Александар Дорин - Разговори о истини

Хитлеровска Европа против СССР (или) Непозната историја Другог светског рата


.

ХИТЛЕРОВСКА ЕВРОПА ПРОТИВ СССР

Непозната историја Другог светског рата

Игор Шумејко
Превод: Нада Љубић

0821193У новом „хладном рату“ који Запад води против Русије, главно оружје постаје историја – преиспитујући резултате Другог светског рата, ревизионисти све агресивније захтевају од нас да се осећамо „кривим“ за совјетску прошлост: хоће да нас натерају „да платимо и да се покајемо“.

Али ми немамо зашто да се кајемо и шта да плаћамо. Напротив, ми сами смо у ситуацији да испоставимо Европи повелики рачун. Због тога што су много пре 1968. године када су совјетски тенкови ушли у Чехословачку, чешки тенкови у служби Вермахта убијали наше дедове под Москвом и Стаљинградом. Због тога су литвански стрелци спроводили геноцид над руским народом две деценије пре него што је Црвена Армија „совјетизирала“ Прибалтик. Због тога што су двадесест година пре Катинске шуме Пољаци уморили у својим концентрациони логорима десетине хиљада заробљених црвеноармејаца. Због тога што је у годинама Другог светског рата у „окупираној“ (а тачније, у од стране Хитлера уједињеној) Европи бораца покрета отпора било далеко мање него добровољаца СС-а, да не помињемо овде оне десетине милиона који су добровољно радили за војну индустрију Рајха.

О свему томе и о најсрамотнијим и најпрљавијим тајнама „уједињене Европе“ читајте у књизи  Игора Шумејка „Хитлеровска Европа против СССР. Непозната историја Другог светског рата“ (Игорь Шумейко – Гитлеровская Европа против СССР. Неизвестная история второй мировой)

 

***

ПРВИ ДЕО

ДРУГИ СВЕРТСКИ РАТ – ТРЕЋА „ПЈЕРЕЗАГРУСКА“

 

 Глава прва

РАЂАЊЕ ГЛАВНЕ ТЕМЕ КЊИГЕ И НЕКИ СПОЉАШЊИ ПОВОДИ

Према традицији која се усталила, Европа широко прославља округле годишњице (десетогодишњице) отварања Другог фронта. Године 2004, на 60-годишњицу, Русија је била позвана и одслушала је похвале за “своју истакнуту улогу у заједничкој Победи”… Све је то лепо и красно. Остала је само једна невелика празнина, из реда ових већ поменутих “спољашњих повода” за настанак ове моје књиге. Наиме, на претходни јубилеј, на прославу 50-годишњице 1994. године, домаћини Французи, из неких њима знаних разлога, Русију нису позвали. Рекло би се, једна јубиларна параде више или мање… Па ипак, било би занимљиво утврдити значење које је имала разлика између та два списка учесника свечаности, оног из 1994. и овог из 2004. године?

Да можда нису откривене неки дотле непознате чињенице о Другом светском рату? Рецимо, на пример, да су Французи тек 2004. године изненада сазнали, како испада, да се одиграла и таква битка као што је била Стаљинградска, која је допринела заједничкој Победи, па су зато одлучили да п о з о в у  Р у с е?

Али, не. Још 9. фебруара 1943. године, знаменити француски писац Жан Ришар-Блок је преко радија бодрио своје «понижене и увређене» суграђане: – Чујте Парижани, три дивизије које су у јуну 1940-е године прве ушле у Париз и оскрнавиле нашу престоницу, те три немачке дивизије више не постоје! Уништене су под Стаљинградом! Руси су осветили Париз! Руси освећују Француску!

