Бомбардовање

ГЕОПОЛИТИКА: Вили Вимер – НАТО Србији мора да плати ратну одштету


Вили Вимер, бивши државни секретар Министарства одбране Немачке и посланик у Бундестагу, у интервјуу за Геополитику сведочи да је на конференцији високих званичника САД и европских земаља у Братислави 2 000 одлучено да Србија буде трајно искључена из европског развоја. Из мог угла, Београд је жртва агресорског рата који је спроведен потпуним напуштањем међународних права од стране НАТО-а. Агресор мора надокнадити штету коју је проузроковао и ово одговора глобалним правилима у свету.

09.04.2014. ел. поштом, ГЕОПОЛИТИКА – Разговор водили: Слободан Ерић и Милан Старчевић, за ФБР приредила Биљана Диковић

vili 2
„Ко, ако не они који су водили агресорски рат против Југославије, не заслужују да буду пред Трибуналом за ратне злочине у Хагу?“, каже, између осталог, у ексклузивном интервју за Геополитику Вили Вимер, бивши државни секретар министарства немачке одбране (1988–1992) и посланик у Бундестагу. Вимер је годинама био високи функционер ЦДУ партије, а први пут јој је приступио 1959. Од 1976. до 2009. био је савезник посланик у Бундестагу и предводио је немачку делегацију парламентараца при ОЕБС-у, да би 1994. па све до 2000. био потпредседник парламентарне скупштине ОЕБС-а. Снажно се залагао, заједно са осталим појединим немачким политичарима, против ратног похода НАТО-а на Србију, оптуживши тадашње немачке министре Фишера и Шарпинга за тешке манипулације. Своју пацифистичку мисију потврдио је по питању ангажовања немачких авиона „Торнадо“ у Авганистану, кад је Савезном уставном суду упутио тужбу против Савезног парламента за одобравање слања немачких авиона у кризно подручје.

* Поштовани господине Вимер, шира јавност у Србији за Вас је сазнала на основу писма које сте упутили канцелару Герхарду Шредеру, где сте га информисали о закључцима са конференције из Братиславе коју су организовали Министарство спољних послова Америке и амерички Ентерпрајз институт, на тему Балкана и НАТО-а. Један од закључака је био да „Србија мора трајно да буде искључена из европског развоја“. Да ли су потоњи догађаји и процеси на Балкану и Европи потврдили основне поруке са овог скупа?

– Данас се моје писмо упућено тадашњем немачком канцелару, Герхарду Шредеру, и Ангели Меркел, која је тада била председавајућа ЦДУ, чита као путоказ који је свима познат. Након конференције у Братислави у лето 2000, људи су са неверицом реаговали шта су закључили виши амерички владини званичници, међу њима министри, координатори обавештајних служби и пажљиво одабрани новинари, и личности из „Think Tanks“ истраживачког центра. По мом мишљењу, важне компоненте са конференције у Братислави недостају, укључујући садржај последњег разговора Милошевића и Холбрук и значајКосовазаблискоисточни мировни процесизмеђу Израелаи његових суседа. Дуго је у Немачкој остало несхватљиво зашто је др Хелмут Кол одбијао немачко одобрење за стварање муслиманске државе у Европи. Актери ван Београда или СР Југославије већ поодавно указују колико је развој ситуације на Косову сличан избалансираном проналажењу решења између Израела и Палестинаца. Према појединим извештајима, Холбрук је Милошевићу представио план за избегавање рата, уколико Југославија делове Косова стави на употребу у америчке војне сврхе. Крајњи циљ је био да се Русија са читавог Балкана протера, што би имало утицаја и на Јадрану.

* Како бисмо данас могли оценити стање у међународним односима? Хладни рат је завршен, али неке од преживелих институција тог периода су веома живе – као, рецимо, НАТО. У једном од закључака са поменутог скупа говори се да НАТО мора да се прошири од Балтика до Анадолије, у границама Светог римског царства. Како објаснити ту амбицију која је подржана једном оваквом историјском инспирацијом?

