Анализа

Марина Рагуш: Спољна политика Србије – континуирана неконзистентност


Спољна политика Србије: Москва-Берлин-Вашингтон (Брисел): континуирана неконзистентност

Марина РАГУШ 13.06.2014
Фонд Стратешке Културе

423056_angela-merkel-aleksandar-vucic-1_ig

У свега последњих десет дана политичку сцену Србије потресале су разне афере: од „утврђивања одговорности и кривице за катастрофалне поплаве које су проузроковале директно мерљиве и индиректно (још увек) несагледиве последице, преко неуобичајене преписке с мисијом ОЕБС-а поводом цензуре у медијима, до наводног плагијата докторске дисертације актуалног министра унутрашњих послова-на унутрашњем плану. На пољу спољнополитичких активности Србија је (опет) показала врло неуједначену високоризичну палету поступака на релацији кабинета првог министра и председника.

Поменимо неке:

Премијер Србије борави у Немачкој; председник Републике угостио је председника Белорусије који је на „црној“ листи ЕУ; актуална министарка саобраћаја најављује алтернативу за пројекат Јужни ток, док министар спољних послова Србије (изузет из посете на највишем нивоу Немачкој) припрема посету Сергеја Лаврова, министра спољних послова Руске Федерације. Од посете у Берлину очекује се да Србија испуни обећано: добро-суседске односе с тзв. Косовом, дубинске правне реформе и јачање институција; од Белорусије се очекује привредна сарадња; Јужни ток ће свој епилог, како се најављује, добити у будућности (штогод то значило) и све то на сасвим погрешно одабраном путу ка пуноправном чланству у ЕУ. И то оној ЕУропи која фазно покушава да у име и у корист корпоративне Америке, одрекне и поништи право Русији на националне и државне интересе.

Неко ко не зна прилике у Србији, како на политичком, економском, привредном тако и на социјалном плану, рекао би да Србија мора да је јака и стабилна земља чим себи може да дозволи такву политичку маштарију каква је Брозова спољна политика (али бивше СФРЈ која је умела да користи позицију тампон-зоне између два блока само и једино због тога што је великима била баш таква потребна).

Уколико бисмо поставили питање: да ли Србија данас то може или сме – вероватно да бисмо ушли у простор орвелијанске перцепције. Подједнако, као и када бисмо се (у)питали: а шта је то Србија данас? Кандидат за чланство у ЕУ? Пријатељ са свима и са „истока и са запада“, и то све у тренуцима када су „исукани мачеви“ и једна за другом воде се битке у дефинисању граница мултиполарног света. Управо из ове перспективе, покушавамо да одмеримо утемељеност спољнополитичке орјентације Србије од које (рекли бисмо) зависи опстанак политичке елите и, пре свега, будућност нације.

Прво, да се осврнемо на саму ЕУ: Избори за Европски парламент (22-25. мај) показали су однос грађана ЕУ према Бриселу. Десио се политички земљотрес, освајањем изванредног процента гласова од стране евроскептика и екстремне деснице. Примера ради: британска странка Независности (УКИП) и француски Национални фронт дефинитивно су утврдили јаке европске позиције на последњим изборима. Најџел Фараж, лидер УКИП-а, најавио је, тек прави политички земљотрес на парламентарним изборима у Британији, следеће године. Мари Ле Пен, ће имати 24 од 74 мандата која припадају Француској у Европском парламенту и у току су преговори са свим сродним партијама око формирања посланичке групе: „Народ је рекао јасно и гласно“, изјавила је Ле Пенова после победе јер, како је истакла „не жели да их воде они ван граница: европски комесари и технократе које нису бирали. Они желе да буду заштићени од глобализације и да поврате конце судбине у своје руке.“[1]

Французи, као и уосталом и велика већина европских земаља, желе да поврате суверенитет и контролу над и у својим државама. Амерички корпоративни утицај (и)сувише је дуго одређивао састав политичких, економских, културних елита у жељи да освоји „срца и умове“ робова на тлу Старог континента. Презадужена Европа, уз низак животни стандард, високу стопу незапослености, јефтину радну снагу, монополизацију и прави економски и трговински рат корпорација – дала је свој ПРВИ одговор. Национални парламентарни избори водећих европских земаља, тек ће показати до које мере је Европа одустала од корпоративног (превасходно америчког) модела ЕУропе. Није тајна, да су изборни резултати изазвали праву панику међу политичким „елитама“ које су тек сада постале свесне реалне опасности губитка тла под ногама. За почетак. Сазивали су се хитни јавни и тајни састанци кабинета, усвајале пореске олакшице[2] – међутим, за најаву радикалних промена то не значи много. У ствари, ништа! Како сазнајемо блок евроскептика уједињен само око једне ствари: национални суверенитет и Европа нација имају јасан „план и програм“ за ЕУ и за „елите“ које су интересе њихових нација и држава подредиле корпоративним, односно сопственим каријерама: „Они (Французи, прим. аут) желе да одреде сопствени привредни курс… своје законе изнад ових из ЕУ“[3] рекла је Мари Ле Пен у интервјуу за немачки Шпигл.

За њу, као и за њене бираче, Французи су прозрели ЕУ утопију која им је давно продата. Они сада добро знају да се та ЕУропа значајно удаљила од демократског модела. Мит о трајном миру којим су окончана традиционална непријатељства, Ле Пенова демистификује на начин: „Европа је рат! Економски рат!“[4] И, с обзиром, да политичко срце Европе традиционално припада Француској за економску доминацију Немачке Ле Пенова поручује „Будите обазриви, госпођо Меркел.“[5] Подједнако како то поручује и Америци, јер су и једни и други својим „моделима“ донели превише беде осталим нацијама. То опасно играње динамитом, дало је своје прве манифестације на последњим европским изборима. Заиста је врло (не)извесно како ће се политичка клима кретати на Старом континенту. Међутим, више него сигурно је да су златне године за међународне финансијске институције, корпоративне лобисте (читај: политичке елите) и саме корпорације, прошле. Како ће се карте даље слагати, то је већ друга тема. О томе касније.

