АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Славка Којић: ИСТОРИЈСКИ И ПРАВНИ РАЗЛОЗИ ОСНОВАНОСТИ ПРАВА НА САМООПРЕДЕЉЕЊЕ


Крим који је имао своју бурну и дугу иторију током средњег и новог века, те савременог доба, ушао је у састав Руске империје у јуну 1783. године. За Крим су ратовали познате војсковође: Александар Суворов, Михаил Кутузов, Петар Рјумјанцев. Убрзо  по припајању Крима, по указу Катарине Велике од 10.02.1784. године основана је војна лука са адмиралитетом, бродоградилиштем и тврђавом којој је дато име Севастопољ. На почетку Совјетског периода 1917. године проглашена је Кримска Народна Република, а током 1921. године образована је Кримска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република у саставу Руске СФСР и СССР.

04.04.2014. Фонд стратешке културе

UKRAINE-RUSSIA-POLITICS-CRISIS-CRIMEA

Према Уставу Савеза Совјетских Социјалистичких Република од 05. децембра 1936. године СССР се састојао из једанаест Совјетских Социјалистичких Република, међу којима је била и Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република (чл. 13 Устава). Руска СФСР, као једна од чланица Совјетског Савеза, и сама је имала федерално уређење, те  се састојала из  више покрајина, области и аутономних совјетских социјалистичких република, међу којима и Кримска Република као једна од чланица тадашње Руске федерације. (чл. 22 Устава).

Као што је познато Крим је на иницијативу Никите Хрушчова,  Декретом Президијума Врховног совјета СССР премештен из састава Руске СФСР у састав Украјинске  Совјетске Социјалистичке Републике. Према  Уставу СССР-а, редакција од 28. децембра 1955. године, Глава IIнасловљена као државно уређење, Крим се јавља као једна од области које су у саставу Украјинске  Совјетске Социјалистичке Републике (чл. 23 Устава).

Након распада Совјетског Савеза, Крим се нашао у саставу Украјине чији Устав из 1996. године у Одељку 9 регулише „Територијално устројство државе“, те у чл. 133 наводи да систем административно-територијалног уређења чине: Аутономна Република Крим, области, реони, градови, градски реони, насеља и села. У састав Украјине улазе: Аутономна покрајина Крим, Виницка, Волинска, Дрепропетровска, Донецка, Житомирска, Закарпатска, Запорожна, Ивано-Франковска, Киевска, Кировоградска, Луганска, Љвосвска, Николајевска, Одеска, Полтавска, Ривненска, Сумска, Тернопољска, Харковска, Хмељницка, Черкаска, Черновицка, Черниговска област и Градови Кијев и Севастопољ. Градови Кијев и Севастопољ имају специјални статус, који је одређен законима Украјине. Положај Аутономне Републике Крим био је регулисан Одељком 10 Устава Украјине којим је било предвиђено да је исти саставни део Украјине, да АР Крим има свој Устав, своју Врховну скупштину, своју Владу као Савет министара. Судска власт се остваривала кроз јединствен систем судова Украјине. Према чл. 137 Аутономна Република Крим је оставаривала право на нормативно регулисање следећих области: привреда и шумарство; мелиорација и рударство, јавне радове, уметност и занатство те добротворне организације; урбанизам и становање; туризам, угоститељство и сајмове; музеје, позоришта, библиотеке, и друге културне установе, историјска и културна добра; јавни превоз, путеви и водовод; лови и риболов; здравствене и медицинске услуге. У случају да било који нормативно правни акт Врховне Раде Аутономне Републике Крим буде у супротности са Уставом или законом Украјине, Председник Украјине је могао да обустави од примене такав акт уз истовремено обраћање Уставном суду ради оцене њихове уставности. У АР Крим постојало је и представништво Председника Украјине.

Из цитираних одредаба Устава СССР-а произилази да је степен самосталности Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике Крим у саставу некадашње Руске СФСР био изузетно велики, јер је Крим био једна од федералних јединица која је чинила ту савезну државу, а која је даље била уједињена у СССР. Након уласка у састав Украјине степен самосталности Крима се смањио. Ипак, статус те Аутономне Републике је био посебан у односу на све друге области Украјине јер је она имала своје аутономне органе власти и области друштвеног живота које је слободно и самостално уређивала доношењем прописа и извршавањем истих, путем својих аутономних извршних органа власти.

Након што је дошло до насилног свргавања легално изабране централне власти у Украјини, те након што је успостављена хунта у Кијеву, постало је јасно да режим који је сам себе поставио више не чине представнике становника Крима, као ни осталих југоисточних области Украјине. Наиме, тај део Украјине насељен је пре свега становништвом који говори руским језиком и који у историјском и културном смислу чини једну засебну  целину, а  самозвана власт у Кијеву је као један од првих потеза који је повукла била забрана коришћења руског језика у јавном сектору чиме су укинута основна права становништва на Криму и осталим областима на југу и истоку Украјине. Насилно запоседнута и нелегално успостављена власт у Кијеву није имала ни легитимитет тј. нема  подршку становништва ових делова земље,  што је за последицу имало доношење одлуке народа Крима да спроведе референдум  на којем је донета одлука о изласку Крима из састава Украјине уз поновни улазак у састав Руске Федерације.

