ДЕШАВА СЕ...

СЕЋАЊЕ: Јарак Метаљка на Петровој гори 9-14. мaj 1942.


У календару геноцида УГ Јадовно 1941. деветог маја сјећамо се жртава на Петровој гори. Интервал од деветог до четрнаестог маја у историји страдања српског народа у НДХ остаће забиљежен као доба офанзиве хрватских снага и стезања обруча на Петровој гори око 700 партизана и хиљада српских избјеглица из котарева: Слуња, Војнића и Вргинмоста. У јарку Метаљка, oд 9. до 14. маја 1942. усташе и домобрани поклали су 57 жена и дјеце. Јарак „Метаљка“ или „под Метаљком“ како се назива у литератури само је једно од многобројних стратишта на Петровој гори. У својој књизи „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ Ђуро Затезало наводи свједочанства о овим злочинима.

11.05.2014. ЈАДОВНО, за ФБР приредила Биљана Диковић

petrova gora

Свједочанство Ђуре Студена о масакрирању српских избјеглица у Петровој гори маја 1942. записао сам 21. априла 1961. године. Тада је имао 32 године живота и трпио тешке болове од задобијених рана усташким ножем. Слабо је видио, десно раме му је било осакаћено и ниже, болно је осјећао промјену времена.
“Тешко се ја тога сјећам, али и данас све патње доживљавам.

Било је то 13. маја 1942. за вријеме усташког обруча у Петровој гори. Нас 28 жена и дјеце углавном из мога села Купленско били смо избјегли у шуму Бјељевине, предио Петрове горе. Ту су нас усташе изненадиле, опколиле, затим и повезале. Рекле су да се не бојимо и да нам се неће ништа лоше десити. ‘Ми вас водимо у Војнић гдје ћете добити пропуснице.” Добро се сјећам да је са мном била везана Милица Докић и њених троје малене дјечице.

Свезане су нас усташе повеле преко луке Калови. Мислио сам па воде нас у Војнић. Али нас окренуше опет у шуму у један јарак под такозвану ‘Метаљку’. Тек што смо сишли у тај јарак сјевнули су усташки ножеви. Они на рукама, мало заокренути. Настао је смртоносни јаук нас дјеце и запомагање мајки и бака. Милица Докић с којом сам био повезан успјела се силаском у јарак одвезати. Остао сам у јарку везан с њеном дјецом и мало по страни. Данас ни сам не знам како? Лупио ме усташа ножем у гркљан па у десну страну лица и у леђа. Ја сам пао.
Ево погледајте моје тијело. И данас се добро познају ожиљци на мјестима гдје ме онако слабашног ножем пробадао ‘кршћанин’ Павелићев усташа. Чини ми се да све те убоде нисам тада ни опазио, једино сам осјетио крв, тако као да ме нетко полио врелом водом. Онесвијестио сам се. Након неког времена дошао сам свијести. Подигао сам главу, те поново клонуо. Кад сам дошао свијести, чуо сам кркљање понеке жене и дјетета.

Здрмао сам Станицу Напијало, била је избодена по врату, али је давала знакове живота, али не задуго. Видио сам Милицу, којом сам био везан, она је убијена из пушке, сигурно је она покушала бјежати када се одвезала па су је убили. Док су још клали видио сам њеног синчића старог пет година како се гуши у крви, скаче као кокош. Видио сам да се у хрпи покланих покреће и мала Софија, кћерка Напијало Станице. Њу сам дирнуо и она ме погледала па се и подигла. Била је ножем убодена у врат и лијеву руку.

Како више нисмо видјели усташе, нас се двоје-троје покренуло и отишли у шуму. На једном мјесту смо нашли неке пртове и плахте. У њих смо се замотали и кркљали у крви чекајући долазак дана. У несрећи, како се каже, имали смо и среће. Кад је свануло наишао је на нас мој комшија Миле Миљеновић. Одвео нас је дубље у шуму, гдје смо били до пред ноћ.

Онда су нас смјестили у неке бараке. Ту су нам помогли, а превио нас је и лијечио партизански болничар Јанкола Аунић. Погинуо је у Кљајићеву као исељеник 1948.”

“Колико си имао тада година.”

“Имао сам непуних 13, а моја сестра Драга 15. Најтеже ми је било видјети у јарку покрај себе, њу, моју лијепу сестру крваву избоденог врата. Та слика, као и она покланих мојих комшија и данас ми лебди пред мојим рањавим очима.”

