ВЕРА

Призрен – град који је имао 33 Цркве!


Српске православне светиње и споменици у Призрену

church_of_the_holy_saviour_-_prizren

1. Саборни храм Богородице Љевишке, (основа храма је из 12. века, а обновио га је краљ Милутин 1306-1307. године за епископовања призренских епископа Дамјана и Саве чија су имена уклесана у фасади храма)

2. Манастир Светих Архангела код Призрена, саградио га цар Душан 1343-1352

3. Црква Св. Спаса подигнута и фрескописана у 3. и 4. деценији 14. века

4. Црква Св. Димитрија (подигнута у 13-14. веку, порушена у 19. веку и на њеном месту се данас налази римокатоличка црква Дјевице Марије.

5. Црква св. Николе, тзв. Кораћева црква из 14. века, претворена касније у џамију

6. Саборни храм Св. великомученика Ђорђа из 1887. године са иконом Богородице из 14. века и иконостасом из 18. века.

7. Црква Св. Бесребреника из 19. века, подигнута на темељима старије цркве са неколико вредних икона из 18-19. века.

8. Црква Св. Пантелејмона у махали званој Пантелија, реконструисана 1937. на месту старе цркве из Средњег века.

9. Темељи цркве Св. апостола Томе под Призренском тврђавом „Каљајом“

10. Остаци цркве Св. Прокопија у махали Пантелија

11. Црква Св. Ане на чијем је месту подигнута џамија Мустафе Паше

12. Црква Св. Атанасија у призренској тврђави „Каљаја“. На њеном месту је Емин паша Ротули (Албанац) подигао џамију и сахат-кулу 1805. године. Ову џамију су касније порушили Бугари у 1. светском рату.

13. Остаци цркве Св. апостола Петра и Павла на левој страни реке Бистрице

14. Црква Св. пророка Илије која је са старим српским гробљем постојала све до 1915. године.

15. Богојављенска црква, на чијим је рушевинама подигнута џамија у Мараш-махали

16. Преображењска црква, по предању капела двора цара Душана, која се налазила на месту данашње џамије Мехмед Паше

17. Црква св. Николе, тзв. „Градска црква“ (помиње се још у 14. веку) у древној Вишеградској тврђави, изнад манастира Св. Архангела.

18. Госпојинска Црква која се помиње у хрисовуљи цара Душана из 1348. године

19. Манастир Св. Варваре у Призрену, који се помиње са својим имањима у турском тефтеру из 1526-1559. године

20. Остаци пећинске цркве и манстира у близини места званог „Голем камен“ код Призрена

21. Црква Св. Николе, или „Рајкова црква“ из 14. века, обновљена 1857. године са вредном иконом из 16. века

22. Црква Св. Георгија Руновића из 15 века, са царским дверима из 16. века. Налази се у порти храма св. Ђорђа пред зградом Епископије

23. Испосница Св. Николе, на путу између Призрена и манастира Св. Архангела, са остацима фресака из 14. века. Ово је једна од бројних испосница које су постојале у долини Призренске Бистрице.

24. Црква Св. Јелене која је стајала на месту џамије коју је подигао Мустафа Паша Призренски

25. Остаци зграде старог митрополитског двора са владичанском капелом, југоисточно од храма Богородице Љевишке

26. Црква Св. Власија (која се помиње у хрисовуљи цара Душана из 1348. год.)

27. Црква Св. Николе, „Тутићева црква“, подигнута 1331/32 године и касније фрескописана

28. Црква Св. Недеље са сачуваним темељимa цркве Ваведења Пресвете Богородице, задужбине Краљевића Марка из 1371. године. У цркви су преостали делови фрескописа из 14. века.

29. Црква Св. Стефана, задужбина краља Милутина с почетка 14. века. Сада прекривена албанским кућама.

30. Споменик српским борцима из Балканских ратова и 1. Светског рата

31. Спомен капела српским ратницима палим у ослобођењу Призрена 1912.године и у 1. Светском рату

32. Студенац „Косово“, спомен чесма официрима и војницима 3. српске армије која је ослободила Призрен 1912. године

33. Споменик цару Душану, пред храмом Св. Ђорђа. Миниран у јуну 1999. године.

Извор: сајт СПЦ

***

sadrvn i sv spas

***

Призрен – српски град

 

Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву, јер је на месту данашњег Призрена била римска Тheranda. Грци су га звали а наш га је а народ називао данашњим именом Призрен, сем тога и Презрен, Прездрин, Приздрен; Турци су га звали Торсерин и Персерин, Арнаути Призренди. Марко Миљанов га редовно зове Приздрен. У народним се песмама зове бијелим Призреном, убавим и питомим местом, српским Цариградом: „Рано рани српски цар Стјепане, у Призрену своме Цариграду“.

