ГЕОПОЛИТИКА

Та опака болест звана русофобија ИЛИ чиме кљукају (западни)народ


Борилачке вештине ‘ладног рата

Дејан Митевски
Глас Русије 24.6.2014.

Или та опака болест звана русофобија, или кратак преглед новинарске девијације, или можда шта то пипл хавает, како би рекли Руси. „Хавчик“ је у преводу клопа, „хавать“ = клопати, њопати, „пипл“ је свимa познати есперанто, тако да у преводу добијамо: „чиме кљукају народ“ и нажалост „на шта се народ ложи“. Такозвани западни народ, дабоме.

vj6tvK12JGE
А с друге стране, рекло би се, што би Руси бринули бригу шта се тамо неком народу сервира? Заиста… А ко каже да брину? Читају литерарне радове „чИста паржАћ“. (У руском као и у српском рже (инф. ржать) искључиво коњ, а човек само кад „се ваља од смеха“. Иначе, изговорено „ть“ стоји негде између „ћ“ и „тј“). Што рече један, нема данас пољских чланака (видећете, пољски чланци су „атпАд“), а тако сам хтео да се насмејем, кад оно – естонска колумна! И, бога ми, није ме разочарала…

А да, „aтпAд“ у преносном значењу – ван памети, лудница…

Дакле, ја сам се попут оног бедака новинара, који је одлучио да се чисто експериментално тови само „хавчиком“ ресторана брзе исхране (док га лекари нису убедили да је време да се заустави јер ће д’умре), халапљиво и гладно набацио искључиво на западне анализе које, „между нами гаварјА“ (=у поверењу), не заслужују да се туре ни у контејнер за лабораторијске анализе, а камоли на папир или у „ворд“.

Као што рекох, посебно је занимљиво читати Пољаке и оне остале мале, дрчне и омивене водама Балтичког мора. Први текст који сматрам да заслужује свеопште дивљење и усхићење назвао бих „Бусање у храбре пољске груди“, док се он заправо, донекле скромно зове „Путин ante portas?“ („Polonia Christiana“).

„Да би се победила регуларна војска непријатеља довољан је распоред снага 3 према 1 (3 агресора на једног браниоца отаџбине, бар ја тако схватам, прим. аут). За борбу против гериле у ванурбаним подручјима – 20 према 1, а да би се освојила добро заштићена, забарикадирана урбана територија однос снага треба да износи већ 52 према 1. Дакле, да би нас уништила, успоставила тоталну контролу над територијом Пољске и почела експлоатацију наших богатстава, Русији није довољна само огромна превага у техници и људству. Русија не сме себи да дозволи велике губитке, јер јој је тај потенцијал потребан на граници са Кином. Уколико снаге Москве „заглаве“ на европском фронту, кинески „савезник“ ће сигурно напасти. Па чак и на европском фронту Русија не може против нас да пошаље све своје снаге. Истовремено би морала, по свему судећи (немојте мислити да је то „свему“ остало ван овог пасуса,“по свему судећи“ је нешто што се подразумева, као знак интерпункције на правом месту, прим.аут.), да нападне балтичке и скандинавске државе. Тако испада да би против Пољске и Литваније могла да пошаље само 30 одсто свог европског војног потенцијала. На земље Балтика и Финску отпада 45 одсто, а на Кавказ – 25. Дакле,за нас је приоритетно „развлачење“ хипотетичког фронта, и савезништво са земљама региона, те јачање веза са САД.“

По свему судећи, тј. пољском „словоблудију“ (хмм… потражите у Гуглу), главно питање је како још наговорити Русе да се одлуче на ту дугоочекивану агресију. Живот је неправедан, како за појединце тако и за читаве народе. Неки не излазе на крај са својим освајачима, а неке баш нико не жели да тлачи…

Али немојте мислити да су „панове“ увек тако злочести и ратоборни, спремни да „покажу кускину маћ“ (то вам ниједан Рус неће превести, једноставно нико нема појма ко је био тај Куска). Понекад су тако… дирљиви, дражесни, „как божји адувАнчик“ (маслачак, а преносно – о старом, тихом, беспомоћном човеку). Дакле, „У мрежи“ предлаже нешто што се ваљда преводи као „Фатална занесеност“ (W Sieci – Rosja: fatalne zauroczenie).

Руси (односно креатори руске политике и они који је спроводе у живот)би били луди када не би максимално искористили те огромне шансе. Шансе које немају ни њихови виртуелни противници – Американци, па ни било која друга земље. Јер никоме више не помаже магија.

