с другим саставимо, ми смо од првога почетка новога живота били свагда уза све напредне идеје: у књижевности, у просвети, у вери, у држави. Ако у томе нисмо по каткад прегонили, изостајали нисмо. Све што је народност и у прилогу народности Србима је било свето… Ми смо се искрено радовали и уједињењу Немачке и уједињењу Италије, и мислили смо да тим путем треба једног дана да се створи и српско јединство, не у име злости према коме год него у име правде, мира и образованости. И ево данас нема никог да спречи насиље, којим се од свију Великих Сила спрема аустро-угарско освојење Босне и Херцеговине унаточ правима српског народа… Узалуд смо, изгледа, били одани истини, правди и напретку”.6) Међутим, Новаковић само на фактографском нивоу даје тачну дијагнозу геополитичке ситуације у којој се почетком 20. века нашао српски народ. Идеје и фактори који су довели до дубинске супростављености српских и западноевропских интереса, овом угледном српском научнику, али скоројевићком адепту европских либералних вредности – потпуно измичу из видокруга. У инфантилном револуционарном заносу шездесетоседмогодишњи Новаковић кривце за српску ситуацију не проналази у опскурним лондонским масонским и либералним круговима, већ у „феудалној” Аустрији и, ни мање ни више, у једином истинском заштитнику српске нововековне државности, „феудалној” Русији. Уверење да ће време и напредак донети тријумф либерализма, а да ће са њим неизоставно доћи и до српског националног уједињења и ослобођења, утицало је да Новаковић на крају свог увида егзалтирано узвикне: „Време је с нама, а оно је најсилнија моћ на овом свету и политици”. Европејски фанатизам прво деваетнаестовековних напредњака, а потом и самосталаца, предвођених познатим професорима Београдског универзитета, неминовно је Србе одвео право у југословенску кланицу, државу која је била политички производ лондонског либералног храма коме су се клањали сви српски либерали.

Само ослобођење од идеолошког ропства англосаксонском храму може да нас спаси од нове „пролећне” балканске кланице, коју је, историја Првог светског рата нас томе учи, атлантска Империја увек спреман да отвори како би спречила консолидацију руске позиције на Балкану и Блиском Истоку.7) С друге стране, само снажно руско присуство у овим регионима представља сигурно јемство политичке, економске и културне самосталности и развитка тамошњих народа.

————

1)​ http://fakti.org/serbian-point/nikolic-srbiji-su-podjednako-vazni-clanstvo-u-eu-i-odlicni-odnosi-sa-rusijom

2)​ https://www.youtube.com/watch?v=RW9gYVgs92g

3)​ https://www.youtube.com/watch?v=RW9gYVgs92g (од 49 минута)

4)​ http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-srbiju-ceka-grcki-bosanski-ili-argentinski-scenario-jer-to-je-scenario-neodgovornosti.html

5)​ http://www.fakti.rs/globotpor/quo-vadis-orbi/stajnmajer-evropska-politika-protiv-rusije-nema-buducnosti

6)​ С. Новаковић, Двадесети или средњи век? Белешке за српски биланс, Недељни преглед од 1. Фебруара 1909, И. Д. књ. 7, Београд, 2007, стр. 462-467.

7)​ И данас када се прославља стогодишњица од почетка Првог светског рата, због несавладаних историјских лекција, Србима и Русима опомињуће делују пророчке речи Петра Николајевича Дурново, министра и члана Државног савета, које су написане у фебруару 1914. године и упућене цару Николају II. Тешко да и наши савременици могу дати боља оцена циљева и метода англосаксонске политике од оне коју дао овај руски државникhttp://rusk.ru/st.php?idar=105228

1 reply »

  1. ПРАВО НАЛИЧЈЕ ОВЕ ГРУПАЦИЈЕ САПИЈЕНСА, КАО И ОСТАЛИХ МАРИОНЕТСКИХ СКУПИНА ЈЕ ОДСУСТВО ДУШЕ И ВЕРЕ У БОГА ! НА СЛИЦИ НЕДОСТАЈЕ ЈЕДАН АРХИМАНОВ ИСКУШЕНИК ………….

    Четверг, 20 февраля 2014, 17:37 UTC от „СРБски ФБРепортер“ : >РЕПОРТЕР posted: „Др Зоран Чворовић: Право лице напредњачке спољне политике Један на први поглед локални предизборни телевизијски дуел може да пружи знатно тачнију и целовитију слику о спољној политици досадашње Србијине Владе, него што то може да се закључи на основу њен“ >

    Свиђа ми се