У споменицама и путописима име Призрен пише се и врло различито:призренски, Prizrien, Prizrenum, Presarin, Prisareno, Preseren, Prisreni, Preisereno, Priseren, Pereserin, Prisreno, Prisirien, Prisrine, Prisdeno, Pristren, Prisarin, Presren, Prisrena, Presari, Preserin итд. Види се дакле и по овим именима да су се данашњи народни називи Приздрен, Прездрин и Презрен, поред општег имена Призрен, чули и раније. У средњем веку Призрен је био једно од најзнатнијих трговинских места у српским земљама. Налазио се на најкраћем путу који је срце српских земаља, Стару Србију, везивао са јадранским приморјем, куда је готово сва српска средњевековна трговина ишла.

Katalog-srpski-konacno-001

 

Није био много удаљен ни од солунског и босанског друма. Важност се Призрена подигла особито, кад се у њему решавала судбина Балканског полуострва: највећи свој политички и трговински значај постигао је Призрен за владе цара Стевана Душана, који га је учинио својом престоницом и који је у њему подигао манастир св. Михаила. Трговински значај Призрена у том времену види се нарочито по томе, што су Дубровчани у њему имали своју велику колонију, силне дужнике, у грађанству свој ђенерални конзулат; што су закупљивали и призренску царину, па су чак радили, најпре код краља дечанског, а затим код цара Душана, да им се за заштиту дубровачких трговаца у Призрену уступи чак акропољ призренски, castrum, castellum Presren, Prisarinum, како су то Дубровчани писали 1332. године. На томе су Дубровчани много радили, нарочито док је Душанова престоница била на Косову у Сврчину, и ја бих претпоставио да су Дубровчани хтели да имају тај кастел у својим рукама да би се заклонили од Арбанаса у евентуалним нападима њиховим на Призрен из тада још неосвојене и неумирене Албаније, а у споменицама има врло много вести и спомена да су дубровачки каравани и трговци много страдали од арбанашких разбојника. Разбојништво и напад на мирне путнике и трговце је стално занимање Арбанаса почев од 13. века па до наших дана. Још у 16. веку, по Канеју (1573), кроз Качаник се није могло проћи од разбојника арбанашких.

Дубровачки консул, по жељи призренских Дубровчана, становао је ста-лно у Призрену, и само је, кад је то потребно било на позив дубровачких трг-оваца, ишао на краљев двор у Сврчин код Приштине и на вашаре и тргове, а годишње два пута је обилазио све дубровачке колоније у Србији. Дубровачка се колонија у Призрену повећа, кад се у првој половини 15. века растури дубровачка колонија у Брскову. Економски и трговински значај Призрена у 14. веку види се по томе, што је град Призрен тада ковао и свој новац, као и сами владаоци и јачи феудали.

Турци су заузели Призрен у јуну 1455. године. Под 9. јуном 1455. године наш летописац је забележио: „Прими цар Призренац и Призрен стари 21 јуна“. Да ли је овај Призренац онај кастел што га 1331. и 1332. године толико много тражаше Дубровчани за своје трговце? Изгледа да се дубровачка колонија у Призрену по турском освојењу Призрена смањила и растурила.

И за турске владе у 16. веку Призрен се помиње као да није био мала варош. Само Мехмед Хајредин Кукли-бег 1537. године имау Призрену 117 дућана и 6 воденица. У другој половини 16. века Призрен страда од Арбанаса и Синан-паше Ротуловића. Дечански је калуђер забележио под годином 1574: „Велики зулум бијаше тогда од Арнаута, особито од Махмут-беговића у Пећи, у Скадар од Иван-беговића, потурчени Бушатлије, у Призрен Синан-пашића Ротуловића, у Ђакову од Елсу-пашића. Две хиљаде христијане около ови вароши исекоше“.

17. веку Призрен се помиње као велика и знатна варош. Марин Бици (1610) описује Призрен као отворену варош „без зидова“ (градских); има 8600 кућа, доста великих; готово све куће имају своја дворишта, као и сеоске ку-ће у Италији, и Призрен, по величини, не уступа ниједној вароши у Старој Србији осем Скопљу (које је од Призрена већа варош); варош је пуна чесама и живе, текуће воде, која окреће воденичке витлове и чини варош угледном и прекрасном. Софијски архиепископ Петар у својој историјској расправи о при-зренском епископату (1655) рачуна да у Призрену има 12 000 кућа, од којих су 30 католичких а остало православни Срби и Турци; у вароши се налази преко 300 воденица; Призрен се налази на врло лепом положају, а у пределу изобилном у житу, вину и риби.

