АКТУЕЛНО

ИНТЕРЕСИ СРБИЈЕ И ЊЕНИХ ГРАЂАНА – ЈЕ ПОЈАМ НЕПОТРЕБАН У ОСТВАРИВАЊУ ЦИЉЕВА БРИСЕЛСКЕ БИРОКРАТИЈЕ!!!


Увознички (криминални) лоби и такозвана политичка елита у Србији, у спрези са администрацијом Европске уније, већ дужи низ година опструишу споразум о безцаринском извозу у Русију. На тај начин, систематски уништавају домаћу производњу, и руше последње трагове економских слобода и државног суверенитета. Ова субверзивна „осовина“, већ годинама безуспешно ради на спречавању доласка руских инвестиција и компанија у Србију, а сада спроводи и план према коме би корист од извоза у Русију требало да припадне странцима…

05.07.2014. ГЕТО СРБИЈА/ТАБЛОИД-Вук Станић, за ФБР приредила Биљана Диковић

raskidanjeprijateljstva4_thumb

Режим слободне трговине Србије са Руском федерацијом успостављен је још 28. августа 2000. године. Од тада до данас, Србија је мало тога понудила руском тржишту, у односу на оно шта њој нуди велика и моћна Русија.

Велики део извоза у Русију чине пољопривредни производи, а кад 2017. године на снагу ступи Споразум о придруживању са Европском унијом, на основу кога ће страни држављани моћи да купују пољопривредну земљу, већи део пољопривредног извоза у Русију контролисаће странци…

Сви овдашњи властодршци у последњих четрнаест година, подржани од стране циничног, пљачкашког и саможивог механизма из Брисела, снажно су радили на претварању Србије у најјаднију колонију савремене Европе.

Такозвани Споразум о придруживању који је и главна сметња односима са Русијом, потписао је бивши министар Божидар Ђелић, у Луксембургу 28. априла 2008. године. У време потписивања споразума у Србији је на власти била техничка Влада која никада није расправљала о том споразуму, нити су чланови Владе икада добили копију споразума!

Процес придруживања Европској унији, за српске садашње властодршце, постао је нека врста религије. Сви, почев од председника Владе Александра Вучића, преко опозиционих лидера „мале“ Демократске странке и Нове Демократске странке, Бориса Тадића, клањају се тој идеји као божанству које ће нас спасити од свих зала. У реалности, процес придруживања Европској унији значи удаљавање од Руске федерације и колизију са повољним економским споразумима које смо потписали са Русијом.

Европска унија хоће раскидање споразума са Русијом

Политички кланови који воде Србију под патронатом Запада, годинама нису дозвољавале да руске банке започну пословање у Србији. Бивши гувернер Радован Јелашић константно је предлагао измене закона у банкарству тако да се њихов долазак онемогући, а Скупштинска већина их је увек прихватала из почетка.

Тек када је српском банкарском сектору запретио потпуни колапс, јер је више страних банака и неколико домаћих постало неликвидно, Јелашић је изненада дозволио Збер банци и Московској банци да дођу у Србију.

Овде треба напоменнути да је ЕУ преко Млађана Динкића и Јелашића у Србији креирала банкарски сектор, тако да читаву деценију није одобрен ниједан кредит за покретање и обнову производње. Стране банке које је Динкић довео у Србију преузелу су део колача девизних дознака српске дијаспоре, и потом га пласирале кроз различите облике потрошачких кредита. Услове за добијање кредита испуњавали су махом страначки прваци демократског блока и њихови активисти.

Заправо, и дан данас услове који су прописани за кредит испуњавају углавном само они запослени у државним фирмама где су људи запошљавани по страначкој линији, или они који раде у великим корпорацијама увозног лобија. Кредити су практично враћани, или платама које се примају из буџета, или платама које се примају од продаје увозних производа.

Парадокс је што се велике паре обрћу у српској пољопривреди, али је, истовремено, уништен српски пољопривредник кога држава убија тајкунским монополима. Извоз малина, купина, јабука и шљива доноси велике приливе. Да је посао трговине пшеницом, кукурузом и сојом такође високо профитабилан, доказује интересовање великих домаћих и страних компанија за ову област. Да нема новца, прсте у пољопривреди не би држали МК Група Миодрага Костића, Агрокор Ивице Тодорића, Викторија Група у власништву ЕБРД банке, Делта аграр, Рајфајзен аграр…

За сада, посао извоза хране у Русију није компромитован до краја. Ипак, „санкције“ које је Запад увео Русији, како би ова земља одустала од заштите права руске мањине у Украјини, показују да разрешење овог питања тек предстоји.

