ДЕШАВА СЕ...

АНАЛИЗА: ХРВАТСКА на тековинама НДХ


Последњих месеци су у Републици Хрватској ескалирали инциденти у којима су на мети насилника били мањински народи и њихова права, а пре свега припадници српске мањине. Заједнички именитељ тих инцидената је јавна и масовна демонстрација усташких поздрава и, уопште, симбола режима Независне државе Хрватске (НДХ). Неки од тих догађаја су у међународној јавности, али и у Хрватској, подстакли расправе о њиховим узроцима и последицама. Индикативно је да је при том велики број грађана, али и истакнутих личности у Хрватској, бранио усташку иконографију служећи се најразличитијим аргументима, од позивања на право „већине“ (у случају сакаћења употребе језика народних мањина), до тврдњи да су поздрави и симболи усташког режима само део „старе хрватске традиције“. Циљ анализе је да упозори на неке од узрока за настало стање у данашњој Хрватској.

11. 03. 2014. аутори: Светлана Васовић Мекина и Игор Мекина, извор УНС, за ФБР приредила Биљана Диковић

Током четири године рата, од априла 1941. до маја 1945. године, више десетина хиљада српске и друге деце је страдало широм НДХ. За 74.360 деце, пописаних именом и презименом, а старости од једног дана до 14 година, је утврђено да је страдало на територији коју је обухватала тадашња хрватска држава, како наводи Душан Бурсаћ у својој књизи „Анђели у паклу“. Током Другог свјетског рата, једино мјесто у свијету где су постојали специјални логори за уништавање деце је била Независна Држава Хрватска.

Током четири године рата, од априла 1941. до маја 1945. године, више десетина хиљада српске и друге деце је страдало широм НДХ. За 74.360 деце, пописаних именом и презименом, а старости од једног дана до 14 година, је утврђено да је страдало на територији коју је обухватала тадашња хрватска држава, како наводи Душан Бурсаћ у својој књизи „Анђели у паклу“. Током Другог свјетског рата, једино мјесто у свијету где су постојали специјални логори за уништавање деце је била Независна Држава Хрватска.

Анализа коју су на основу протеклих јавних догађаја, али и уз употребу примарних историјских извора припремили Игор Мекина и Светлана Васовић-Мекина открива да су неосновани покушаји одбране и правдања напада на мањинска права, а да је аргументација коју „браниоци“ износе у јавности у супротности са историјским чињеницама и важећим нормама међународног права. Поклич »За дом спремни!« није никакав „стари хрватски поздрав“, како тврде заговорници његове употребе, јер то је био службени поздрав усташког покрета и марионетске, помоћу нацистичке Немачке устоличене Независне државе Хрватске. Изворна усташка литература не оставља простора за дилему да ли је »За дом спремни!« усташки поздрав или не. Тај поздрав се налазио и на свим службеним документима НДХ.

И покушаји сужавања па чак и укидања мањинске заштите за Србе у Хрватској у супротности су са свим важећим нормама заштите мањина, јер заштита неке мањине никада не може да се постигне само помоћу »равноправности« са већином. Само »позитивна дискриминација« мањине, дакле када су мањини загарантована још и »посебна права« (што подразумева и право на службену употребу мањинског језика и писма), могу да обезбеде потпуну равноправност мањине са већинским народом. Случај разбијања ћириличних табли у Вуковару зато представља конкретан пример бруталног кршења права мањине. Кршење права мањина и успон идеологије неонацизма могу, као што показују и најновији догађаји у Украјини, да доведу и до озбиљних међународних последица. Анализа потврђује и да је био далековид закључак другог дома словеначког парламента, који је још 2009. године упозоравао да је »НДХ и дан-данас конститутиван део хрватске националне свести«.

Што се тиче узрока за такво стање у Хрватској, неки од најважнијих разлога који су довели до кршења права српске мањине у Хрватској као и до оживљавања симбола из периода усташког режима јесу следеће „системске грешке“ почињене од стране хрватских институција и цивилног друштва:

– блага или никаква реакција државних органа на јавно истицање усташких симбола и других усташких обележја који подстичу међунационалну мржњу;

– некритичко неговање „тековина НДХ“ уз преузимање и оживљавање усташке идеологије и величање усташтва у публицистичким радовима, медијима, на домаћим интернет страницама, хрватским удружењима, итд.;

– штета коју су изазвали ставови које су претходни председници Хрватске Фрањо Туђман и Стипе Месић ширили у свом политичком и јавном деловању, преузевши их од усташке емиграције. Обојица су тврдила, на пример, да „Независна држава Хрватска није била само пука ‘квислиншка творевина’ и ‘фашистички злочин’, већ израз повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом“ (Туђман) односно да је Хрватска „двапута победила“ (Месић), значи и када је била призната „од стране сила Осовине“;

– одржавање атмосфере ксенофобије и широке спремности академске и научне заједнице, као и већине медија (уз часне али ретке изузетке) да газе права српске мањине;

– у хрватској јавности свеколика прихваћеност измишљених, »креативних« тумачења зашто усташки поздрав „‘За дом спремни!’ то није“, иако су сва таква „објашњења“ заснована на погрешним аналогијама и лажираним закључцима;

– брисање границе између „усташтва и фашизма“ и »нормалног национализма« приликом употребе појединих усташких симбола из времена НДХ у савременој хрватској држави;

– пресуде хрватских судова, рецимо суда у Книну, који је недавно одлучио да нема основа да процесуира лице које је на прослави Олује 2011. године носило мајицу на којој је писало “За дом спремни!”;

– чињеница да је одјек усташких поздрава постао »неизбежан декор домаћих стадиона, око којег се мало тко узбуђује«, иако је држава била дужна да одлучно реагује;

– се куражније медијско приказивање усташких злочинаца као хуманиста, истинских бораца за слободу, великих родољуба и поштењака;

– финансирање 1.205 организација хрватских „бранитеља“ од стране државе Хрватске, од којих на десетине њих на својим интернет презентацијама или у свом јавном деловању некажњено употребљава усташке симболе и шири идеологију НДХ.

Лошој ситуацији доприноси и прогон новинара који упозоравају на опасност оживљавања усташке идеогије и њених симбола. Тако су новинари, који су још почетком 90-их година прошлог века упозоравали на опасност од јачања екстремизма у Хрватској, систематски ућуткивани и чак судски гоњени још од заметака успостављања независности Републике Хрватске. Системски прогон оних који критикују усташтво доводи до »учинка хлађења« у Хрватској односно уноси у хрватско новинарство појаву самоцензуре, која парализује слободну и отворену расправу.

Описане појаве у хрватском друштву усуђује се да отворено критикује тек скромна мањина медијских посленика, па се тако чини да на том осетљивом подручју већина хрватских медија и новинара, уместо да следе универзалне принципе Минхенске декларације и других кодекса новинарске професије, још увек поштује упутства Поглавника Анте Павелића који је у Загребу 24. јула 1941. године, приликом сусрета са домаћим новинарима рекао да је сигуран „у њихову најодлучнију, најспремнију и најздушнију сурадњу на великом дјелу изградње Хрватске Државе“, на шта је већина присутних тада (а чини се да је тако и данас) као један узвратила да је „За дом – спремна!«.

Тековине НДХ – конститутиван део хрватске националне свести?

У Вуковару су 2. септембра 2013. године представници »Штаба за одбрану хрватског Вуковара« испред зграде Пореске управе чекићем разбили и скинули плочу са ћирилићним написом Пореске управе, а потом су исто учинили и са таблом на којој је био текст на ћирилици а која се налазила на згради вуковарске полиције. Том приликом су била повређена четири припадника (хрватске) интервентне полиције. Председник Хрватске Иво Јосиповић осудио је оба инцидента. Према његовим речима, требало је објаснити људима »зашто је добро да се поштују двојезичност и различитост«. Влада Хрватске је уклањање и разбијање двојезичних табли у Вуковару окарактерисала као »шовинистичко насиље«, а Министарство унутрашњих послова Хрватске је саопштило да је у Вуковару приведено више лица осумњичених да су током насилничких протеста извршила кривична дела.

Упркос томе, председник Штаба за одбрану хрватског Вуковара Томислав Јосић у следећем кораку најављује да ће се већ наредног дана њихове присталице поново окупити, уколико у Вуковару поново освану нове двојезичне плоче. Хрватски медији су листом пренели Јосићеве речи да су двојезичне плоче »понижење за Вуковар« и да оне у том граду »нису прихватљиве«. Најавио је и да ће се двојезичне табле у Вуковару скидати и убудуће. Позвао је све хрватске политичаре да »добро размисле« и нарочито да »добро пазе шта раде«.

Убрзо је нови, сличан догађај, који се збио у хрватској престоници, привукао пажњу домаће и међународне јавности; 19. новембра 2013. године, по завршетку фудбалске утакмице између Републике Хрватске и Исланда на квалификацијама за Светско првенство у фудбалу у Бразилу, хрватски репрезентативац Јосип Шимунић у 22,15 сати узима микрофон и три пута, у правцу навијача, виче: »За дом!« Сваки пут му је око 30.000 навијача са трибина одговорило громогласним: »Спремни!« Јосип Шимунић и публика су на тај начин у непосредном преносу ХТВ-а пред аудиторијумом широм Хрватске несметано узвикивали и понављали усташки поздрав »За дом спремни!«, при чему се коментатор Хрватске радио-телевизије није оградио од дешавања на стадиону ни једном речју. »За дом спремни!« је поздрав који су усташе односно припадници Хрватске револуционарне организације (УХРО) и њихов вођа Анте Павелић користили још од 1932. године. Поздрав „За дом спремни!“[1] је био службени поздрав усташког покрета, али и марионетске, помоћу нацистичке Немачке успостављене Независне државе Хрватске (НДХ). Тај поздрав налазио се и на свим службеним документима те творевине.

Реакција публике, која је у глас, из грла неколико десетина хиљада (претежно младих) људи скандирала усташке узвике, као и маса која је без зазора од камера и наочиглед припадника хрватске полиције уништавала табле са писмом једне мањине, доказују да се ради о посебном феномену који се данас, упркос порасту деснице у Европи, у таквом облику не може видети у осталим европским државама. Уколико велики број грађана Хрватске не види ништа спорно у узвикивању усташког поздрава, док у исто време напади на права мањина постају свакодневна појава, онда се намеће питање – како је то могуће?

Да ли је последња, 28. нова чланица Европске уније, преко ноћи постала земља у којој се некритички величају обележја и симболи из најмрачнијег периода људске историје.

Одговор на та питања, у неким другим околностима, могао би се добити помоћу детаљне »анализе медијских порука«, у складу са принципима које је определио још Harold Lasswell. На тај начин би у потрази за одговорима на речена питања на првом месту било потребно и квантитативно приказати »ко је рекао шта, коме, на какав начин и са каквим ефектом?«.Такав поступак је уконкретном случају, међутим, због веома великог броја изјава и других доказа- непотребан. Јер кад 30.000 људи на стадиону скандира фашистички поздрав, када десетине и стотине хиљада људи у кратком временском интервалу јавно подржи такво понашање (и путем анкета објављених у информативном програму ХТВ-а и другим медијима, снимљеним у различитим градовима), онда више није право питање ко је, коме, на какав начин и са каквим ефектом одапео такву поруку мржње. Уистину остаје неодговорено само кључно питање: Зашто?

Циљ ове анализе је упозорити на неке од узрока за овакво стање у данашњој Хрватској.

Атмосфера ксенофобије и нетрпељивости

Инциденти наведени на почетку, део су сличних догађаја чија је суштина нетрпељивост према мањинама, апре свега српској. Сви догађаји имају заједнички именилац –следбеништво »тековина НДХ«, односно преузимање и оживљавање усташке идеологије.

Величања усташтва почело је у Хрватској у време осамостаљења некадашње југословенске републике, а добило нови подстицај од тренутка када је широм Хрватске почело прикупљање потписа за »референдум против ћирилице«. Било је то 17. новембра 2013. године[2]. Врхунац тих дешавања представљао је тренутак када су представници »Штаба за одбрану хрватског Вуковара« током обележавања Дана сећања на жртве из 1991. године спречили пролазак службене колоне хрватског председника и премијера, који су се такође упутили на меморијал у Вуковар. Блокирани у колони, хрватски премијер Зоран Милановић и председник Иво Јосиповић су били приморани да одустану од посете Вуковару.[3] Блокирала их је маса коју је анимирао вуковарски »штаб«, на челу чије колоне су се нашли од стране Трибунала у Хагу недавно ослобођени хрватски генерали Анте Готовина, Младен Маркач и Иван Чермак.