Јасно је да заправо и није било баш много војних детаља и чињеница којим је у овом истраживачком «пост-миленијумском» периоду допуњено наше историјско знање, а да их је и било па и да су биле објављене, тешко да би заинтересовале неког од избирљивих чланова француских организационих комитета из 1994. и 2004. Или су они били све сами интелектуалци и естете, а Русија 1994. године малодопадљива, па просто нису желели да гледају како наш пијани председник-диригент изненада на паради покушава да се испроба и у улози главног добошара. Или су, напротив, били чисти прагматичари: позвали су Русију 2004. године, јер би при цени нафте од 250 долара за барел позвали као «хероје другог фронта» и Кувајт са Емиратима?! Ова друга претпоставка је ближа истини, мада не у до те мере полемички заоштреном смислу са Кувајтом и Емиратима, него у смислу да управо послератне реалије, политичко-економски услови, и обликују данашње оцене чак и у еминентно војно-историјским сферама, остављајући једне ветеране у запећку, а изводећи друге у први ред свечаних параде Победника.

Главни прекори СССР-у – да поруку одмах поведемо до њеног крајњег облика, хиљадама пута изречене од стране евро-парламентараца, бораца за људска права итд. су: “Ви, СССР, сте истеравши Немце, и сами успоставили не бољу доминацију… опет та Чешка 1968… тенкови, Мађарска 1956…тенкови…”

И тако даље, по целом периметру, географски зацртаном у Јалти, а хронолошки – од «Јалте до Пјерестројке» …

Замерке СССР-Русиији су непроменљиве, скоро монотоне, а 1994. године приликом поновног разглашавања, само је мало ослабила “контрола јачина звука.” А у јулу 2009. године је комитет ПАСЕ (Савет парламентарних скупштина Европе) [1] својом резолуцијом изједначио «стаљинизам и фашизам».

Природи таквих оптужби, њиховим тајним, скоро подсвесним мотивима и била је посвећена моја книга «Други светски. Перезагруска». Њено прво издање, из јануара 2007. године, распродато је врло брзо и у јуну 2007-е изашло је друго, битно проширено и поправљено (без тога се не може) издање.

Фиксирам те датуме 2007. године: не само зато што ми је толико важно да утврдим своје првенство над Бараком Обамом у употреби данас популарног термина «перезагрузка» који он почиње да користи 2008., него зато што не желим да уђем у категорију аутора који аутоматски одговарају на тек лансиране слогане. Тај «синдикат перезагрузчика» ионако расте пред нашим очима. Ја ћу, онда, преузети улогу – р е с т а у р а т о р а.

 

Глава друга

АДОЛФ ХИТЛЕР КАО „ТРАСТИ“ ЗАО[2] ЕВРОПА

(АДОЛФ ХИТЛЕР КАО ПОВЕРЕНИК ЗАТВОРЕНОГ АКЦИОНАРСКОГ ДРУШТВА ЕВРОПА)

 

Управо је та 2005. године под овим, донекле провокативним насловом, покренула мој „рестаураторски посао“. Погледајте карту Европе на почетку периода одлучујућег за тај рат (јуни 1941.године). Све је буквално прекривено браон бојом. За нијансу су тамније Немачка и савезнице: Италија, Финска, Мађарска, Румунија, Бугарска. Светлијом бојом су пребојене освојене земље: Француска, Чехословачка, Пољска, Југославија, Грчка. Тамо је непокорено острво Велика Британија и, ево га, ружичасти источни океан – СССР.

Али иста боја за Пољску и Чехословачку скрива једну битну разлику између ове две земље. Пољаци су се тукли, оставивши Немцима само рушевине. Чеси су се предали потпуно и у читавом стању. Само фабрике „Шкода“ и ЧКД су више него удвостручиле немачку моћ производње тенкова – касније ћемо о томе изнети потпуно невероватне ствари. О томе како немачки тенкови 1938. године нису могли да стигну до престонице путевима „аншлусиране“ Аустрије – били су дословно избачени из строја. Чињеница да су немачки тенкови, ломатајући се, превожени железничком пругом на параду у Беч (иако документи о томе скупљају прашину у последњем реду полица историчара) свеједно је убиствена! Нарочито у поређењу са једном другом чињеницом: 1930-их прво место и удео од 40% у укупној светској продаји оружја и војне технике припадао је Чехословачкој. Најбољи у Европи, чешки тенкови, продавали су се по целом свету. О томе ће бити више речи у глави под насловом „Најзначајнији ’Минхени’ чешке историје.“

Иста боја за Француску и Југославију, такође представља лаж. А ствар није толико у француској капитулацији са којом су Хитлеру предати на управљање (с поверењем) сви и читави војно–индустријски потенцијали. Данас се промовише политички коректна перцепција која све изједначава.

