Биљана Диковић

ФБР ФЕЉТОН: СРБСКЕ ЧИЧЕ – На бранику отаџбине (2)


Кроз овај ФБР фељтон представићемо вам монографију коју је за штампу приредио Војкан Николић, сећања и белешке кроз које наставља да живи то неко време када су старци у рату били прва и последња одбрана Србије.
У садржају су аутентичне белешке, сећања, драматски текстови учесника и савременика рата 1914-1918. као и прилози уважених историчара, једнако упозоравајући и за наше доба.
Посвећена „српским чичама“, ова монографија је делом заснована и на сачуваним записима умних Срба из европских и прекоморских земаља, али и добронамерних публициста иностраног порекла, пријатеља нашег народа…

* ФБР ФЕЉТОН: СРБСКЕ ЧИЧЕ – На бранику отаџбине (1)

12.05.2014. за ФБР приредила Биљана Диковић

kolubarska-bitka-zivojin-misic-spomen-crkva-svetog-dimitrija

Мића Живојиновић: ПОСЛЕДЊИ БЕДЕМ – ТРЕЋЕПОЗИВЦИ

Колубарска битка… Кишне ноћи саливене у хладна јутра. Прозебли војници у влажним униформама скривају језу: Шта ће бити с нама?! Војска се повлачи: Ваљево – Лајковац – Колубара – Лазаревац – Човка…

Непријатељ успева да важне положаје држи под јаком и унакрсном ватром. Начелник Штаба Врховне команде ђенерал Живојин Мишић наређује 18. новембра у 8.10 часова, преко телефона „да се Човка мора држати по сваку цену“. Официри и војници успевају да уз надљудске напоре и велике жртве одрже положаје у рејонима Човке и Врапче брда, најважније стратешке положаје на десној обали Колубаре. Међу многим јунацима гине и мајор Димитрије Туцовић. Невиђену храброст исказују трећепозивци, којима комадује мајор Риста Сандаљ, популарни чича Риле.

Трећепозивци су прва и последња одбрана. Мишић то зна и мило му је што их увек може истицати за пример: „Погледајте оне чиче са Колубаре! Још ниједан извештај од команданата дивизије нисам примио да се они не спомињу како су задржали и потукли Швабе тамо где су се затекли! На њих да се угледате!“

Генералу Бојовићу, команданту Прве армије, после рањавања код Шапца, нога све више крвари. Војвода Радомир Путник се обраћа свом начелнику Штаба:
– Мишићу, идите и примите Прву армију. И шта урадите, урађено је…

На мосту преко Рибнице ври као у кошници. Загушења ионако уског пролаза изазвала је неорганизована гомила војске и народа. Призор тежак и за гледање.

– Шта је, пред ким бежите?! – огласи се Живојин Мишић. – Пред Швабом?! Пред најгорим војником на свету. У свим ратовима смо им видели леђа. Видећете кад их ускоро потерамо, како ће бежати да ће цео свет уживати у томе…

Људи који су га препознали устукнуше.

– Мајоре – настави Мишић – не повлачи се с војском путем испред народа, него се повлачите овим правцем. Нека пут користе само цивили…
– Овуда ћу ја њих да навлачим – прозбори Мишић као за себе. – Не дам ти пут, Поћорек, него ћеш кроз беспуће – стрминама, увалама и потоцима. Заглибићу те… Е, ту си мој!

После таквог Мишићевог размишљања и акција, остављајући путеве „коморџијама и нејачи“, а одступајући лошим маневарским правцима, довео је у тежу ситуацију аустро-угарске трупе пред Колубаром, о чему најбоље сведочи извештај команданта аустро-угарског Комбинованог корпуса Алфреда Крауса, који пише:
„На Колубари се поново наметнула мисао како су људи могли доћи на идеју да Србију нападну баш на овим најнеповољнијим правцима. Сада смо стајали пред најтежом препреком Србије – пред Колубаром. Морали смо у овом наступању стално попречке сећи најбоље и држати се најгорих сеоских путева. Штавише, читаве дивизије морале су данима маршовати беспућем. Пошто су трупе данима расипале снагу, а коморе се свуда заглибљивале и упропастиле многе коње, пратећи српску војску, нашли смо се сада пред Колубаром…“