Извештај о извозу хране у Русију у првом кварталу ове године показује да је дошло до раста од 69 одсто. Санкције ЕУ, додатно су подстакле интересовање за српском храном. Али, баш када смо се сви продавали оваквом извештају, дошла је вест да је српска власт покушали Русији да прода свињско месо из ЕУ као наше! Даљим инспекцијским радом, утврђено је да су у делу српског меса биле фекалије(!), било је и црвљивог меса, док су приликом обиласка једне од фабрика хране, руски инспектори нашли неисправан систем за хлађење.

Истражујући узроке оваквих пропуста, пензионисани ветеринарски инспектор Мирослав Стојшић дошао је до закључка да су главни кривици за ову ситуацију службеници управе за ветерину Министарства пољопривреде Будимир Плавшић и Сања Челебићанин, иначе, најоданији режимски људи, како за време владавине Демократске странке, тко и данас, за време Вучићеве личне владавине.

Дакле, реч је о службеницима који уско сарађују са најутицајнијим произвођачима хране у Србији, а и даље блиско сарађују и са функционерима бившег „демократског блока“ (који су им, уствари, прави шефови).

После овог скандала, министар трговине туризма и телекомуникација, Расим Љајић, једва је успео да са Русима изглади односе и обнови извоз српског меса у ову земљу. На жалост, начелница Управе за ветерину, Сања Челебићанин и њен колега Будимир Плавшић и даље харају некажњено, а Вучићев режим нема намеру да их смењује. Можда и зато што су у питању службеници који инструкције за свој рад примају чешће из Брисела него из Београда.

Људи са којима контактирају у Бриселу по свој прилици не мисле нам ништа добро, па је домаће тржиште преплављено отпацима тамошње месне индустрије. Тако је и дошло до тога да на криминалан начин дође до покушаја „реекспорта“ таквог смећа у Русију.

Јасно је да се моћници из Европске уније према Србији понашају као према колонијалном поседу, због чега се може претпоставити да наша земља никада неће постати пуноправни члан те заједнице, док ће ЕУ постепено узимати све већи и већи део наше суверености.

Европска унија очекује да већина споразума између Србије и Руске федерације буде раскинута, пре свега споразум о изградњи Јужног Тока, који би Србији обезбедио да Украјина и Мађарска не могу да је уцењују обуставама у испоруци руског гаса.

Такође, Европска Унија и Сједињене Америчке државе већ су тражиле од Александра Вучића да раскине споразуме са Русијом, како нафтно-гасни аранжмана тако и бесцарински споразум са царинском унијом Русије, Белорусије и Казахстана. Тражили су и да се Вучић прикључи увођењу санкција Руској федерацији. Овакав потез за Вучића би значио политичко самоубиство, па се он за сада ограничио на изјаву да признаје територијални интегритет Украјине.

За протеклих 13 година, српски властодршци су развили више од 30 институционалних механизама за развој економске сарадње са Европском унијом. Влада је основала десетине агенција за сарадњу са ЕУ, стотине људи је запослено у владиној администрацији, како би радили на развоју односа са ЕУ.

Вучићева влада има и потпредседника Владе за европске интеграције. Српска скупштина има два скупштинска одбора који се баве сарадњом са ЕУ, а истовремено немамо ниједно тело задужено за развој сарадње са Русијом.

Одговорна Влада би у ситуацији у каквој се српска економија налази, одавно основала Владину канцеларију за сарадњу са Русијом, чији би задатак био развој економске сарадње наше две земље. Влада би радила промоцију нашег извоза као и инвестиционих потенцијала. Одговорна Влада би хитно требала да изградити и откупне центре где би се откупљивала роба наших сељака и одатле пласирала руским партнерима.

