Љиљана Булатовић-Медић

На „часу истине“ са Љиљаном Булатовић Медић – представљање књиге „Српски генерал Младић“ у Кикинди


 …

“ЧУЈТЕ СРБИ, ЧУВАЈТЕ СЕ СЕБЕ”

(ово нам је Срби,  поручио велики светски хуманиста,
антрополог и пацифиста Др Рудолф Арчибалд Рајс)

Rajo

Драгоје-Рајо Кујовић

Давне поратне, послије оног Великог рата, неке године опоменуо нас је Срби моји, то је онај швајцарски антрополог који је не само “опоменуо свијет” о екуменској трагедији једног народа, српског народа о звјерствима аустроугарско-хрватских људождера у Мачви, и нас, мало касније опоменуо, “чувајте се себе”! А имао је пуно право да нас овако опомене, јер је живио међу нама и одлично нас познавао.

И ништа, моји Срби, од овог не бих написао и писао, па ни у мом уваженом ФБ Репортеру, да се у све није, ничим изазвана, “умијешала” једна Наталија Љвовна из Томска, једна руска Сибирјашка, једна од многих из руског народа који нас и воле и својатају и с нама саосјећају.

А ево и зашто, моји Срби…

Када, не прочитасмо и не извукосмо поуку из поменуте поруке и не послушасмо Алчибарда Рајса, зар, кад моји Срби, никад и нико не потражи одсјечену и срамно окупатору и освајачу подарену лобању Кара-Ђорђија Петровића, кад моји Срби, с толико дипломираних и недипломираних историчара и научника никад не “дефинисасмо” шта је било “турско ропство” а шта “швапска окупација”, или, никад не пописасмо колико стварно погибе Срба у Првом рату или бар у Јасеновцу, а зар ћете послушати Раја Кујовића, једног од ваших, једног од Вас, Срби…

Не Срби моји, знам ја нас, никога ми не слушамо па ни себе, а поготову не неког од наших! По свему судећи, наша девиза је, моји Срби, “е сад нећу ни како ја оћу”!

Али нека, подговорен, опоменућу нас и ја, прво оним, када је на митингу у Београду “извиждан” његова светост, па оним кад сами киднаповасмо Слободана, ваљда због имена јер Империја зла не воли Слободне и Слободане… па оним кад је на данашњи дан (11. марта) 2006. убијен у бриселском казамату… па оним у Метохији, када је први пут послије Другог свјетског рата њемачки окупатор с “тевтонском” мржњом у “жутој лади” убио неког, ето убио је два Србина, опоменућу нас на оно у Братунцу а и тамошња гробља нас на то опомињу… па када смо сами хапсили генерала Веселина, само зато што је био официр од части, или генерала Ратимира, можда и њега због официрске части или имена… и многим другим, ево опоменућу нас!

Слободно реци, ти који читаш ове редове, да ми је душа залутала негдје у српској историји, да сам се погубио у времену и простору, слободно, имаш право на то и да се не наљутим. Али ја ћу остати иза тог да “Вино мути мисли, парфем снове а страх мути достојанство”…

Да, с разлогом и оволико жучи и оваква јеткост, моји Срби! С разлогом, јер одраније прижељкивани дан да чујемо “живу ријеч” познатог и признатог писца, новинара и публицисте Љиљане Булатовић-Медић, да чујемо истину о виђеном, доживљеном и у њеним књигама за будућност написаном о патњи Срба у својој и на својој земљи… о прогону оних који чуваше официрску част и свој народ… С разлогом јеткост јер да то чујемо у Кикинди било је скопчано с толико сметњи и неразумијевања да је и оволика јеткост мало!

9

А онда, када се и “нашло” мјесто под сунцем да се за 8. Март, Дан жена, у свечаној сали Музеја у Кикинди окупе три узвишене даме, Њена светост Истина, Њено величанство Књига и „као штик оштро перо”, Љиљана Булатовић-Медић, било нас је скроман број.

Скроман број оних који су хтјели да чују истину, или да кажем као сујетно правдање, били су само они који су ту и требали да буду.

Уз свесрдну добродошлицу на почетку скупа речено је неколико реченица о Љиљани Булатовић-Медић, као биографске одреднице, у којима је наглашено: “…Љиљана је изданак горштачког Морачко-Ровачког рода, из краја који некада бијаше и Источна Ерцеговина, и Брда и Црногорска Брда, али у том крају је Смаил-ага био само једно пријеподне, а многи окупатори никад нијесу стигли тамо нити као пријатељи нити као непријатељи.

