Александар Павић

Александар Павић: Зашто се Србија не позива на мишљење МСП


На питање зашто се, на пример, Русија спремно и отворено позива на саветодавно мишљење Међународног суда правде о декларацији о независности Косова*, а Србија не, многи ће као из пушке да одговоре: па зато што је Русија велика сила, која то себи може да приушти (а Србија бедна и никаква па треба да ћути и само клима главом, гласио би недоречени наставак). Углавном, ово се резоновање може чути најпре међу тзв. еврофилима, које би требало да краси, како сами увек желе да нагласе, изузетно велико поштовање према цивилизацијској тековини званој „владавина права“. Међутим, они који користе такву врсту логике управо тим својим чином постају највећи негатори тог концепта.

02.04.2014. Фонд стратешке културе

 

суд

Треба подсетити да су управо западне силе, на челу са најгласнијим глобалним пропагатором владавине права, САД, биле и највећи противници иницијативе државног врха Србије, коју је Генерална скупштина УН гласала да прихвати 8.10.2008, да се Међународни суд правде консултује о легалности једностраног проглашења независности Косова*. Већ то је говорило о западном зазирању од суочавања са правдом. Но, када је до тога већ дошло, и када је саветодавно мишљење МСП објављено 22.7.2010, привидно произвело резултат који су западне државе желеле, онда се нису штеделе речи хвале на његов рачун. Све западне државе које су још раније признале независност Косова* су пожуриле да поздраве мишљење највише инстанце међународне правде, и да позову и друге државе, укључујући и Србију, да прихвате правне последице тог мишљења и саме признају Косово* као државу и подрже њен пријем у УН и све друге међународне организације.

Западни ентузијазам за ову „победу међународне правде“ је, међутим, недавно нагло спласнуо када је Аутономна Република Крим, „полазећи од одредби Повеље УН и читавог низа других међународних докумената који гарантују право народа на самоопредељење, и узимајући у обзир да је Међународни суд УН 22. јула 2010. у вези са Косовом потврдио да се једностраним проглашењем независности дела државе не крше никакве норме међународног права“, 11.3.2014. донела сопствену декларацију о независности.[1]То је навело многе, па и у западним земљама, тамо где су критички гласови уопште могли да се чују, да се запитају: како је то међународна правда „добра“ тамо где то одговара западним интересима, а „лоша“ тамо где не одговара?

Најбољи покушај одговора, поготово од стране америчких званичника, свео се на упињање да се „докаже“ – извртањем чињеница, о чему је било речи у претходном чланку[2]– да је случај Косова* некако „јединствен“, и да не може имати никакве везе са случајем Крима. Овим не само да се изнова покушала наметнути једна неутемељена и дискредитована слика косовског случаја, већ је то био и покушај да се кривотвори саветодавно мишљење МСП, у ком нигде није поменуто да је акт проглашења независности нешто што је дозвољено само у случају Косова*. Напротив, МСП је у члану 84 свог мишљења јасно утврдио да „опште међународно право не садржи никакве примењиве забране против доношења декларација о независности“.[3]

Дакле, руководство АР Крим је само искористило предности које му је релевантно тумачење међународног права нудило, а Русија то резоновање прихватила, на згражавање истих западних држава које су том истом резоновању аплаудирале пре мање од четири године. Све јасно. Оно што никако не може бити разумљиво је зашто се званична Србија не позива на то исто саветодавно мишљење, када оно такође може да се тумачи у њену корист? Постоје само три могућа одговора: или неће, или не сме, или није знала да таква опција уопште постоји. Ако је ово треће у питању, време је да се и та препрека отклони, тј. да се јасно покаже правницима у служби државе да се саветодавно мишљење МСП може, на међународно правно одбрањив начин, тумачити у корист Србије.