“Имаш ли ти, Ђуро, какову драавну помоћ?”

“Немам ништа. Ето видиш, још сам у овој колиби. Ко ће нам дати кад смо сви биједа и оваквих ко ја има више. Волио би да сам остао у оном јарку, а овако морам живјети с осам ожиљака онога закривљеног ножа. А шта могу. Не могу сам себи пресудити!”…

Анђелија Напијало је била у истој групи избјеглица које су усташе похватале и измасакрирале у јарку под “Метаљком”. Она ми је 21. априла 1961. испричала своје сјећање на трагедију становника њеног села.

“Тринаестог маја 1942. године око 16 сати била сам у збијегу у шуми Бјељевине. Сакрили смо се у жбуње мислећи да нас усташе неће примијетити. Међутим, усташе су нас тражили. Идући пригибали се да би нас примијетили испод крошања или у џбуњу. То им је успјело. Кад су нас видјели, отворили су и пушчану ватру на нас говорећи: ‘Руке увис!’ Ми смо подигли руке увис и молили: ‘Немојте нас, немојте, ми смо жене и дјеца.’ Повели су нас у Луке, гдје је било пуно усташа и домобрана. Нас жена и дјеце било је 28. Све су нас повезали. Један од усташа је наредио: “Спроведите цивиле!” Већина их је отишло, а с нама је остала мања група. Једна жена је питала зашто нас вежу. Одговора није добила. Повели су нас путем Војнића.
Ја сам мислила збиља нас воде у Војнић.

Међутим, завели су нас у другу страну, у један јарак у шуми. Путем је један усташа ишао испред нас, а остали око и иза нас. Кад су нас довели у тај јарак у шуми, онај усташа на челу колоне је сјео уз један грабић и рекао: “Сад ћемо одморити па ћемо онда продуаити.” Упитао нас је: “Жене, има ли која новаца?” Ми смо рекле да немамо. На то је он узвикнуо: “Лезите, мајку вам српску!” И ми смо онако повезани полегли. Настало је клање, ко кога и гдје. Опазила сам нож на врату. чули су се јауци и запомагање: “Немојте, немојте!” Још сам дисала и била при свијести. Осјећала сам и сама да живим, али је и зликовац примијетио и рекао: “Она је жива мајку јој њезину српску” и убо ме три пута у леђа. Чула сам Милицу Напијало гдје каже: “Кад кољете кољите, али пазите да нећете добро проћи!” Кад су све измрцварили и јауци се стишали, на одласку је један усташа рекао: “Бацит ћу бомбу”, а други му је одговорио: “Ту је штета бацити бомбу.”

Сјећам се да су преметали поклане ради златних зуба. Чула сам гдје један каже: “Ова нема ни својих правих, камо ли златних.” Они су отишли. Ми смо се почели дизати. Мене је звала Анкица Напијало: “Анђелија, јеси ли жива?” “Јесам.” “Ајд’ се дижи!” Још су се некоји подигли и кренули у шуму. На једном смо мјесту нашли неке крпе у које смо се умотали и чекали дан. К мени је дошао Милић Новковић Стари. Он ме превио. Затим смо се касније смјестили у неке бараке у шуми. Касније сам бјежећи шумом оздравила. Исто тада су ми заклали и маму. Тада сам имала 25 година…”

О истом злочину записао сам 21. априла 1961. Свједочанство Драгића Напијало, који је имао 11 година и срећом остао неозлијеђен. “Истога дана, тј. 13. маја 1942. године, био сам с мамом и братом Ђуром, старим 13 година, у бјекству у шуми Бјељевине. Примијетили смо од села Бркића наилазак усташа. Почели смо бјежати на другу страну шуме.

Међутим, тамо смо наишли на друге. Успјели смо и овима побјећи, а онда кренули пругом до Лисичије (шума). Ишли смо пругом може бити свега 100 метара. Пред нас су изашле усташе с крвавим ножевима из јарка под “Метаљком”. Сјећам се добро када су нас ухватиле да је један рекао: “Вук, ево партизана!” Повезали су нас све троје заједно. Мама је рекла: “Немојте нас, браћо мила!” Усташа је одговорио: “Не бојте се ништа!” Одвели су нас пред свога старјешину под брдо Пајиће, питали су сатника што ће с нама. Он је одговорио: “Водите их у ту долину па их побијте.”

