Александар Павић

Александар Павић: Зов Куперове џунгле


Када је британски политичар и дипломата Роберт Купер први пут изнео основне постулате „новог либералног империјализма“ пре скоро 12 година, свет је још увек уживао у „благодетима“ једнополарног поретка успостављеног у последњој деценији 20. века, после пада Берлинског зида и распада Совјетског савеза. Стога је и Куперов тон био скоро будистички смирен, а самопоуздање друштвено-политичке класе у чије име је говорио било је на толико високом нивоу да се она више није ни трудила да крије оно што стварно мисли о себи и „осталима“, изван чаробног круга „повлашћених и просветљених“. Упркос свим уверавањима да су „демократија“ и „једнакост“ главни племенити циљеви победничког Запада, практично његова нова цивилизацијска мисија – јасно је истакнуто да иста правила не могу да важе и за „просветитеље“ и за оне који тек треба да буду „просветљени“.

20.03.2014. Фонд стратешке културе

vladimir-putin-foto-ap_f

Идеја двоструких стандарда је у ствари требало да буде угаони камен новог западног „хуманитарног“ интервенционизма, чији је најгласнији заговорник у то време био британски премијер Тони Блер, а Купер један од његових најважнијих идеолога. Занимљиво, а вероватно не и случајно, Куперова размишљања су објављена баш на православне Благовести, 2002. године, у лондонском Обзерверу. Ово је вероватно кључни део Куперовог излагања:

“Изазов постмодерног света лежи у привикавању на идеју двоструких стандарда. Међу собом, ми делујемо на основу закона и отворене кооперативне безбедности. Али када имамо посла са старомодним типовима држава изван постмодерног европског континента, морамо да поново посегнемо за грубљим методама ранијег доба – сила, превентивни напади, обмане, шта год је неопходно да би се носили са онима који још увек живе у свету деветнаестог века, у којем је свака држава за себе. Међу собом ми се држимо закона, али када делујемо у џунгли, онда морамо и да користимо законе џунгле”.[i]

У свом чланку Купер је, када је реч о потребама новог интервенционизма, помињао земље попут Авганистана и Сомалије, али и Ирака, где је држава, по његовим речима, „престала да постоји“, као места где би земље које су ефикасне и којима се успешно управља „извозиле стабилност и слободу“ (дакле – не, ову кованицу није измислио Борис Тадић), отприлике по „успешном“ моделу који је примењен у Босни и Херцеговини и на Косову (тада још увек без Јеремићеве спасоносне „пахуљице“).

После 12 година, може се видети колико су ови извозни артикли били корисни и успешни, како на већ поменутим местима, тако и на још неким, попут Либије, а ево сад и Украјине (на Венецуели и Сирији се још увек ради). Но, шта се може приметити? Тежње и ставови су још увек исти, али је тон, од куперовски мирног, скоро флегматичног, постао знатно повишен. Да не кажемо хистеричан.

Да се разумемо – није се у Украјини десило нешто што амерички планери нису очекивали. И површнијим посматрачима је било јасно још крајем 2013. да Запад сигурно неће бити у стању да парира руској нимало непристојној понуди Кијеву – 15 милијарди долара за „прву помоћ“, заједно са ојачаним трговинским и производним заједничким аранжманима који би украјинску индустрију очували или додатно ојачали. Саме западне силе су такође тога биле свесне. Оне су могле да нуде разне шарене шаргарепице, па чак и понеки колачић оним наивнијим демонстрантима на кијевском Мајдану – али правог меса ту није било, нити на данашњем презадуженом Западу може да буде. Када је Русија изнела своју понуду – западњаци су имали само један избор: извоз оне исте „безбедности и слободе“ које су већ извезли у горе-поменуте земље. Уследило је гажење договора од 21. фебруара којег су сами конципирали и, дан касније, неонацистички пуч, који је Украјину бацио у садашњи безакони полу-хаос. Избор за фактички банкротиране западне „просветитеље“ је био јасан: или дозволити да Украјина цела почне поново да гравитира ка истоку, или – покварити ту могућност. Можда ми не можемо да помогнемо Украјини (о томе каква би то „помоћ“ уопште била – неком другом приликом) – али засигурно нећемо дозволити да то уради неко други, поготово не неко изван нашег „постмодерног“ кружока – а понајмање Русија. Па макар се Хитлерови брчићи и вратили у моду источно од Дњепра. То је отприлике сажетак западне велике украјинске стратегије.

Наравно, било би неупоредиво пожељније по западне „партнере“ (термин на ком Путин, још увек озбиљна лица, и даље непоколебљиво инсистира) да Русија није тако брзо и ефикасно реаговала, и сопственом, очигледно поузданијом и солиднијом марком безбедности и слободе преплавила кримско тржиште. Но, по њиховим рачуницама, боље је изгубити и Крим него, не дај Боже (односно Навуходоносоре, или штагод ових дана пролази за врховно божанство иза бриселских и страсбургских неовавилонских зидина), читаву Украјину. Уз то, сад може и да се до миле воље сатанизује Русија, уноси нови раздор на европско тле (на радост погодите кога), оправда по која додатна милијардица за помало запостављени војни буџет, а и померање ракетних штитова и пратећих радости даље на исток (наравно, све због „иранске опасности“).

Ипак, данашњи куперовски тонови праведничког лицемерја, као што је већ поменуто, далеко су од смирених. Део разлога лежи у томе што је битка за јавност увелико у току, па је потребно је надјачати је свим могућим средствима. Пошто, по обичају, недостају чињенице и аргументи, онда је најбоља преостала опција урлање своје „истине“ у комбинацији са максималним прећуткивањем оне која ти не одговара. Као, нпр. косовски преседан, односно прецизна терминологија Саветодавног мишљења Међународног суда правде – коју су западни лидери пре само нешто мање од четири године здушно, славодобитно поздрављали. Шта нам све то говори? Да су западни двоструки стандарди и даље на снази (а ког они избора објективно и имају?) и да се на Русију у тамошњим круговима моћи и даље гледа као на државу с оне стране просветљене постмодерне. Али и још нешто: да права џунгла заправо станује тамо где и Купер, и да се управо одатле и шири. Руска реакција је спречила да и Крим постане део те џунгле. Али ту, очигледно не може бити крај. Цивилизација ће поново долазити са Истока (не нужно само географског). Или је више и неће бити.



[i]http://www.theguardian.com/world/2002/apr/07/1

2 replies »

  1. Нео-колонијалисти су безобзирни, Руси су неозбиљни, Путин је недорастао изазовима времена… и тако долазимо до света какав је данас. НАТО на граници Русије, Турска на граници Србије.
    Ђуро Билбија, у емисији код Оливере Милетовић, тврди да је Јанукович пристао на споразум са опозицијим захваљујући Путиновом инсистирању.
    Не мари, Олимпијске игре су биле спектакуларне.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.