Кључ овог повољног тумачења лежи у чињеници да је МСП јасно дефинисао садашњу скупштину Косова* као тело које се самопрокламовало изван оквира Резолуције 1244, односно изван правног поретка којег је успоставио Савет безбедности УН. Притом, нико до дан-данас није укинуо нити променио ни Резолуцију 1244 ни правни оквир који је она дефинисала. Али, дозволимо саветодавном мишљењу МСП-у да дефинише ствар:

Члан 76: „Декларација о независности је усвојена на састанку одржаном 17. фебруара 2008, пошто је за њу гласало 109 од 120 чланова Скупштине Косова, укључујући Премијера Косова и Председника Косова (који није био члан Скупштине). Десет посланика Скупштине који су представљали заједницу косовских Срба и један посланик који је представљао заједницу косовских Горанаца одлучили су да не присуствују састанку. Декларација је написана на два листа папируса и прочитана, изгласана и затим потписана од стране свих присутних представника. Она није прослеђена Специјалном представнику Генералног секретара УН, нити је објављена у Службеном гласнику Привремених институција самоуправе на Косову“. Овде је већ јасно шта МСП хоће да каже: да је декларација донета изван правног поретка УН.

У члану 102 МСП изражава своју намеру да утврди тачан идентитет аутора декларације: „Суд треба да утврди да ли је декларација о независности од 17. фебруара 2008. представљала акт ‘Скупштине Косова’, једне од Привремених институција самоуправе основаних према Поглављу 9 Уставног оквира, или су они који су декларацију усвојили деловали у неком другом својству“.

Члан 105 износи виђење МСП-а о томе како су аутори декларације о независности сами себе видели: „Декларација независности одсликава свест њених аутора да су преговори о коначном статусу пропали и да је наступио критичан тренутак за будућност Косова. Преамбула декларације помиње ‘вишегодишње међународно спонзорисане преговоре између Београда и Приштине по питању нашег будућег политичког статуса’ и изричито ставља декларацију у контекст неуспеха преговора о коначном статусу, с обзиром да наводи да ‘никакво међусобно прихватљиво решење статуса није било могуће’ (десети и једанаести став преамбуле). Полазећи од тога, аутори декларације о независности истичу своју решеност да ‘реше’ статус Косова и пруже народу Косова ‘јасноћу у вези његове будућности’ (тринаести став преамбуле). Ова терминологија указује да аутори декларације нису настојали да делују у оквиру стандардног оквира привремене самоуправе Косова, већ им је циљ био да установе Косово ‘као независну и суверену Државу’ (став 1). Стога, они који су декларацију усвојили нису имали намеру да она ступи на снагу у оквиру правног поретка који је створен за привремену фазу, нити је она то могла. Напротив, Суд сматра да аутори декларације нису деловали, нити су намеравали да делују, у капацитету институције створене и овлашћене да делује у оквиру тог правног поретка, већ су предузели да усвоје меру чија ће важност и последице бити изван тог поретка“.

Члан 106: „Овај закључак подупире чињеница да су аутори декларације предузели да испуњавају међународне обавезе Косова, посебно оне које је за Косово креирао УНМИК (став 9), и изричито и свечано објавили обавезе Косова према трећим Државама у складу са обавезама наведеним у декларацији (став 12). Насупрот томе, под режимом Уставног оквира, сва питања везана за руковођење спољних односа Косова била су под искључивом ингеренцијом Специјалног представника Генералног секретара:

(м) склапање споразума са државама и међународним организацијама у свим стварима везаним за РСБУН 1244 (1999);

(н) надзор над испуњавањем обавеза из међународних споразума који су склопљени у име УНМИК-а;

(о) спољни односи, укључујући са Државама и међународним организацијама… (Глава 8.1 Уставног оквира, ‘Овлашћења и Обавезе које припадају СПГС-у),

у складу са којим се Специјални представник Генералног секретара само консултује и сарађује са Привременим институцијама самоуправе по овим питањима“.

Члан 107: „Одређене појединости у тексту декларације као и околности њеног усвајања такође наводе на исти закључак. Нигде се у изворном тексту декларације на албанском језику (који је једини аутентични текст) не помиње да је декларација дело Скупштине Косова. Речи ‘Скупштина Косова’ појављују се у заглављу декларације само у енглеском и француском преводу у досијеу приложеном у име Генералног секретара. Језик који је коришћен у декларацији разликује се од језика који се користи у актима Скупштине Косова, с обзиром да први пасус почиње фразом: ‘Ми, демократски изабране вођи нашег народа…’ док акти Скупштине Косова користе треће лице једнине.“

„Уз то се процедура везана за декларацију разликовала од процедуре коју је користила Скупштина Косова за усвајање законодавних аката… Такође се примећује да декларација није прослеђена Специјалном представнику Генералног секретара ради објављивања у Службеном гласнику“.