Па… Француска,Чешка, Грчка, Мађарска, све је то исто, све је то – Европа. Али у Другом светском рату у билансу Европе коју је објединио Хитлер, Пољска и Југославија су биле тек освојени салаши (и то спаљени), а Француска и Чешка „индустријски мегаполиси“ добијени „у радном стању“.

eu-fascism-sweden-198x300Други слој фарбе политичке коректности, који скидам у мојој књизи, је ово… У свакој историји Другог светског рата, прочитаћете: „…у свим окупираним земљама развио се покрет Отпора“: то јест, из политичких разлога било је важно подвући да су се с в и народи дигли пртив Хитлера. Али ви већ знате да је најснажнији, по штети коју је нанео Хитлеру, био покрет отпора у Немачкој! И, да будемо прецизни, био је такав још у Нирнбергу! У глави „Мерна јединица Отпора“ о томе ћемо говорити подробније.

Наиме, „Слободна Француска“, „макови“, пилот- херој Антоан Сент –Егзипери, Мали принц – све је то, нема спора, красно. Али, оно што су певали у Првом светском „У немачком рату само су топови на цени“, потврдило се и у „Другом немачком рату.“ Моћ концерна, државни потенцијали и моћ било које, па и најблагородније личности и организације – то су две сасвим различите ствари. Чешки и француски војноиндустријски комплекси припадају макро свету, а илегалци покрета отпора – микро свету.

Замислите се над тим колико је уистину страшна та инерција, та ускост перцепције. Чак и у совјетским историјама Другог светског рата, у обавезном поглављу „Покрети отпора у Европи“ наводи се, на пример, „штрајк француских рудара 1943 .године.“

И то се некако аутоматски прихвата. Већ неколико покољења читалаца је то прогутало и сварило, а да им није допрло до свести да је „штрајк“ реч која припада мирнодопском речнику баш као и „кућне папуче.“ Легитимна, уљудна, мирна форма дијалога са послодавцима. Доведите ову мисао до логичног закључка. Коначно, штрајк може постати оружје, претња, само тамо где је заједнички рад добро уређена ствар. Само у руднику или фабрици који нормално раде „штрајк“ може нешто да значи.

Објективно говорећи, чак су и данашњи незапослени арапски младићи који пале париске аутомобиле, испољили далеко виши степен „отпора“. Како би они, неукључени у привредни систем, уопште могли да „штрајкују“ ?

Али ако су покрети отпора Чеха и Француза несравњиви са њиховим државним потенцијалима у Хитлеровој служби, са чиме би се они уопште могли сравњивати и коректно упоређивати? С немачким покретом отпора, наравно!

Војни историчар Жак Берже, “Црвена капела“: (немачки покрет отпора, тачније једна његова половина, прим.ИШ), дефинитивно је уништила више од 200.000 војника фашистичког блока.

Геринг, у Нирнбергу:„Она (Црвена капела) је уништила најмање 10 наших дивизија“.

Али, у Немачкој је поред „Црвене капеле“ окренуте према Москви, постојала и „Црна капела“: дипломати, високи службеници, фелдмаршали, генерали. Године 1938. ова „Црна капела,“ на челу са Беком и Браухицем, припремила је свргавање Хитлера са власти. Фелдмаршал Вицлебен, командант трећег, берлинског војног округа, увежбавао је хватање канцелара Рајха.

