Александар Павић

Александар Павић: Како се поставити према кримском питању


Шта спречава званичну Србију да заузме став сличан Додиковом? И хајде да то питање поставимо као принципијелно, не улазећи у то да ли је власт у Србији прозападна зато што су јој то афинитети или зато што ју је Запад поставио. Дакле, какав би став по питању Крима и Украјине требало да заузме било која власт која седи у Београду (а и Подгорици), а који би био у складу са националним интересима?

26.03.2014. Фонд стратешке културе

400415_sevastopolj5-rojters_f

„Честитам народу Крима на демократски и фер спроведеном референдуму, на њиховој одлуци о независности коју су изгласали и одабрали, а подршка иде и данашњем споразуму који је постигнут између Руске Федерације и независног Крима, који подразумева почетак процедуре о укључивању Крима у оквире Руске Федерације“, изјавио је председник Републике Српске Милорад Додик 18.3.2014. на конференцији за новинаре у Бањалуци после састанка са руским амбасадором у БиХ Александром Боцан-Харченком, односно два дана после успешно спроведеног референдума којим је Крим враћен својој матици.[1]

„Србија је на путу ка ЕУ, она поштује своје обавезе, али неће имати непријатељски став према Русији и то је све што могу у овом тренутку да вам кажем“, изјавио је будући премијер Србије Александар Вучић 22.3.2014, у оквиру сусрета са Милорадом Додиком, који му је и пренео горе наведени став. „Питам вас за коју политику мислите да би била добра за Србију. Хоћете да уведемо санкције Русији, да имамо непријатељски став према њима. Ја мислим да то није одговорно. Хоћете ли да кажемо да подржавамо нарушавање територијално интеритета па да нам кажу одрекли сте се Косова или да кажемо да ћемо да напустимо европски пут? Кажите које је то генијално решење“, прецизирао је, ако се то тако може назвати, још увек важећи ППВ.[2]

„Србија има свој пут. Тај пут значи да Србија не жели да изабере било коју страну тако што би угрозила своје односе с другом (страном). Србија не дели свет на само две силе или само два блока. Свет је велик и разнолик, и Србија свуда има пријатеља. Велики нека се свађају, а ми морамо да се развијамо“, изјавио је председник Србије Томислав Николић 25.3.2014. на отварању радова на модернизацији пруге Београд-Панчево, у присуству генералног директора Руских железница Владимира Јакуњина.[3]

Шта год мислили о њему, Милорад Додик је одржао једну традицију српског народа која је вредна поштовања, а то је да и у најгорим временима, чак и под најцрњим окупацијама постоји неко острво слободе, нека оаза у којој је српски дух остајао непокорен, неки глас који то свима даје до знања. Ако су званична Црна Гора и званична Србија у мишијој рупи под теретом обавеза према онима који су им власт и омогућили, бар Република Српска није. То је важан залог и за садашњост и за будућност.

Додик је засигурно рекао оно што велики, вероватно и већински део народа српског корена осећа. Питање које ће многи поставити је – да ли је он са становишта државних интереса политички исправан? Уз то ће ићи и још једно питање: да ли би Србија требало да заузме сличан став?

С позиције осећаја праведности, Додику се нема шта замерити. Сасвим је одбрањиво са етичког становишта подржавати Русију наспрам НАТО, подржавати оног који се залаже за вишеполарни свет и равноправност држава наспрам инструмента  једнополарне хегемоније, као што је са емотивног становишта одбрањиво подржавати онога које те није никада напао наспрам агресора који те је бомбардовао и његових кијевских марионета, које су бациле Украјину у хаос а притом немају никакав демократски легитимитет у сопственој земљи. Уз то, Русија је, међу умешаним великим силама, једини доследни бранилац Дејтонског споразума, односно даљег постојања Републике Српске. О историјској, неусловљеној љубави према Русији овог пута нећемо, јер то је посебна тема.

Шта спречава званичну Србију да заузме став сличан Додиковом? И хајде да то питање поставимо као принципијелно, не улазећи у то да ли је власт у Србији прозападна зато што су јој то афинитети или зато што ју је Запад поставио. Дакле, какав би став по питању Крима и Украјине требало да заузме било која власт која седи у Београду (а и Подгорици), а који би био у складу са националним интересима?

Занимљиво је да се на Косово и Метохију као разлог зашто треба да бар останемо по страни по питању Украјине и Крима највише позивају управо они који данас јесу или до јуче били највећи заговорници „прихватања реалности“, односно фактичког или званичног признања „косовске независности“. То би већ само по себи требало да нам упали неке црвене лампице. А поготово што нам нешто слично сугерише – и остаје жив – и Кирби („Размислите о вашем погледу на територијални интегритет. Да ли сте доследни?“).[4] Ту већ треба да се упале не само све црвене лампице, него и ротирајућа светла, рефлектори, аларми, сирене као упозорење на нову агресију, овог пута менталну… Притом, кад неко изван Србије пита Американце, оне званичне, зашто су Крим и Косово другачији, најубедљивији одговор који су досад понудили је, отприлике – зато што јесу.

Шта би ми, уствари, изгубили у односу на Запад када би јавно подржали повраћај Крима под руски суверенитет? Гледајући ствар потпуно хладнокрвно, ми код западних сила немамо шта да изгубимо. Нема никаквих изгледа да ће главне западне силе, док су у власти садашње генерације банкара и политичара, своје признање приштинске наркодржаве повући. Нити има икаквих изгледа да би оне и мало побољшале свој однос према Србији, да би он постао макар за нијансу мање предаторски а више партнерски или бар фер.