Тако је Аутономна Република Крим, која је својевремено и унела своју државност у састав Украјине, из исте изашла искористивши своје, међунарнодним правом признато, право на самоопредељење, вративши се у састав Руске Федерације из које је и ушла у састав Украјине.

У вези са правом на самоопредељење треба поменути 10 мишљења тзв. Бадинтерове комисије коју су чинили председници уставних судова земаља оснивача Европске Уније. Ова Комисија је основана поводом Конференције о бившој Југославији у Хагу 1991. године. Мишљења Бадинтерова комисије и њене арбитраже имају снагу међународне пресуде и постали су део међународног права. У мишљењу број 1. Комисија је стала на становиште да је чин „постојања или настајања државе, признавање од стране других држава чисто декларативне природе“, а да се држава дефинише као заједница која садржи територију и становништво подређено организованој политичкој (сувереној)  власти. Такође се каже да је тадашња СФРЈ  била у „процесу распадања“, да савезни органи власти „више не досежу критерујуме суделовања и представљања својствене федералној држави“ као и да је у тим условима „на републикама да реше проблеме државне сукцесије“ и да у том смислу републике могу да створе и нове асоцијације „које би имале демократске институције по њиховом избору“. При том се у Мишљењу број 2 истиче да „право на самоопредељење не може довести до измене границе које постоје у тренутку  независности (uti possidetis јuris), осим ако се „заинтересоване државе супротно договоре“. У том смислу се истиче да се спољне границе морају поштовати, а унутрашње попримају карактер граница које штити међународно право (status quo).  У Мишљењу број 8. се понавља да питање постојања  или непостојања неке државе треба да буде третирано у зависности од конститутивних елемената државе, да се ради о  de facto питању,те да распадање једне државе повлачи за собом „окончање њеног правног персоналитета“. Оваквим својим одлукама Бадинтерова комисија је утврдила да је субјект права на самоопредељење територија тј. република као географски појам, супротно одредбама Повеље Организације Уједињених Нација које предвиђају да право на самоопредељење припада народима као јединим субјектима и носиоцима тог права.

Пошто се ради о мишљењима најугледнијих правника на бази којих је одлучена судбина једне државе, и пошто се ради о правилима која су постала део међународног права, то се Мишљења Бадинтерове комисије имају применити и на све остале  случајеве „распадања држава“, као што се догодило и тренутно је још увек у току, распадање Украјине. Наиме, насилно свргавање легално изабране власти у Украјини и успостављање хунте у Кијеву, која није призната у осталим деловима земље као легитимна власт, може се сматрати да је у Украјини наступило стање распадања земље.  Управо у описаним условима је и одржан референдум на Криму где је народ одлучио да Крим изађе из састава Украјине. Тренутно су у току протести и у осталим областима, на југу и истоку Украјине, чије становништво демонстрира са захтевима за спровођење референдума и изражавање воље за коришећење права на самоопредељење. Становништво ових области  више није репрезентовано у органима власти Украјине, нити ти органи врше легалну власт на њиховој територији. Може се сматрати да држава Украјина са својим прописима више не функционише у тим деловима земље, становништво не признаје и не сматра хунту у Кијеву  својим  легитимним представницима, па је процес распадања земље више него евидентан. Примењујући правила из Мишљења Бадинтерове комисије, Аутономна Република Крим је имала пуно право да се користи својим правом на самоопредељење, што је и учинила поштујући  постојеће границе у време осамостаљивања. Идентична је ситуација и са напред набројаним областима на југу и истоку земеље, које све имају своју јасну административну линију, те би у случају коришћења права на самоопредељење та линија постала међународно призната граница. Надаље, Мишљења Бадинтерове комисије признају право да  више дотадашњих области са постојећим унутрашњим линијама раздвајања створе евентуално и неку нову асоцијацију и на тај начин формирају нови међународно правни субјект, као што су то својевремено учиниле Србија и Црна Гора, стварајући Савезну Републику Југославију након распада СФРЈ, а  што зависи од слободне воље становништва наведених области.

Сви напред наведени разлози, пре свега историјски, културни и правни говоре да је у постојећим околностима и новоствореном стању у Украјини, Аутономна Република Крим, која је унела своју државност, најпре у Руску федерацију, а затим и у Украјину, имала пуно право да искористи право на самоопредељење и изађе из састава Украјине, уз истовремени улазак у састав Руске Федерације. Пошто се ради о Украјини која је  држава у процесу распадања, право на самоопредељење припада и осталим областима Украјине које имају своје административне границе, под условом да  становништво у тим областима изрази јасну и слободну вољу за стварање нове државе уз поштовање постојећих граница.

 

 

фото http://russian.rt.com/inotv/2014-03-28/Slate-Zapad-boretsya-ne-s