Све то би допринело организованијем извозу, а у исто време би обезбедило и количине које су довољне за велико руско тржиште. Али, познајући деструктивну и често криминалну идеологију српских вођа, јасно је зашто и Вучићева влада до сада није основала извозну банку која би обезбедила јефтине кредите за извозно оријентисана предузећа, као и извозне гаранције. То би држави донело више користи од сликања са лидерима Уједињених Арапских Емирата, али, како изгледа, није овде реч о интересима државе, него о вољи једног човека.

Русија не дискриминише Србију

Турска држава најбоље зна шта значи дискриминација и неједнак третман у приступању Европској Унији. Ову државу, иако има бољи економски ситем од неколико нових чланица, ЕУ не прихвата због разлога које скоро нико не жели да изговори. Из истих расистичких разлога прави се разлика у брзини приступања и других земаља овој међународној организацији. Из тих разлога Србија је била међу последњим европским државама чији су грађани морали да ваде визе за туристичка путовања у ЕУ.

Одбојност према идеји да би Србија могла да постане пуноправан члан ЕУ имају многи високи званичници ЕУ. Званично, нико никада није саопштио да ЕУ више воли Хрвате од Срба, или чињеницу да се на Србе, Босанце, Турке и Арапе гледа са гађењем.

Са друге стране, Царинска унија Русије, Белорусије и Казахстана никада није исказивала дискриминаторски однос према Србији. Руска федерација са Србијом је без отезања закључила више споразума: Декларација о стратешком партнерству, Бесцарински споразум, енергетски споразум, Споразум о војно-техничкој сарадњи, Споразум о сарадњи у области грађевинарства, безвизни режим….

Робна размена Србије и Русије у 2013. године износила је три милијарде и 34,4 милиона долара, што је за 11,6 одсто више него 2012. Извоз из Србије забележио је рекордан резултат уз значајан раст од 22,2 одсто у односу на 2012. годину, и његова номинална вредност достигла је милијарду и 65,2 милиона долара.

Најзаступљенији производи у српском извозу су хула-хоп чарапе, подни покривачи и тапете, јабуке, вишеслојне подне плоче, лекови за малопродају, циркулационе пумпе за грејне системе, цеви од рафинисаног бакра и спољне пнеуматске гуме за путничке аутомобиле.

Извоз меса повећан је три пута, извоз сира повећан је за четири пута. Србија од 90 до 95 одсто свих јабука које произведе извози у Русију. Наш извоз би могао да буде још већи када би држава системски подржала наше произвођаче, али то се не дешава.

Уместо подстицаја за извоз у Русију, претходне владе плаћале су фирмама из западне Европе да отварају радна места. Пројекти су пропадали, инвеститори су се повлачили и људи су поново остајали без посла.

И док је Србија годинама дискриминисана од стране ЕУ, наша земља је једина на свету која има бесцарински споразум са Царинском унијом Русије, Белорусије и Казахстана. Овим споразумом је 99 одсто домаћих производа ослобођено царина што значи да је наша роба на овом тржишту у старту јефтинија 20 одсто од конкурентске робе из ЕУ.

Овај споразум истовремено ствара повољну атмосферу за стране инвестиције у Србију. Најбољи пример за то је немачки произвођач Фалке. Од када је Фалке отворио фабрику у Лесковцу хула-хоп чарапе су доспеле у сам врху производа који се највише извозе у Русију. Русија, Белорусија и Казахстан са којима Србија има бесцарински режим поседују 15 одсто укупне површине света, и извозно су тржиште од близу 200 милиона становника. Први су по производњи гаса, нафте, сунцокрета, шећерне репе…

Немачка је прва у ЕУ пребродила кризу захваљујући заокрету у извозној оријентацији ка Русији. Немци су смањили извоз у ЕУ, која је у кризи и повећали су извоз у Русију.

Прошле године остварен је рекордан обим робне размене између Немачке и Русије од 80 милијарди евра. На сличан начин пословала је и Пољска која је последњих пет година преполовила извоз у ЕУ, а у исто време за 50 одсто повећала извоз у Русију. Поред трговине, Србија има велику шансу да учествује у великим развојним инфраструктурним, грађевинским и саобраћајним пројектима у Казахстану, Белорусији и Русији које наредних година планирају да изграде стотине нових путева, мостова, и објеката енергетске инфраструктуре…

Русија највећи инвеститор у Србији

Русија је до сада у Србију уложила више од 1,5 милијарди евра, изградња гасовода Јужни ток кроз Србију донеће нових две милијарде евра инвестиција. Газпром планира да у следеће три године уложи 1,5 милијарди евра у српску нафтну индустрију (НИС). Оваква инвестиција биће развојни импулс за читаву привреду јер ће стотине малих и средњих предузећа радити као добављачи за НИС.