– Кључни елемент да би се одговорило на ово питање је у фундаменталној промени америчке политике 1992/1993. САД су то тог тренутка били гарант међународног правног система, без кога крај Хладног рата не би био могућ, без умањивања суштинске улоге Совјетског Савеза. Са ратом против СР Југославије САД су свесно уништиле међународни правни поредак, од повеље УН и до завршног акта из Хелсинкија, па до Нирнбершког процеса, све је разорено. Хенри Кисинџер је позвао, где год је могао, на одбацивање међународног права које је развијено после мира у Минстеру 1648. Сила права је дошла после његових речи: концентрисана војна и екомонска моћ, а Београд је био само почетак. Финансијски колапс, који је морао бити повезан са именом „Lehmann“ банке у 2008, сломио је ту праву линију америчке администрације, а случај Ирана и Сирије сада показује делимичан повратак САД средствима дипломатије. Да ли ће се овај поглед поново променити када Вашингтон поново поврати снагу, то не могу да кажем, јер то зависи од низа других фактора.

* Какве су све међународно-правне и геополитичке последице напада Америке и НАТО-а на Србију 1999. године и који су, по Вама, били прави циљеви ове агресије?

– Европа је била пуна наде и чинило се да су уједињењем Немачке 1990. превазиђене последице из 1945. Изнад свега, САД и СССР биле су гарант за успех Хелсиншког процеса. Хелсиншка повеља није само допринела да се превазиђу поделе у Немачкој и Европи, већ су народи Европе поново одахнули и гајили основану наду да ћу дугорочне последице на крају Првог светског рата бити решене дипломатским средствима тзв. Хелсиншког процеса. Хелмут Кол, који је са Горбачовом, и као близак пријатељ Џорџа Буша, отворио ново поглавље руско-немачких односа, иако је 20. век за обе стране био одређен патњама, такође је исто желео у односима између Немаца и Срба, јер је имао на видику историју из 1914. и 1941. Тек сада се може разумети зашто је он у лето 1999, одмах након окончања бомбардовања СР Југославије, планирао посету Београду, што би био јасан сигнал да је другачија Европа од агресорске могла постојати. Рат у Европи, са потпуним непоштовањем међународних права, означио је повратак закону силе, који је у прошлости донео много патње и беде народима. Након агресије против Југославије, до рата против Ирака, влада опште разумевање да, иако не постоји крај историје, постоји ограничење закона песнице, као што показује међународни договор о сиријском наоружању или привремени споразум са Ираном.

* Србија је претрпела економску штету током санкција, али је највеће економске губитке имала током НАТО бомбардовања, када су поред војних циљева уништене и многе фабрике и економска инфраструктура земље. Питамо Вас, не само као неког ко је био посланик у Бундестагу него и као адвоката, да ли има, по Вама, смисла да Србија тужи НАТО и затражи ратну одштету?

– Из мог угла, Београд је жртва агресорског рата који је спроведен потпуним напуштањем међународних права од стране НАТО-а. Агресор мора надокнадити штету коју је проузроковао и ово одговора глобалним правилима у свету. Влада Србије би требало да зна или да утврди колика је учињена штета. Постоје одређени детаљи економске штете које се пружа далеко више од 100 милијарди долара, да не помињемо људску патњу која је проузрокована. Поводом петнаест година од НАТО бомбардовања, требало би запитати следеће: ко, ако не они који су водили вулгарни рат против Југославије, заслужује да буде пред Трибуналом за ратне злочине у Хагу. Ко, ако не они који су, кршећи међународно право, напали чланицу УН у мирнодопском времену, морају да обезбеде накнаду за вршење агресије, због чега су уништени животи и инфраструктура? Колико је људи изгубило своје животе свима је познато (око 4000 и 8000 тешко повређених) као и процене обима оштећења инфраструктуре (преко 100 милијарди долара), док се штета настала употребом осиромашеног уранијума може само наслутити.