Скидање ћириличних табли настављено је и после Дана сјећања.[4]

Ретки интелектуалци у Хрватској упозорили су да је описано дешавање било на корак од државног удара.[5] Славко Голдстеин, аутор књиге »1941. Година која се враћа«, тим поводом је за ријечки »Нови лист« прокоментарисао »вуковарску колону« у којој су остали блокирани највиши представници хрватске државе, разбијање ћириличних плоча и референдум »о ћирилици« следећим речима: »У вријеме преговора с ЕУ, таквих је десничарских изгреда било много мање, па се дојам о Хрватској битно поправио. Али унатраг неколико мјесеци, догодило се толико тога антиеуропског, да то не може остати незапажено… Модерна демократска држава мора штитити појединца од државе саме. Ми сада имамо обрнуту тенденцију – уносимо у устав нешто што је изравно против појединца. Потом долази инцидент с плочама, па инцидент Јосипа Шимунића с усташким поздравом, за који сви знају што то значи. По цијелој је Еуропи много десничарења, и ми по томе нисмо изузетак: Marine Le Pen, Jobbik, Geert Vilders у Низоземској, у Литви, у Грчкој, сада и у Словачкој… Али Хрватска је изузетак по нечему другоме: откад постоје ЕЗ и ЕУ, ни у једној чланици није се догодило нешто што би могла бити назнака државнога удара… Тек смо постали чланица ЕУ, и одмах смо били први у Еуропи по томе што бих назвао малим кораком према државном удару. Неколико сати трајао је у Хрватској државни удар против демократски изабране власти! Тога у ЕУ није било, у Француској, Литви, Маџарској, и другим државама у којима је десница можда и јача од наше. А у нас? Нећу рећи да је то био директни покушај, али јест директна назнака спремности на државни удар. Неколико сати је трајало обесправљење демократски изабране власти, којој се није дозволило да врши своју дужност и нормално ступа по хрватскоме тлу. То је страшан знак. Ако се то буде понављало, ми ћемо бити искључени из Еуропе. Еуропа ће наћи начина да се таквог канцера ријеши, тога морамо бити свјесни.“

У хрватском Сабору је питање двојезичних табли (са латиничним и ћириличним текстом) било узрок сукоба између посланика ХДЗ Јосипа Ђакића и независног посланика из Истре Дамира Кајина. Кајин је демонстрирао спремност дела хрватске политике да се заузме за одбрану људских и мањинских права. »Не поигравајте се положајем сународњака из реда мањина, јер је Хрватска њихова земља, као што је и ваша«, поручио је десном делу Сабора (парламента) Дамир Кајин. Он је изразио наду да хрватска влада неће допустити референдум о ћирилици, односно »да ће Уставни суд реагирати« у циљу заштите права мањине, конкретно – српске мањине.

Одговорио му је ХДЗ-ов посланик Јосип Ђакић, проблематизујући забрану наступа Марка Перковића Томпсона у Истри. Кајин му је узвратио упозорењем: »Ови фашистоидни повици које неки пјевачи користе ‘за дом’ па им публика одговара ‘спремни’, у Истри, неће проћи. Један овакав референдум, који има за циљ дијелити грађане Хрватске по националности је нешто што је монструозно и што Уставни суд мора преиспитати. Ако се то не догоди, онда лаку ноћ Хрватска. Онда се нећемо зачудити ако Вуковар напусти још људи, који не да су другачије националности, него који и другачије мисле.«[6]

О атмосфери ксенофобије и опште спремности да се погазе права српске мањине, најбоље сведочи и чињеница да је чак и председник Српског националног већа неприхватљивост разбијања ћириличних табли у Хрватској аргументовао тврдњом да је ћирилично писмо »једно од историјских писама хрватског народа«. На страну напори неких »академских« кругова у Хрватској да домаћу глагољицу преточе у претечу ћирилице, право је питање шта је Милорад Пуповац, председник Српског националног већа, желео да постигне таквим маневром? Апелујући на већинско становништво тврдњом да је »ћирилица једно од историјских писама хрватског народа«, Пуповац је онима који су у Хрватској ненаклоњени ћирилици, поручио да је разбијање ћириличних табли заправо разбијање »нашег«.[7]

Другим речима – разбијање »хрватске« националне баштине. Поменута изјава потврђује да у садашњој Хрватској на »мањинску« заштиту може да рачуна само оно што се може маскирати или представити као изворно »хрватско«, као хрватско културно и национално благо.

Ни раније Пуповчеве иницијативе нису у Хрватској налетеле на добар одзив, као ни новина о »хрватској« ћирилици. Подсетимо да је Пуповчеву иницијативу увођења ћирилице као изборног предмета у хрватске школе, љуто напао и књижевник Хрвоје Хитрец (према Bикипедији »посебице познат по бројним књигама за дјецу и младеж«, између осталог, аутор серијала о Петрици Керемпуху) текстом објављеним 4. фебруара 2008. године на порталу Хрватског културног вијећа под насловом »Зимско пупање ћирилице«[8]: »Без обзира што се ради о пробном балону, са циљем иритирања хрватске јавности, није наодмет поновити: ћирилица коју нуди Пуповац туђа је хрватском језику и хрватској култури и њезино увођење у хрватске школе потпуно је депласирано. Наиме, ради се о ћирилици источнога типа, која је била симбол велико српскога империјализма, како у првој, тако и у другој Југославији«.

Већ то једначење једног писма са неуспелим политичким програмима сведочи о нараслој нетрпељивости коју добар део хрватске јавности испољава у односу према етничким и верским мањинама, а пре свега према српској мањини у Хрватској. И не само то –тиме се смисао мањинске заштите обесмишљава до апсурда, јер заштита неке мањине никада не може да се постигне само помоћу »равноправности« са већином, а још мање путем »национализовања« дотичне мањине и њених обележја. Управо обрнуто -само »позитивна дискриминација« мањине, којој су загарантована још и »посебна права« (што подразумева и право на службену употребу мањинског језика и писма), могу да обезбеде потпуну равноправност мањине са већинским народом.

Међународни суд правде (International Court of Justice – ICJ) је у том смислу већ дао своју последњу реч када је априла 1935. године одлучивао у примеру мањинских школа у Албанији. ICJ је пресудио да формална равноправност мањина (дакле равноправност на папиру, при чему су у пракси поништена њихова посебна права) заправо прикрива њену неравноправност. Тридесет година касније је један од судија поновио сличну аргументацију пишући своје одвојено мишљење у случају Јужне Африке, те је оценио да »принцип једнакости пред правом тражи да се са оним што је једнако, поступа једнако, а са оним што је различито – различито«[9].

У случају разбијања ћириличних табли у Вуковару, то је био конкретан пример бруталног кршења права мањине. Уређењем према коме би мањина добила право на службену употребу сопственог писма на таблама само тамо где представља »већину« (што је захтев иницијатора »референдума о ћирилици« – да се она сме користити само у срединама где српска мањина чини преко половине локалног живља), била би озакоњена управо таква неравноправност. Упркос томе су организатори скупљања потписа за референдумкоји су назвали „Вуковар – Не ћирилици“ парадирали у поворци Загребом, певајући песме »Зови, само зови« и »Од стољећа седмог« од Трга Бана Јелачића па до Сабора, где су предали 632.165 потписа.[10]

То значи да је свој потпис, а посредно и глас за најгрубље гажење елементарних мањинских и грађанских права дао сваки шести Хрват, од 3.738.708 регистрованих бирача са сталним пребивалиштем у Хрватској.[11]

Хрватски званичници су у описаним примерима »званично« осудили инциденте, али нису урадили ништа значајно у циљу њиховог спречавања, а свему је оркестрирао млак одзив хрватских медија који су већином исказали разумевање за бунт противника ћирилице. Хрватски председник Иво Јосиповић је, осуђујући инциденте у Вуковару, рекао да »је требало објаснити људима зашто је добро да се поштују двојезичност и различитост«, али и да »треба имати разумевања за бол људи којима је родбина страдала у Вуковару«. Јосиповић је одговорност за настало стање пребацио на душу и појединих партија, уверен да је одговорност свих странака »да објасне зашто је за Хрватску добро да се поштује двојезичност и друго писмо«.Тако поштовање међународних уговора и сопственог уставног закона није било представљено у хрватској јавности као јасна међународна обавеза државе Хрватске, обавеза о којој у складу са принципом »pacta sunt servanda« (ултимативно поштовања уговора) нема расправе, већ је све то домаћим бирачима сервирано као нешто што је подређено утилитаристичком али и растегљивом принципу »доброг« односно »корисног« или »некорисног« за државу. И све то упркос чињеници да хрватски Уставни закон о заштити права националних заједница и мањина налаже да свака национална мањина, која чини више од трећине становништва неке локалне самоуправе, има право да на њеном језику и писму буду постављени јавни натписи и ознаке.

Према последњем попису становништва, у Хрватској има око 20 општина и градова у којима припадници српске мањине чине више од трећине становништва. Уколико се релативизује извршавање закона који том становништву гарантује њихова посебна права, па се то прикаже као нешто што више и није обавеза државе, онда се ствара утисак да је извршавање тзв. мањинског закона (који је резултат преговора са међународном заједницом и правним претходницима Србије) подређено простој процени шта је »добро« или »лоше«. Што намеће питање кредибилитета државе која на такав начин третира своје мањине и у пракси изврдава сопствене законе, усвојене баш у циљу заштите мањине.

Свака држава која је потписала међународне уговоре и последично усвојила законе а која није способна да изврши своје обавезе – нужно се соучава са падом свог кредибилитета у очима шире заједнице. Губитак међународног поверења утиче и на све следеће договоре и обавезе те исте државе. Хрватска се после уласка у ЕУ у више наврата нашла у таквом положају, а на основу благих речи хрватског председника и спорих реакција државних органа по питању некажњеног величања фашизма и све жешћих напада на мањине -све је вероватније да ће се такав тренд наставити.


Гласна већина брани фудбалера

Све то је на длану и захваљујући реакцијама које су у Хрватској уследиле после Шимунићеве »фудбалско-усташке« егзибиције. Хрватској није тешко пало згражавање јавности у државама у окружењу, али зато јесте одлука светске фудбалске организације ФИФА-е. ФИФА је због скандирања усташког поздрава казнила Јосипа Шимунића глобом од 30.000 швајцарских франака и паузирањем десет утакмица. Шимунићу је забрањено не само да игра фудбал, него и да навија, јер не сме да уђе на стадионе.

»Играч и публика су користили поклич који је током Другог свјетског рата користио фашистички усташки покрет. Стога је Дисциплинска комисија закључила како је њихово понашање било дискриминишуће. Узевши у обзир све околности овог случаја, посебно озбиљност инцидента, комисија је одлучила да казни играча са 10 утакмица неиграња“, одлучила је ФИФА[12].

Јосип Шимунић је нетом после догађаја изјавио како је усклик »За дом спремни!« нешто што је »одувијек желио учинити«. Касније је томе додао своје уверење да »није учинио ништа лоше« јер се ради о »староме хрватскоме поздраву«. Оно што не само чуди него и брине, јесте да чак ни Министарство унутарњих послова Хрватске у таквом Шимунићевом поступку није видело ништа спорно, па је издало саопштење да у комуникацији Јосипа Шимунића са публиком на трибинама »није нашло елемената прекршаја«. И то упркос чињеници да је поздрављање покличем »За дом спремни!« у Републици Хрватској санкционисано као деликт и кажњава се по чак три закона: по Закону о јавном реду и миру, Закону о јавном окупљању или/и Закону о спријечавању нереда на шпортским натјецањима. До сада је због таквог изгреда у Хрватској кажњено свега 13 особа.

Нешто другачија је била реакција општинског тужилаштва у Загребу, које је изјавило да поступање Јосипа Шимунића представља »манифестацију расистичке идеологије, презир према другим људима због њихове вјерске и етничке припадности те тривијализирање жртава злочина против човјечности«. Јосипу Шимунићу је издат прекршајни налог, те је кажњен највише допуштеним износом од 3.270 евра (25.000 куна). Најавио је жалбу. Џоови (Шимунићев надимак) фанови су на друштвеним мрежама покренули низ сајтова подршке, па је 10 дана од инцидента на загребачком Максимиру чин Јосипа Шимунића подржало више од 150.000 корисника „Facebook“-а, док је петицију у одбрану фудбалера до краја јануара 2014. године потписало 170.000 људи.[13]

Кад се све сагледа, реакција медија и хрватске јавности је била скоро једногласна. За ретке медије и малобројне новинаре је усташки поздрав »За дом спремни!« био раван скандалу[14], док је већина у Хрватској изразила не само изненађење него и неслагање са одлуком ФИФА-е и солидарисала се са кажњеним фудбалером. Када је загребачки »Вечерњи лист« својим читаоцима поставио питање »Што мислите о Шимунићевој казни?«, 7,37 % или 1.081 читалаца се сложило са тврдњом да је »Фифа била ригорозна, а казна претјерана«, 7,02 % или 1.030 читалаца сматра да је »Шимунић заслужио казну, али не тако велику«, док се 35, 20 % или 5.164 испитаника идентификовало са оценом да је »казна преблага, требало га је доживотно суспендирати«. Индикативно је да највећи број анкетираних (50,41 % односно 7.395 читалаца) сматра да је одлука ФИФА-е »велика срамота, поздрав ‘За дом’ није усташки«[15].

Неуверљива одбрана Јосипа Шимунића

Убрзо су хрватски медији, као један, почели да лансирају прилоге у којима су припремили терен за медијску »одбрану« Јосипа Шимунића. Из тих прилога се могло сазнати, на пример, да је »За дом« заправо »стари хрватски израз који се користи у говору, књижевности, пјесништву, глазби, филму и шпорту«, те да је из њега »настало неколико поздрава, бојних поклика и крилатица, нпр. домољубни поздрав ‘За дом!’ којега је наводно користио бан Јосип Јелачић, а војска би му одговорила са ‘Спремни умријети!’«.