Да, Љиљана је из краја у коме је основна девиза живљења “Све за главу, а за образ и главу”.

Потом, речено је да је њена истинољубивост “стварала” јој и поборнике и пријатеље али и ине и другачије па и међу цеховским колегама. Речено је, и то гласно, да је Љиљанино писање било “отворени прозор” према Русији и руском народу, бар толико да наша Истина не погине.

Нијесу набрајане ни књиге ни награде, јер и једне и друге су бројне да за то времена није било. Али јесте, и за то је морало бити времена, прочитана порука наших руских пријатеља који су три или пет или више временских зона далеко од нас а те вечери су били с нама.

Велики је то знак. Русија није ни “велики ни мали брат”, нити “брат заштитник”, Русија је народ, исти као ми и од истог рода и генетског материјала, и исто правдољубив и истинољубив. Народ који зна Слободе цијену! Али само с једном малом разликом – своје хероје не предаје и своју историју памти.

А ми, који смо те вечери били на “Часу истине” у Свечаној сали Музеја у Кикинди, чули смо и много тога што нијесмо ни знали, од Љиљане Булатовић-Медић, аутора тих многобројних књига које су биле ту пред нама. Чули смо много шта, што се данас у Србији ријетко чује о генералу Ратомиру Младићу, и од Љиљане, и од Раткових сабораца, од генерала Петра Шкрбића, пуковника Војина Убипарипа, пуковника Лаловића, па и од обичних Раткових војника, фронтоваца.

Чули смо много истине о унапријед и без суда осуђеном српском витезу, кроз чију осуду се суди цијелом српском народу… а ја послије свега остао у недоумици у каквом то свијету живим и у какву то Европу журим!? Али и у чврстом увјерењу да је  Др Рајс с правом нам упутио поруку и упозорење: “Чујте Срби, чувајте се себе”!

***

О ЉИЉАНИ БУЛАТОВИЋ- МЕДИЋ

(Биографски подаци прочитани на почетку скупа, Драгоје-Рајо Кујовић)

Окупила нас је ове дивне осмомартовске вечери “Њено величанство” књига Али о Њеном величанству, о књизи, говориће сам аутор, говориће уважени гости а и Ви, а мени допустите да само са неколико биографских одредница кажем ко је аутор ових али и многих раније написаних и објављених књига, многих чланака и фељтона.

С нама је вечерас аутор, дама, која у овим књигама записа и за будућност остави поруке и записано оно шта се то стварно догоди на овом простору с људима тог простора у једном, ипак опскурном, времену. С нама је ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ-МЕДИЋ рођена Дрљевић.

Љиљана је изданак оног горштачког Ровачко-Морачког рода, из краја који некад бијаше и Источна Ерцеговина, и Брда и Црногорска Брда, али у том крају је Смаил-ага био само једно пријеподне, а многи окупатори никад нијесу стигли ни као пријатељи нити као непријатељи. Да, Љиља је из краја у коме је основна девиза  живљења “Све за главу а за образ и главу”.

И како то обично бива, у крају који је у свему оскудијевао осим у људима и људскости, није било “великих школа” зато су многи па и Љиља ишли даље од родног Томашева, далеко од родног огњишта да би се школовали и да би постали неко на ползу роду.

Имаде срећу, а генетски материјал је носила, па се школова и израсте у оног ко може и ко хоће да уздигне духовну страну црногорског живљења. И то јој је ишло од руке, и била је и успјешна и креативна и авангардна.

А онда једног лијепог дана, сада већ давне 1975. године, ничим изазвана остави се Љиља политике и културне политике и удобних директорских фотеља, и планова и биланса… и крупним корацима се врати својој највећој љубави, писању и новинарству.

У том страшном вртлогу новинарства, трагања за истином и писања истине, у том вртлогу бура и олуја наших а на овој Балканској вјетрометини коју за домовину признаје, Љиљана је и данас на тој адреси.

Нијесте ваљда очекивали од мене да набрајам све новине и новинске куће и све телевизије и радијске куће за које је Љиљана радила и писала.

