ДЕШАВА СЕ...

Невен Милаковић: Видовданска исповијест


27.06.2014. за ФБР приредила Биљана Диковић

видовданска исповјест Невен

Невен Милаковић

Видовданска исповијест

 

Видовдан… сунце жеже немилице као да се свети због нечега,
сједим сам у кафани, наздрављам себи… а коме бих друго,
мртвима се не наздравља него за душу моли, а живи не славе,
кажу доста им је свега,
испићу послушно још једну чашу жучи и шапнути себи у браду:
„Живио, покорни слуго.”

И као што обично бива кад човјек пожели да се осами и ране незарасле
зараслим језиком лиже,
бану однекуд незнанац виђен небројано пута, сједе без питања као да пркоси, обори главу, а руку диже,
и дрекну крештаво као да се руга:
„Конобар… дедер овамо једна љута!”

„Који је дан данас”, прозбори напокон не удостојивши ме чак ни презривог погледа,
„Знате, ја сам сликар, изложбу спремам, глава ми је брига препуна,
па реците забога… је ли уторак или среда,
да није можда петак, тај дан највише мрзим, тада ми стиже гомила рачуна.”

„Будите без бриге”, прозборих туђим гласом,
„није петак, није ни четвртак, ни субота… није ни Неђеља Света,
није, господине, ни понедељак, ни уторак… опростите, али није ни сриједа..
Данас је напросто Видовдан, дан када су главе ка Небу лећеле
као предивна мећава усред љета,
када је племство Рај запосјело, а земљи остао јад и биједа”.

„На данашњи дан су људи напокон схватили зашто их је Господ створио…
и замислите, пријатељу, ти људи Срби бијаху,
данас се луцифер у најдубљи баздан пред њима скрио
и дрхтећи поражен њиховим избором, злобно се церио властитом краху.”

„Ооо… Па ти си један од оних залуђених што и даље поразе славе”,
просикта пакосно и одмахну руком као да од себе муве тјера,
„Такви као ти су нас довде и довели, проклете бунџије, узавреле главе,
све бих вас ја по кратком поступку, ма ја бих те утук’о као бесног кера!”

Најзад нам се очи сусретоше, спазих му у зјени оног из бездана,
и откуд на столу, не сјећам се више, ал’ ми се у руци нађе пепељара,
стаклена као његов поглед, хладна као душа недоклана,
замахнух срдито, ал’ у трену стадох:
„Зар да ме надмудри змијурина стара?!”

„Не бој се брате”, дошапнух му благо, а очи му више не бијаху дрске,
„Данас ћу достојан Лазара бити, данас ћу нечастивог и ја поразити,
ово је дан кад не смије канути ни кап крви Српске,
иди с миром брате, а ју ћу се молећи за душу твоју, за своју грешну душу
молити.”