Члан 108: „…Ћутање Специјалног представника Генералног секретара у вези декларације од 17. фебруара 2008. указује да он није сматрао да је декларација била акт Привремених институција самоуправе који је требало да почне да делује у склопу поретка за чији је надзор он био овлашћен. Како пракса показује, он би био дужан да реагује на акте Скупштине Косова* за које је сматрао да су ultravires, тј. изван њених прерогатива.

Члан 109: „Стога Суд закључује да аутори декларације о независности од 17. фебруара 2008. нису деловали у својству једне од Привремених институција самоуправе у склопу Уставног поретка, него као лица која су деловала као представници народа Косова изван оквира привремене администрације“.

У члану 114, „Суд примећује да је суштински циљ Резолуције 1244 Савета безбедности (1999) стварање привременог режима на Косову, с намером да се дугорочни политички процес усмери ка постизању коначног статуса. Резолуција не садржи никакве одредбе које се тичу коначног статуса Косова или услова његовог постизања…“

„Стога Резолуција 1244 (1999) не искључује објављивање декларације о независности од 17. фебруара 2008, пошто та два инструмента делују на различитим нивоима: за разлику од Резолуције 1244 (1999), декларација о независности представља покушај да се коначно утврди статус Косова“.

Члан 115 именује актере на које се Резолуција 1244 односи, а који су специфично наведени у Резолуцији: међународно цивилно и безбедносно присуство, државе чланице УН, органи УН попут Генералног секретара и његовог Специјалног представника и, најзад, ОВК и друге наоружане групе косовских Албанаца. Изван тога „не постоје индиције у тексту Резолуције 1244 Савета безбедности (1999) да је Савет безбедности намеравао да, мимо тога, наметне специфичне обавезе деловања или забране деловања неким другим актерима“.

Члан 117, пак, изричито подвлачи да Резолуција 1244 не наводи вођство косовских Албанаца као једног од актера на које се Резолуција односи. У закључку, како се наводи у члану 119: „Суд стога налази да Резолуција 1244 Савета безбедности (1999) није спречавала ауторе декларације од 17. фебруара 2008. да објаве декларацију независности од Републике Србије. Дакле, декларација о независности није прекршила Резолуцију Савета безбедности 1244 (1999).

Шта из свега овога произилази? Један једини закључак: садашње „Тачијеве“ структуре у Приштини, које је признало (а за велику већину знамо и под каквим притисцима) преко 100 држава на свету – немају никакве везе са Резолуцијом 1244. Оне су настале изван ње, изван правног поретка успостављеног од стране УН, који и даље постоји. Косметски Арбанаси су имали право, према МСП, да узурпирају за себе право да прогласе независност преко својих самопрокламованих „демократски изабраних вођа“, односно да политички изразе своје виђење коначног статуса КиМ. Но – то право свакако, према резоновању МСП, имају и друге етничке групе на КиМ, односно њихове „демократски изабране вође“ (а нигде се не наводи каква је то тачно процедура која некоме даје статус „демократски изабраног“). Другим речима, нема ничега у међународном праву, како га је протумачио МСП, што обавезује и једног актера на КиМ да се подреди поретку самопрокламованих власти у Приштини. Стога нема никаквог правног разлога нити обавезе да власти у Београду насилно приморавају Србе (а, стога, и остале неалбанце) да се „интегришу“ у самопрокламоване „институције“ Приштине. Обавезе могу да буду само политичке природе, али то са правом нема везе.

По повратку из Брисела 31.3.2014, Александар Вучић је изјавио: „У тим задатим оквирима направили смо најбољи резултат за грађане Србије“.[4]То је чак можда и тачно, али се Вучићу поставља питање: зашто су грађани Србије дужни да поштују „задате оквире“, односно оквире које је наметнуло самопроглашено руководство самопроглашеног Косова*? Одговор може бити само један: зато што су и Александар Вучић и Ивица Дачић изабрали (у околности под којима су направили свој избор овде нећемо улазити) да прихвате Тачијеве оквире. И више од тога: Вучић и Дачић су прихватили поредак који је једнострано успостављен изван оквира Резолуције 1244, од стране групе људи који су узурпирали име „Скупштине Косова“.

