Александар Павић

Александар Павић: Зов Куперове џунгле


Када је британски политичар и дипломата Роберт Купер први пут изнео основне постулате „новог либералног империјализма“ пре скоро 12 година, свет је још увек уживао у „благодетима“ једнополарног поретка успостављеног у последњој деценији 20. века, после пада Берлинског зида и распада Совјетског савеза. Стога је и Куперов тон био скоро будистички смирен, а самопоуздање друштвено-политичке класе у чије име је говорио било је на толико високом нивоу да се она више није ни трудила да крије оно што стварно мисли о себи и „осталима“, изван чаробног круга „повлашћених и просветљених“. Упркос свим уверавањима да су „демократија“ и „једнакост“ главни племенити циљеви победничког Запада, практично његова нова цивилизацијска мисија – јасно је истакнуто да иста правила не могу да важе и за „просветитеље“ и за оне који тек треба да буду „просветљени“.

20.03.2014. Фонд стратешке културе

vladimir-putin-foto-ap_f

Идеја двоструких стандарда је у ствари требало да буде угаони камен новог западног „хуманитарног“ интервенционизма, чији је најгласнији заговорник у то време био британски премијер Тони Блер, а Купер један од његових најважнијих идеолога. Занимљиво, а вероватно не и случајно, Куперова размишљања су објављена баш на православне Благовести, 2002. године, у лондонском Обзерверу. Ово је вероватно кључни део Куперовог излагања:

“Изазов постмодерног света лежи у привикавању на идеју двоструких стандарда. Међу собом, ми делујемо на основу закона и отворене кооперативне безбедности. Али када имамо посла са старомодним типовима држава изван постмодерног европског континента, морамо да поново посегнемо за грубљим методама ранијег доба – сила, превентивни напади, обмане, шта год је неопходно да би се носили са онима који још увек живе у свету деветнаестог века, у којем је свака држава за себе. Међу собом ми се држимо закона, али када делујемо у џунгли, онда морамо и да користимо законе џунгле”.[i]

У свом чланку Купер је, када је реч о потребама новог интервенционизма, помињао земље попут Авганистана и Сомалије, али и Ирака, где је држава, по његовим речима, „престала да постоји“, као места где би земље које су ефикасне и којима се успешно управља „извозиле стабилност и слободу“ (дакле – не, ову кованицу није измислио Борис Тадић), отприлике по „успешном“ моделу који је примењен у Босни и Херцеговини и на Косову (тада још увек без Јеремићеве спасоносне „пахуљице“).

После 12 година, може се видети колико су ови извозни артикли били корисни и успешни, како на већ поменутим местима, тако и на још неким, попут Либије, а ево сад и Украјине (на Венецуели и Сирији се још увек ради). Но, шта се може приметити? Тежње и ставови су још увек исти, али је тон, од куперовски мирног, скоро флегматичног, постао знатно повишен. Да не кажемо хистеричан.

Да се разумемо – није се у Украјини десило нешто што амерички планери нису очекивали. И површнијим посматрачима је било јасно још крајем 2013. да Запад сигурно неће бити у стању да парира руској нимало непристојној понуди Кијеву – 15 милијарди долара за „прву помоћ“, заједно са ојачаним трговинским и производним заједничким аранжманима који би украјинску индустрију очували или додатно ојачали. Саме западне силе су такође тога биле свесне. Оне су могле да нуде разне шарене шаргарепице, па чак и понеки колачић оним наивнијим демонстрантима на кијевском Мајдану – али правог меса ту није било, нити на данашњем презадуженом Западу може да буде. Када је Русија изнела своју понуду – западњаци су имали само један избор: извоз оне исте „безбедности и слободе“ које су већ извезли у горе-поменуте земље. Уследило је гажење договора од 21. фебруара којег су сами конципирали и, дан касније, неонацистички пуч, који је Украјину бацио у садашњи безакони полу-хаос. Избор за фактички банкротиране западне „просветитеље“ је био јасан: или дозволити да Украјина цела почне поново да гравитира ка истоку, или – покварити ту могућност. Можда ми не можемо да помогнемо Украјини (о томе каква би то „помоћ“ уопште била – неком другом приликом) – али засигурно нећемо дозволити да то уради неко други, поготово не неко изван нашег „постмодерног“ кружока – а понајмање Русија. Па макар се Хитлерови брчићи и вратили у моду источно од Дњепра. То је отприлике сажетак западне велике украјинске стратегије.

Наравно, било би неупоредиво пожељније по западне „партнере“ (термин на ком Путин, још увек озбиљна лица, и даље непоколебљиво инсистира) да Русија није тако брзо и ефикасно реаговала, и сопственом, очигледно поузданијом и солиднијом марком безбедности и слободе преплавила кримско тржиште. Но, по њиховим рачуницама, боље је изгубити и Крим него, не дај Боже (односно Навуходоносоре, или штагод ових дана пролази за врховно божанство иза бриселских и страсбургских неовавилонских зидина), читаву Украјину. Уз то, сад може и да се до миле воље сатанизује Русија, уноси нови раздор на европско тле (на радост погодите кога), оправда по која додатна милијардица за помало запостављени војни буџет, а и померање ракетних штитова и пратећих радости даље на исток (наравно, све због „иранске опасности“).

Ипак, данашњи куперовски тонови праведничког лицемерја, као што је већ поменуто, далеко су од смирених. Део разлога лежи у томе што је битка за јавност увелико у току, па је потребно је надјачати је свим могућим средствима. Пошто, по обичају, недостају чињенице и аргументи, онда је најбоља преостала опција урлање своје „истине“ у комбинацији са максималним прећуткивањем оне која ти не одговара. Као, нпр. косовски преседан, односно прецизна терминологија Саветодавног мишљења Међународног суда правде – коју су западни лидери пре само нешто мање од четири године здушно, славодобитно поздрављали. Шта нам све то говори? Да су западни двоструки стандарди и даље на снази (а ког они избора објективно и имају?) и да се на Русију у тамошњим круговима моћи и даље гледа као на државу с оне стране просветљене постмодерне. Али и још нешто: да права џунгла заправо станује тамо где и Купер, и да се управо одатле и шири. Руска реакција је спречила да и Крим постане део те џунгле. Али ту, очигледно не може бити крај. Цивилизација ће поново долазити са Истока (не нужно само географског). Или је више и неће бити.



[i]http://www.theguardian.com/world/2002/apr/07/1

2 replies »

  1. Нео-колонијалисти су безобзирни, Руси су неозбиљни, Путин је недорастао изазовима времена… и тако долазимо до света какав је данас. НАТО на граници Русије, Турска на граници Србије.
    Ђуро Билбија, у емисији код Оливере Милетовић, тврди да је Јанукович пристао на споразум са опозицијим захваљујући Путиновом инсистирању.
    Не мари, Олимпијске игре су биле спектакуларне.

    Свиђа ми се