Злочини над Србима

Иван Ловренчић: Осврт на књигу Радована Милића – ПОВЕРЕНИК ГОСПОДАРА ЗЛОГ


.

СТРАВИЧНЕ ИСТИНЕ НАШЕ ДОМОВИНЕ

– У вези књиге Радована Милића ПОВЕРЕНИК ГОСПОДАРА ЗЛОГ –

 

Аутор: Иван ЛОВРЕНЧИЋ

Књижевник Радован Б. Милић из Аранђеловца, од времена је познат по перу, као аутор многих књига разних профила. Он је објавио и неколико романа. Посебан успјех је постигао његовом књигом публицистичко научног и документарног карактера „СВЕТСКИ РАТ ПРОТИВ ЈЕДНОГ ЧОВЕКА – Академик Буровић дисидент Бр. 1“, за коју је заслужено одликован златном медаљом СРПСКА КРУНА и проглашен за Српског витеза.

Прије неколико мјесеца г. Милић је објавио и дјело ПОВЕРЕНИК ГОСПОДАРА ЗЛОГ, Словенске Коњице 2013, коју – поводом 100-годишњице – посвећује палим борцима и браниоцима слободе и правде у Првом свјетском рату, као и у свим другим ратовима до данашњих дана. Треба знати да је и он један од тих ратника, који се борио (не само пером!) на једном од тих браника домовине и народа српског.

Још на самом почетку ове књиге, аутор излаже суштину свог ангажовања: одговор словеначком писцу Драгу Јанчару на његову књигу KRATKO POROČILO IZ DOLGO OBLEGANEGA MESTA (КРАТКИ ИЗВЈЕШТАЈ ИЗ ДУГО ОПКОЉЕНОГ МЈЕСТА), за које претендира да је Сарајево, у годинама срамног грађанско-вјерског рата. Милић сасвим искрено карактерише своје дјело као „словеначки извештај и српски одговор“.

test_4

Драго Јанчар

Драго Јанчар је отслужио свој обавезни војни рок у Србији, гдје га изгледа пратила УДБ-а на сваком кораку, не без разлога. Године 1974. због једне књижице он се и хапси за непријатељску пропаганду против братства и јединства југословенских народа, којом приликом је одлежао једно три мјесеца у затвору. Полазећи од тога, а и не схватајући ни што значи дисиденција, он је прогласио себе за дисидента, за што су га прихватили и сви они, који – као и он – ни дан данас не схваћају суштину дисиденције. Године 1991. његови истомишљеници из Словеније додјељују му Прешернову награду за животно дјело и славе га као највећег савременог писца Словеније.

Као такав, са многим другим писцима других народа, Јанчар стиже у Сарајево као повереник господара Злог. Али, док се други чланови Пен делегације у Сарајеву, посебно аустријски светски познати књижевник Петер Ханке (син корушке Словенкиње) заједно са Милорадом Павићем и другима, свим силама ангажују за објективност и залажу за истину и тражење правде, Драго Јанчар и неки његови истомишљеници се залажу да темпираним извјештајима и сасвим необјективним, па и лажним, очито фалсификованим саопштењима из дуго опкољеног и спрженог Сарајева, индоктринирају свјетску јавност мртвим Бошњацима по улицама и српским злочинима. Ови мисионари господара Злог (како их Милић назива: „хорда циркуских новинара, пресељених са словеначког на босанско ратиште“!) приказивали су свакодневно на телевизијским екранима пакао Сарајева, испуњавајући ступце листова, ревија и часописа, па и европске парламенте ватром мржње према српском народу, којему се на терет ставља сва кривица братоубилачког рата и који се сатанизује за све. За њега је Србија земља варварства и тлачитељ који мрзи европску цивилизацију.

Милић нам доказује да је овај Јанчар, пластелинским карактером, босанском ракијом и замућеним видом обликовао своје мисли у тој књизи управо онако како су западни свјетски медији тог тренутка желели. Он је сатанизирао Србе свакако, наводећи ове политичке факторе на погрешне закључке, на бази којих су доносили и погрешне одлуке о рату у Босни и Херцеговини. Његов извјештај је прочитан у аустријском парламенту пред свјетским камерама, за што му се 1994. године додјелује и Армсбершка награда за кратку прозу. Својим каснијим дјелом „Шала ироније“ он наставља распиривање нескривене антипатије према Србима, проглашавајући жртве за злочинце и, на бази тога, оптужујући цио један народ, српски, за геноцид.

zvornikdanas-dobrovoljacka-ulica-

Добровољачка улица, Сарајево 1992.

Проглашавајући је за шарену лаж, Милић је као такву и разобличава, демаскира и демантује. Он каже да Јанчар: „продаје непрозирну вештачку маглу, скривајући судбину сарајевског сутра… Тенденциозно писани извештај никоме не користи. Поготово не људима немирног Балкана. Биће да је то само једна у серији наменских провокација, у циљу скретања пажње са истине о догађајима у његовој земљи Словенији… То што се да прочитати у књизи „Кратки извештај из дуго опкољеног града“, нема апсолутно никакве везе ни са моно, ни са мулти, а још мање са културом, већ само са демагошком неуравнотеженошћу и загледаношћу књиге као такве у себе и у Европу… Јанчар се врло опасно поиграва разбукталим националним страстима (које су више верске!- додајем ја,- ИЛ) сва три народа у Босни и Херцеговини“.