Чак је и СС заузео став ишчекивања. Изражајан детаљ схватио је историчар Марабини – у лето 1938 у Берлину су престали да поздрављају са „хајл“. Два месеца „новчић је стајао на кант“, како су пред пред погубљење признали завереници, и само је „Минхенски самит“ – главни спољно и унутарполитички адут – спасао Хитлера. Он, немачки покрет отпора, избацио је из строја 4 генерал-фелдмаршала (ухапшени, погубљени, извршили самоубиство): Клуге, Вицлебен, Ромел, Бек. А то је уистину више него на што је Немачка изгубила на бојном пољу где су пала тројица генерала – фелд- маршала. Међу онима које је из строја избацио немачки покрет отпора су још и Канарис (начелник генералштаба 1930-их), генерал-пуковник фон Хамерштајн- Екворд (командант 4. тенковске групе Гепнер), војни саветник Хитлера Вилхелм Шејт (не једном је предао савезницима тајне планове), Едуард Вагнер (оберквартирместер, начелник сектора снабдевања Генералштаба), изасланик у Риму Хасел, начелник војне управе у Француској Штулпнагел…

У овом поглављу ћу само укратко показати колико је слици Другог светског рата очајнички потребна историјска рестаурација.

Оцените, на пример, овај генијални фрагмент из службене историје фабрике „Шкода.“ У њој, после опширног описивања јединственог квалитета њихових тенкова, иде следећи пасус:

“До 1939. године, фабрика је произвела 295 тенкова. Нажалост, после окупације Чехосовачке, њени тенкови су били уведени у састав немачких фашистичких јединица и учествовали су у освајању Пољске и Француске, и у рату против Совјетског Савеза. Последњи тенк чешке производње уништен је 10. децембра 1941. године приликом ослобађања подмосковског града Клин.“

Али… то што је стара залиха тенкова (295 комада произведених још за чешку армију) потрошена 10.12.1941, то је уобичајена ствар, ратна реалност, занављање. И “расход“ немачких тенкова Т-II био је отприлике толики. А то што је „Шкода“ постала језгро немачке индустријске групације Херман Гоеринг Верке и током читавог трајања рата производила немачки тенк PzKpfw 135 (овде се већ ради о хиљдама), теренска возила, теретна возила са гасним генераторима, тешке тегљаче гусеничаре – о томе не питајте нас, централна управа је била у Немачкој.

Код шкодних[3] Чеха 10. децембар се истиче као нека врста корпоративног (у перспективи можда и националног!) празника – Дан престанка одговорности за тенкове.

А други гигант – “ЧКД Праха“- ушао је у немачки концерн БММ. Производили су: најбољи међу средњим и лаким тенковима Вермахта – Pz Kpfw-38 (то је чешки тенк TNHP-S, најбоље продавани тенк на свету – произведено 1411 комада; самоходно оруђе “Мердер”, најбољу противтенковску самоходку тог рата “Хертцер,”- тираж – 2584 комада.

pzkpfw-38t-tnh-01

А хиљаде прашких тенкова, произведених у период 1939-1945 до дана данашњег, воде се у војним приручницима као – немачка продукција.

Тек су очајнички упорна бомбардовања савезника довела до тога да се преполови производњa чешких индустријских гиганата, али у целини, “чешка седмољетка” је била успешно испуњен и пребачен план производње за Рајх.

У књизи “Други светски рат. Пјерезагруска» [4] унео сам поглавље «Историја Другог светског рата у 50 СМС порука», сводећи неке ставове на формат слогана. На чешко питање се односи следећи слоган: Пре совјетских тенкова 1968 у Прагу били су чешки тенкови у Минску, Смоленску, Кијеву, Стаљинграду и под Москвом!»

Винстон Черчил «Други светски рат» (Churchill W.S.The Second World War. Лондон,1951):

            « …услед пада Чехоловачке, изгубили смо силу од 35 дивизија. А осим тога, у руке непријатеља су пале фабрике “Шкода” – други по значају арсенал Европе, који је од августа 1938. до септембра 1939. године избацио скоро исту количину производа као све енглеске фабрике заједно у том истом периоду».

Многи посматрачи, а пре свих Александар Мељихов у великом чланку “Чешки тенкови или А ко су судије?” у листу “Известија, углавном је високо оценио тај “пјрезагрузочни” приступ[5] историји Другог светског рата. А Валентин Николајев ме посаветовао да подигнем поглед са тенкова према небесима.

Испоставља се да највише проклињани авион за нашу пешадију није био “Јункерс”, него извиђач-осматрач «FokkeVulf-189» (“рама”), чије је појављивање највљивало неумољиво и високо прецизно гранатирање. Био је то висински авион, са изванредним способностима маневрисања и, практично, необорив.

