Биљана Диковић

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ: Александар Павић – о србској политици, Украјини, Русији и има ли нам спаса…


Повод за овај разговор је вест коју су пренеле украјинске, али и руске информативне агенције у 14:50 јуче, која гласи: „Србија се залаже за територијални интегритет Украјине“. То је амбасадор Републике Србије у Украјини Раде Булатовић изјавио на састанку са Данилом Лубкивским, замеником министра спољних послова Украјине. Осим тога, у телефонском разговору Лубкивског и заменика министра спољних послова Србије Горана Петровића, поред тога што су се договорили „да предузму мере са циљем активирања билатералног дијалога након формирања нове Владе Србије на основу резултата парламентарних избора 16. марта“, Петровић је „потврдио да званични Београд подржава суверенитет, територијални интегритет и неповредивост граница Украјине“. Касније се, на сајту Министарства спољних послова Србије појавило само реаговање: „на писање извесних медија“ да Србија није променила свој „став“ – а који је то СТАВ НИЈЕ НАПИСАЛА…
О односима, узроцима и последицама оваквих потеза срПских власти у контексту догађања у свету разговарамо са Александром Павићем, уваженим политикологом, чланом редакције СРБског ФБРепортера.

22.03.2014. аутор: ФБР уредник Биљана Диковић

АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ

АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ

Биљана Диковић: СрПска власт је, како тврде експерти уставног права и правници, потписивањем Бриселског споразума прекршила свој Устав и 1244 СБ УН, међународно признати документ који је гарантовао територијални интегритет Косова и Метохије у саставу државе Србије и који је још увек на снази, а данас се залаже за туђи, територијални интегритет Украјине. Није ли то најблаже речено лицемерно?

Александар Павић: Лицемерје подразумева свесно понашање самосвојног чиниоца. Тај епитет се може применити на оне који управљају америчким естаблишментом. Данашња власт у Србији (свакако не “српска”) није ни на који начин самосвојна. То њихово понашање око КиМ-а и Крима показује колике су они уствари марионете, које се врло мало питају. Нису они толико глупи да не схватају апсурдност свог положаја. Али, ко њих пита? То не значи да не сносе одговорност. Напротив – сносе одговорност људи који су свесно прихватили да буду туђи инструменти.


Биљана Диковић:
Ово је у Србији, у народу изазвало непријатан осећај, са слутњом шта томе следи – евентуална тотална конфронтација са Русијом, а по „налогу окупатора“, односно „партнера који су нас НАТО бомбардовали“ из ЕУ…

И личности – Булатовић и Петровић, као да гледамо лоше глумце у лошем филму, у режији ЕУ и САД…

Александар Павић: Може бити да су Булатовић и Петровић своје подршке “територијалном интегритету Украјине” изразили по налогу западних контролора садашње владе, а не техничког премијера или Пепевеа, који су ове седмице били у Русији, смерно молећи браћу Русе да великодушно финансирају њихов даљи евроатлантски пут. То се може закључити и из потоњег делимичног ограђивања од њихове изјаве које је стигло из МСП, из ког се види да садашња техничка влада бежи од заузимања било каквог јасног става.

застава РУСИЈА СРБИЈА

Биљана Диковић: Русија је програм који је СНС имао на претходним изборима схватила озбиљно и помогла СНС да дође на власт, но, наравно није се надала тоталном заокрету и издаји програма и гласача од стране Николића и Вучића, као што то није очекивао ни народ Србије. Имајући то у виду, али и на несрећу народа такве власти које смо имали, да ли је Русија довољно учинила у претходним годинама да помогне у формирању једног здравог родољубивог фронта у Србији?