Не очекујте да набрајам репортаже које је све написала или снимила, ја то не могу и не знам. Али једно ипак хоћу, морам поменути то, Љиљана је осим многих, дописник московског листа “Опшћаја газета” и то је у једном времену, а по свему судећи и данас тај одшкринути прозор за нашу истину. Били су можда једини који су хтјели да чују тај наш вапај а који је у име свих нас проказаних и с лажним хипотекама окривљених преко писања Љиљане Булатовић-Медић допирао до њих. То је грандиозно помогло да у халабуци ратних бубњева, бомбардовања, сатанизације Срба и лажи против нас, да наша истина не погине!

Колико је то значило и помогло најбоље ћу илустровати поруком коју смо добили из Русије од пријатеља који су нас разумјели и који нам нијесу дозволили да “његошевски закукамо” да смо “Сирак тужни без иђе икога”… али о томе мало касније!

Зато што хоћу, и ако нијесам тражио допуштење, да поменем како су наше, па и уопште, код нас истине дочекиване, па и Љиљанине, код Срба па и код “цеховске” тада новинарске камариле Србије. А то је тај наш тужни расказ, када новинар, односно новинарка, цеховски колега наше гошће Љиљане, пише и препричава њен говор са скупа на коме није ни била. А о скупу, то је она Трибина на Правном факултету на десетогодишњицу Ослобођења Сребренице, та новинарка пише са свим поругама и иронијом  у ауторском тексту “Сребреница као судбина”. За невољу, глас истине о Сребреници наше гошће на том скупу, такав назови новинар назове “гласом о моралном људождерству”… не заслужује да јој поменем име али ћу цитирати Љиљану Булатовић тек да видите ко су то “они” којима злотвори овог национа “упру прст” у неког а они слугански “потегну мач” на истог… А опис једне “фине госпође новинарке” ћу цитирати, “… Није тешко прочитати шта је то што је једну тако фину госпођу, тако децентну, глобалистички настројену, васпитану у продици дипломате бивше СФРЈ, школовану у свим потребним школама у Бриселу, Лондону, Вашингтону, толико избезумило да се на мене и на Трибину о Сребреници обруши тако неконтролисано, тако запенушеним новокованицама мржње и презира…”.

Ово само да бих потврдио старо правило да успјех обавезно доноси и непријатеље. А Љиљана је, то и сами видите, имала, и успјехе и непријатеље.

Када већ поменух успјехе, немојте од мене очекивати да набројим све књиге које је написала наша гошћа и које су објављене, има их и на српском и на руском и ја сам припремајући се да вам кажем нешто о Љиљи стигао до броја 17. а онда одлучио да не набрајам наслове и издаваче већ да Вам покажем руком ове три које су на столу.

И сад нови проблем, за тако плодан и упоран рад, за толико много изречене  и написане истине за толико много стечених непријатеља и противника, наравно ту су и пријатељи и поборници, наравно ту су подршке, Дипломе и Одликовања… Толико је тога Љиља добила да Вас молим немојте од мене очекивати да то сада пред Вама набрајам.

Ипак поменућу двије, значајне, велике награде, оне што о нашој гошћи највише говоре. Или можда само ја мислим да су то те најважније.

Љиљана Булатовић-Медић је Лауреат “Златног Витеза”, добила га је за књигу Рапорт команданту, књигу истине о којој се припремамо да говоримо.

И, ето да поменем само још једну Љиљана Булатовић-Медић је „Лауреат премии“ чувених руских новина “Советскаја Росија” и још чувеније награде, за репортаже из хашких зидина “Сусрет с Ратком Младичем”…

Е сада када је тако, а тако је, ја у име вас да јој предам цвијеће, да јој честитам празник и наравно да је пољубим!

 

***

ПОРУКА НАШИХ РУСКИХ ПРИЈАТЕЉА

vlast_jpg_660x200_crop_q85

Дорогие сербские Братья и Сестры!

Сегодня, когда Вы собрались в этом торжественном зале, мы, Ваши русские друзья – душой и сердцем с Вами! В этот час, мы, вместе с Вами, возьмем в руки книгу «Сербский генерал Младич», и вместе с Вами встанем на защиту безвинно осуждённого героя, великого человека и защитника Отечества. Здесь, в России, сербского журналиста и писателя Лиляну Булатович-Медич хорошо знают и любят. Много лет назад, именно её публикации в российских газетах прорвали информационную блокаду, рассказав страшную правду о трагедии сербского народа. Это её публикации о бомбёжках Югославии, о сербских героях, о неправедных войнах, о событиях в Косово и Метохии, «пером, приравненным к штыку» создавали честную и горькую картину жизни братской страны.