И Ст. Гаспари (1671. године) рачуна Призрен у ред главних вароши у Србији. Лепе нам податке о Призрену 17. века пружа Петар Богданић Бакшић, о коме г. Чеда Мијатовић мисли да је потомак Душанова Богдана. Призрен тргује највише вином и кордованом; у њему се израђују разне пушке и димискије. Око Призрена пуно је родних винограда, који дају изврсно вино. Масареки (1651 г.) помиње да призренски трговци извозе вуну чак у Германију преко Београда. Види се, дакле, да је сточарство било развијено на Шар-планини. Али је Призрен и у 17. веку страдао од планинаца Арбанаса, нарочито од Миридита, како то Бакшић истиче. Иако је католика било мало, 30-40 кућа, у 17. веку столује католички владика, који је потчињен софијском католичком архиепископу. Понекад је Призрен страдао од нових турских намета. По једном запису, 1651. године у Призрен дође Мехмет-паша и узе од народа 10 000 акчи на име новог намета дотле ненаплаћиваног „кафтан-акче“: „А он узе 10.000 ва та оскудна и нуждна времена, ох!“, вели тај јадник који је цео запис дао.

У 18. веку Призрен се помиње као „место Призрен“. У њему је при цркви св. Ђорђа православна митрополија и православни се митрополит зове призренски и рашки. Занати су му организовани у еснафе (1788. г. помиње се еснаф мутавџијски у Призрену). При крају 18. века и наш је Призрен настрадао од Арбанаса, када су пострадале и пропале многе вароши и села у српским земљама од крџалија и Арбанаса. Поп Сава из Призрена забележио је: „На 1795 года пленен бист Призрен од Махмут-паше“ (Бушатлије). Призрен је тада морао љуто пострадати од тог Бушатлије и његових Арбанаса, кад је ускоро после тога барон Феликс де Божур нашао у Призрену број становника мањи од броја кућа (домова) у 17. веку: Божур рачуна у њему 7-8 000 становника, а Пуквиљ (1805) Призрен, некад богат и велик, зове доста насељеном варошицом (Prisrendi, petite ville assez peuplee).

Где се дело оно многобројно призренско станивништво 17. века? Веро-ватно се разбегло испред арбанаских армија, а свакако је нешто и изгинуло. Иако је Призрен при крају 18. века љуто настрадао, ипак се он у 19. веку брзо подигао. Један француски извештај из почетка 19. века помиње Призрен као варош прилично насељену на важном трговачком друму који је водио из Скадра преко Призрена и Тетова у Скопље; становници су му нешто муслимани а нешто хришћани, а језик им је српски; Призреном управља бег зависан од охридског паше.

Вук Караџић помиње 1827. године Призрен као стари град с великом вароши. Ами Буе (1840) узима да је Призрен једна од најлепших и најбогатијих вароши у европској Турској. Има преко 26 000 становника. Разни занати, ве-ли Буе, и његова транзитна трговина између Турске и приморске Арбаније учинили су да се повећа богатство и број његова становништва; има покривену чаршију, 12 великих џамија, више сахатних кула, једну православну и једну католичку цркву; столица је православног владике; није тако прљав као остале вароши у Турској.

После овог лепог напретка Призрен се непрестано повећавао и богатио. Гилфердинг 1857. године рачуна у њему 4 000 домова. Тада је и Призрен био у трговинским везама са Београдом, Сарајевом и Скадром; становништву је гла-вно занимање била трговина, која је претежно била у рукама православних; жива је била призренска чаршија и захватала је неколико покривених улица. Хан (1863) рачуна у Призрену на 46 000 становника и 1 200 дућана у чаршији. Призрен је тада сматран за главну оружницу на Балканском полуострву, јер се у њему много оружјаизрађивало. Поред многих пушкара било је много и табака и терзија. Призренски се сахтијан извозио у Маџарску, други се призренски производи извозили на све стране, нарочито у Мисир и Србију. Трговина је сва била у рукама хришћана. Али је тада већ друм скадарски постао несигуран и рђав, да се Призрен почео окретати Солуну, одакле је добивао енглеску робу. Мекензијева и Ирбијева не смањују Призрену број становништва, али тврде, разуме се погрешно, да је „сасвим без икакве политичке и трговинске важности“. Важну статистику Призрена пружа поуздани Милер у својој Арбанији (1844). Он рачуна да у Призрену има 6 000 кућа, од којих су 4/5 Срба и сматра Призрен као једну од најкраснијих, најбогатијих и најраднијих вароши у Турској. Од 1912.године, после 457 година, Призрен је поново у саставу Србије

http://www.kosovo-metohija.com

*****

Црква Свете недеље у Призрену

Црква Свете недеље у Призрену  је храм Српске православне цркве који је према пронађеном ктиторском натпису, задужбина младог краља Марка Мрњавчевића (1371 — 1395) подигнута 1370/1371. године.