Оно где би Србија најпре угрозила своје позиције је, на првом месту, међу оних пет ЕУ држава које још увек нису формално признале тзв. косовску независност. Наше одступање од принципијелности би тим државама дало додатни аргумент да и оне одступе од сопствене – односно, дало би додатне аргументе онима који на тај чин покушавају да их наговоре још од 2008. При томе, не треба сметнути са ума да их је тзв. бриселски споразум, по ком је званична Србија својевољно релативизовала сопствени суверенитет, већ померио у том правцу.

Наравно, оно што важи за тих пет ЕУ држава начелно би могло да важи и за остале државе широм света које још увек нису признале приштински суверенитет, с тим што неке, попут осталих земаља БРИКС, нису подложне притисцима на начин на који друге, мање и сиромашније, јесу. Другим речима, нама још увек одговара то трошно, фактички урушено здање међународног права, чисто да не би дали повода слабијима, поводљивијима или онима који су опортунисти да поклекну – али и да не би, нпр. направили непотребне тешкоће земљама до чијег пријатељства нам је стало, попут Кине.

А управо би Кина могла да нам буде модел оптималног званичног става данашње Србије према повратку Крима Русији. Званични извештај са конференције за штампу у Пекингу од 19.3.2014. каже: „Истичући да је Кина увек поштовала суверенитет и територијални интегритет свих земаља, портпарол кинеског Министарства иностраних послова Хонг Леј рекао је да питање Крима треба решавати политичким методама, уз поштовање закона и поретка, пренела је агенција Синхуа“.[5] Но, „замољен да коментарише јуче изражену захвалност руског председника Владимира Путина народу Кине, за чије руководство је рекао да посматра ситуацију око Украјине и Крима ‘у свој историјској и политичкој свеобухватности’, Хонг је рекао да је Кина ‘праведна и објективна’ у ‘кримском питању’. ‘Због сложености историјских и практичних фактора, треба узети све у обзир када је реч о Кримском питању’, рекао је портпарол кинеског МИП-а“.[6] Овом ставу треба додати и раније опаске званичног Пекинга, где се истиче да „постоје разлози зашто је ситуација у Украјини оваква каква јесте данас“,[7] и да „свака последица има свој узрок”.[8] Ево, дакле, елегантног начина да се свима да до знања да је јасно шта је по среди, да се у исто време пази на сопствене кључне интересе а да се не остави на цедилу битан савезник онда када му је подршка важна.

Принципијелно, невезано за став о Криму, прва по важности за дипломатску одбрану КиМ је наша сопствена решеност да никада не признамо тзв. косово, а друга чињеница да ни наши најближи савезници ни они који су најпринципијелнији у одбрани међународно-правног поретка никада неће признати тзв. косово мимо нас. То је већ потврдила званична Русија, и то неколико пута, баш поводом садашње кримске ситуације. Наравно, на нама је да нашу решеност показујемо и у пракси. То ова власт, као што је познато, не чини – напротив, нити се може очекивати да ће следећа, формално Вучићева, у том погледу бити ишта боља. Напротив. Али, то је већ друга тема, овде говоримо о принципијелном ставу, невезаном за било коју власт.

Најјачи сигнал наших намера по питању КиМ представљало би (поновно) учвршћивање државне власти на северу КиМ, односно враћање тог дела наше покрајине у тренутно суспендовани уставни поредак земље. То би показало нашу решеност да се не одрекнемо не само северног већ и целог КиМ, и упозорило друге да ће евентуална признања бити безвредна. Штавише, по логици саветодавног мишљења МСП, и Срби на целом КиМ имају право да издају сопствену декларацију. Она чак ни не мора да буде декларација независности, већ нпр. декларација којом изражавају приврженост Републици Србији. Да имамо државу, тако нешто би већ било организовано. Уосталом, да имамо државу која прво поштује сопствене интересе и гаји права а не изнуђена савезништва, о Косову и Метохији би се данас причало на сасвим други начин.

На крају, враћајући се кримској ситуацији, две ствари не би требало да остану недоречене. На првом месту, у најмању руку звуче неукусно, пре би се рекло увредљиво, напори данашњих званичника Србије да, ограђујући се од изјашњавања по кримском питању, некако изједначе „две стране“ (односно Русију и Запад), и њихове пропратне тврдње да Србија „свуда има пријатеље“ (Томислав Николић у присуству Јакуњина). Једно је објашњавати политичку логику сопственог става, а нешто сасвим друго рећи, ничим изазван, и то у дане обележавања 15-годишњице агресије, да су исти онај који те је бомбардовао и отимао територије и онај који у агресији на твоју земљу ни на који начин није учествовао и своје пријатељство не условљава. И, друго: ако би нас западне земље притиснуле да се на било који начин придружимо њиховим мерама одмазде према Русији – то је нешто нашта никада не би смели да пристанемо ни у назнакама, и за то никакво оправдање не би могло да постоји. Да смо уопште дошли у ситуацију да будемо суочени са могућношћу такве опције имамо да захвалимо искључиво странкама које ће седети у следећем скупштинском сазиву. Према томе – одговорност за такав потез била би искључиво на њима, као и последице.

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.