Александар Павић: Нажалост, руске дипломате у Србији се нису потрудиле у том правцу. Али то не треба да схватамо лично – такво деловање је изостало и у Украјини. Очигледно је да је важност тзв. меке моћи била потцењена у деловању руске дипломатије. Ваљда је сада, после кијевског пуча, схваћена грешка. Једноставно, не можете да делујете глобално ако не гајите савезнике, ако им не помажете да се одупру вашем стратешком супарнику, који и те како гаји сопствене савезнике и извршиоце. Русија је доскоро инсистирала на принципијелном ставу немешања у унутрашње ствари других држава. Али, ако се евроатлантисти најдиректније мешају војно, финансијски, логистички, медијски – колико је лако да се некаква аутохтона политичка опција у било којој земљи уопште развије? А у земљама попут Србије, Руси су бивали приморани да раде са политичарима који су произведени или (пре)обликовани на Западу. Па још кад им дају свој “печат одобрења”, као што се десило са СНС – испадало је као да руска дипломатија помаже евроатлантистичким снагама да додатно учврсте свој кредибилитет. СНС никад не би постао то што је постао да му није омогућено да глуми присност са Русијом, јер се добро зна да је већинска Србија ипак проруски настројена.

Биљана Диковић: Да ли је ово што је сада у Србији – ненародна власт па и одлуке које је доносила, сада и раније – немерљива штета или нам ипак има помоћи? Знамо да нас – у ванредном стању, окупацији земље и сталном, сада већ агресивном инсистирању на томе да опростимо и противприродно заволимо ЕУ и НАТО који нас је убијао, а омрзнемо све што је традиционална, истинска вредност у Србина и Србији, и наравно Русију, уз такав Синод који даје издајницима највиша признања и народ који ћути – не чека баш светла будућност…

Александар Павић: Ако би наставили овим путем, онда би будућност била најцрња могућа. Али не мислим да ћемо тим путем наставити. Привидна апатија је само предах, пресабирање, рашћишћавање ствари у глави, тражење новог поузданог правца. Наше духовне резерве су много дубље него што наши непријатељи могу да претпоставе.

kosovo-je-srbija21

Биљана Диковић: Ви сте недавно били у посети Русији, познајете ситуацију тамо, да ли се Русија надала оваквом развоју ситуације са Украјином, Ваше мишљење о томе шта се све може догодити?

Александар Павић: Руси сигурно нису очекивали да ће Кијев да падне у руке неонациста и антируса баш за време Олимпијских игара у Сочију. Ипак, није први пут да се Руси споро буде, то и они сами знају о себи. Оно што је добро је муњевита реакција која је уследила, чија је брзина сигурно изненадила све на Западу. И није само реч о брзини реакције: Крим је враћен без испаљеног метка (ако не рачунамо оне испаљене у ваздух), руска војска је очигледно неупоредиво боље опремљена него што је била до пре коју годину, хијерархија власти у Москви је у стању да доноси брзе одлуке које се исто тако брзо спроводе. Једини државник од формата у Европи седи управо у Кремљу.
Шта се може догодити? Јасно је да су евроатлантисти скинули рукавице када је реч о Русији, више им није могуће да глуме “партнерство” – што је управо НАТО генсек Расмусен и изјавио, већ третирају Русију као „противника“ (мада покушавају да терет одговорности за то пребаце на Русе). Украјински простор је дестабилизован, и НАТО ће свакако ту покушати да направи нову Босну, Сирију, Либију или Косово* што ближе руској граници. Руси то, наравно, не могу да дозволе. Не могу да дозволе да се под њиховим носом одвија прогон руског и проруског становништва на истоку и југу Украјине. Украјина је за НАТО топовско месо, оруђе уперено против Русије и цивилизације чији је она носилац, и зато евроатлантисти имају много мање резерви према још агресивнијем понашању, док се Русија понаша крајње уздржано, јер је и емотивно и историјски и духовно везана за тај простор. Запад је сада поготово опасан: њихов одговор на неизбежну економску кризу увек је био исти: криза, изазивање хаоса, рат. Русија ће бити приморана да реагује, чак и против своје воље. И за то ће јој бити потребни савезници. Знају Руси врло добро где могу да их нађу.

Биљана Диковић

Биљана Диковић

1 reply »