Это из её книг и статей мы в России узнавали о преступлениях НАТО, о современных хорватских усташах, об изгнании сербов из Метохии, о злодеяниях «освободительной армии Косова», о военных событиях в Сребренице.

Это её слова вошли в наши Души, навсегда связав наши жизни с Вашей страной. Это Лиляна передала нам трагические и проникновенные слова сербского патриота генерала Ратко Младича: «Войной на Балканах нарушен мир во всем мире… А Балканы – это чудо-земля. Даже птицы летят на юг через Балканы».

В одном из интервью, которое организовала Лиляна Булатович-Медич, на вопрос журналистов о мотивах войны в Боснии и Герцеговине, Ратимир Нежевич Младич сказал: «Я мечтаю о том, чтобы войны больше не было никогда. Чтобы и само слово «война» было запрещено между людьми… Чтобы оружие больше не выпускали даже как игрушку». И пусть сегодняшняя встреча с Лиляной Булатович-Медич и её книгами будет ещё одним шагом к исполнению мечты Генерала. Потому что, Все Мы Ратко Младичи.

Члены Общества Дон и Дрина (Россия):

Пичурина Наталья, Ростов–на-Дону
Марианна Баштавая, с семьей, Ростов-на-Дону
Иванов Сергей, с семьей, Ростов-на-Дону
Соболь Наталья, с семьей, Ростов-на-Дону
Галицкая Галина, с семьей, Ростов-на-Дону
Дворцова Инна, с семьей, Азов
Параваева Лили, с семьей, Ставрополье
Горина Мария, Иркутск
Алексей Петрик, Армавир

8.03.2014, Россия

***

Драга српска браћо и сестре!

Данас, када сте се окупили у овој свечаној сали, ми, ваши руски пријатељи смо срцем и душом са вама! У овом часу, ми ћемо заједно са вама узети у руке књигу „Српски генерал Младић“ и заједно са вама стати у одбрану невино осуђеног хероја, великог човека и заштитника oтаџбине. Српски новинар и писац, Љиљанa Булатовић Медић је овде у Русији добро позната и вољена.

Управо њене објаве су у руским новинама пре много година пробиле информациону блокаду испричавши страшну истину о трагедији српског народа. Текстови написани Љиљаниним пером које је „равно бајонету“, о бомбардовању Југославије, о српским јунацима, о неправедним ратовима, о догађајимана Косову и Метохији, градили су истиниту и горку слику живота братске земље.

То су биле њене књиге и чланци из којих смо ми у Русији сазнавали о злочинима НАТО, о савременим хрватским усташама, о протеривању Срба из Метохије, о зверствима „ослободилачке војске Косова“, о ратним дешавањима у Сребреници.

Њене су то биле речи које су ушле у наше душе заувек повезавши са вашом земљом наше животе. Љиљана је била та која нам је пренела трагичне и искрене речи српског родољуба генерала Ратка Младића: „Ратом на Балкану нарушен је мир у целом свету… а Балкана – је земља чуда. Чак и птице лете на југ преко Балкана.“

У једном интервјуу који је организовала Љиљана Булатовић Медич, на питање новинара о мотивима рата у Босни и Херцеговини, Ратомир Младић је рекао: „Ја сањам о томе да рата више никада не буде. Да сама реч „рат“ буде забрањена међу људима… Да се оружје више не производи, чак ни као играчка.“

И нека данашњи састанак са Љиљаном Булатовић Медић и њеним књигама буде један корак ка испуњењу снова Генерала Младића. Зато што смо сви ми – Ратко Младић.

Чланови Друштва Дон и Дрина (Русија)

Пичурина Наталија, Ростов на Дону
Маријана Баштаваја са породицом, Ростов на Дону
Сергеј Иванов са породицом, Ростов на Дону
Наталија Собољ са породицом, Ростов на Дону
Галина Галицкаја са породицом, Ростов на Дону
Ина Дворцова са породицом, Азов
Лили  Паравајева са породицом, Ставропољ
Марија Горин, Иркутск
Алексеј Петрик, Армавир

08.03.2014. Русија

________
Превод са руског – СРБски ФБРепортер