Повели су нас њих четворица. Наједном нам рекоше: “Стој!” Ми смо стали. Један рече: “Одријеши их!” Исти је пунио пушку и опалио у нашу мајку. Мама је пала, а ми смо још стајали. Окренуо се и опалио према мени. И ја сам пао у шибље, али неозлијеђен. То сам тек касније сазнао. Сигурно сам од страха пао. У томе моменту брат је скочио и бјежао. Пуцали су за њим, али га нису погодили.

Када су усташе отишле, ја сам се подигао ни сам не знам како. Почео сам трчати. У шуми сам сусрео некога ко ми је рекао да ми је брат Ђуро побјегао. Шумом смо тражили један другога. Успјели смо се наћи. Ноћ смо преспавали на строжи коју смо нашли у шуми. Киша је јако падала. Вјетар је био тако јак да је покретао и строжу с нама двојицом. Ујутро смо плакали за мајком идући ка њеном мртвом тијелу. Нашли смо је и мислили да лежи жива. Међутим, била је мртва у крви. Ми смо плачући наставили пут према нашој кући. Стигао нас је један партизан и упитао: “што плачете, дјецо мила?” Ми смо рекли да су нам убили мајку и да не знамо кући. Затим нас је упитао одакле смо. Одговорили смо: “Из Купленске“.
Упутио нас је на Џоданско брдо гдје смо нашли једног човјека који нас је упутио кући. Наше је цијело село било попаљено, а наша кућа остала је једина цијела. Касније су наишли партизани и сахранили нашу мајку…”

Милица Ковачић из села Купленско, 30. септембра 1961. године.

“Био је лијеп сунчан дан. Добро се сјећам да сам баш тога дана, 13. маја 1942. године ишла у млин с кукурузима, јер је моје осмеро дјеце било без круха. Баш кад сам пошла, упале су у кућу усташе. Један ме хтио заклати, али други није дао. Отишли су.
Ја сам брзо пошла из куће ван кад мањи син дотрчи вичући: “Мајко, бјежи, ено онога што те хтио заклати!” Погледала сам дјецу и с њима побјегла. Како их је било осмеро, један дјечачић је остао. Усташе су га ухватиле и одвеле у логор. Што сам могла, морала сам спашавати оних других седам.

Вукући и носећи их бјежала сам у Петрову гору. Не знам ни сама како смо доспјели у обруч, обруч који се стално стискао око нас. Ухватили су нас 16 од којих моје седмеро дјеце и мене: Бранко ми је био на рукама, имао је једну годину, Никола двије (2), Душан три (3), Станка четири (4), Софја шест (6), Анка седам (7) и Даница (13).

Кад су нас повели низ једну низбрдицу понадали смо се да нас воде у Војнић како су говорили, на предају. Али, кад смо дошли до јарка Калови-Бјељевина, већ смо нашли више од петеро наших комшија закланих. Почели су и нас клати. Прво нашу дјецу. Прво ми заклаше на рукама малога Бранка, а затим свих осталих шестеро. Морала сам гледати смрт моје мале дјеце. Јадна ми моја мати која ме родила. Ја сам остала задња. Прије него ли су ме удариле ножем, један ме усташа упитао: “Гдје су партизани?” Одговорила сам сва
онако избезумљена обливена крвљу своје дјеце: “Не знам гдје су.” Поновили су још неколико пута, а онда ме ударили ножем у лијеву страну врата. Пала сам од првог ударца. Злочинац је наставио да ме боде по цијелој лијевој страни тијела тако да сам добила тринаест (13) убода. Најгоре ми је било кад ме убо у врат ножем и три пута нож окренуо. Тек тад сам се онесвијестила. Задњом свијешћу чула сам како један виче: “Пусти је мајку јој српску, та је готова!” Остала сам тако лежећи док ме нису нашли партизани.

У тој мојој највећој жалости и боли сазнала сам да су усташе ухватиле мога супруга Јанка и с другим похватаним српским сељацима одвеле у усташки логор Јасеновац. Никада га више нисам видјела. Моје ране су зацијелиле. Али осјећам тешке посљедице. Сада живим у овој биједи са сином који је преживио патње у усташком логору и вратио се болестан. Хвала Богу, да ми се макар он вратио.

 

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005.

 

Позивамо све оне који имају додатне информације, документе и сл. везано за овај догађај, да нас контактирају путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/333-588, +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941. Краља Алфонса XIII 49a, Бања Лука, Република Српска.