6Rusofobia1_7Нисам паметан да вам препричам како је аутор дошао до таквог закључка. Претходило је неко поређење својих знања о Русији са знањима које поседују неки његови познаници, и чуђење како то да нико не види шта и он, јелте. А затим, када је већ изнео на видело главни разлог због којег вековима нико није успео да сравни Русију са земљом, прелази на три закључка. Зашто баш три, такође не знам. Ваљда зато што раније или касније мора да се пређе на нека три закључка да би се ударила цена одређеном безумљу, па каже:

„Сарадници државног апарата морају знати да је за рад на истоку потребна не само професионална обука. Прво, треба обратити пажњу на то није ли човек који се бави источним питањима под утицајем магије,и, ако јесте, може ли сам да је се отараси. Ако је подложан утицају магије, не треба га слати на исток: алкохоличар у винском подруму није најбоља идеја.

Друго, они који преговарају са Русима (говорим о званичним, а не приватним разговорима), морају поседовати дар чиновничке хладнокрвности. Говорити љубазно, али хладнокрвно. Не смеју дозволити никакве покушаје зближавања, разговоре о величини Достојевског или Пелевина. Јер партнери, уколико то пожеле, могу ту слабости и да искористе (и први атак партнера би било питање: а шта су то Пелевинове величине? прим.аут).

И треће… Треће, магија је неуништива. Па то је магија! Она је ван домашаја рационалне критике. Тако да нам остаје једино да посматрамо оне који се баве источном политиком на Западу и код нас. Да контролишемо да ли су њихове изјаве и радње потпуно рационалне. Да ли нас, говорећи о реалној политици, којим случајем не одвлаче у сасвим нереалне сфере. Да можда не верују у бајку која каже да ћемо једном сви седети под храстом крај прекрасног руског витеза, пити медовачу, певати о нашој дружби и заједно откривати тајни смисао васионе. Јер управо тако могу изгледати праве маште лажних а ипак реалних политичара.“

У рату су сва средства дозвољена, пожељна, добродошла. И у оном ‘ладном к’о змијче. У рату нема забрањеног оружја, јер, чини се, више нема ко да призна и осуди примену истог. У хладном рату такође нема ко да утврди степен девијације и пропаганде, испирања мозгова и тоталног лудила, нема те СЗО која ће прогласити глобалну епидемију, увести карантин или ванредно стање. А пипл хавает.

Него да привршавамо ми ово, а?

Можда сте обратили пажњу на недавно објављену научну теорију према којој се мушка лобања, тачније вилица развијала у директној зависности од добијених батина у борби за опстанак (тј. за аустралопитекускиње и ресурсе). Раније се, кажу, веровало да је доња вилица јачала грицкањем ораја, семенки, шта ти ја знам. Авај, испада да све то није тако. Него су се прсти скупили у песницу, песница полетела ка вилици, и увежбавајући милионима година аперкате, директе и крошеа, обликовала човека разумног. Читано међу редовима, за сепаратисање од мајмуноликих нам предака имамо да захвалимо насилном у нама. Али то је „Бајолоџикал ривју“ и наука звана антропологија. А сад покушајте да нађете макар неке разлике између горенаведног и следећег текста.

„Уколико сте рођени у сенци хладног рата, као што сам ја (Фара Стокман, списатељица „Бостон глоуба“, текст „Зрачак наде хладног рата“, прим.аут.), вероватно вас брине нуклеарни Армагедон. Када је Берлински зид пао, уздахнули сте са олакшањем. А сада сте у паници пошто се Русија недавно вратила реторици „они против нас“ (пропуштено „по свему судећи“, прим.аут).

Али ти мрачни стари дани имали су своје плусеве. Претња по сопствено постојање нас је натерало да улажемо огромне федералне инвестиције у науку и образовање да би Америка претркала те досадне комунисте. Многе технологије које користимо и данас – од мобилних телефона до рачунара и интернета – директан су резултат тога што нам је империја зла дисала у потиљак.

Наука је доказала свој значај у годинама Другог светског рата, када су физичари направили атомску бомбу која је „цементирала“ победу САД.

Можда рат и није најефикаснији начин да се инвестира у науку, али је једини начин, који нас тера да улажемо у науку тако много“.

Ако неком пада на памет да пита (мене, као, мош’ мислити, упућеног) да ли Русија обраћа пажњу на антируску пропаганду у српским медијима, одговор је – наравски. Али треба додати да је Русија свесна да се углавном ради о копи-пејст пропаганди, или плагијату, популарној дисциплини, неко ће рећи. Па и назвати пропагандом текст насловљен као „Обама алфа мужјак у односу на Путина“ „ње прихОдица“, тј. ћорак …

Руска пропаганда још није посветила ни трзај прста (на тастатури) изучавању говора тела особе чији говорни апарат изазива више пажње док жваће жваку на јавним и торжественим местима или рекламира Старбакс кафу. Тако да, „фсјо путјОм“, односно „не берите бригу“, „опуштенција“.

На томе бих и завршио овај кратки а одужени преглед. Опростићете ми што немам три закључка. Што немам ни један закључак. Знам да је преглед био изричито бескористан па зато и признајем да сам се толико бавио лингвистичким дигресијама („атступлЕнијами) да би у сећању остала бар „мАлаја тОлика“, илити, трунка.