На порталу »Dnevno.hr« објављен је чланак под насловом »Двострука мјерила Фифе: НДХ им није сметала кад је играла за њих«. Аутор А. Р. ради правдања Шимунићевог поступка наводи »да спорни узвик заправо долази из времена када није постојала НДХ, а богме ни Фифа«. Као доказ »двоструких аршина«, аутор подсећа »да је та иста НДХ у вријеме постојања, дакле од 1941. до 1945. године, била пуноправна чланица кровне ногометне организације те у том раздобљу одиграла 15 службених утакмица«, стога је »занимљиво да им НДХ није сметала давне 1945«, а сада »без проблема истражују ногометаша који је искрено признао да му није био циљ промицати мржњу већ истакнути љубав и понос који осјећа за своју домовину«.

У чланку »Ногомет се играо и у НДХ – треба га забранити«, коментатор Твртко Долић пише: »По чему је то НДХ била гора држава од данашње РХ? Расни закони у НДХ наметнути су од стране тадашње најснажније свјетске силе, која се директно умијешала у распад прве Југославије, која је била у пакту с првом Југославијом. Обрамбени ногометаш Joe Шимунић, пресудан за наш пласман на Mundial 2014. у Бразилу, који нам доноси двије милијарде куна, припадник је једног народа који не ратује изван граница хрватских земаља, народа који миленијима брани свој дом. Природно свему томе, Шимунић је са старим хрватским поздравом ‘За дом!’ изрекао коме је намијенио свој скупоцјени поклон. Публика је одговорила ‘Спремни!’. У чему је проблем? Па, примитивни самозвани друштвени арбитри налазе да је тај поздрав кориштен и у НДХ! Као и ‘Добро дан’, као и ‘Хваљен Исус и Марија’, као и бројни други ‘усташки’ поздрави«.[16]

Оваква аргументација (пуна грубих материјалних грешака), која у данашње време као норму понашања препоручује неко наводно »уобичајено понашање« из времена НДХ – представља најчешћи вид одбране усташтва у Хрватској. Шимунићев гест се тако брани и аболира накнадним »креативним« тумачењима усташког поздрава, иако су сва таква тумачења заснована на погрешним аналогијама и неоснованим закључцима. Оно што је било »нормално« у време НДХ, не може бити основа за »нормално« понашање данас, као што ни геноцид, етничко чишћење и друга масовна кршења људских права почињена у време НДХ никада, па ни данас, не могу бити прихватљива норма понашања.

Брисању граница између усташтва и фашизма и »нормалног национализма« који дан-данас буја у Хрватској, допринела и употреба појединих симбола из времена НДХ у савременој хрватској држави. Ту појаву је детектовао и међународни посредник Дејвид Овен, који је упозорио да је »за Србе у Хрватској било веома провокативно« што је Туђманова »влада за заставу независне Хрватске усвојила исти симбол који је користио Павелић, црвено-белу шаховницу«[17]. А пошто су шаховница, монета (куна), као и многа друга обележја усташтва имплантирана у нову хрватску државу без већих ломова и, што је најважније – уз изостанак осуде не само унутар него и ван Хрватске, јавност у актуелној Хрватској стога још теже разуме зашто би сада били спорни неки »стари усташки« односно »старохрватски« поздрави. У том духу се један од читалаца »Вечерњег листа« нашао у недоумици: »Ја ништа не кужим. Новац за вријеме НДХ је била Куна. Како то није усташка валута, а поздрав јесте?«.

Одговор није тежак – усташки поздрав, за разлику од валуте, има посебно значење и уско је повезан са усташким покретом и идеологијом. Истина, тешко је одвојити од исте идеологије и куну и шаховницу. До какве збрке долази у појмовима и вредносним судовима у Хрватској због олаког преузимања иконографије и речника марионетске Независне државе Хрватске, која је одговорна за најтеже повреде људских права у своје време, сведочи податак да се Хрватска у свом уставу позива на тековине антифашизма, док је у свакодневици преузела речник и иконографију некадашње НДХ.

Илустрације ради, треба подсетити и да је подршку Шимунићу дала и ванпарламентарна партија »Акција за Бољу Хрватску«. Странка је кивна због напада на Шимунића и »500 година стари поздрав« који су фудбалер и публика практиковали на стадиону, после утакмице са репрезентацијом Исланда.

»Стари су то хрватски поздрави који се у разним пригодама користе још од 16. стољећа, од времена Николе Шубића Зринског. Након Домовинског рата поздрав ‘За дом спремни!’ је стекао велику популарност међу хрватским ногометним навијачима те га се често може чути на ногометним утакмицама. Истина је да се иначица ‘За поглавника и дом спремни!’ користила кратко вријеме прије седамдесетак година међу припадницима усташког покрета, али и данас мрзитељи Хрватске и Хрвата усклик ‘За дом спремни!’ поистовјећују с њим, занемарујући друге повијесне чињенице које говоре у прилог да се ради о више вјековном хрватском поздраву… С тога дајемо потпуну потпору хрватском репрезентативцу Јосипу Шимунићу у обрани од не аргументираних напада оних који у било којем хрватском симболу виде повампирено усташтво«, пише у јавном обраћању »Акције за Бољу Хрватску«, која уједно изражава и жаљење јер су »готово сви еуропски медији пренијели вијест о обраћању Јосипа Шимунића хрватским навијачима, осудили га и практички засјенили ону да је Хрватска отишла на Свјетско првенство«.[18]

Импресивну одбрану Шимунића понудио је некадашњи комуниста и потоњи социјалдемократа Здравко Томац (потпредседник Сабора у периоду 2000-2003) у »Хрватском фокусу«. Томац се (уз слику председника Хрватске у униформи гардисте ЈНА преко које пише »Јосиповић, Титов гардист на Пантовчаку«) обрушио на »фашизацију« која због критике усташке иконографије наводно прети Хрватској од стране државног врха. Као шлагворт за свој гнев против стигматизације Хрватске на рачун усташтва, Томац се присетио изјаве председника Хрватске Иве Јосиповића приликом посете Израелу 2012. године, када је Јосиповић у Кнесету, обраћајући се израелским посланицима, казао да је »у срцу наше нације змија истребљења других народа ослабљена, али је још увијек ту«.[19]

»Је ли у срцима тисућа младих Хрвата зато што на шпортским стадионима скандирају ‘За дом спремни‘ живи усташка змија? Или у њиховим срцима живи љубав за дом и домовину те за њих скандирање за ‘дом спремни’ није никако слављење усташлука него изражавање љубави и оданости својем дому и домовини. Јесу ли у праву они који тврде да је за ‘дом спремни’ стари хрватски поздрав још од времена Зринских и Франкопана и да га се неоправдано поистовјећује са усташким поздравом ‘За поглавника и дом спремни’?« запитао се Томац. За њега је Шимунићев »иступ« био само »повод да се сукобе двије Хрватске, једна која цијело вријеме кривотворинама покушава доказати да је Фрањо Туђман био на челу усташке Хрватске, да је ова Хрватска наставак Павелићеве Хрватске те да је у Хрватској потребно провести деусташизацију и обрачунати се с усташким змијама које живе у срцима знатног дијела хрватског народа; то је она Хрватска која је цијело време тврдила да је Олуја била злочиначки потхват и да је Хрватска утемељена на злочину«. Осуђујући такву, за Томца неподобну Хрватску, он истиче врлине оне друге Хрватске, у којој истиче »домољубну већину која је увијек бранила истину о Домовинском рату, која се супротстављала детуђманизацији Хрватске« и која је увек тврдила да је »измишљање усташтва и производња усташтва протухрватска политика која помаже великосрпској империјалној политици«.[20]

Ни председник хрватског фудбалског савеза Давор Шукер није оћутао Шимунићев преступ. Одлучио је да Шимунићев потез критикује на начин да то необавештенима звучи као подршка, чак похвала Шимунићеве храбрости. Шукер је Шимунићев поступак на максимирском стадиону означио као »потпуно непримеран«, а онда је у истом даху додао да је »људски грешити« и да »забрињава бујица која се сручила на Шимунића који је частан човек«. Шукер је окупљеним новинарима објаснио да је Шимунић тим поводом већ био »у Савезу, све прати веома емотивно, и сам каже да је шокиран јер су његов гест повезали са усташтвом и мрачним делом хрватске историје«.[21]

У краћем разговору за »Вечерњи лист« се на исту тему огласио и најпознатији и у Хрватској најомиљенији фудбалски тренер Мирослав Ћиро Блажевић. »Огорчен сам јер је Фифа тако ригорозно реагирала. То уопће није усташки поздрав. Усташки поздрав је ‘за дом и поглавника’. Јадном Шимунићу то су на леђа натоварили домаћи шпијуни који компромитирају повијест. Он је то изговорио у једном заносу након велике побједе, а то је направио заједно с публиком. Па казните онда и све навијаче ако можете!« прозвао је ФИФА-урезигнирани Блажевић.[22]

Такви ставови (који су у хрватској јавности прошли без критичког осврта) брину и зато јер се не ради о усамљеном догађају. Само месец дана раније је против фудбалског клуба Хајдук у оквиру Прве Хрватске ногометне лиге (ХНЛ) покренут дисциплински поступак због узвикивања поклича »За дом спремни!« и »Ајмо, усташе!« на утакмици 17. првенственог кола Хајдук – Осијек, на сплитском стадиону Пољуд. Скандирање је иницирала навијачка група Торцида, али нико од навијача није одговарао због усташких поклича. Полицијска управа сплитско-далматинска је издала саопштење којим је обавестила јавност да не истражује јесу ли коришћени непримерени националистички или фашистички слогани, већ је ли било нереда на трибинама: »Можемо вас обавијестити како је у тијеку провођење криминалистичког истраживања у односу на наведени догађај, ради утврђивања прекршаја из Закона о спрјечавању нереда на шпортским натјецањима«.

Иако је извикивање усташког поклича кажњиво по неколико прекршајних закона, а у ређим случајевима и по Казненом закону Републике Хрватске, изгред навијача Хајдука је убрзо пао у заборав.

У то доба је, међутим, због истог деликта суспендован Далибор Равић, представник за односе са јавношћу Завода за здравствено осигурање Херцеговачко-неретванског кантона са седиштем у Мостару. Он је преко друштвене мреже ширио исти усташки поздрав и подржао »гласноговорницу« Министарства туризма и околине Федерације БиХ Мију Мартину Барбарић која се такође није устезала да у свом статусу на Facebook-у напише »поздрав« – „За дом спремни“.[23]

Извештаји Ал-џазире су после »случаја Шимунић« нотирали да је »Хрватска подељена« у оцени тог инцидента и упозорили даје у Немачкој поступање са лицима који изражавају сличне ставове много оштрије, јер се неонацистичке провокације (нпр. поздрављање са »Heil Hitler!«) кажњавају затвором у трајању до годину дана.[24]

Шимунићева провокација је допрла и до САД, које су осудиле извикивање усташког поздрава. Џонатан Мур (Jonathan Moore), директор Уреда америчког Државног секретаријата за регион југоисточне Европе, одговарајући на питања на скупу у вашингтонској задужбини Carnegie за међународни мир, посвећеном ситуацији на европском југоистоку, осудио је недавне инциденте у којима су учествовали хрватски ногометни репрезентативац Јосип Шимунић и навијачи: »Шокирани смо и разочарани провокативном реториком. Сви знамо да навијачи, можда је боље рећи – хулигани са Балкана знају рећи грозне ствари… Посебно је запањујуће то што након утакмице у Загребу провокативно није говорио неки хулиган, него ногометаш на терену, који изгледа не зна повијест властите земље када је могао све то изјавити«.[25]

Негативне реакције поводом инцидената на максимирском стадиону искусио је и Славко Голдстеин, током боравка у САД приликом промоције превода своје књиге »1941. Година која се враћа«.[26]

У тексту под насловом »Шимунић је платио цех за све наше неподопштине«, аутор Марин Шарец наводи речи председника UEFA-е Мишела Платинија (Michel Platini), изречене годину дана уочи инцидента којег је изазвао Шимунић: „Недавно сам разговарао с хрватским челницима о проблемима хулиганства и насиља у ногомету. Разумијемо да је ваша недавна повијест састављена од ратова, нереда и предрасуда, да су остале трауме… Но, будући да је оружје одавно утихнуло, хрватски ногомет мора опет бити извор поноса. УЕФА је пружила и пружит ће помоћ, али разочарани смо резултатима које сте постигли, баш попут једног вашег сусједа…“ Шарец упозорава да Платинијеви саговорници у Загребу очито нису схватили његову поруку, изговорену у поводу прославе 100. рођендана Хрватског ногометног савеза (ХНС). »Када бисмо уистину разумјели оно што нам свакодневно савјетују и предлажу сви ти добронамјерници и недобронамјерници у земљи и иноземству, тада бисмо схватили да Фифа с 10 утакмица забране играња и доласка на стадион није, заправо, казнила Шимунића. Казна је то за све оне наше несташлуке, усташлуке и остале неподопштине у којима код куће уживамо, а које су свијету који нас окружује и заједници којој бисмо жељели припадати – сасвим неприхватљиве«, упозорава Марин Шарец у тексту објављеном на политичком порталу »Објектив«.[27]

Портал даље критикује Шукера и ХНС као „суодговорног јер није хтио прљати руке« кажњавањем Шимунића, стога се сад неосновано чуде због драстичне казне за коју су сами криви због сопственог нечињења.