Многим документима, необоривим чињеницама, аргументима, подацима и здравим расуђивањем, Милић разобличава књигу Јанчара и њене испразне ријечи, доказујући нам да у личности овог Словенца немамо објективног извјештача, већ једног аутодемаскираног србомрзца, који се не преза ни од лажи и фалсификата против овог народа. Евидентно је да су се код њега срџба и бес годинама окупљали, ферметирали и преточили у фактографску књигу доказа.
Узимајући га као представника словеначког народа, Милић се заузео и доказивањем словеначке монструозне незахвалности према српском народу, који је крвљу својих синова Словенцима на тањиру донео слободу и независност, не само у Првом свјетском рату, у борби против аустријског вјековног окупатора, већ и у Другом свјетском рату, у борби против италијанских и њемачких фашистичких окупатора, па и послије рата, у борби против Међународног жандара Капитала, када се Словенији, захваљујући српском народу, придаје излазак на море. У знак незахвалности, Словенија се уједињује са непријатељима српског народа и признаје отцепљење Космета од Србије.
На стр. 36 Милић пише: „Словенцима Срби су били добри док су и кад су били корисни. Чим је престала спољашња опасност и кад су добили гаранције да ће им границе остати недирнуте, тај однос се изменио“.

Полазећи од овога, на први поглед, изгледа као да Милић не разликује словеначки народ од Драга Јанчара, али у наставку његовог излагања „мржњу ослобођених према ослободиоцима“ (стр.70) он сасвим јасно диференцира, наглашавајући да надбискуп Бонавентура Јеглић, Иван Шуштершић, Иван Товчар, бан Натлачен и њима слични нису исто што и Август Густија Цветезар, Конрад Колшек и сав словеначки народ, да друго су буржуји и сасвим друго је радни народ, Словенци. На стр. 86, он и изрично наглашава: „словеначки народ је сасвим нешто друго. Њих не треба са онима из власти поредити, нити они имају било какве везе са злочинима у име таквих власти“.

Па и код српских муслимана он сасвим јасно разликује изроде од народа. Исто тако и код српских православаца, код којих сасвим исправно констатира и „комунисте“ – у наводницима. Конкретизирано је ово сасвим лијепо чињеницом босанског Ромеа и Јулије: Бошка Бркића и Адмире Исмић.

Овом књигом Милић се ангажује „да се никада више не би поновило непријатељство и мржња међу народима, да се регионални идиоти једном заувек уразуме, да нема више пропаганди и неистинитих извештаја, да нема режимских, већ слободних новинара, да се не кроји историја по потреби, да нема додворавања јачима, да се слабији не сме мрзети само зато што је немоћан“.

Милић је овом књигом допринио много да се сазна истина о балканским народима и, у провом реду, о Србима.
Овој књизи је Иван Рајовић написао два предговора. У првом, послије непотребног и сасвим небулозног, празног филозофирања, жонглирања ријечима, пише и ово: „Људи су по природи свог постанка зли, они се рађају зли и умиру зли. Зло је суштинска и најбитња карактеристика људског бића. Оно (зло) је, заправо, човек. Или, једноставније речено, људска врста и постоји због тога да би зло као латентну космичку енергију манифестовала кроз живот створа. Све приче о добру, о хуманости, о милосрђу, смешне су и немају никакво утемељење ни у чему, осим у маркетингу овоземаљских твораца правила и утемељивача зла… Бити добар значи бити немоћан да будеш зао…“

У другом делу настојања Милића да демаскира Јанчара описује као донкихотску борбу: „донкихотовска борба овог моралног хуманисте против зла које је, слободно могу рећи, дефинитивно и отворено загосподарило светом у виду баш тог, како га Радован назива, господара Злог у чију се службу, како тврди, ставио и његов главни јунак велики словеначким писац Драго Јанчар“.

Господин Рајовић, који зна да „реч може бити опасна и погубна кад се њоме неодговорно барата“, сâм барата речима сасвим неодговорно. За чуђење је како је Милић прихватио то што он пише. Не само у његовој књизи, већ ни на његовом порталу мислимо да му такве нихилистичке и скроз песимистичке ставове не би требало објавити. Или служе било чему добром?! Или одговарају истини?! Прије неголи ма ко други, он се сâм понаша као Дон Кихот. Мора да Милић није ни прочитао то што му је написао као предговор овај „пријатељ“.

Читајући ово дјело Радована Милића пада нам у очи да је његово заузимање студирањем и писањем о животу и стварању акадамика, проф. др Каплана Буровића, као и сви ми други, много чега научио и присвојио од њега, учинио својим. Не мислимо само на цитат, који Милић доноси из дјела Академика Буровића, већ и на много што друго. Позитивни, сасвим племенити утицај овог Академика већ је јасан и код других, па и код његових изјављених и најбјеснијих непријатеља, камоли код његових другова, колега и сабораца. Колико за примјер наводимо албанског повереника господара Злог, књижевника Исмаила Кадаре, који је објавио око 20 чланака и студија, па и три књиге, против Академика Буровића. Све то он сада прештампава, бришући и само име Академика Буровића, камоли оне лажи и фалсификате, са простачким увредама и псовкама, које је некада писао против њега не само на албанском језику, већ и на страним језицима, све у служби албанског СИГУРИМИ-а (пандан југословенске УДБ-е) и његовог Енвера Хоџе, албанског господара Злог. Цитирање Академика Буровића је својеврстан допринос ствари срског народа, посебно кад је ријеч о проблемима за које се Академик афирмирао у свијету као неоспорни специјалиста.

1 reply »