Бранко Гајић

ЧИКА БРАНКО: ДА ЛИ ЋУ УОПШТЕ ИЗАЋИ И ЗА КОГА ЋУ ГЛАСАТИ?


Избори 2014. године и предизборна ћутња

СТАВ: ДА ЛИ ЋУ УОПШТЕ ИЗАЋИ И ЗА КОГА ЋУ ГЛАСАТИ?

BRANKO GAJIC

Млитава нека изборна кампања. Никада тиша. Шта је сад то? Нека игранка сигурно стоји. Сазнаћемо када све прође.

Понуда недокуцана. И то ћемо размрсити када не будемо могли назад.

Међутим, избори и изборна листа су реалност. Ако то неко не поквари као 2000. године…

Знам ја да сам ситан и неважан и да је мој глас још ситнији али је он за моју савест много важан. Вреднији од било којег тајкунског капитала. Зато пратим, не онако како сам раније пратио. Ионако никада мој није добио изборе. По томе сам знао да сам на добром путу. Један од мојих кандидата, проф др Грујић је сада пензионер и пише писма које нико не чита и пише тужбе које нико не разматра… Међутим, 2000. године су ме навукли као младог мајмуна и по први пут су „моји“ добили. И по томе сам знао да сам укакио мотку. Немогуће да моји добију…

Сада сам, као искуснији, али се опет много пресабирам. Гледам из свих углова. И знам да моји неће добити изборе. Питање је да ли ће проћи и цензус…

ИЗАЋИ ИЛИ НЕ ИЗАЋИ, ПИТАЊЕ ЈЕ САД

Изашао, не изашао, трамваји пролазе па пролазе… Ушао не ушао, они иду својим колосеком.

Па да ли је баш тако? Излазим. Ускачем, па куд стигнемо да стигнемо. Можда ћу до избора изабрати најбољу варијанту и мало утицати на смер и правац кретања тог трамваја. Трамвај својих или туђих жеља?  Туђих, наравно. Само за тренутак. Стрпљиво чекам своју прилику. Ако је уопште дочекам…

ПОНУДА АПСТРАКТНА А ЖИВОТ КОНКРЕТАН

Читам предизборне слогане. Све блесавији од блесавијег. Чиста апстракција у којој се ни најшашавији филозофи и песници не могу снаћи. А живот много конкретан. Практично, нико ништа не нуди а хоће много: ВЛАСТ.

„ИМА ЛЕБА НЕМА МАСТИ. ИМА МАСТИ НЕМА ЛЕБА“

А и када мало дубље разгрнемо,  понеко је „убо“ неко питање а по осталим фалшира. Нико нема програм који јасно и гласно одговара на три битна питања: национално и државно, економско и социјално-класно.  „Има леба, нема масти. Има масти нема леба.“

ИЛИ ЋЕМО ДА СЕ ЋЕРАМО ИЛИ ДА ИДЕМО НАПРЕД

Сви су нас до сада преварили. Као, уосталом, и наше старе од увођења парламентарне демократије до данас. Класична политика трчи почасни круг ка музеју старина, где ће бити закуцана на стуб срама. Међутим, њене алтернативе још нема. Уколико је не измисли и не пласира Велики Брат? Једини он има тим експерата, труст мозгова, праву, правцату социо лабораторију…

А оно ново што се представља као ново је само персонално ново и истим гласом пева као и оно старо и још буди авети братоубилачког рата.  Да зауставимо трамвај и поћерамо се опет? А шта са онима који неће да се ћерају са својим ближњим, својим комшијом?

И шта сад?

Две су или три опције по том  питању. Они који су ме најмање преварили, односно који су се највише држали предизборних обећања, они који су само обећавали или ови нови. Или они који су толерантни или ова два која би се још ћерала? Или ћемо да се ћерамо или да идемо напред?

ОКУПАЦИЈА ИЛИ СЛОБОДА

Јасно је да смо под тоталном окупацијом и да је сам легитимитет избора проблематичан.

На моју велику несрећу, ја нисам национална мањина која би да се припоји стварној или лажној матици јер из УЖАС-а нема даље а на небо ми се још не лети и морам се окренути на страну која заговара слободу, државни и национални суверенитет. Не долази у обзир да издам своје претке и осрамотим своје потомке. Ваљда је то питање свих питања.