»Будући да у Хрватској великој већини грађана очито није баш најјасније што је допуштено, а што не када изађу из своја четири зида, требао би то под хитно (ма, требало је то учинити већ одавно!) законски прописати. Треба, коначно, без увијања рећи, написати и прописати да било какав облик величања фашизма није дозвољен и да је усташки поздрав ‘За дом – спремни!’ баш то и такво величање квислиншког фашистичког режима, а не нешто чиме бисмо се требали дичити и то истицати«. Шарец закључује да »треба написати и прописати и који то поступци, симболи и поруке ‘вријеђају достојанство група људи везано уз њихову расу, религију, поријекло’, како то стоји у образложењу Фифине казне Шимунићу; требало би све то учити и у школама; да је то, а не баш управо супротно, рађено у посљедњих 20 година, не би на Шимунићев поздрав ‘За дом!’ спремно одговорило 20-ак тисућа гледатеља на максимирском стадиону, 2013. године«.

Tумачење усташког поздрава за »усташке јунаке«

 

  • И сад кад су се толики политичари, спортисти и приличан део интелектуалне елите подигли на ноге не само зато да би поништили мњења попут овог које је објавио политички портал »Објектив«, него да првенствено убеде јавност у неправду почињену Шимунићу и Хрватској, испречило се питање – како то најефикасније постићи? Онда су се досетили објашњења »стародавних« корена поздрава који је скандиран усред хрватске престонице, али је упркос томе над Максимиром остало да виси питање: Ко је у праву? Шта је ту истина а шта обмана?
  • Нема ту нарочите тајне, тврди новинар Вања Дежелић у тексту »ЗА ЗАБОРАВНЕ: Хрватски браник: Тумачење Усташког поздрава за Усташке јунаке”, који је објавила »Политика плус«. За »заборавне« и у историју »неупућене« портал »Политика плус« је репринтао текст из броја 46 »Хрватског браника«, проусташког гласила које је »Поглавника успоређивало са краљем Томиславом и баном Јелачићем«.

Аутор путовања у мрачну прошлост Вања Дежелић подсећа да »за ‘Хрватски браник’ нема двојбе – на стадионима популарни поклич свакако је усташки«. Недељник »Хрватски браник« је био задужен за пропаганду па је у циљу придобивања што више младих 15. новембра 1941. године објавио и подлистак »Наш рад«, намењен едукацији усташке младежи. На трећој страници названој »Тједник усташке младежи« објављен је текст под насловом »Тумачење Усташког поздрава за Усташке јунаке«. У том приручнику за усташе-шегрте, стоји и детаљно објашњење зашто је »За дом спремни« изворно усташки поздрав и шта тачно значи. Ту се не помињу ни Зрински, ни опере ни бан Јелачић као потенцијални коаутори те кованице. »Политика плус« је на свом сајту омогућила читаоцима увид и у оригиналну верзију тумачења усташког поздрава. »Хрватски браник« се усташама почетницима обраћа овако: »Драги усташки јунаци! Свакога дана, прије свакога сата у школи, прије и послије свакога састанка, на улици и код куће ми се поздрављамо с нашим лијепим усташким поздравом: За дом спремни. Тај је поздрав лијеп, пун смисла и садржаја. Да бисмо тај наш поздрав могли још више завољети, да бисмо га с разумјевањем и поштовањем изговарали, ја ћу вам данас говорити што значи тај поздрав и зашто се ми усташе баш тако поздрављамо«.

Следи детаљно објашњење да »за дом« представља »лијепу Хрватску домовину«, која је »крвним везама« повезана у »огромну обитељ која се зове народ«. А тај народ има »своје великане«, од краља Томислава па до Поглавника (Анте Павелић). »Тједник усташке младежи« (у склопу »Хрватског браника«) упозорава младе усташе да свакако »никада нећете чути припадника другог народа нпр. Србина, да би те људе назвао својим и да би се с њима поносио«. Приручник завршава поуку о усташком поздраву дефиницијом појма »спреман« и позивом »усташким јунацима« да изговарају »наш поздрав с поштовањем, да покажете да разумијете што он значи«[28]. У потпису: Логор усташке младежи. На истој страници је штампано и прво предавање »за Усташке јунаке« о дужностима »ђачке младежи према себи и народу«.

»Хрватски браник« је само један од сачуваних сведочанстава о пореклу поклича »За дом спремни«. И Славко Голдстеин у својој књизи »1941. Година која се враћа« наводи наређење усташког поглавника Анте Павелића које се завршава са »За дом спремни!«, а не са »За поглавника и дом спремни!« како то симулирају новодобни бранитељи нео-усташтва у Хрватској.[29]

Укратко, изворна усташка литература не оставља простора за дилему да ли је »За дом спремни!« усташки поздрав или не. У публикацији »Усташа говори!« из 1941 године[30], наводи се »поглавников« говор под насловом »Хрватски сељачки народе!«, који је »дан у Главном Усташком Стану« 1. маја 1941. године и који се завршава: »За дом спремни!« И зборник говора Анте Павелића под насловом »Поглавник говори« доказује да су говори усташког вође у НДХ завршавани са »За дом спремни!«.

Павелић је и свој познати говор у центру Загреба, 21. маја 1941. године,окончао речима: »Браћо Усташе! У томе смо једни будимо увијек За Д о м (Тисуће гласова): С п р е м н и!«[31]

Дакле баш на исти начин како је то извео Шимунић у Загребу, на максимирском стадиону.

Поздрав »За дом спремни!« су у Хрватској на крају осудиле неке– иако не баш бројне – јавне личности. »У усташком симболичком суставу овај је поздрав еквивалентан нацистичком ‘Sieg Heil!’, па је дакле повијесно компромитиран«, написао је у свом обраћању јавности Иван Звонимир Чичак у име Хрватског хелсиншког одбора (ХХО) поводом Шимунићевог поздрава »За дом!« навијачима на Максимиру. ХХО, међутим, »не жели улазити у елаборацију повијесног поријекла поклича ‘За дом спремни!’, примјерице у 19. стољећу, будући да то у овом тренутку није релевантно за меритум ствари«.

»Након инцидента са Шимунићем на утакмици Хрватска – Исланд, на хрватској јавној сцени јавила су се и стара апологетска тумачења поздрава ‘За дом спремни!’. Углавном с циљем одвајања овог поздрава од његових фашистичких, односно усташких конотација. Чињеница је, међутим, да га је усташки покрет усвојио и редовито користио као страначки знак препознавања, а за трајања НДХ наметнуо га је и државној администрацији и широј јавности. Није битно јесу ли усташе користиле већ постојеће или сличне поздраве, нити је важно што су и други покрети користили сличне формулације. Овај поздрав повијесно је везан уз усташки покрет од самих његових почетака. Павелић га је користио већ 1932. године, а вјеројатно и раније. Овим поздравом завршавале су и све јавне манифестације за вријеме усташког режима и налазио се на свим службеним документима НДХ. Управо због повезаности с Павелићевом диктатуром и негативним искуством НДХ, дио хрватске емиграције павелићевског изворишта напушта овај поздрав већ раних 50-их као политички компромитантан…Те чињенице морао би, прије упорабе овог поздрава, бити свјестан сваки грађанин Републике Хрватске, па и сваки Хрват изван домовине«, записао је извршни одбор ХХО-а[32] и додао да »концентрирање медијске пажње само на Јосипа Шимунића« јесте »недостатно, и, у становитој мјери, површно и погрешно« јер се поклич »За дом спремни« чуо не само на поменутој утакмици на максимирском стадиону, него и на другим сусретима хрватске фудбалске репрезентације последњих година »уз готово прешутну, да не кажемо одобравајућу подршку доброг дијела хрватске јавности«.

Због таквог »поздрављања« је у Хрватској од 2011. године на овамо кажњено тринаест особа, иако је »За дом спремни!« практиковао радикално већи број људи, нарочито младих. У 2011. је забележено шест случајева појављивања натписа »За дом спремни«, у 2012. четири, а током 2013-е године – три. Међу њима је случај породичне куће у Шибенику која је јула 2012. године осванула »окићена« натписима »Усташки дом (имена и презимена чланова домаћинства), за дом спремни!«. Полиција је против главе породице »усташког дома« поднела пријаву за прекршај против јавног реда и мира.

Новинарка загребачког »Вечерњег листа« Иванка Тома имала је велику дозу симпатија за све осуђене: »Извикивање усташког поздрава ‘За дом спремни’ у Хрватској није изнимна појава, али није ни особито учестало. Из конкретних случајева забиљежених у полицијској пракси видљиво је да су посриједи тренутачни, емотивни иступи појединаца (било да је ријеч о емоцијама које прати прослава Олује, какав спортски сусрет или алкохол) који се у правилу прекршајно санкционирају«.[33]

За »Вечерњи лист« није спорно ни то што је упркос јасним законским одредбама суд у Книну недавно пресудио да нема основа да процесуира Загрепчанина који је на прослави Олује 2011. године парадирао са мајицом на којој је био натпис “За дом спремни”. Пријављен је за прекршај по параграфима Закона о јавном окупљању, али га је кнински Прекршајни суд ослободио уз образложење да текст “За дом спремни” не представља облик мржње, јер је то »поздрав познат кроз дугу хрватску повијест«.

Хрватски хелсиншки одбор такву пресуду сматра срамном: »Одбор сматра да је ова пресуда заправо одраз ширег стања у друштву. Како је могуће да било који суд у Хрватској донесе другачију пресуду када цијело друштво, све институције власти не само да толерирају масовно скандирање ‘За дом спремни’ на спортским натјецањима, поготово ногометним утакмицама, него се од тога не настоје барем ријечима и дјелом оградити«. ХХО је јавност позвао да се клони реминисценција на Павелићеву НДХ, јер усташки поздрав »За дом спремни« није ништа друго него »хрватска иначица поздрава ‘Sieg Heil’, а њено кориштење је манифестација фашизма«.[34]

На порталу »Политика плус« се тим поводом јавио и социолог Жарко Пуховски: »Та пресуда је неодговоран поступак суда и против суткиње би требао бити проведен стеговни поступак. Тај поздрав потиче из времена Независне Државе Хрватске, а узвикивали су га усташе. Нема то везе са старим хрватским поздравом који вуче коријене из времена Шубића и Зринског. Примјерице, у Њемачкој је забрањен поздрав ‘heil’, иако значи добро здравље. Но, будући да га се доводи у контекст с Хитлером – забрањен је. Баш као и дизање десне руке приликом поздрава ‘ave’ у Италији зато што се то сматра фашистичким поздравом. Сви ти поздрави се не смију интерпретирати на други начин«.[35]

Кад се све сабере, из реакција на сајтовима хрватских медија, убедљиво је победило уверење да нема ничег проблематичног у реинкарнацији усташког поздрава »За дом!« – јер је то »старохрватски а не усташки поздрав«. Социолог Славен Летица, некада лични саветник хрватског председника Фрање Туђмана (1990-1991), изјавио је у осврту на извикану »книнску пресуду« да она »није лоша као преседан јер потиче на слободу изражавања и говора, како и прописује 38. чланак Устава«. Правдајући одбрану »За дом спремни« потребом по заштити слободе говора, Летица се млако »оградио« од усташког поздрава речима да он сам о њему мисли »све најгоре«. А онда је поентирао тврдњом да је »слобода говора и изражавања добра вијест за сваку демократску земљу«.[36]

Величање усташтва у Хрватској: Дуготрајна болест из мрачне прошлости

У јавности све очитије и све мање скривано величање усташтва, које прате и све отворенији атаци на права Срба који живе у Хрватској, имају заједничку црту – то је мржња према мањинама, речју, нетрпељивост према ономе што није »хрватско«. Неки од симптома за настанак таквог стања у хрватском друштву су анализирани и у самој Хрватској. Масовно скандирање усташког поздрава пред очима света после фудбалске утакмице Хрватска – Исланд, било је узрок седнице саборског Одбора за националне мањине и људска права. Посланици су се сложили да је чин репрезентативца Јосипа Шимунића »посљедица ширег феномена« и да »је хрватско друштво болесно«. На седници се чуло и упозорење да је одјек усташких поздрава »неизоставни декор домаћих стадиона, око којег се мало тко узбуђује«. Председник Одбора за националне мањине и људска права у хрватском парламенту (Сабор) Фурио Радин је подсетио присутне да Шимунићев потез није усамљен нити издвојен инцидент.

»То је само посљедњи чин једног феномена који код нас траје много година и због којег смо ми до сада платили око милијун еура казни«, рекао је Радин. Санкционисање криваца због изражавања нетрпељивости затражио је у име Савета за националне мањине Александар Толнауер. »Постало је апсолутно друштвено прихватљиво да се руше ћириличне табле, да се по Загребу дијеле плакати ‘српско породично стабло’ који приказује људе објешене на дрво. Полако смо дошли до ‘За дом спремни’ и све ће то постати нормално«, негодовао је Толнауер. Све масовније јавно величања усташтва у друштву које је настало на темељима антифашизма, узнемирило је Неџада Хоџића, саборског заступника бошњачке мањине. Он је поставио »дијагнозу« хрватском друштву: »Ово друштво је, по мом дубоком увјерењу, поприлично болесно од опаке болести. Ово друштво треба терапију, а она ће вјеројатно трајати дуги низ година«.[37]

Седници саборског Одбора за националне мањине и људска права присуствовали су и представници Хрватског ногометног савеза, Хрватског олимпијског одбора и Хрватске радио телевизије (ХРТ). Сви су, одреда, изразили мишљење да је скандирање усташких поздрава неприхватљиво. Али нико од њих, како је јавио портал Index.hr, није искористио прилику да »за године нечињења које је довело до уобичајеног декора на спортским теренима и трибинама – преузме одговорност«.