Стога су све приче о некаквој „статусној неутралности“ бриселског процеса крајње бесмислене. Ако се само прочита саветодавно мишљење МСП, јасно је да се статусна неутралност може наћи искључиво унутар Привремених институција самоуправе успостављених Уставним оквиром, односно Резолуцијом 1244 – а МСП је јасно рекао да су доносиоци декларације о независности искорачили изван њиховог оквира. Истинска статусна неутралност не станује изван тих оквира, дефинисаних од стране УН. Изван њих станују једино покушаји – који, сада знамо, нису противни међународном праву – да се установи коначни статус. Косметски Арбанаси су то право искористили. Исто то право, дакле, морају да имају и Срби на КиМ (а и остале националне заједнице које су заинтересоване). То право, оверено од стране МСП, се Србима на КиМ ускраћује. И то на првом месту од стране власти у Београду. Ту нема никаквог двоумљења. Самопроглашене институције у Приштини су изабрале да коначни статус буде – независност. Свака власт у Београду има не само право него и националну, уставом дефинисану обавезу да прогласи и алтернативни коначни статус – аутономију унутар Србије. И то на истој територији на којој је Приштина самопрокламовала своју независност.

Ако владајуће странке у Београду пре кримског случаја нису биле свесне могућности које им саветодавно мишљење МСП, нуди – сада тога једноставно морају да буду свесне. Уместо признавања Скупштине Косова* самопрокламованих приштинских власти, међународно право им даје за право да признају Скупштину Аутономне покрајине Косово и Метохија, која је своје постојање прогласила 4.7.2013. Ако београдске власти не почну да показују знаке деловања у складу са међународним правом, за то одсад могу да  постоје само два разлога: или неће, или не смеју. Ако неће, онда је једини закључак који се намеће тај да имају намеру да се и правно одрекну српског народа на КиМ, односно Косова и Метохије у Србији. Ако не смеју – то значи да су проценили да ће им управо најгласнији светски поборници владавине права то узети за зло.

Овде нема места позивању на некакву „реалполитику“, „реалност“ и слично. Право је право, и не може и не сме да има везе са било чијим прагматичним интересима. Иначе га нема, и уместо њега влада закон џунгле. Хоће ли можда САД и ЕУ да нас поново бомбардују ако истакнемо оно исто право које је додељено и њиховим приштинским пријатељима, а које су они колико јуче топло поздравили? Да нам наметну санкције? Није ли јасно да је то та латентна претња која стално виси у ваздуху? И да данашњем Западу закон ипак лежи у топузу. Свакако, то је већини људи јасно. Али – зашто онда глумити нешто друго? Треба бар ствари назвати правим именом. Недић, на којег се чак неки из владајућих кругова стидљиво позивају, бар је имао петљу да то уради.

Узвишеним сферама српског духа ће свакако бити страно свако понизно, добровољно повиновање таквом једном ропском положају, свако добровољно прихватање да стандарди који важе за једне не важе за друге, односно за нас. Александар Вучић често истиче како све каже отворено у лице свакоме. Сад је прилика, после кримског случаја који је и косовску ствар у пуној снази вратио на светску позорницу, да отворено, у лице, упита своје пријатеље из САД и ЕУ, поготово пошто је отворено поглавље о владавини права: да ли међународно право које сте до јуче поздрављали важи и за Србију? Тек то би значило да га занима да направи „најбољи резултат“ за државу чији ће премијер ускоро да постане.



[1]
 http://ruskarec.ru/politics/2014/03/27/od_haga_do_krima_duh_kosovskog_presedana_29143.html

[2] http://srb.fondsk.ru/news/2014/03/30/posle-obame-i-americhka-ambasada-obmanuie-iavnost.html

[3] http://www.icj-cij.org/docket/files/141/15987.pdf

[4] rts.rs