А тај “FokkeVulf” производио се у фабрикама Верк-3, у француском граду Бордоу, (поздрав “аеробусима” који се данас производе на истом месту”! Ето шта значи брига о очувању своје непокретне имовине и индустријских потенцијала!) …а још и у фабрици “Аеро” у…Прагу (опет тај “град мајстора”!)

Имао сам питање за чешке историчаре “Колико је стајала, или можда чак покушала и да штрајкује, Шкода поводом промене заставе под којом је радила? Недељу дана или мање?”Али, зауставимо се овде на томе. Одвуку ли нас предалеко тенковско-чешка истраживања, то би историју Другог светског рата могло учинити исто тако једностраном као што су је учиниле садашње политкоректне интерпретације. Позабавимо се “политичким моторима”, окренимо се од “шкодоваца “ ка “минхенцима.” И од данашње, бриселске “Уједињене Европе” ка “Уједињеној Европи 1,” оној берлинској. Пресликавање и упоређивање обриса тих Европа на картама из 1941. и 1999. године може да да разјасни много што-шта у историји Другог светског рата, и не само Другог светског рата.

nemacki-cetvrti-rajh1

Избор (или да се послужим савременом термином – тачку бифуркације) имали су не само оклопнотенковски Чехословаци.Избор је правила цела Европа.Узмимо за пример Југославију. Срби су (истина, с Хрватом Титом на челу) организовали партизанску војску која је за себе везала 12 и више дивизија Немачке и њених савезника.Хрвати су, напротив, створили државу која је фашистичком блоку дала 5 дивизија.И врло је занимљиво како се избор из 1930-их пресликава на избор Европе 1990-их: за кога навијати у поново раскомаданој Југославији? И тамо и овамо ужас, етничка чишћења. Али кога ће на крају бомбардовати?

И сасвим недавно, 2004.године, тачка избора: Украјина. Ко је на парламентарним изборима тачније пребројао гласове? И тамо и овамо – само правно једнако вредни записници изборних комисија и међусобна оптуживања. Других извора информација у принципу нема. Који од записника ће подржати Европа? И опет повлађивање оном крају у коме је формирана СС дивизија “Галичина” – а тамо “где су партизани,”Краснодон”, “Млада Гарда”

– па тамо сигурно лошије броје”. Нова је само “политички коректна” боја: њихови клијенти више нису “браон” него “наранџасти.” Ребрендинг!

Како се компоновала Уједињена Европа1

Индексе смо увели да је не би помешали са данашњом Европом2 која се поклапа са Европом првом по географији, нацијама које окупља и, као што је раније показано, по неким политичким преференцијама. Могуће је, наравно, да чак и данашњим политичарима који су тако свечано објавили ствараање УЕ2 буде непријатно свако подсећање на њену претходницу. Али, шта да се ради, кад је Уједињена Европа већ једеном постојала под Хитлером. И тад су у њеном рађању учествовали и либерали, па чак и лауреати Нобелове награде за мир.

Данас се већ формирала читава струја: критика глобализма и политичке коректности. Епоха и свет се чине нестабилним, а глупост данашњих политичара – уникатном. Али не, нема у томе ничег уникатног. Ево портрета времена између два светска рата у “Историји…” Винстона Черчила, такорећи “одабраних места”:

“Немцима је наметнуто оно што су били идеали којима је стремио либерални Запад.Француска је тражила границу на Рајни, али су Енглеска и САД сматрале да прикључивање области са немачким становништвом противуречи принципу самоопредељења нација. Клемансо је морао да се сложи, у замену за англо-америчке гаранције. А после је Сенат САД, не поводећи се за потписом Вилсона, одбио да ратификује гаранције. Изјавили су да је требало да боље познајемо устав САД. На Вашингтонској конференцији 21-е године изнети су радикални и далекосежни предлози о поморском наоружавању и, Енглези и Американци су почели ревносно да потапају соптвене бојне бродове и руше своје војне базе.То се чинило на темељу чудне логике према којој је аморално разоружати побеђене, ако се победник не лиши оружја. Све до 1931. године победници су били усредсредили своје напоре на то да од Немачке извуку репарације сваке године. А плаћања су се могла извршавати само захваљујући америчким зајмовима, тако да се читав процес сводио на апсурд. Резултат конференције (Лукарно, 1929) био је генерални споразум о гаранцијама и арбитражни споразуми између Немачке и Француске, Немачке и Белгије, Немачке и Пољске, Немачке и Чехословачке. Остин Чемберлен је добио Орден Подвезице и Нобелову награду за мир…”

