Александар Павић

Александар Павић: Хоће ли мутна Марица однети КиМ после 8. јуна?


У поплави вести о поплавама, па и о хапшењима које немају везе са одговорношћу за размере катастрофе која је погодила Србију, наравно да ће да промакне вест и о томе да постоји опасност да пукне још једна брана. То најављује Рамуш Харадинај, аболиран од хашког и свих других западних трибунала да би могао да постане „демократа“ западног типа. „За 100 дана са Рамушем на месту премијера ће пасти барикаде на мосту преко Ибра и мост ће бити отворен, Запишите то негде, јер ће се то десити“. Ово је, у име партије Алијанса за будућност Косова (АБК), чији је Харадинај председник, најавио шеф изборног штаба странке Ардијан Ђини, представљајући странку на ТВ Кохавижн, истичући да се ради о „важном јавном обећању“ АБК, како нас хладнокрвно обавештава Медијски јавни сервис Кончитине Србије.[1]

28.05.2017. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

застава: Св.Архангели Призрен

застава: Св.Архангели Призрен

Можда ће Харадинај да победи, можда неко други, ко ће га знати? „Избори“ ће да буду, као и увек тамо где се „добри“ Запад пита, „фер и поштени“, тако да је свашта могуће. Поготово што није било Викторије Нуланд да дели колачиће, на основу чега би могло да се прецизно, сателитски одреди ко је био најближи њеној кесици па би се могао сматрати фаворитом. У сваком случају, тај се не би ни приближио кесици да није спреман да наређује спаљивање живих људи, гранатирање или бомбардовање цивила, хапшење или убијање новинара по украјинском рецепту. Другим речима, око Викторијине кесице би се у Приштини могла створити повећа гужва, па онда можда и није чудно што није дошла.

У сваком случају, ко год да победи на квази-изборима за косовски* „парламент“ заказаним за 8. јуни, опасност од пуцања бране на Ибру, која дели јужни и северни део Косовске Митровице, свакако ће бити присутна. Јер, то је дугогодишњи циљ, што поглавица и племена на територији резервата јужно од Ибра, што њихових Великих белих отаца. А никад кооперативнију власт у Београду за тај подухват досад нису имали.

Извештаји из Северне Митровице говоре да све већи број Арбанаса долази преко моста, у својеврсну извидницу. Долазе у локале, седе, посматрају, разговарају, распитују се о пословима. Што не би? Имају „одборнике“ у квази-скупштини квази-општине, полиција је сада и формално „њихова“. Ствара се леп амбијент за још једну  „успешну интеграцију“.

Јесмо ли то за „апартхејд“, па нам смета још једна бајна „интеграција“? Искрено говорећи – јесмо! Све док се не укине истински апартхејд у остатку НАТО-резервата. Све док неарбанашка деца у енклавама не могу изван логорских жица. Све док се не омогући пун повратак свих прогнаних свуда јужно од Ибра. Дотад.

Тзв. бриселски споразум је омогућио једну огромну замену теза. Сви рефлектори су уперени ка (још увек, али једва) непокореном северу КиМ, односно четири српске општине северно од Ибра: Северној Митровици, Звечану, Зубином Потоку и Лепосавићу. Све је у служби њихове (правно, али и не само правно) насилне „интеграције“ у Тачистан, пардон Косово*. Главни задатак није како вратити преко 200.000 расељених на целу територију која је још увек формално у правном поретку Резолуције 1244 Савета безбедности УН. То, заправо није тема о којој се озбиљно причало међу пристојним бриселским светом који је прескакао ППВ-а док је спавао на поду. Озбиљне приче су се последњих годину и по дана искључиво водиле и воде се око сламања слободног севера КиМ, уз огромну, незамењиву помоћ неслободног Београда.

И, ево, сад је циљ ближе него икад. А, да не заборавимо – велику, незамењиву улогу у слабљењу бране на северу имали су многи који су ових дана задужили многе друге у Србији својим јунаштвом у акцијама спасавања од разорних поплава. Људи из МУП-а су се истакли у томе, на пример. Али су се истакли и у разбијању кампање за бојкот тачистанских „локалних избора“ прошлог новембра и децембра. Цепали плакате и транспаренте који су заговарали бојкот, у најбољој западној демократској традицији. Утеривали страх. Помагали у одгуривању на хиљаде дављеника којима је једини спас држање за мајку Србију, ударали их малтене по прстима. Укључујући труднице, које су радије ризиковале глад за себе и будуће новорођенче него да признају Косово* својим учешћем на квази-изборима.[2]

Да ли је бољи Начелник генералштаба? Преузео је на себе одбрану Шапца од поплаве и урадио оно што се од њега тражило. Али, управо док је то радио, његови војници су учествовали и учествују (15.5-30.6.) у заједничкој војној вежби „заједно са преко 4000 припадника војске из 15 земаља НАТО и европских партнерских нација“ у Хохенфелсу у Немачкој.[3]Међу земљама-учесницама су Србија и – Косово*. Али без звездице. Нема је на сајту.Можда једино ако би премијер подвикнуо веб-мастеру на исти начин на који се обратио својим министрима… Но, то је већ друга тема.

Бивши начелник ВБА Момир Стојановић, који је такође погнуо главу кад је требало устати против тзв. бриселског споразума, сада прети да ће да покрене расправу на скупштинском одбору за одбрану и унутрашња питања: „Влада не признаје независност Косова и противи се формирању војске Косова, тако да је неморално и непринципијелно да учествујемо на заједничкој вежби на којој учествују и оружане снаге Косова. Да ја одлучујем не бих прихватио такво учешће“.[4]Може бити… Стојановић би вероватно чврсто инсистирао на пахуљици, и тиме се засигурно сврстао у ред „јастребова“ у садашњем командујућем војном кадру у Србији. Ето, на то је спала војска којом су некада командовали Мишић, Путник, Бојовић, Степановић…

Дакле, генерал Диковић, бивајући очигледно „голуб“, вршио је, по „јастребу“ Стојановићу, нешто „неморално и непринципијелно“, и то у вези Косова и Метохије, док је, у исто време, вршио племениту мисију одбране Шапца. Шта нам то говори? Између осталог, потврђује се стара теза: грађанска храброст, односно храброст да стојиш иза онога ушта верујеш, без обзира на последице, резервисана је само за одабране. Диковић брани Шабац а, у исто време, разара одбрану српског Косова. Једне дављенике грли, друге одгурује. А да му је, случајно, наређено супротно? Можда је један од оних којима једноставно треба нацртати да, спасавајући једну трудницу, у исто време одгурује другу.

Било како било, таква шизофренија је неодржива, и у државном и у људском организму. То је једна од ствари која даје наду да мутна Марица или Ибар неће однети српско Косово после квази-избора 8. јуна. шта год се буде десило. Косово је било, и остало, грдно судилиште.

За крај, односно више додатак, има их који ће и у нешто тврђим речима Томислава Николића пред Саветом безбедности УН на седници одржаној у уторак 27.5.2014. такође потражити наду: „На седници о Косову, Николић је осудио формирање оружаних снага Косова као „звецкање оружјем“ и рекао да још није одлучено да ли ће Београд позвати косовске Србе да изађу на парламентарне изборе на Косову 8. јуна“, итд. итд.[5]Но, толико пута је досад Николић изнео „оштре“, „принципијелне“ итд. итд. ставове, које би колико сутра прогутао, погазио, негирао, релативизовао, да би такво надање пре требало сместити у фусноту. Наспрам таквог надања, надање у чуда делује као суви реализам.

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.