* Како сагледавате и оцењујете праву суштину крвавих демонстрација и протеста опозиције у Кијеву, као и понашање два најважнија спољнополитичка актера у овој кризи, Русије на једној, и ЕУ и Америке на другој страни?

– На конференцији у Братислави Украјина је била једна од важних тема, и она би требало да буде кључни елемент америчких циљева на евроазијском континенту. Године 2006. у Риги, покушано је да се Украјина интегрише у НАТО, али тада та намера није успела. Постојало је доста разлога за неуспех америчке администрације, пре свега због антируске политике НАТО политике од 1992, која би тада још више добила на снази, и пут у трајни конфликт би био неповратан. Такав инструисани концепт значио би да су западноевропске државе изгубиле сваку кооперацију и добросуседске односе са Руском Федерацијом. Окренут је други лист, па ако се већ Украјина не може убацити у НАТО канџе и на тај начин да се прилагоди Вашингтону, циљ је да се резултат оствари на друкчији начин. Такав пут је у великој мери фаталан, без обзира на низ преломних тачака које је Јанукович оставио прихватајући свеопште изборе у земљи. На немачкој телевизији виђене су слике како се на централном градском тргу у Кијеву, на Мајдану, вијори велика пољска застава, што је провокација, познавајући историју након Првог светског рата. Постоје ли данас снаге које желе да доведу у питање постојање поретка у Европи после окончања Хладног рата и тиме доведу у питање темеље данашњег мира? Не треба заборавити какве су све припреме извршене у вези са немачким уједињем, сходно договору Горбачова и Кола, као основа за крај Хладног рата и успостављања трајног мира. Ко Украјину види као пробни балон за ново померање граница, отвара Пандорину кутију. Оватема стоји на невидљивом дневном реду током данашњих сукоба у Кијеву.

vili vimer

* Актуелна власт у Србији је започела процес придруживања у ЕУ. Велики део јавности у Србији се противи приближавању Бриселу. Шта бисте Ви, са својим огромним политичким искуством, могли посаветовати српску Владу?

– На несрећу, на Балкану су била утицајнадва фактора. Прво је одлука Конгреса САД 1990, која је усмерена ка уништењу Савезне Републике Југославије, за коју није било оправдања. Затим одбијање Европске заједнице да Југославији одобри скроман кредит у износу од 4 милијарде долара да би земља поправила објективне економске проблеме. Ускоро ћемо видети на референдуму за независност Шкотске како ће се познати међународни проблеми развијати. Постоји објективна сумња да сви они који сносе одговорност за илегалан рат против Југославије имају сада у интересу да Србију уведу у Европску унију, да би, напослетку, оправдали ратну агресију и њен резултат. С друге стране, без Београда је незамисливо да Балкан може напредовати. Видећемо.

* Како бисте могли окарактерисати ЕУ – шта је политичка суштина ове наднационалне заједнице која је створена први пут у историји Европе? Да ли је протеклих пет-шест година у ЕУ и САД манифестована само економска криза, или је та криза Запада структурална?

– Питање је одлично, јер би анализа могла трајати недељама, ако не и месецима. Криза Европе почела је, желели ми то да признамо или не, са ратом против Југославије. Европска унија је увек себе доживљавала као заједницу вредности, а један од највиших стандарда је верност и поштовање међународног права. Бомбе на Београд су све више првородни грех Европске уније, јер се ништа не предузима да се врати првобитно стање, пре бомбардовања. У погледу демократије, наше земље се удаљавају од принципа „више демократије“. Данас, ми морамо претпоставити да наше владе колективно покушавају да натерају грађане да изађу из јавног живота, и да тестирају да ли држава може опстати под мотом „спровести мање демократије“. Овде у Немачкој је тај осећај присутан у свим партијама, где постоји утисак да они више одређују по правилима „демократског принципа“ или „демократије одозго“. Ми сада доживљавамо нову доминацију дела групе грађана, која само слуша привреднике и не брине о интересима грађана. У економском смислу, било је јасно још пре банкрота „Lehmann“ банке да европске уштеде, као прве на олтару америчких финансијских ратова, морају бити жртвоване. Чист амерички капитализам је од средине деведесетих година разбио европску социјално-тржишну привреду.