Налази се у делу града под именом Поткаљаја, који је раније био српска четврт, а смештен је на падини брда изнад града, на чијем врху се налазе остаци Призренске тврђаве тзв. Каљаје. Црква је једнобродна грађевина, малих димензија, са осмостраном куполом, зидана каменом и опеком, са мало сачуваног живописа у њеној унутрашњости.

Током Мартовског погрома над Србима 2004. године, црквица је, попут Богородице Љевишке и других српских цркава у Призрену, спаљена и тешко оштећена. Током наредних година, на црквици су обављани радови да би се вратила у своје првобитно стање.

За време Мартовског погрома је страдала целокупна Поткаљаја, док су у Цркву Свете недеље убачени стари мадраци, који су поливени бензином и запаљени, што је довело до тешког оштећења фресака у њеној унутрашњости. Поред тога, са цркве је скинут оловни кров и уништена су улазна врата.

Радови на обнови цркве су започели 2005. године, када је сређен кров, поправљен и обновљен стуб у олтарском делу, постављена су нова врата од храстовине, поправљени су прозори, зидови и метална ограда. Оловни кров цркве је био изнова украден, због чега је 2007. године постављен нови, обављене су поправке на унутрашњости цркве и уведене су електричне инсталације, да би током 2009. године били обављени рестаураторски радови на живопису Цркве Свете недеље.

*******

Црква Светог Спаса у Призрену

Црква Светог Спаса (посвећена Вазнесењу Господњем) у Призрену је подигнута око 1330. и налази се у југозападном делу града.

Смештена је на малој заравни испод градске тврђаве која доминира над градом, у делу који је некада био српска четврт. Подигао ју је властелин Младен Владојевић, који ју је 1348. приложио задужбини цара Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) манастиру Светих архангела у кањону Призренске Бистрице. Република Србија ју је 1990. уврстила међу споменике културе од изузетног значаја[1][2], заједно са другим призренским црквама. Албански екстремисти су је запалили и тешко оштетили током мартовских немира 2004.[1][3], а испред саме цркве се налази бункер немачких припадника КФОР-а.

Прошлост цркве

Током отоманског периода, црква је запустела и коришћена је једно време као штала[4], услед чега је претрпела знатна оштећења. Од средине XVIII века призренски Цинцари, пореклом из Москопоља, преузели су управу над црквом. Они су 1836. започели велику обнову и проширење цркве које никада није завршено, а сама црква је средином XIX века страдала у пожару. Конзерваторски радови на цркви и њеном живопису обављени су у периоду од 1953. до 1963.

Облик и живопис

Црква Светог Спаса има основу сажетог уписаног крста са тространом олтарском апсидом и припратом, док се над њом уздиже осмострано кубе. Са спољашње стране је украшена пластичним керамичким украсима и декоративним смењивањем сиге и опеке, какво се може видети на цркви Богородице Љевишке и другим споменицима Вардарског стила. У првој половини XIX века започело је проширење цркве, која је требало да поприми облик тробродне базилике. Подигнута је нова олтарска седмострана апсида, а првобитна црквица је постала део северног брода. Међутим, ово проширење цркве никада није завршено, тако да се данас око првобитне црквице налазе високи зидови без крова.

Најстарији слој фресака, датиран је око 1335. и налази се у олтарском делу. Њихов аутор је припадао истој радионици која је фрескописала и цркву светог Николе, коју је у исто доба подигао властелин Драгослав Тутић. Након тога, призренски мајстори су, у византијском стилу, до 1348. фрескописали преостали део цркве. Завршну фазу у осликавању цркве представљају фреске Христа и Богородице Параклисе урађене у црквеној припрати. Током наредних векова, фреске су страдале као и цела црква, а након пожара који је захватио цркву средином XIX века, боје су промениле тоналитет. Остаци фресака су заједно са целом црквом конзервирани у периоду од 1953. до 1963.

Извор: Википедија