Сигурно је да се сва релевантна питања једног политичког програма могу упаковати у један конзистентан систем у коме је ово питање примарно и питање које на окупу држи сва остала питања.

Дакле, на талону су све патриотске опције.  Али, питање је да ли се национална слобода маже по хлебу.  И зато морамо погледати још неке делове понуда са патриотским предзнаком.

ЈЕДАН ХЛЕБ ЗА СВЕ ИЛИ ЗА СВАКОГ ПО ЈЕДАН ХЛЕБ

Читам економске делове програма и то ми не личи на оно што сам некада учио или читао, о чему причају наши истакнути економисти Комазец, Зец и други. Више ми то личи на ловачко-риболовачке приче у кафани и вашарске рекламе. Дају се одговори на нека парцијална питања (порези, запошљавање, динар и др.) уместо да се удари у срж: бруто домаћи производ и потрошачка корпа, са квантификацијама. Сви би власт али нико се не изјашњава шта је циљ, да се произведе један хлеб за све или за сваког по један хлеб.

Дилетантизам. И још би свако да удене неки свој лични или ускогрупни интерес.

И опет пролазе са натегнутом задовољавајућом оценом, једва микроскопски видљивом шестицом  она два или три на патриотској страни.

ИЗБОР ИЗМЕЂУ УМЕРЕНЕ ИЛИ УЛТРА  ДЕСНИЦЕ

Јасно је да је наше друштво тако структуирано да нема златне средине, да постоји само огромна већина сиромашних и незнатна мањина богатих,  да нема класичне радничке класе јер сви смо, побогу, „запослени“, да су са наше политичке сцене протеране леве идеолошке оријентације са етикетом „комуњаре“ и празном конзервом окаченом о реп и да су на политичкој сцени остали лажна левица и стварна десница. Класног и идеолошког центра нема. Маса сиромашних нема своју политичку организацију.

Права слика Америке и Запада. Политичка класа, где поред политичке елите убрајам и тајкуне и њихов менаџмент, не може да контролише своју мржњу према сиротињи, према радницима, према свету рада, сведоцима крађе и празилука који им још увек вири из задњице. Радник је проглашен за кривца свог друштвеног краха. Маса је без посла а ово мало што ради је бедно плаћено, под психичким терором, понижено и презрено. И то им још није довољно. Хоће да мењају Закон о раду и да раднике претворе у нове робове, не животиње које говоре, већ животиње могу али не смеју да говоре. Да вежу коња где им газда каже и када је апсолутно јасно да треба везати газду а не коња.

Додуше, један од те тројице каже да је против мењања Закона о раду, други говори о поштовању свачијег рада, док трећи мудро ћути. Нико од њих не помиње достојанство рада…

За њих постоји само поларност: предузетник и најамник.  Да ли је исто једном дати 100.000 евра да би запослио 10 радника или десеторици дати по 10.000 евра да се индивидуално или удружено самозапосле… Није. Али, ми смо на десној опцији…

Дакле, по овом социјално-класном питању нико не пролази. У крајњем случају један, евентуално двојица.

А сељак?

На њему се наставља историјска редаљка. Како ко дође на власт, одмах јаше на сељака. Шта ће мученик? Капут уложи а једва извуче рукав. Неко лежи потрбушке и рачуна како да га опељеши у време жетве и сетве. Стара фора, али се нон стоп упражњава. Задње резерве су давно извађене из сламарице а кредити неповољни… Јесте сељаку мало лакнуло када је један од те тројице био на власти, али му коалициони партнери наместише игранку а сваки сељак плати ту игранку са 50 евра по утовљеном свињчету… Како иду ствари, сељак ће продавати земљу да би платио порез на некретнине, пензијско-инвалидско и здравствено осигурање, вратио кредите подигнуте за сетву. У том надмудриовању са временом  сељак је некако излазио  на крај. Али, ове небеске прилике не може нико да предвиди… А тек ова олигархија… Циљ им је да се ситни сељак разбаштини, постане тиква без корена, пролетер без посла, роб. Чак су и патриоте заборавиле да је накада постојао земљишни минимум који се није могао узети. Јесте. Али се тада у Србији није искристалисала капиталистичка класа какву сада имамо и која има неколико својих политичких странака, већином под скутом западних моћника …

КЊИГА СЕ СВЕЛА НА ДВА ДО ТРИ СЛОВА

Национално и државно питање је примарно и морамо њега следити.