Сви побројани инциденти који су у Хрватској ескалирали последњих месеци, последица су и велике подршка јавности која има разумевања и штити оне који јавно показују симпатије према тековинама усташке НДХ. Такво стање није могуће разумети изван историјског контекста хрватског осамостаљења. Нова хрватска власт, пре свега почетком 90-их година прошлог века владајућа ХДЗ на челу са Фрањом Туђманом, нашла је снажно упориште у хрватској емиграцији која је деценијама после Другог светског рата идеализовала НДХ и свом подмлатку приказивала ту творевину у позитивном светлу. Председник ХДЗ Фрањо Туђман је већ на Првом опћем сабору ХДЗ-а 25. фебруара 1990. године рекао: „Независна држава Хрватска није била само пука ‘квислиншка творевина’ и ‘фашистички злочин’, већ израз повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом и спознаја међународних чимбеника. Према томе, НДХ није представљала само пуки хир Осовинских сила, већ је била посљедица одређених повијесних околности“.

Туђманово вађење НДХ са ђубришта историје понукало је тадашњег председника Централног комитета савеза комуниста Хрватске (ЦК СКХ) Ивицу Рачана да ХДЗ назове „странком опасних намјера“, јер она „зазива авет НДХ“. Рачанов напор да укаже на неприхватљивост васкрсавања тековина НДХ – није пао на плодна тла; већи део хрватске јавности, бар ако је судити према великој подршци коју је дуго година уживала ХДЗ, није одбацио Туђманове речи нити је препознао ишта лоше у његовој идеологији.[38] За књижевника и издавача Славка Голдстеина је, с друге стране, »усташки режим био неуспјели привид правне државе, лоше организирана комбинација драконског легалитета и дивљег каоса«. Голдстеин се није сложио са Туђмановом проценом НДХ као »израза тежњи хрватског народа«.

»Из разумљивих разлога у повијесном сјећању српског народа усташка НДХ никада није била и никада неће бити ништа друго него фашистички злочин, клаоница Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини,« подсетио је Голдстеин.[39]

Хрватска никада није истражила где односно код кога суу НДХ завршили злато и драгоцености опљачкани током прогона и погрома Срба и Јевреја.[40] Судбина својине прогоњених Срба и Јевреја није утврђена, нити је неко то питање успео да наметне хрватским властима после 1991. године. А управо тих година је први хрватски председник Фрањо Туђман интензивно радио на пројекту ревитализације, толерисања и величања усташтва у данашњој Хрватској. Сузан Вудвард (Susan Woodward) је у књизи »Балканска трагедија« тако дошла до закључка да је »ревизионистичка историја хрватског водитеља Фрање Туђмана у вези геноцида спроведеног над Србима, Јеврејима и Ромима у време Независне државе Хрватске у периоду 1941–1945, постала политички опасна у моменту када је избор Туђмана за председника финансијски подржан у највећем делу од стране десничарских емиграната из тог времана, који су са собом донели државне симболе, као и када су уведени посебни порези за Србе који су имали викендице у Хрватској (али не и за друга лица из неких других република)«.[41]

Туђманов план да се ода почаст жртвама усташког терора у Јасеновцу, а уједно и жртвама комунистичког терора након Другог светског рата, тако што би сви они били покопани у заједничку гробницу, изазвала је метеж и згражавање и у међународној заједници. У медијима је тај пројекат назван ‘мешањем костију’. Израел и јеврејске заједнице у свету, а посебно у Сједињеним Америчким Државама, дочекале су ту Туђманову идеју на нож. То је подстакло присећање на раније Туђманове тврдње (које је изнео у својој књизи »Беспућа«) да је број убијених Срба, Јевреја и других у Јасеновцу и другим стратиштима у НДХ био вишестуко мањи него што су то утврдиле југословенске власти по окончању рата, као и да су многи »капои« у Јасеновцу и другим усташким логорима били – Јевреји.

Такву ревизију историјских факата су оштро осудиле све јеврејске организације у свету. Туђманов »есејистички маневар« значајно је угрозио имиџ Хрватске у свету а био је и главна препрека дипломатском признању Хрватске.[42]

Непосредно после нове изборне победе ХДЗ-а и Фрање Туђмана, Њујорк Тајмс је априла 1997. године у уводнику позвао водеће силе Западног света – САД, Француску, Британију и Немачку – да примене одлучне и неодложне мере којима би се зауставило повампирење усташтва у Туђмановој Хрватској. А. М. Розентал у ауторском тексту пише да је амерички амбасадор Питер Галбрајт у више наврата оптуживао Туђманову владу због етничког чишћења преосталог српског становништва у Хрватској. Розенталове осуде Туђмановог режима биле су необично оштре. »Фрањо Туђман и његови фашистички штићеници сваки пут досад су одбацивали те Галбрајтове протесте, вређајући притом самог амбасадора«, писао је Розентал, завршивши текст питањем није ли можда »и Запад постао и сам толико болестан да ће дозволити хрватском фашизму за заживи свој загробни живот?«.

Убрзо New York Times у редакцијском уводнику (крајем априла 1997. године) тражи од администрације председника Била Клинтона да Хрватској блокира приступ ММФ-у и осталим финансијским институцијама све док Загреб не обезбеди пуну сарадњу са Хашким трибуналом, слободу штампе, нормализацију односа у Мостару и пронађе и одлучи се за друге политичке лидере. Лист констатује да је, »док је пажња усмерена на Слободана Милошевића у Србији, хрватски национализам, вероватно, још опаснији по мир на Балкану«.[43]

Туђмановим стопама је ишао и потоњи хрватски председник Стјепан Месић, који је током скупљања новчаних прилога од припадника емиграције у Аустралији 1991. године рекао да су у Другом светском рату Хрвати »два пута победили«: »То што траже од Хрвата – ‘Ајде, идите клекнути на Јасеновац, клекните овде…’ – ми немамо пред ким зашто да клечимо, ми смо два пута победили, а сви други само једном. Ми смо победили 10. априла када су силе Осовине признале хрватску државу, и победили смо јер смо се нашли после рата опет за победничким столом…«[44] Тај говор је многе шокирао јер је Месић до тада у међународној заједници прокламован као заговорник антифашизма и човек који одувек осуђује усташки режим. Или, како је развој догађаја пре и после распада СФРЈ описао Миша Глени: »Хрвати су тражили да се признају жртве блајбуршког масакра. Уједно су започели и процес рехабилитације усташке државе«.[45]

Да се на усташтво, усташе и њихов допринос »у стварању савремене Хрватске« у добром делу тамошње јавности гледа са одобравањем, доказује и изјава првог министра унутрашњих послова Републике Хрватске Јосипа Бољковца. Бољковац, кога код куће чека суђење због одговорности за злочин партизана над цивилима код Дуге ресе 1945. године (тада је био шеф котарске ОЗНЕ), тврди да »усташтво и даље живи у Хрватској«. Тврди да то »мора бити велика опомена« и да је »трагично да се у Хрватску враћа усташлук, па се суди СКОЈ-евцима који су против фашизма дизали устанак 1941.“.[46]

За злочине које су усташе починили у Хрватској – хрватско државно тужилаштво није покренуло процес против иједног починиоца.

На све те чињенице је 2009. године упозорило и словеначко Државно веће (Državni zbor), други дом словеначког парламента, који је у вези неговања тековина ХДХ-а у суседној држави усвојио чак и посебну изјаву, која је у Хрваткој изазвала бројне оштре реакције. Наиме, током расправе о ратификацији приступања Хрватске у савез НАТО, словеначки Државни савет је на својој 13. седници усвојио изјаву да би Хрватска морала бити свесна одговорности за поштовање основних вредности које се очекују од чланства у НАТО. Суседној земљи је као отежавајућа околност за улазак у НАТО пребачен »однос Хрватске према традицији НДХ«, с обзиром да је »НДХ и дан-данас конститутиван део хрватске националне свести«.

Словеначки парламентарци су као изузетно проблематичну подвукли и чињеницу да »Хрватска никоме није платила ратну одштету, а није се ни извинила оштећеним државама и народима«.

Словенија је одапела овакав став пут Загреба и Брисела изахваљујући другачијем гледању на прошлост него што је то случај у Хрватској. За разлику од житеља Хрватске, већина грађана Словеније гледа на партизане и антифашистичку борбу као на тековину на коју се мора бити поносан, на баштину која није упитна и свакако је позитивна.[47] Судбина Словеније је у Другом светском рату била ближе судбини Србије, а то су истицали и усташки памфлети. Тадашња председница хрватске владе Јадранка Косор је 2009. године поменуту изјаву Државног већа словеначког парламента оценила као »враћање на неке моменте из историје«, стога је искорак словеначких парламентараца за њу био »недопустив и скандалозан«, иако је управо та изјава после много деценија прећуткивања изразила очекивања многих жртава некадашњег усташког режима.[48]

Да је идеологија усташтва дубоко укорењена у хрватском друштву откривају и опсервације неких од познавалаца прилика на »Западном Балкану«, међу којима има дипломата, новинара и историчара. Усташка идеологија је била, несумњиво, један од узрока за сукобе током распада СФРЈ. Њене последице су приметне и данас. То је уочио и шведски дипломата Карл Билт: »После Аушвица, Јасеновац је у Другом светском рату био вероватно најужаснији концентрациони логор смрти. Убијање је овде претворено у машински процес, а у пуцњима у Јасеновцу није нестао само велик део јеврејског становништва овог дела Европе него и велики број Срба… И није само у Јасеновцу зло било стављено у погон. И име Козарац је било повезано са масакрима над Србима. И с оца на сина, с мајке на кћерку, преносиле су се приче о црквама које су, испуњене народом и молитвама, спаљиване, о деци која су масакрирана, о хрватској усташкој застави и о муслиманским SS-јединицама… Али, оно што је било потискивано у јавном животу, очувало се у памћењу појединаца и у породицама, и убеђен сам да је управо то официјелно потискивање свирепости почињених између Срба, Муслимана и Хрвата – у којима су Срби били страдалничка страна – играло велику улогу у брзом прерастању босанске кризе почетком 90-тих година у конфликт и отворени ратни сукоб«.[49]

И амерички геополитичар Семјуел Хантингтон (Samuel P.Huntington) је упозорио да је усташко насиље било кључан фактор који је утицао на реакцију српске мањине и тако предодредио и развој догађаја током распада СФРЈ. »Конфликти између Срба и Хрвата, на пример, не могу се приписати демографији а само делимично историји, јер су ти народи живели релативно мирољубиво једни поред других, све док хрватске усташе нису побиле Србе у Другом светском рату«,  оцењује Хантингтон.[50] Нетолерантан однос према Србима је у то време уживао подршку значајног савезника усташке НДХ – нацистичке Немачке. Приликом сусрета Анте Павелића и Адолфа Хитлера, а поводом »српског питања«, Хитлер је изрекао реченицу која је вероватно била унапред припремљена и стога нарочито истакнута: »Ако хрватска држава жели бити истински чврста, мораће 50 година проводити национално нетолерантну политику, јер од превелике толеранције у тим питањима настају само штете«.[51]

У појединим деловима Хрватске и Босне тековине и последице »нетолерантне политике« коју су спроводиле усташе, оставиле су дубоке корене не само у доба Другог светског рата, него све до данас. У то су се током недавних ратова уверили и бројни страни репортери. »Упориште босанских Хрвата је била западна Херцеговина. Та област је спадала у најсиромашније регионе у бившој Југославији, а била је позната по томе што је Анте Павелић из ње регрутовао изузетно велики број усташа, као и по подршци коју су током Другог светског рата давали Независној држави Хрватској. Као што је новинар Ројтерса Андреј Густинчич открио 1992. године, хрватски рурални фашизам је поново процветао. На годишњицу оснивања Павелићеве државе, 10. априла, овог новинара су у једном малом месту у западној Херцеговини пробудили пуцњи из пиштоља и артиљеријског оруђа, којима је становништво прослављало тај догађај из давне прошлости. Пуцњи су се чули на удаљености од неколико километара. На брдима преко пута кућице у којој је одсео Густинчич, видео је три огромна слова направљена од запаљених гума – НДХ. Према речима једног од становника западне Херцеговине: ‘Овде успевају само три ствари: змије, камење и усташе’«.[52]

У Хрватској је последњих деценија уочена још једна појава: то је штанцање разних историјских или псеудо историјских књига, у којима се време усташке НДХ описује са великим поштовањем и уз минимализовање непријатних чињеница, или чак уз апсолутну глорификацију те злочиначке творевине. То се односи нарочито на разне фељтоне, попут фељтона о »Усташкој војници«. [53]

Фељтон (настао на основу две књиге посвећене „усташкој војсци“ и „проблему ‘дивљих усташа’“ које су потписала четири аутора), објавио је са много помпе почетком јула 2013. године загребачки »Вечерњи лист«, под фирмом »Војна повијест«. Трећи наставак »Однос Усташке војнице и немачких снага«, објављен 5. јула 2013.године, почиње констатацијом да су се »снаге НДХ, па тако и снаге војнице, од 1942. године нашле у различитим ступњевима оперативне подчињености њемачким снагама«. Аутори описују како је усташкој страначкој војсци био ненаклоњен „Њемачки опуномоћени генерал у Хрватској“ Glaise von Horstenau, коме је сметало што је „Усташки покрет био компромитиран почињеним погрешкама, злочинима и појавама корупције, истичући ‘особито лош утицај’ групе из емиграције“. Као контрапункт Хорстенауовом цепидлачењу су исцрпно наведене (усташама наклоњене) изјаве тадашњег »посланика Њемачког Reicha у НДХ« Siegfrieda Kaschea.

