ДЕШАВА СЕ...

Миодраг Зарковић: Положили животе за Србију која им се руга


„Како се приближава 15-годишњица почетка НАТО бомбардовања, најмање што држава мора да уради јесте да се сети оних који су главом платили храбру одлуку да отаџбину бране по сваку, па и најскупљу цену“ – пише Миодраг Зарковић.
„Потписивањем бриселског споразума митровачки суд је изгубио надлежност и предмет је одлуком Вишег Касационог суда достављен Вишем суду у Нишу… у октобру 2013. године, до данас суд није нашао за потребно да почне са претресом… а без мало је пет година од када је тужилац подигао оптужницу…“ – каже мајка Владимира, једног од погинулих војника, Лозанка Радоичић.

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ на СРБском ФБРепортеру:
* Лозанка Радоичић: СЕЋАЊЕ – свим србским борцима који су дали своје животе за Крст часни и слободу златну, за своју Отаџбину, своја огњишта, србски народ и србство
*ЛозанкаРадоичић, мајка хероја – Знате ли, господине председниче, колико је српске крви проливено на Космету и у целој Србији?
* ИЗБОРИ СУ НОВЕ КОШАРЕ – ИЗДАЈА ХЕРОЈА КОШАРА (видео 1-2)
* Генерал Божидар Делић: ТРИБИНА СЕЋАЊЕ НА КОШАРЕ, 30.09.2013. у 19 часова у организацији удружења студената “НОМОКАНОН”
* Када ће Удружења ветерана да проговоре о погинулим и несталим борцима???
* Владимир Ј. Штрбац: Борба за правду – Правда стигла убице са Кошара

08.03.2014. ПЕЧАТ, за ФБР приредила Биљана Диковић

kosare-FOTO-MGACIN-NACIONALNI-PORTAL
Делује као да краја нема списак српских војника који су 1998. и 1999. године погинули на подручју Косова и Метохије. Окачен на сајту удружења „Вера, нада, љубав“, које окупља родитеље ових јуначких страдалника, иначе подугачак списак допуњен је још фотографијама и основним подацима о погинулим војницима, тако да је неопходно посветити му извесну количину времена како би био сагледан у целости.

Још је дужа злокобна тишина којом држава Србија упорно одговара на дотични списак. Ако је ћутање знак сагласности, као што вели народна мудрост, онда о ововековној Србији може да се извуче застрашујући закључак да чудовишно одобрава погибију људи побројаних на поменутом списку. Петнаест и више година прошло је од тих злочина, али још нико због њих није одговарао, нити су, да све буде страшније, њихови починиоци уопште суочени са било каквим судским пресудама. Коначних пресуда, наиме, и даље нема а једино би оне биле поуздан знак да је држава, у чије су име дати побројани животи, најзад проговорила.

ЛАКО УТВРДИВЕ ЧИЊЕНИЦЕ

Није, притом, реч о томе да су пресуде недоступне, пошто је подручје Косова и Метохије окупирано још од 1999, што онемогућује истрагу и подробно утврђивање чињеница које би на крају исходовало правоснажним закључком о томе чије су руке пресудиле толиким српским животима. Било би то бедно оправдање, али најмање у једном случају оно не може да стоји чак ни у чисто теоретским смислу. За пет војника који су погинули 30. септембра 1998. године на Кошарама, тачно и недвосмислено се зна ко их је и како усмртио: на српском правосуђу било је само да те лако утврдиве чињенице обликује у пресуду; али, чак ни то није обављено.

poginuli1
Поменутог 30. септембра 1998, седмочлану патролу наше војске су у пограничној области Кошара напали шиптарски терористи, припадници злочиначке организације неприкладног назива Ослободилачка војска Косова. Напад су извршили њих тридесеторица, пошто су претходно из правца Албаније прешли границу и поставили заседу у коју је патрола улетела. Већина њих је у међувремену изгинула и сама (у накнадним борбама на Космету) док су осморица жива до дан- данас. Имена и презимена те осморице су, иначе, сасвим позната. Како? Па, тако што су били очигледно надаренији за извршавање злочина него за прикривање истог, те су цео свој крвави пир забележили камером а снимком се касније хвалисали, па га чак и качили по интернету.

poginuli
Захваљујући њиховој безочности, снимак је некако доспео на светлост дана и у српској јавности. Није ни то прошло без тешкоћа и одуговлачења. Поуздана сазнања откривају да је, на пример, Тужилаштво за ратне злочине још 2007. године дошло у посед оптужујућег снимка, али га је држало у тајности и неискоришћеног све до 2009, када је Бруно Векарић, заменик тужиоца Владимира Вукчевића, из неког разлога одлучио да обелодани запис приказивањем на РТС-у, тачније у прилогу „Дневника“. (Узгред, исти снимак је и Јавни сервис поседовао све то време, али га није пуштао све док од Векарића није стило зелено светло.) Било како било, тек тада је, дакле 2009. године, ствар коначно била покренута са мртве тачке.

(део текста који у целости можете прочитати у најновијем броју магазина ПЕЧАТ)