И сад се замислите: Нобелову награду за мир су дали човеку који је просекао пут у Други светски рат и, тако се испоставило, добио ју је управо за то “просецање” у Лукарну. Та чињеница се данас не “оглашава” много ваљда да се “не дискредитује награда” коју су последњих година добијали “једноставно свети људи, просто анђели политичке коректности.”

Черчилова “Историја” попуњава вакуум у историји. А и енглеска политика из 30-их година тражи бар некакво тумчење. Уз то, Черчил своју Нобелову награду 1953. године није добио за мир, него за допринос књижевности. Осим његове “Историје другог светског рата,” морам да цитирам и његову “Историју народа који говоре енглески”. Ту је присутна готово честерстоновска великодушност плус упућеност у све подробности политике, иако је слику која представља 1920-1930 године тешко назвати политиком. Двадестогодишња оргија пацифизма. Не подржати разоружавање Британије значило је гарантовано изгубити изборе. Савез студената Оксфорда усваја јавну заклетву: никада се не борити за своју земљу. У Француској, комунисти Мориса Тореса држе, да се изразимо данашњим речником, контролни пакет у скупштини.  А да би закон о двогодишњем служењу у војсци био изгласан, министар Лавал мора да одлети у Москву.

Черчил: “Само су Совјети могли одобрити значајном делу Француза, који су у према њима осећали поверење, да подрже тај закон.Стаљинов благослов је добијен.Сада француска армија може мобилисати планираних 100 дивизија. Над свим овим, признајте, већ струји промајица апсурда.

“После је Лавал питао Стаљина:“Не бисте ли могли да учинити што год да се охрабре католици у Русији?” То би ми итекако помогло у разговору с папом.

“Охо-хо!” – ускликнуо је Стаљин. “Папа! А колико дивизија он има?”

Они којима је овај детаљ познат, обично се фокусирају на Стаљина, суровог прагматичара, који чак и папу мери бројем дивизија.А мени је овде потпуно невероватан и Француз Лавал, управо то његово “што год,” фактура питања, ни једна конкретна потреба совјетских католика – поправка манастира, пуштање неког падреа, ма не, не треба! ”Што год” – то дође као нека монета за поткусуривање с папом. Када хоћу да замислим евро-политичара, ја затворим очи и видим ето баш тог и таквог Лавала. Ободрен, спрема се да отпутује из Москве и “у повратку, скокнућу и до папе”.

Друга тема неколико поглавља ове књиге биће прича о томе како су Черчил и Рузвелт, делећи Европу са Стаљином на сфере утицаја, не само признали него и заједно с њим конструисали и изградили нови систем гаранција, уместо пропалог версајског. Систем који је имао много нивоа: ОУН, Савет безбедности са пет сталних чланица, подела Немачке, сфере утицаја, а може се рећи и — сфере безбедности, тампон зоне. “Национални суверенитети” подарени Версајским уговором не само што су послагани пред ноге Хитлера, они су у неколико случајева послужили и као погонско гориво за фашистичку машину.

И вапијући случајеви, данас потиснути на периферију друштвене пажње попут сарадње Хитлера и независне Литваније, такође ће бити разматрани у овој књизи.

Јер СССР није напала само Немачка, него и Европа – према томе, сфера совјетског утицаја ће бити не само Источна Немачка него и источна Европа – то је гвоздена логика Јалте. Стога су тенкови у Чехословачкој 1968. последица тога како се завршио, како је текао и како је почео Други светски рат. Последица Минхена.