Уфељтону[54] врви од похвала на рачун »усташке војнице«, њене »борбене снаге« и њеног» доприноса при новом уређењу европских снага«. Насупрот томе, Хорстенауови извештаји са терена о усташким злочинима – описани су као »опасно претјеривање«. Јаке симпатије које је немачки амбасадор у НДХ Kasche гајио за усташе, искоришћене су за правдање усташког насиља, јер су »изгреди почели насиљем појединих православаца или припадника бивших југославенских јединица«, а тек потом је уследио »ударац усташа« који је био, »свакако, врло радикалан«.

Амбасадор Siegfried Kasche је у својим белешкама напоменуо тим поводом да »се не познају друга начела при сузбијању банди«. Некритичност оваквог подухвата упереног у ретуширање историје од стране хрватских »ново-историчара«, произилази и из рекламне кампање за продају претходно фељтонизираних књига. »Вечерњи лист« је хрватској публици топло препоручио штиво које садржи »необјављене и невиђене фотографије Усташке војнице«, уз напомену да »монографије имају и партизани и домобрани, па зашто не и усташе«.

Описано изједначавање усташа и партизана, заједно са прецизним описом најразличитијих кадровских рокада у усташкој злочиначкој војсци (као да се ради о незаобилазном и важном приказу живота значајних историјских личности а не о најокорелијим крвницима прошлог века), постало је уобичајено у данашњој Хрватској. Поменуте књиге се баве »ратном историографијом« ослањајући се на издашне цитате из дописа које је Siegfried Kasche слао својим надређенима, а из којих се види колико је био наклоњен Павелићу и усташама. Заузврат, Павелић је амбасадора Немачког Рајха у Загребу »обилато даривао«, како би му »појачао симпатије за усташки режим и њена особно«. Тако је бруталност усташких постројби забележио Glais von Hosternau, опуномоћени представник Wermachta у НДХ до 1944.године; он у резимеу својих дневничких записа закључује да је »Павелић априла 1941. закорачио на тло домовине с намером… да огњем и мачем сасвим затре 1.800.000 православаца«.

Чак је и Хајнрих Химлер (Heinrich Himmler, озлоглашени командант Гестапоа, један од најмоћнијих људи Трећег рајха и један од идејних твораца Холокауста) наводно био згрожен када му је Павелићев тесан сарадник (усташки крвник) Еуген Дидо Кватерник приликом првог сусрета у мају 1941. године распредао о плановима Павелићевог поглаварства да затре два милиона Срба у НДХ.[55] Поглед на ближу историју коју публици нуде медији попут »Вечерњег листа«, оптерећен минимализовањем заслуга партизана и глорификацијом усташа и НДХ, није усамљен, већ је уочљив и у хрватским историјским читанкама, али и у јавном простору Хрватске, где је Савез антифашистичких бораца последњих година побројао чак 2.964 срушених или уклоњених антифашистичких споменика, док је остало око 3.000 оштећених.[56]

Не треба заборавити ни на чињеницу да хрватски државни архив лицима која су била део усташке машинерије издаје потврде о учешћу у оружаним снагама НДХ. Молбу за издавање такве потврде је до сада поднело 1.683 грађана из Хрватске и БиХ. Према подацима хрватског Завода за мировинско осигурање то су некадашњи „припадници усташких јединица, припадници Поглавникова тјелесног здруга, домобрана и оружника, или чланови њихових обитељи који након њихове смрти насљеђују мировину“. За пензије припадницима некадашњег злочиначког режима Хрватска издваја 348.000.000 куна.

Грађани подносе захтев за издавање копија докумената о учешћу у оружаним снагама НДХ због стицања различитих права – а пре свега пензије. Хрватски Сабор је наиме 1993. године усвојио измене и допуне Закона о мировинском и инвалидском осигурању, којима је припадницима оружаних снага НДХ (у реченом закону су названи „домовинска војска“) омогућено да им се свака година проведена у оружаним формацијама НДХ рачуна као две године радног стажа; једнак критеријум је примењен и на године које су усташе провеле у заробљеништву после 16. маја 1945. године. Све те законске измене носе потпис тадашњега председника Заступничкога дома Сабора Стјепана Месића. Тако су војне формације НДХ а пре свега усташе чак и награђене у Хрватској за свој „минули рад“ у квислиншким јединицама,[57] иако хрватски Устав изричито наводи да је историјско право хрватског народа на самосталност засновано на „успостави темеља државне суверености у раздобљу Другога свјетског рата, израженој насупрот проглашењу Независне Државне Хрватске (1941.)“, плус што се као темељ права хрватског народа на државотворност у Уставу наводе и „одлуке Земаљскога антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске (1943.)“.[58]

Нетачне, снажно улепшане представе о усташком покрету шире се и помоћу Интернета, па и Википедије (једноставне интернет енциклопедије), путем које појединци сервирају млађим генерацијама сасвим супротне податке о НДХ од оних који су историјски валидни.[59] Под појмом »усташа« се, на пример, на тим странама може сазнати да је то »револуционарни борац који се добровољно и свјесно бори за узвишене циљеве потпуне слободе и самосталности хрватског народа и хрватске државе у њеним повијесним и природним границама на темељу Хрватског државног права«[60], а улога усташа у Другом светском рату своди се на борбу против »озлоглашених српских четника« и »отпор Дражи Михаиловићу«.[61] О усташама, партизанима и режиму Анте Павелића су публиковане потпуно нетачне тврдње, на пример да усташки покрет није био „свјесно десно-радикалан, расистички и тоталитаран“, да су за појаву усташке иконографије у модерној Хрватској „криви масони“, да је антифашизам „ограничавање свих основних људских слобода“, да је „партизанских злочина било трипут више него усташких“, и слично.

Усташки злочинци су листом приказани као хуманисте, истински борци за слободу, велики родољуби и поштењаци. Ни Јасеновац није избегао ново тумачење, па је према ауторима хрватских страна Википедије тамо страдало само 481 људи, а и њих су побили – партизани. Према процени уредника хрватске Википедије, положај Срба у Хрватској се у време НДХ чак „побољшао, посебице у урбаним дијеловима“, док је један од најгорих усташких злочинаца Вјекослав Макс Лубурић описан као човек „који се на свој начин посветио борби за Хрватску, спашавао десетке православне сирочади и смјештао у институције које о свом трошку одржава Усташка обрана“.[62]

Ако на непосредно уређивање Википедије хрватска држава можда нема утицаја, то се свакако не може рећи за финансирање 1.205 организација хрватских „бранитеља“, од којих на десетине њих на својим интернет презентацијама или у свом јавном деловању некажњено употребљава усташке симболе НДХ. Против такве праксе државног издашног финансирања организација које се диче усташтвом и које тако неометано шире и пропагирају усташке симболе, протествују малобројне мировњачке и организације за заштиту људских права, али без нарочитог успеха.[63]

Истовремено се приликом сваког обележавања значајних датума из »новије хрватске повијести« у медијима широм Хрватске објављују прилози и чланци у којима се у традицији Фрање Туђмана тврди да су »Срби први напали Хрвате у НДХ«, те да су се стога »усташе само браниле«, и слично.[64] Модерни хрватски историчари су отишле и корак даље, па су сад мњења да су комунисти током Другог светског рата починили 89 одсто злочина, а усташе свега 0,13 посто.[65]

Све те једностране и погрешне представе о усташтву додатно су учврстили и усидрили у свести широке популације и концерти Марка Перковића Thompsona, као и други јавни догађаји на којима се масовно истичу фашистички симболи. Јавна и некажњена продаја свих могућих усташких реликвија и симбола (које хрватска полиција сматра »сувенирима«, па починиоце не гони) приликом најразличитијих годишњица и светковина додатно учвршћује уверење да су те тековине с правом уграђене у темеље нове државе, која је од 1. јула 2013. и нова, 28. чланица Европске уније. И све то упркос прегнућу неких челника хрватске политичке сцене да јавним осудама фашизма и усташтва осујете враћање »тековина усташтва« у хрватски јавни простор. Колико је појава узела маха и укорењена, види се и по томе, упозорава новинар Маринко Чулић, што 1941. године усташама на загребачком стадиону није успело раздвојити јеврејску и српску децу од хрватских вршњака, док се 2013. године такво, макар виртуелно раздвајање после Шимуновићевог усклика »За дом спремни!« – ипак догодило.[66]

Напади на медије који се супротстављају или упозоравају на усташтво: Ефекат »охлађивања«

Тешко је осујетити продирање усташтва у поре хрватског друштва данас, ако медији и стручна јавност ћуте. А они који не ћуте, најчешће активно учествују у потирању историјских чињеница за рачун величања усташа. Ту посебну пажњу треба поклонити прогону новинара који упозоравају на опасност оживљавања усташке идеогије и њених симбола. Они који су још почетком 90-их година прошлог века упозоравали на опасност екстремизма у Хрватској, систематски су ућуткивани још од заметака успостављања независности Републике Хрватске. Државни тужилац се, на пример, неколико пута током 1992. године позивао на члан 197 КЗ, у вези са чланом 75 за клевету државних званичника које су медији критиковали због њихових проусташких ставова. Члан 197 Казненог закона је био основ за гоњење новинарке Јасне Ткалец која је 3. јуна 1991. године објавила чланак у локалном карловачком листу »Нокат«.

Њен чланак не би објавио ниједан тиражнији лист (осим, можда, тада независне »Слободне Далмације«) због његове изузетне критичности према хрватском руководству, а посебно према његовој рехабилитацији усташке идеологије и прогону хрватских Срба. »Очито је да је свака нада у демократију заувек нестала«, писала је Јасна Ткалец, »баш као и нада у мирно решење /југословенске/ кризе, што још увек не значи да ће усташе и неоусташе превладати у хрватском народу. Једино Хрватско руководство жели да /нас/ увери у то и упути нас у том правцу«. Новинарка је упозоравала да је око 130 српских викендица у околини Задра уништено у »кристалној ноћи«, те да се разарају споменици у Далмацији. Ткалецова је уз то записала и да је »хиљаде Срба уклоњено са руководећих положаја, из школа, болница, фирми и установа, коначно ‘чишћење’ последњих комуниста и Срба«.

Суђење Јасни Ткалец на основу оптужби да је преносила лажне информације, одржано је 29. јуна 1993. године у Окружном суду у Загребу. Она је у своју одбрану истакла да су прозвани владини министри признали како успон усташке идеологије у Хрватској, тако и да се Срби неоправдано отпуштају с посла. Тврдила је даје министар унутрашњих послова Јосип Манолић навео две тенденције у власти – партизанску и усташку – а да је Живко Јузбашић, министар без портфеља, говорио о »кристалној ноћи против Срба у Задру«. Судија је осудио Јасну Ткалец упркос доказима које је у својој одбрани изнела; у пресуди је гласило да је крива по члану 197, а у образложењу пресуде пише да је она »имала намеру… да подстиче непријатељство« и да су »њене смишљене лажи« и »ратнохушкачка пропаганда« били »ширени ради узнемирења грађана«.[67]

Слична судбина је задесила и уреднике и новинаре који су на ХТВ-у објавили већ помињан, аутентичан снимак говора Стјепана Месића у Аустралији (где је јуна 1992. изјавио да је Хрватска »двапута победила« односно да  је »победила« и 10. априла, када је на Хитлеров рођендан створена НДХ). Одлуком уредништва Хрватске телевизије, уредници централног дневника и програма Данко Дружијанић и Горан Ротим суспендовани јер су пустили у етар 30-секундни снимак спорног говора Стјепана Месића од пре 14 година. Уредништво ХТВ-а је дошло до закључка да је у прилогу о спорним Месићевим изјавама начињено више пропуста, односно да је информација преузета некритички, да је непрофесионално обрађена и сензационалистички пласирана.[68] Новинари су кажњени уместо да буду похваљени за професионално поступање и новинарску одважност у истраживачком раду и тражењу истине.