Генерал Мишић у својим замислима иде даље и, 30. новембра, у 20.35 сати, доставља извештај Врховној команди „о стању код непријатеља“ на основу исказа пребелглих Срба и заробљених Хрвата из 43. домобранске дивизије, обр. 74/48:
„Да би наше трупе знале какав је непријатељ пред нама, извештавам Вас да смо у последњим борбама имали преко 4.000 заробљеника и бегунаца, а јуче се предало нашој коњици и једно одељење митраљеза. По исказу ових војника – бегунаца, стање аустро-угарских трупа је очајно. Они веле да мало треба па да их можемо тући грањем. Аустријанци су до сада вршили попуну пет пута. У војску узимају и оне који нису служили кадар. Батаљони су им слаби. У пуковима немају више од два до три официра: пуковима комнадују млади мајори, батаљонима – поручници, а чете воде наредници. Војници једва чекају да им се укаже погодан тренутак па да се предају. Трупе не добијају храну, хране се пљачком, војници су им сасвим изнурени.“

Решен да искористи, с једне стране расположење својих трупа, које се подигло дводневним одмором на новим положајима, а, с друге стране тешко стање код непријатеља, ђенерал Мишић не прихвата став Врховне команде „да прво треба непријатеља сачекати на јаким положајима, ту га најпре ослабити, па онда прећи у напад“. Одлучује се да пређе у офанзиву: „Док сутра извршим јаче груповање снага према десном крилу, решио сам се да прекосутра (3. децембра) рано предузмем напад са целом армијом. У овом смислу ободрите све… Официре и војнике. Стрпљењу треба једном да буде крај.“

И кренуо је. Већ се воде борбе за Београд. На северним падинама Космаја, стратегијски превој Ковиона и чувена кота 304 (Липа), разбуктавају напад Моравске првог позива. Од њеног команданта се тражи „да овај задатак изврши без обзира на величину жртава и да Липу мора пошто-пото да заузме, па макар на њу изашао са половином снаге“. Лево крило 104. ландштрумске бригаде по други пут снажним противнападима преотима Липу од српских бораца. Изненада, повијени под теретом брига и оружја, међу борцима се издигоше чича Ристини трећепозивци, који због старости, болести и изнемоглости нису могли да прате војску, већ су се кретали само себи знаним стазама, дољама, удољицама и пречицама, али увек стизали на места на којима је требало да буду.

– Стој! – викну мајор Риста. – Моји трећепозивци, сви одреда иду на Липу. Команданте, чувајмо младост Србије. Нама чичама не може ништа изненадно да се деси. Ми смо се напевали и наиграли. Натуговали смо се толико да у срцу више нема места. Смрт? Ми смо ближи њој него они нама…

Позади, тешки рањеници су их благосиљали последњим речима.

И тако Други батаљон Седмог пука трећег позива на јуриш заузима Липу и цело Пландиште. Непријатељ је до ногу потучен, али је јуначки погинуо скоро цео батаљон трећепозиваца са мајором Ристом, командантом. Сви су га жалили. Највише лакше и теже рањени његови „соколови“, чија су крила на Космају потпуно сломљена, не успевши да остворе врата слободе Београду.

 

* Живот преточен у памћење, Мића Живојиновић, III издање, Правни факултет, Београд, 2010. година

 

***

Војкан Николић

Војкан НиколићРЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА

„Од када Турци сазидаше Ћеле кулу после битке на Чегру, у њу душмани у двадесетом веку узидаше још готово четири милиона глава српских. То је цена избора српског пута ка светлости, где нема туге и плача, већ само радосне песме небесне и лепоте вечности.

Падали су од зрна, од глади и жеђи
распињани на Крст на Голготе вису
али чврсту веру у победу крајњу,
никад ни за часак изгубили нису.

Посвећено сенима славних предака страдалих у одбрани отаџбине.

Заувек захвално потомство

О Светом Василију Великом,
Лета Господњег 2013.

Војкан Николић