Већ пола века се с колена на колено преноси афоризам: ”Генерали се увек припремају за прошли рат” “А плату добијају за будући”- недавно је додао један оштроумни новинар. Можда је наша влада и погрешила осигуравајући се 1968. године по правилима из 1940-их. Али, пословица не лаже, тако поступају све владе и сви генералштабови – спремају се за онакав рат у каквом су већ учествовали. Они који су се 4 пуне године надвлачили са Вермахтом имају сасвим другачије политичко наслеђе, војну доктрину. Не мора се повлађивати: “Да, то се десило, покушавали смо 1968. да учврстомо социјализам тенковима.”И то још један “истакнути марксиста”, генерал Павловски — организатор операције “Чешка 68. ”Боље је говорити истину: “Бранили смо своју сферу утицаја, своју сферу безбедности.” Или искористити горе наведени слоган: “Пре совјетских тенкова у Прагу 1968, били су чешки тенкови у Минску, Смољенску и Стаљинграду!”

Однос снага 1938 (Чеси: 1582 авиона, 469 тенкова, 2 милиона људи; Немци 2500 авиона, 720 тенкова и 2,2 милиона људи) допуштало је Бенешу да се држи и без ичије помоћи (оне недобијене из Француске, и оне одбијене из СССР). Посебна тема поређење нивоа квалитета борбене технике коју сам најавио раније, биће разматрана у “чешком” поглављу ове књиге.

После проучавања квалитета «чешког мираза» немачки генерали су још једном признали да су избегли највећу невољу и да је опасност од пораза у Чехословачкој 1938-е била већа од оне у Пољској 1939-е и у Француској 1940-е.

Па, Черчил и ламентира не само над 469 тенкова који нису испалили ни један пројектил и 1582 авиона палих у руке Немцима. Најважније су најбоље фабрике у Европи.

Ово се може илустровати чак и без икаквог укључивања геополитике. Замислите: пивница. Сви седе загледани у своје кригле. Упада “горилла.” Прети, изазива. Сви су у стању ишчекивања. Горила хвата најближег, “пана” за ревер. Овај ће “Пардон!” и даје силеџији свој новчаник и револвер, који се задесио у његовом џепу. Онда горила дохвата “мсје” и добија још један новчаник, нож и боксер. Последњи је, “таваришћ,” решио је да се супротстави и добија силу рана од метака и ножа. Огуглао на бол и огорчен, он некако убија горилу и оставља га да лежи на поду. Ко зна због чега, али нема излаза из те чудне пивнице. Тек што су мало дошли к себи од шока због ових одвратних сцена насиља “пан” и “мсје” захтевају да им се врати оно што је било њихова својина. “Ми знамо да вам револвер и нож сада више нису потребни да се браните од гориле.” А “таваришћ”, уместо да само одговори, пита: “А како ви то можете знати?” и почиње да мрмља нешто о социјализму.

Имале су избор и Данска, и Белгија, и Холандија: да предају потенцијале својих држава Немцима или да не их предају.А сада ће оне и само постављање овог питања назвати дивљаштвом и фанатизмом.Па већ је некако постало непристојно подсећати их чак и на то да је неко ипак морао започети истински отпор, онакав као у Варшави, Стаљинграду, Лењинграду.Милиони заробљених, и наше фабрике су биле заузимане, али одлучни да се супротставе, видели су у томе само кажњиве грешке, преступе или издају. И отуда СМЕРШ [скраћено од «Смерть шпионам!» – Смрт шпијуинима], заградатрјади[6], репресија.