О последицама таквих поступака и насталог стања можда најбоље сведочи пример новинара ХТВ Матија Вукшића, који је јуна 2008. године са усташком капом на глави »шпанцирао« Загребом, тако »изазивао« пролазнике и помоћу скривене камере тестирао каква је спремност јавности али и хрватске полиције да реагује на такву »појаву«. Његов труд се исказао узалудним. На крају, пошто баш нико није реаговао, био је присиљен да приђе двојици полицајаца испред Прве полицијске постаје на Зрињевцу како би га »уочили« из прве руке и – ухапсили. После три сата је пуштен на слободу уз прекршајну пријаву због »ремећење јавног реда и мира«. У пријави није ни поменуто ношење нити истицање фашистичких симбола. Напротив, уместо да кажњава оне које носе фашистичке симболе, Хрватска прогања оне који су се супротставили неофашистима. Полицијски инспектор Јосип Гашпарац је, на пример, суспендован у полицијској станици Чрномерец јер је желео да поднесе казнену пријаву против Марка Перковића Thompsona због истицања фашистичких симбола на загребачком концерту.[69]

Члан владајуће коалиције Јосип Фришчић је том приликом пркосно поручио да су »давно прошла времена кад се некога због ношења усташке капе требало проглашавати усташом«. Тадашњи министар полиције Берислав Рончевић је изјавио да ће се тек »стручном анализом утврдити има ли у понашању било које особе на (Thompsonovom) концерту елемената казненог дјела«, док је тадашња потпредседница хрватске владе Јадранка Косор подсетила како је »Влада на челу с премијером Санадером небројено пута недвосмислено осуђивала кокетирање с усташтвом«. Упркос декларативном изјашњавању потпредседнице хрватске владе против усташтва, све до пре три године нико осим новинара Матије Вукшића није приведен (а још мање кажњен) због истицања усташких симбола. Протеклих пар година је санкционисано само 13 случајева, иако је истицање усташких симбола и повик »Убиј, убиј Србина!« – у Хрватској учестала појава.

Уредништва односно уредници постижу застрашивање новинара (који критикују истицање усташких симбола или се супротстављају тихој подршци нетрпељивом односу према мањинама) путем неоснованих оптужбина рачун професионалног рада оних који на те појаве указују, или премештањем непоћудних, национално »недовољно освешћених« медијских посленика са послова које су обављали на друге, мање испостављене послове. То са собом носи »учинак хлађења« односно уноси у хрватско новинарство појаву самоцензуре. На ту појаву нису имуне ни државе са добром заштитом слободе говора и слободе штампе. Најбољи пример су САД, где новинари могу да се позивају на многа права, али упркос томе су и у Америци честе неосноване тужбе (тешке стотине хиљада долара, које против новинара или медија подижу познате јавне личности) већ постигле негативан ефекат на слободу јавне речи. Ево како је то описала Dona A. Demac у »Liberty Denied: »Иако је тренд аутоцензуре тешко измерити, нема сумње да је она јавност већ ускратила за важне вести и информацје. Већ пука претња тужбом због увреда, застрашила је многе представнике ‘четврте гране власти’ а атмосфера, која је тако створена, преместила је дискусију о контроверзним питањима из јавних форума – у суднице. Та ‘хладна’ клима на крају постиже једну врсту имунитета за снажне политичке фигуре. Заједнички резултат је парализирање слободне и отворене расправе«.[70]

Хрватски медији: За дом спремни?

Нешто слично се догодило и у Хрватској. Што нам може натукнути и одговор на питање зашто је усташтво у Хрватској поново тема и зашто Хрватска има озбиљних проблема приликом осигуравања заштите мањина, али и приликом испуњавања међународних обавеза које је преузела када је призната као држава.

Неоусташки испади и прогањање мањина у данашњој Хрватској су последица како великих пропуста у прошлости, тако и неодлучног одзива државних органа у сузбијању таквих екцеса. Хрватске власти усташтво и пропагирање симбола и праксе НДХ осуђују декларативно (иако у последње време ипак нешто одлучније)[71] дакле само наизглед, формално, али изостаје одлучна акција. Држава је допустила да се не санкционишу они који шире говор мржње у јавном простору, јер толерише истицање усташких симбола и парола а кажњава оне који покушавају то да спрече. Све то је последица и праксе захваљујући којој се ућуткују новинари који тако немају могућност да у јавном простору објаве прилоге који би приказали праву природу усташког режима.

Новинари, који су се у Хрватској окушали у критичким освртима на такве појаве – постали су мета коју не само непосредна околина него и држава годинама прогања не само тужбама, него и удаљавањем са радних места и другим шиканирањем. Посебан је проблем што јавне личности о свим побројаним појавама углавном ћуте. На прсте једне руке се могу набројати они који се усуде да »подигну глас у име савести«, док већина интелектуалаца и јавних личности промовисање усташтва не осуђује, него чак и (прећутно) одобрава.То је највидљивије и приликом правдања усташког поклича »За дом спремни!« (поклича који је за хиљаде Срба, Јевреја и других народа у НДХ значио смрт)– квази теоријама да се ради само о »старохрватском поздраву«.

Или, као што је то у (непотписаном!) тексту недавно записао портал Index.hr: »И тако долазимо до занимљивих закључака. Влада не толерира усташтво, али толерира људе који истичу усташке симболе. Влада не толерира говор мржње, али толерира људе који позивају на мржњу…Па ипак, упитајмо се још једном: Ако Влада каже да не толерира усташтво, зашто истицање усташких симбола не кажњава по закону?« [72]

То и слична питања би морали себи да поставе многи новинари у Хрватској, јер је очито да неприхватљиву употребу фашистичких поздрава, као и јавне позиве на гажење права мањина – у Хрватској отворено критикује тек скромна мањина медијских посленика. Чини се као да на том осетљивом подручју већина хрватских медија и новинара, уместо да следеу ниверзалне принципе Минхенске декларације и других кодекса новинарске професије, још увек поштују упутства хрватског Поглавника који је у Загребу 24. јула 1941. године, приликом сусрета са хрватским новинарима, рекао следеће:

»Молим вас и сигуран сам у вашу најодлучнију, вашу најспремнију и најздушнију сурадњу на великом дјелу изградње Хрватске Државе, на изградњи новог духа у ново вријеме, у новом поретку. Онако, као што сте до овог часа, знадем да ћете и напријед још више учинити, да наша Независна Држава Хрватска постане чврста заштита и трајна заштита цјелокупном хрватском народу, да она, скупа с вама, с велевлашћу тиском осигура заувијек осебујност хрватског народа и осебујност Независне Државе Хрватске, за коју смо били и бит ћемо увијек. ‘За Дом!’

–’Спремни!’, прихватили су једногласно присутни новинари«.[73]


[2]»Stožer počeo skupljati potpise za referendum protiv ćirilice«, 24sata.hr,17.11.2013, dostupno preko: http://www.24sata.hr/politika/stozer-poceo-skupljati-potpise-za-referendum-protiv-cirilice-341398

[3] »Stožer ipak organizirao posebnu kolonu, Milanović i Josipović odustali od obilaska Vukovara«, Tacno.net, 18.9.2013., više na: http://tacno.net/novosti/stozer-ipak-organizirao-posebnu-kolonu-milanovic-i-josipovic-odustali-od-obilaska-vukovara/

[4]»I opet skinuta ćirilična tabla u Vukovaru«, Vesti online, 9.2.2014, dostupno preko: http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/380807/I-opet-skinuta-cirilicna-tabla-u-Vukovaru

[5]»Slavko Goldstein: Hrvatsku će izbaciti iz EU nastavi li desnica s izgredima«, Novi List, 2.11.2013., dostupno preko: http://www.novilist.hr/Vijesti/Hrvatska/Slavko-Goldstein-Hrvatsku-ce-izbaciti-iz-EU-nastavi-li-desnica-s-izgredima

[7] Pupovac o Vukovaru: »Država ne može ustuknuti pred onima koji uništavaju državnu imovinu«, tportal.hr/HINA, 2.9.2013, dostupno preko: http://www.tportal.hr/vijesti/hrvatska/283628/Drzava-ne-moze-ustuknuti-pred-onima-koji-unistavaju-drzavnu-imovinu.html

[9] I.CJ. Reports, 1966., str. 313, South Africa Cases; citirano po B. Vukas, Pravila Međunarodnog prava o pravnom položaju gradišćanskih Hrvata u Austriji, Rasprave i gradivo, Ljubljana, 7-8, 1976., str. 60

[10] »Stožer uz pjesmu predao potpise za referendum o ćirilici«, Večernji list, 16.12.2013., dostupno preko: http://www.vecernji.hr/referendum-cirilica/stozer-632165-potpisa-za-referendum-o-cirilici-nosi-u-sabor-909338)

[11]Prema podacima hrvatskog Ministarstva uprave od 5. aprila 2013. godine, dostupno preko: http://www.uprava.hr/default.aspx?id=13807)

[12] »Ne sme u Brazil ni kao navijač: Šimuniću deset mečeva suspenzije i novčana kazna!«, Index.hr, 16.12.2013., dostupno preko: http://www.index.hr/indexforum/postovi/112813/ne-sme-u-brazil-ni-kao-navijac-simunicu-deset-meceva-suspenzije-i-novcana-kazna-/1

[13] »Peticiju organizovao Šimunićev advokat Davor Prtenjača: Više od 170 hiljada potpisa podrške Josipu Šimuniću!«, Blin magazin, 29.1.2014., dostupno na: http://www.banjalukain.com/sport/vise-od-170-hiljada-potpisa-podrske-josipu-simunicu

[14] »Salutiranje ‘za dom spremni!’, pozdrav koji nema nijednu i nikakvu drugu konotaciju osim ustaške – i koji je patriotski romantičan taman koliko i Nijemcima ‘zieg heil!’ – toliko se udomaćilo na Maksimiru da ga više i ne čujemo drukčije nego kao ‘skladno navijanje’ i ‘veličanstvenu atmosferu’. Na ustaštvo smo se, ukratko, lijepo navikli.“, Boris Dežulović, »Nije važan Šimunić. Što je s 30.000 ljudi koji su salutirali zajedno s njim?«, Jutarnji list, 20.11.2013., dostupno preko: http://www.jutarnji.hr/boris-dezulovic-10-heroja-i-jedan-glupan/1141171/

[15] »Šimunić: Ogorčen sam, nisam očekivao ovakvu kaznu«, Večernji list, 16.12.2013., dostupno preko: http://www.vecernji.hr/nogomet/simunic-ogorcen-sam-nisam-ocekivao-ovakvu-kaznu-909527

[16] »Nogomet se igrao i u NDH – treba ga zabraniti«, Dnevno.hr, 21.11.2013., dostupno preko: http://www.dnevno.hr/vijesti/komentari/105525-nogomet-se-igrao-i-u-ndh-treba-ga-zabraniti.html

[17] Dejvid Oven, Balkanska odiseja, Radio B92, Beograd, 1996., str. 100

[18] ABH: »Samo mrzitelji Hrvatske i Hrvata poistovjećuju ‘Za dom spremni’ s ustašama!’«, DnevnoHR, 22.11.2013., dostupno preko: http://dnevno.hr/vijesti/hrvatska/105611-abh-samo-mrzitelji-hrvatske-i-hrvata-poistovjecuju-za-dom-spremni-s-ustasama.html

[19] Ivo Josipović: »Zmija je oslabljena, ali je još uvijek tu«, Portal hrvatskoga kulturnog vijeća, 16.02.2012., dostupno preko:http://www.hkv.hr/vijesti/jugo-ostavtina/10656-ivo-josipovi-zmija-je-oslabljena-ali-je-jo-uvijek-tu.html

[20] »Hrvatskoj prijeti fašizacija od Josipovića i Milanovića«, Hrvatski fokus, 17.1.2014., dostupno preko: http://www.hrvatski-fokus.hr/index.php/feljtoni/9642-hrvatska-danas-u-srcima-hrvata-ne-zivi-ustaska-zmija-1

[21] »Fifa nad Hrvata Šimunića«, Slovenske novice, 22.11.2013., dostupno preko: http://www.slovenskenovice.si/sport/nogomet/fifa-nad-hrvata-simunica

[22] »To nije ustaški pozdrav, domaći špijuni natovarili su Šimuniću kaznu!«, Večernji list, 17.12.2013., dostupno preko: http://www.vecernji.hr/nogomet/to-nije-ustaski-pozdrav-domaci-spijuni-natovarili-su-simunicu-kaznu-909702

[23] »Postupak protiv Hajduka zbog ‘Ajmo ustaše’«, Aljazeera Balkans, 27.11.2013., dostupno preko: http://balkans.aljazeera.net/vijesti/postupak-protiv-hajduka-zbog-ajmo-ustase

[24] »Hrvatska podijeljena oko Šimunića«, Aljazeera Balkans, 26.11.2013., dostupno preko: http://balkans.aljazeera.net/vijesti/hrvatska-podijeljena-oko-simunica

[25] »SAD šokiran i razočaran Šimunićevim ustaškim skandiranjem«, Novi list, 26.11.2013., dostupno preko:http://www.novilist.hr/Sport/Nogomet/SAD-sokiran-i-razocaran-Simunicevim-ustaskim-skandiranjem