* Недавна одлука швајцарског народа да на референдуму ограничи прилив емиграната изазвала је у ЕУ низ негативних тонова, чак и претње и уцене. Какво је Ваше мишљење на суверену одлуку Швајцараца и на реакцију чиновника из Брисела? Да ли је Швајцарска показала, кроз институцију директне демократије, да је још једина независна земља у Европи?

– Може тако бити. Швајцарска држи чврсто свој демократски принцип, док суседне државе мењају своје ставове. Ова промена није само последица Брисела. Демократија и нагиб да поседују свој или туђи новац, то је оно што чини Швајцарску. У оквируШвајцарске, њихови грађанимогугласатио свему, и ми их морамо поштовати. Швајцарцисутакођедужни дасе придржавајуспоразумазакључениход њих самихида поштујунашуунутрашњуодлуку. Швајцарска је одувек била дипломатска у хуманитарна сила, као и Аустрија, са познатим светским адвокатима. Можда је случај посебне врсте да је пре агресије на Београд Швајцарска због јеврејских средстава запала у проблеме и да њена дипломатска улога није могла да буде толико активна. Карла дел Понте је била лабудова песма за досадашњу улогу Швајцарске са добро смишљеним услугама. Да ли је опет случајност или не, да је швајцарски амбасадор у Украјини био први који је пре неколико дана начинио преговарачки помак у односима присталица владе и њених противника? Можда је то добар предзнак за заједничко српско-швајцарско председавање ОЕБС-у, али такво да се говори о жртвама НАТО агресије у Југославији. Али, како кажу, нада као прва живи поново.

 

Писмо Вилија Вимера канцелару Шредеру

Веома цењени господине канцелару,
Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем Конференцији коју су заједнички организовали Министарство иностраних дела и САД и „American Enterprise Institut“ (спољнополитички институт Републиканске странке). Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО-а.
Конференцији су присуствовали високи политички представници, на шта указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да се нарочито истакну:
1. организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
2. Организатори су изјавили да се СР Југославија налази изван сваког правног поретка, а пре свега изван Завршног документа из Хелсинкија.
3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО-а. У том смислу, за примену и у Европи знатно је погоднији амерички правни поредак.
4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.
5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије, да би дефакто превазишли препреку и дилему, насталу после усвајања „Концепта нове стратегије“ Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или ОЕБС-а.
6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО-а преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.
9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.
10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.
11. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права ‒ није оспоравана.
После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.
Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права.Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.
Када је сличну судбину доживело „Друштво народа“, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.

Превод: Милан Старчевић
Геополитика бр. 72, март 2014.

2 replies »

  1. И јуначки Владика Артемије је тужио запад и доживео је да буде протеран из Рашкопризренске епархије од слуга окупатора и врха СПЦ-а, па ти види брајко мој о којој се издаји и слугерањству ради,чак и од оних који би требали само Бога да се боје и Њему да служе.

    ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ !!!

    Свиђа ми се

  2. Dragi moji prijatelji, uporedite ovu izjavu, kao i skorašnje izjave još nekih svetskih zvaničnika, recimo Šredera… sa nedelom srpskih izdajnika o povlačenju tužbe protiv NATO!? Ko su ljudi u Srbiji koji gaze po leševima, amnestiraju zločinca radi ličnih političkih interesa? Od koga to srpski narod trebe da očekuje i veruje da će mu biti bolje?? Upotrebite/poletljivi i lakoverni/ glavu, vreme je!!

    Свиђа ми се