ДЕШАВА СЕ...

Миле Милошевић: СЕНКЕ У ОГЛЕДАЛУ


Очигледно је да данас нема политичке комуникације у Србији у најелементарнијем смислу

Руси су ових дана свету показали способност спровођења сложених операција без еуфорије и колатерале, а посебно без свињарија. Насупрот томе, увек се сетим немачког контингента на Косову, који у јуну 1999. пуца на цивила, а онда га оставља да издахне на улици, без помоћи, као да је псето. Јасно да је реч била о Србину.

07.03.2014. Нови Стандард

majdan-maske

Друштво које није у могућности да артикулише своја основна опредељења, нема моћи ни да васпитава младе за живот, нити да се организује и гради институције, а најмање има изгледа да буде успешно осим у појединачним изузецима. Зато изгледа како преостаје да само пред изборе слушамо приче о таквом друштву, чак и кад намере нису лоше, али од поретка остају само неред и ништа креативно – поретка је заправо све мање што је више европски, а мање наш. Реч је пре свега о масовној појави тренутног сналажења и дугорочном расту цене пропуштене прилике за цело друштво.

Ових дана смо сведоци како антлантисти покушавају да хомогенизују свој корпус, повуку још оштрије границе и тако очувају свој свет – и сву инфраструктуру моћи, и парадигму, и постхумно стање свог човека, јер без њега таквог, ово се не може одржати. А већ је све начето, ма колико извозили свој неред, и то за само неколико година кризе, огољавајући право лице система (фукоовски дисциплинарног, а не веберовски објективног), који одучава људе да увек буду пре свега своји.

majdanmaske2

СТРАШИЛА СА МАЈДАНА

И да се ништа није мењало на другим странама, то скидање позлате је по себи већ довољно. У неприликама грандиозних злоупотреба политике, лажи медија у окорелом пристајању на савезништва са опскурним типовима, после отимача органа, данас запад врхуни са нацистичким постапокалиптичним страшилима са украјнског Мајдана. Ма колико филмска индустрија уобличавала до симпатичности такве сподобе, оне нужно љуљају кавез савремног човека јер нико нормалан не би хтео таквог комшију. С њима прети да нарасте много већи талас, који ће однети са собом много више – све оно што Запад заправо жели да спречи сејући за те и такве подршку по целом свету.

Јужна Америка, Кина, Сарајево… све је упаљено од летос, откад им није прошла интервенција у Сирији. Ни у Украјни нису хтели да прихвате да се ствар решава на редовним изборима, није им одговарало чак ни убрзање изборног процеса. Ништа им није одговорало осим потпуне дегенерације Украјне (као некад, кад су управљали тако што су за флашу вотке тражили пет књига, што је био креативни допринос нацистичког Касапина из Варшаве, све док га нису послали да испуни своју судбину и стекне име коначним сатирањем људи у гету).

Али, колико ми у Србији маримо, сматрајући са правом и како смо ми ветерани зулума, али и да је наш систем на издисају. Утолико више делује како садашње отимање странака за гласове – ма шта оне намеравале с њима јер тешко је да ишта мисле – служи да се очува макар било какав политички систем у Србији, и ничем више. Јер нема говора да политички систем има уговор са животом, а да странке нуде решења из домена уговора. Па ни Устав више не може да важи у Србији, већ је реч о пуким фразама и посустајању. О симулацијама из које пре могу да испадну многе лоше ствари него једна добра.

И тада све постаје искључиво маркетинг, сви само појединачни случајеви за сликање, тачкасти пројекти малих домета, а не политика. А, и кад би се у имагинарној кутији за ципеле сакупили сви аспекти на које све странке обраћају пажњу, као и сви предлози, не би се стекао увид, још мање формирала национална агенда, њени проблеми и решења. Заправо не постоји никаква водиља осим ако се не умишља како је она сама од себе присутна (као што се приписује ЕУ – љуштури без садржаја, напуњеном огољеним интересима наднационалне елите, усталом види Румунију, Бугарску). Јер чак ни агенда није довољна сама по себи, већ је зависна од опште друштвене идеје – какво смо ми друштво, са којим вредностима и циљевима. То захтева и одговорајућу зрелост медија и политичке и интелетулане елите, струке без чијег исправног вођења се догађа да грађани некритички приступају политичким странкама и вреднују очекивања. Потребно је подсећање да стално у Србији доминирају илузије и грађани немају право да бирају и колико то све време уништава сваки напор, колико год био скупо плаћен. А на површину се изводе све гори људи са све срамнијим методама, све спремнијим на пуко завођење и симулакрум, у коме се ни сами не сналазе осим кад треба да наплате своје интересе и очувају своју моћ док не завлада потпуна импотенција. О економској елити нам је писао Млађен Ковачевић, а да ни један од прозваних угледника на апанажи од Фискалног авета до Народне банке нити нашао за сходно да понуди своју оставку нити је доживео одбацивање у свом окружењу.

Оријентациона агенеде Србије, став грађана која ће странка наћи боља решења (јануар 2007)

tabela_1

Терен: ТНС Медиум Галуп за потребе ДСС

Иако грађани у истом упитнику истовремено имају следећи став:

tabela_2

 

СЛИКЕ ИЗ ЛУДНИЦЕ

На крају су уследиле медијске слике из луднице, са везивањем болесника за кревете, па опште сиромаштво уз френетичну хистерију појединих медија. Као што је пре тога било популарно ширење панике из Панчева.

Како год, никаквог озбиљног разговора, као ни данас, ни тада није било међу актерима у политичкој арени, нико се није питао како се мисли остварити живот, која је добит а која цена. Ко то плаћа, а и како ће бити сви они заштићени? Нема одговора осим лупетања о отпремнинама и трајној незапослености. Ћутањем које индукује суштина анархије, и то ћутање истиче се Ковачевић, онај други, што у Народној банци ужива у својој каријери економског политичара иако сумњам да је ика водио и мало предузеће пре него што се заиграо саветујући са свим својим колегама.

Очигледно је да данас нема политичке комуникације у Србији у најелементарнијем смислу. Уместо тога – само оговарања и саучествовања у свему зарад очувања свог статуса, који многи представљају као политичку стабилност. Тако да нема политике. Осим ако се политиком не сматра страх пред атлантизмом, тако да ће на крају сигурно прећи цензус само једна странка и њене омиљене и мање омиљене персоналне фракције. Ако се до сада бирало мање зло, сад се бира само одлагање иако после тога тек неће имати од чега да се почне. Ако још неке странке поред ове једне уђу у парламент – ДСС, СРС или Двери – ове би три странке требало да су ту као некакав залог будућим опцијама, док су све остале одавно политички и персонално пуки вишак кога, колико год превише, као у сваком дубоко дегенерисаном систему, ту да избори по себи буду чист вишак. У супротном ћемо, сваким даном је вероватније, и ми скончати у извесности постапокалиптичког сценарија као свако рубно подручје ЕУ.