[26] Goldstein je tim povodom dao sledeću izjavu: »Osjećao sam sumnjičavost, rezervu i oprez, i to zbog NDH. Valja imati na umu da je Hrvatska zbog NDH još uvijek pod lupom. Kod dijela mjerodavnih ljudi, koji imaju jak utjecaj na formiranje javnog mišljenja, postoji uvjerenje da preveliki dio hrvatskog javnog života nije adekvatno raščistio svoj odnos prema ustaškoj NDH. Svaki incident, poput ovih aktualnih, koji izazove takvu sumnju, za Hrvatsku je krajnje neugodan i štetan. To pogubno kvari viđenje o Hrvatskoj, reputaciju Hrvatske. Ta mi je sumnjičavost razumljiva, jer relevantni povjesničari smatraju općeprihvaćenim da je NDH bila najvjerniji satelit nacističkog Trećega Reicha, a ustaška ideologija i praksa najbliža Hitlerovom SS-u.«Slavko Goldstein,»Hrvatsku će izbaciti iz EU nastavi li desnica s izgredima«, Novi List, 2.12.2013., dostupno preko: http://www.novilist.hr/Vijesti/Hrvatska/Slavko-Goldstein-Hrvatsku-ce-izbaciti-iz-EU-nastavi-li-desnica-s-izgredima

[27] »Šimunić je platio ceh za sve naše nepodopštine«, Objektiv, 17.12.2013., dostupno preko: http://objektivhr.com/index.php/kolumne/86-kolumna-marin-sarec/2317-simuni-je-platio-ceh-za-sve-nase-nepodopstine

[28] Hrvatski branik: »Tumačenje Ustaškog pozdrava za Ustaške junake«, Politika plus, 21.11.2013., dostupno preko: http://www.politikaplus.com/novost/91797/

[29] 1941. Godina koja se vraća, Slavko Goldstein, Novi Liber, 2007., str. 317

[30] Publikacija »Ustaša govori!«, Hrvatska državna tiskara, Zagreb, 1941., str. 8

[31] »Veliki govor Poglavnika dr. Ante Pavelića, održan na Markovom trgu u Zagrebu 21. svibnja 1941«, Poglavnik govori, Ured za promičbu glavnog Ustaškog stana, Tiskara matice hrvatskih akademičara u Zagrebu, Zagreb, 1941., str. 18-25

[32] »Pozdrav ‘Za dom spremni’ ekvivalent je nacističkom ‘Sieg Heil!«, Večernji list, 22.11.2013, dostupno preko: http://www.vecernji.hr/hrvatska/ustaski-za-dom-spremni-je-ekvivalent-nacistickom-sieg-heil-904408

[33] »Zbog ‘Za dom spremni’ dosad podignuto 13 prekršajnih prijava«, Večernji list, 22.11.2013., dostupno preko: http://www.vecernji.hr/hrvatska/zbog-za-dom-spremni-dosad-podignuto-13-prekrsajnih-prijava-904498

[34]»‘Za dom spremni’ je isto što i ‘Sieg Heil’!«, Danas.hr, 9.1.2012., dostupno preko: http://danas.net.hr/crna-kronika/za-dom-spremni-je-isto-sto-i-sieg-heil

[35] Reakcije »Puhovski: ‘Za dom’ spremni je ustaški pozdrav! Čičak: Sutkinji nije mjesto u sudstvu!«, Politika plus, 9.1.2012., dostupno preko: http://www.politikaplus.com/novost/49127/puhovski-za-dom-spremni-je-ustaski-pozdrav-cicak-sutkinji-nije-mjesto-u-sudstvu

[36] Reakcije »Letica: Presuda nije loša jer potiče na slobodu izražavanja i govora«, Politika plus, 9.1.2012., dostupno preko: http://www.politikaplus.com/novost/49127/puhovski-za-dom-spremni-je-ustaski-pozdrav-cicak-sutkinji-nije-mjesto-u-sudstvu

[37]»Šimunićev ustaški pozdrav tema i u Saboru: ‘Hrvatsko je društvo bolesno’«, Index.hr, 27.11.2013., dostupno preko: http://www.index.hr/vijesti/clanak/simunicev-ustaski-pozdrav-tema-i-u-saboru-hrvatsko-je-drustvo-bolesno/713643.aspx

[38] »NDH nije bila samo puka ‘kvislinška tvorevina’ i ‘fašistički zločin’, već izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda za svojom samostalnom državom«, Hrvatski fokus, 21. novembar 2010., dostupno preko: http://www.hrvatski-fokus.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=1556:prije-dvadeset-godina-ivica-raan-hdz-je-stranka-opasnih-namjera-10&catid=22:feljtoni&Itemid=46

[39] »1941.Godina koja se vraća«, Slavko Goldstein, Novi Liber, Zagreb, 2007., str. 373

[40] »Misterija zlata koje su ustaše oduzele od Srba i Jevreja«, Vesti online, 9.2.2014., dostupno preko: http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/380808/Misterija-zlata-koje-su-ustase-oduzele-od-Srba-i-Jevreja

[41] Susan L. Woodward, »Balkan Tragedy«, The Brookings Institution, Washington, 1995., str. 229

[42] Živorad Kovačević, Amerika i raspad Jugoslavije, IP Filip Višnjić/Fakultet poliitčkih nauka, Beograd, 2007, str. 204

[43] Živorad Kovačević, »Amerika i raspad Jugoslavije«, IP Filip Višnjić/Fakultet političkih nauka, Beograd, 2007, str. 204

[45] Miša Gleni, »Balkan 1804-1999«, Samizdat B92, Beograd, 1999.,str. 329

[46] »Boljkovac: Ustaštvo i dalje živi u Hrvatskoj«, Glas Istre, 6.1.2014., dostupno preko: http://www.glasistre.hr/vijesti/hrvatska/boljkovac-ustastvo-i-dalje-zivi-u-hrvatskoj-436319

[47]U ustaškoj propagandnoj brošuri »Ustaša govori!« o sličnoj sudbini Slovenije i Srbije svedoči i ovaj pasus: »Dok je Srbija potpuno uništena i razorena, dok je sloboda srpskog naroda i na najmanju mjeru svedena, ne kao država nego kao neprijateljska zemlja, dok je slovenska zemlja razdeljena, dotle je naša hrvatska domovina uzvišena na najveći stupanj što ga jedna zemlja može imati, ona je proglašena i priznata kao nezavisna država… Srbi i Slovenci vodili su protuhrvatsku politiku, radili su o glavi cijelom hrvatskom narodu… Nu Hrvatska ustaška borba spasila je od propasti hrvatski narod i hrvatsku zemlju. Da toga nije bilo, Hrvatska bi danas bila nesretna ruševina stvarna i politička, kao što su to Srbija i Slovenija, čija je sudbina za duge vjekove zapečaćena a čiji će narodi pod teškom sudbinom teško stradati, jer su ih njihovi vodje upropastili.«, brošura »Ustaša govori!«, Hrvatska državna tiskara, Zagreb, 1941., str. 5

[48] »Hrvaška: Gre za škandalozno obtožbo«, 24ur, 24.01.2009., dostupno preko: http://www.24ur.com/novice/svet/hrvaska-gre-za-skandalozno-obtozbo.html

[49] Karl Bilt, »Zadatak mir«, Radio B92, Beograd, 1999., str. 24-25.

[50] Samuel P. Huntington, »The Clash of Civilizations«, Simon & Shuster, New York, 1996., str. 261.

[51] »1941.Godina koja se vraća«, Slavko Goldstein, Novi Liber, Zagreb, 2007., str. 120

[52] Miša Gleni, »Balkan 1804-1999«, Samizdat B92, Beograd, 1999.,  str.345

[53] Ustaška vojnica: Vojni ogranak Ustaškog pokreta, aktivna na prostoru NDH tokom Drugog svetskog rata; iako je nastala kao ustaška stranačka vojska, Ustaška vojnica kasnije je postala regularni dio oružanih snaga NDH.;1944. je zajedno sa Hrvatskim domobranstvom ujedinjena u Hrvatske oružane snage. Više na: http://hr.wikipedia.org/wiki/Usta%C5%A1ka_vojnica)

[55]»1941.Godina koja se vraća«, Slavko Goldstein, Novi Liber, Zagreb, 2007., str. 91

[56] »1941.Godina koja se vraća«, Slavko Goldstein, Novi Liber, Zagreb, 2007., str. 278

[57] Jutarnji list, Milijuni za vojnike NDH, 21.10.2013., dostupno preko: http://www.h-alter.org/vijesti/hrvatska/milijuni-za-vojnike-ndh

[58] Ustav Republike Hrvatske, Narodne novine, dostupno preko: http://narodne-novine.nn.hr/clanci/sluzbeni/232289.html

[59] »Ovo je čovek koji na hrvatskoj Vikipediji promoviše ustaše«, Kurir, 13.09.2013.

[60] »ULOGA USTAŠE U HRVATSKOJ TERMINOLOGIJI«, portal Kamenjar.com, 1.12.2013, dostupno preko: http://kamenjar.com/uloga-ustase-u-hrvatskoj-terminologiji/

[61] Ili, kao što piše na stranici »Hrvatske čiste stranke prava«: »Jer da nije bilo NDH i njezinih oružanih postrojbi, danas na ovim prostorima zasigurno ne bi bilo hrvatskog naroda kao samosvojnog čimbenika, budući da je Draža Mihailović kao vođa zločinačkog četničkog pokreta i ministar vojske izbjegličke jugoslavenske Vlade planirao u suradnji s Mussolinijevim fašistima istrijebiti Hrvate iz Herceg-Bosne, Like i Dalmacije, što bi se zasigurno i dogodilo da se tome nisu suprotstavile oružane postrojbe NDH s ustaškom kapom.« Objavljeno 25.5.2011, dostupno preko: http://hcsp.hr/%c2%a8ustase-zapravo-nikom-ne-smetaju%c2%a8

[62]„Hrvatska nije bila totalitarna, a žrtve u Jasenovcu pobili su partizani“, Jutarnji list, 10.09.2013., dostupno preko: http://www.jutarnji.hr/radikalni-desnicari-preuzeli-uredivanje-hr-wikipedije–ndh-nije-svjesno-bila-totalitarna–a-antifasizam-se-bori-protiv-svih-sloboda-/1125398/

[63] Država financira: „Za dom spremni!“, H-Alter, 14.01.2014., dostupno preko: http://www.h-alter.org/vijesti/hrvatska/drzava-financira-za-dom-spremni

[65] Jurčević: »Komunisti počinili 89 posto zločina, ustaše 0,13«, Tportal.hr, 30.5.2012, dostupno preko: http://www.tportal.hr/vijesti/hrvatska/196958/Komunisticke-vlasti-pocinile-89-posto-zlocina-NDH-0-13.html

[66] ili, kako primećuje Marinko Čulić: »Ovaj put nije bilo nikoga da pruži otpor i cijeli je događaj protekao u znaku velike zamjene uloga. Oni koji su u NDH razdvajali i sortirali srednjoškolce po krvnim zrncima danas su heroji, a oni koje se na taj način segregiralo, etnički su otpad koji ništa bolje nije ni zaslužio. To je onda dobilo odraz i izvan maksimirskog stadiona, jer su osude Šimunićevog performansa bile nesrazmjerno male, a nogometne i druge sportske organizacije čak se i otvoreno sprdaju s očekivanjima da poduzmu oštre kaznene mjere. Očito im je draže da to obavi FIFA, kao desetljeće-dva unatrag, kada se radije ‘ponosno’ podnosilo međunarodne batine nego svojom voljom mijenjalo politiku prema Srbima i ostalim manjinama. Ali to nije najgore u ovoj priči, jer ona zrcali i ukupni saldo hrvatske države nakon dvadesetak godina postojanja. Kada je Tuđman došao na vlast, mnogo toga je obećao, kapitalistički ekonomski prosperitet, političke slobode,…, a samo je jedno odmah ostvareno – pravo na mržnju prema Srbima i drugim manjinama. I sada, kada je jasno da je od obećanog malo ili nimalo ispunjeno i da je Hrvatska neuspješna zemlja, ta mržnja, to jedino što je ostvareno, buja kao nadomjestak za sve ostalo.« Marinko Čulić, »Povratak ustaša«, Peščanik, 3.12.2013., dostupno preko: http://pescanik.net/2013/12/povratak-ustasa/

[67] Mark Thompson, »Proizvodnja rata, Mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini«, Medija centar, B92, Beograd, maj 1995., str.142
[68] MEDIA-CROATIA: »Journalists Suspended over Some Old Quotes«, Vesna Perić Zimonjić, 12.12.2006, dostupno preko: http://www.slobodan-milosevic.org/news/ips121206.htm
[69] »Tolerira li vlada ustaštvo?«, portal Index.hr, 13.06.2008., dostupno preko: http://www.index.hr/vijesti/clanak/tolerira-li-vlada-ustastvo/390893.aspx
[70] Donna A. Demac, »Liberty Denied, The Current Rise of Censorship in America«, PEN American Center, New York, 1988., str. 24
[71]„Milanović: Do osnivanja NDH u Europi nije bilo masovnih egzekucija“, Večernji list, 27.01.2014., dostupno preko: http://www.vecernji.hr/hrvatska/milanovic-u-govoru-kritizirao-crkvu-zbog-izostanka-biskupa-917466
[72] bidem.
[73]»Poglavnikove riječi hrvatskim novinarima«, iz brošure »Poglavnik govori«, Ured za promičbu Glavnog Ustaškog Stana, Tiskara matice Hrvatskih Akademičara u Zagrebu, Zagreb, 1941., str. 61


2 replies »