Друго, Србија као „поуздан партнер“ Немачкој: Ваљда се претпоставља поузданост у билатералној сарадњи између две државе. Посебно када је реч о економској и привредној сарадњи. Стога, на шта се све односи „поузданост“? Уколико се ради о политичким питањима – па, зар нама треба било ко са стране да говори да морамо да изградимо правну државу и јаке институције? То је нешто што и сами знамо, зар не? Али, то значи за премијера који је добио више од половине изашлих бирача да своју реалну политичку моћ мора да употреби на (у ствари) своје развлашћивање. И не само своје, већ и сваког следећег. Зашто? Уколико се у Србији изграде институције и успостави правна држава то истовремено значи да политичке партије губе огроман део своје моћи. Да ли је то било ко од политичких актера у Србији спреман да уради?

Уколико, „поузданост“ значи да Немачку почнемо да посматрамо с „измењеном свешћу“ (или опраним мозговима) и верујемо у њене добре „пријатељске“ намере онда ће тај „посао“ да иде тешко. Да се не враћамо у прошлост до распада СФРЈ, признања сецесионистичких република (Словенија и Хрватска), санкција, агресије-већ само до српског Косова и Метохије. Немачка, дакле, очекује да Србија потписивањем Споразума о добросуседским односима призна тзв Косово. И она је ту у својим намерама потпуно искрена. Она није крила да је у пројекат Косово уложила, да је тзв. Косово за њу независна држава и да од Србије очекује исто понашање. Ово би требало да се прихвати као „пријатељство“ или „добра намера“? Како би Немачка реаговала у сличној ситуацији? Или, биће врло занимљиво видети за једним столом српског премијера и Рамуша Харадинаја. Али, и ово је тек посебна тема.

Коначно, сама Немачка се налази у политички незавидној ситуацији. У самом Берлину тињају поделе око представника за лидере Европске комисије, с једне стране. Санкције према Русији, с друге стране, за које се предвиђа све оштрији степен под притиском Америке, полако Меркелову доводе у ситуацију самог политичког жилета и многи аналитичари свеукупан немачки контекст виде као „lose-lose“ ситуацију.[6] Свему овоме треба додати и написе утицајних немачких медија уочи посете српског премијера који су се потрудили да подсете на „радикалнску прошлост“, „танке живце“[7] и шта све не још-не скривајући притом незадовољство чињеницом да ТВ Нова иза које стоји немачки капитал не добија националну фреквенцију. И, ово би требало сматрати „пријатељским“? Или…

Треће, однос Вашингтона према Србији: Неће проћи дуго Србија ће се наћи у зони „високог притиска“ да на конкретан начин покаже припадност и следбеност ЕУ политике јер је одабрала ЕУропски пут. То значи да ће је Вашингтон, попут скорашњег примера с Бугарском ставити у положај да се изјасни: или сте за или сте против. Кога? Па, наравно корпоративне Америке. И то ће бити скора чињеница. У том контексту, премијерова изјава: да неки медијски напади долазе споља (читај: Америка) јесте тачна. Подједнако колико да су пре напада долазиле и похвале и подршка и добар одскок за многе изборне победе. Став, о коме смо већ писали, првог министра: да Србија неће увести санкције Русији такође је државнички и мудар и одговоран. Шта је овде само дилема: да ли премијер и Влада до краја знају план САД и да ли су спремни да се носе с тим? Или, како ће одлучити у ситуацији или/или?

Коначно, а могло је да буде прво, Руска Федерација и Србија: Овде долазимо и до, на почетку изнете констатације „погрешног ЕУ пута“ који смо, тек, у неколико чињеница покушали да образложимо и до неминовности промене спољнополитичког вектора. Србија ће кад-тад одлучити своје конкретно место на дубоко поларизованој спољнополитичкој сцени међународне заједнице. С обзиром на све претходно написано, на пораст и институционално јачање евроскептика и крајње деснице, следећи политички тренд биће револуционарни у смислу радикалног окретања враћању националних суверенитета државама-нацијама. То значи: прво, истовремено одбацивање америчког утицаја, а такви политички потреси иницирали су процесе за које је историја утврдила законитост: да се понављају; друго, подршку Русији у напорима да се утврди мултиполарни свет на принципима сарадње међу државама. Управо због последњег првом човеку Русије континуирано расте рејтинг међу лидерима сада већ утицајних евроскептичних странака. На западном Балкану Руска Федерација је рекла: Србија и Република Српска-бастиони православног, словенског, ако хоћете, руског утицаја. Недвосмислено и јасно. С обзиром на трошкове и губитке које нам је деценијама доносило транс-атлантско тржиште, за будућу Србију евроазијска унија биће једино и право место.

И када бисмо сада мерили утемељеност српске спољне политике, рекли бисмо да је реч о континуираној неконзистентности и то не би било ништа ново у поређењу с претходним политичким елитама. Такву неконзистентност могли бисмо да поднесемо само уколико је реч о „куповини времена“ за маневарски простор којег је на порушеном мосту Исток – Запад све мање. Србији је пружена снажна рука Руске Федерације и она ће, макар у свом званичном делу морати да се определи. Када дође време одлуке, ето нама и нових избора… а онда, уколико је пратити ЕУропске политичке трендове десница ће дочекати својих пет минута. И, она ближе и она много даље од центра али свакако најдаље од Брисела… и свакако, много ближа Русији!