Такав избор одређује све, од политике до послератне психологије. И, да ли само послератне? Многе ружна дела пред 1941. годину – ипак су припреме човека који се намрштио и доноси тешку одлуку. Или, по тој аналогији са пивницом: оборио посматрача-Прибалта и наоружао се његовом столицом. «Пакт о ненападању” – био је, практично, избор места и минута предстојеће туче…

Питање о “Шкоди” сам већ задао чешким историчарима, сада им упућујем један благ прекор везан за смрт једног њиховог сународника! То је врло познат, милион пута описан случај: један прашки студент је 1968-е угледао совјетске тенкове и, повређених националних осећања, спалио се …Баш сте ви, чешки историчари, могли да спасете младића, да га, рецимо, имунизујете. Да сте му испричали, рецимо, како је «херој Минхена” Чемберлен реаговао у Доњем дому британског парламента, непосредно пошто је Хитлер заузео не само Судетску област, већ и читаву Чехословачку: “ … Ми смо, једноставно, сведоци преиспитивања граница утврђених Версајским миром. Ја не знам да ли уопште постоје људи који мисле да ће границе бити остављене да стално стоје онакве какве су биле. Сматрам да сам довољно рекао о Чехоловачкој …” Баш ви, господо историчари, ви сте могли да спасете тог студента 1968. године, уместо да га подстичете, као Ердманови јунаци[7] – самоубицу: «Држ! Совјетски тенкови! Протестуј! А ево ти и шибице, да ти се нађу!».

__________

[1] Council of Europe Parliamentary Assembly

[2]Закрытое акционерное общество одговара ДОО код нас, али сам задржала оригинал због интересантне конотације

[3] Škodan у преводу са чешког значи штетан

[4] „Пјерезагруска“ јерускитерминза „reboot“ , процес коме се приступа када компјутер престаје да ради нормално и када је једино решење брисање хард диска и реинсталирање програма – у односима између САД И Руске Федерације термин означава амерички предлог да се у развоју односа са РФ крене из почетка, са чисте странице. Хилари Клинтон је на почетку мандата Државног секретара чак предала Лаврову прекидач на коме је требало да пише „Перезагруска“ али је писало „Перегрузка“ што значи преоптерећење, претовар, превелика оптерећеност, напетост. Грешка је невешто оправдана слабим познавањем руског језика у министарству иностраних послова САД, али је била више од тога – омашка која открива скривене мотиве.

[5] „Пјерезагрузочни“ приступ за аутора значи днос Запада према Русији после распада СССР и окончања „хладног рата“ – непрекидан притисак на свим пољима и свим средствима „меке силе“, али и нову културу у којој безазлене речи покривају потпуно супротну праксу

[6]Загради́тельныеотря́ды(заградотря́ды) — Совјетске јединице постављане иза борбених јединица да спрече бекство војника са бојног поља. Јединице истоветне намене су у критичним ситуацијама имале све оружане силе света.У СССР су деловали за време грађанског рата, а 27.јуна 1941.године, поново су установљене посебном директивом Треће управе Народног комесаријата одбране (Но 35523). Њихова дужност је било откривање и хватање шпијуна, диверзаната и дезертера.Расформирани су 29.октобра 1944, Стаљиновим указом који је означио да је критична ситуација и потреба за овим одредима – престала.

[7] Николај Робертович Ердман (1900-1970) — совјетски драматург, песник, филмски сценарист. Његова прва драма “Мандат” Била је врло популарна у СССР и Немачкој 1925- 1927. Ухапшен је 1933.године и осуђен на 3 године прогонства.1941.године је филм “Волга, Волга” Добио Стаљинову награду – Ердман је један од аутора сценарија.Десет година касније и сам постаје лауреат Стаљинове награде другог степена.Овде поменута драма “Самоубица”, написана 1928, чекла је на дозволу за извођење до децембра 1931, да би била забрањена на самој генералној проби у Мејерхолдовом ГосТиМе. После рата Ердман ради у московском театру на Тагањки.

3 replies »

  1. …zasto ne pise o paktu izmedju hitlera i staljina o nenapadanju u pocetku nacistickih osvajanja. zasto ne pise kako su se to rusi ponasali sve dok njemacka nije krenula i na njih. i zasto omalovazava otpor „jugoslovena“, odnosno vecinom Srba u 2. sv. ratu. proporcionalno, vise je poginulu ljudi u Jugoslaviji u odnosu na broj stanovnika nego u Rusiji.

    Свиђа ми се

  2. Драга Зина, Русија слави победу НАД нацистичком Немачком за чију је војну силу радила цела индустрија свих окупираних земаља.

    Свиђа ми се