Остало не улива наду обичном човеку, маси. Маса опет мора гласати мањину и њене странке.

Књига се свела на два до три кандидата.

А када се ослободимо окупације, онда ћемо ићи на решење економског а затим социјално-класног питања.

Ја сам дотле стигао а ви?

До недеље сузимо круг на једног кандидата и не дозволимо да од куће до бирачког места неко утиче на нас. Ни на који начин.

Бранко Гајић, ФБР аутор

Напомена: Мишљење аутора не мора да се подудара са ставом редакције.

5 replies »

  1. Ја одавно знам да решење није у избору, већ одлуци да се недвосмислено утера страх у власти. Да народ постане свестан и јак ауторитет властима тако што ће најпре личну одговорност схватити озбиљно, а не заобилазити је у циљу заштите свог некаквог комфора, и онда за све што не ваља у Србији кривити искључиво власт. Власт и то било која не може бити другачија када је однос народа према свакој власти исти. Најпре народ мора искрено престати веровати у фантазију у коју је до сада веровао, а то је да политичари само могу у ред довести Србију. Па ако то народ не жели, и не буни се превише, онда ту нико и ниједан политичар није моћан, али је моћан да ту изражену пасивност са друге стране злоупотреби. И ту долазимо до проблема.

    Ја сам таксиста у Новом Саду. И као таксиста 12 сати имам прилику гледати људе и њихове изразе на лицима. Оно што ја видим код странке и пролазнике у задње време је нешто страшно. Међутим када возим странце, и када са њима разговарам за кратко време кроз разговор успевам створити један непристрасан угао гледишта из којег јасно видим да са нама као народу нешто дефинитивно није у реду. Закључио сам тако, да је све ово код нас заправо традиција произишла из недостатка оне друге традиције у којој би земља на дуже стазе уређено функционисала. Та традиција Србији фали. У томе је проблем. То уређење мора народ да жели и ствара, а не да му политичари то намећу.

    Дакле, гласали или не, исто нам се пише ако то не укључује оно најбитније код нас, а то је да почнемо коренито да мењамо навике, и престанемо водити неку своју светску политику зачињеном разним теоријама завере, које заправо многима служе као утеха кроз то што себе сматрају жртвом начина на који модеран и успешан свет функционише. Што је наравно чист апсурд и лудило. Чинити то уместо хватајући корак са временом је оно што нас доводи ту где јесмо. Тачније нисмо ни мрднули нигде. Већ само циклично кукамо.

    Свиђа ми се

  2. Слогане би требало сачувати за будућа нека проучавања, а могла би настати и нека књига којим слоганима су поједине странке наступале од избора до избора. Имали би ту посла психолози, а, богме, и други којекакви стручњаци…

    Свиђа ми се

  3. Поштована Слађана, на талону је то што је на изборној листи. Имате још времена да извагате на апотекарску вагу.
    Не бих Вам саветовао дас се осећате тако како сте описали. Главу горе!
    А када је у питању поробљавање, то је домино ефекат. Поробљивач је прво поробио (корумпширао и/иули уценио) оне који су на власти а они поробљавају нас…
    Никада не бих био на њиховом месту. Провео сам много времена по архивима и бележећи казивања старих људи и том приликом запазио нешто као законитост. Многим богаташима и поповима из XIX века се оџак угасио и семе затрло…
    Живимо од свог рада. Само на једном вишем материјалном и културном нивоу. Тежимо сваковрсном благостању. Наравно, прва вредност је СЛОБОДА.

    Свиђа ми се

  4. Врло бих радо, само када бих знала за кога да гласам и због чега уопште да бирам чији роб желим да постанем.Роб је роб зар не.-Од када он има право гласа?И успут онако, само да прокоментаришем да се псеће говно осећа боље него ја, а знате зашто? Не због скотова на власти већ због мојих сународника који нису власт и њиховог кукавичлука типа дај да пљунем онога ко ми каже истину а не онога ко ме поробио и свео на ниво нижи од животиње.Гладним очим гледамо у њих и маштамо да будемо паразити на њиховом месту а не да пробамо да будемо баш у инат бољи и другачији и праведнији.

    Liked by 2 people