На градњи гасовода Јужни ток биће запослено 2.500 радника, док ће индиректно бити запослено неколико пута више људи у домаћој пратећој и услужној индустрији, које ће радити на овом пројекту. Од пројекта ће посебне погодности имати фармацеутска, стакларска и хемијска индустрија. У пројекту Складишта гаса Банатски двор који је урађен у сарадњи са руским партнерима, Србија је постигла да складишти гас лети, када је најјефтинији и да га продаје зими када је најскупљи. Ове године на име пореза, НИС у коме су Руси већински власници, уплатио је милијарду евра у буџет, а то је 15 одсто републичког буџета, односно 8,3 бруто друштвеног производа.

Треба нагласити и да ће реализацијом нафтно гасног споразума у делу који се односи на градњу Јужног тока, Србија стећи већи ниво енергетске безбедности. Када једном постанемо битно енергетско чвориште никоме у региону више не би требало да буде у интересу да се изазивају сукоби.

Статистиком против Русије

Тумачење статистичких бројева српске робне размене са земљама Европске уније, ЦЕФТЕ и Руске федерације евродогмате често користе како би истакли чињеницу да из Русије много више увозимо него што тамо извозимо. Често се наглашава и чињеница да је извоз Србије у земље ЕУ већи од оног у Русију.

Све ово на различите гебелсовксе методе приказује се потом у државним медијима, као доказ да Европска унија „нема алтернативу“. Овакво тумачење могло би се окарактерисати старом комунистичком изреком: „Статистика наша дика што пожелиш то наслика“.

Истина је да из Русије увозимо више него што у њу извозимо, али је исто тако чињеница да из Русије углавном увозимо сировине и енергенте попут гаса и нафте. Те сировине и енергенти су потом укључени у производњу и транспорт целокупног извоза, како оног ка земљама ЦЕФТЕ, тако и оног ка ЕУ и Русији. Заправо без увоза енергената и сировина из Русије не бисмо никада могли ни да остваримо обим извоза који сада имамо са земљама Европске уније.

Срећа је да је Србија далеко од уласка у Европску унију (тачније, како ствари стоје, неће у њу ни ући, чак и ако унија опстане неким чудом). На жалост, ни у таквим околностима, нисмо претерано искористили погодности постојећих споразума са Русијом. Недовољном коришћену погодности које пружају споразуми, кумовали су богати српски привредници утицајни појединици невладиног сектора и политичка елита коју је у Србији инсталирао Запад. Сви они заједно, чине увознички лоби, односно, неку врсту тумора који изједа српску економију.

А 1.

Како лобисти западних економија делују у Србији

Никада није до краја дефинисано ко све од политичара ради у корист овог лобија, и ко са Запада подржава ову, за српску економију погубну групацију. Увозни лоби чак и не делује као званична група, па је тешко означити све који му припадају.

Сви који су макар и површно почели да истражују ко је профитирао од уништења домаће производње, наилазили су на домаће тајкуне, бивше партијске директоре друштвених предузећа, потом на политичаре који су у добрим односима са западним дипломатама. Често су наши политичари одлазили по мишљење у амбасаде западних земаља, а потом вукли потезе супротне национално економским интересима.

Опште је познато да су после петооктобарског преврата политичком сценом почеле да доминирају идеје слободног тржишта, и да се без икаквог плана кренуло у обрачун са компанијама из времена планске економије.

Режим који је успостављен после петооктобарског преврата, омогућио је невиђену пљачку Србије. Тако је, између осталог, и дошло до тога да они који су добили право да у Србији заступају стране робне марке, имају интерес да домаћи конкуренти нестану. Владајућа олигархија им помаже да тај интерес остане нетакнут. Истовремено, грађани, односно потрошачи, плаћају данас најскупљу и најлошију робу на континенту.

На пример, онај ко заступа робну марку Најки, радовао се када је пропао домаћи Симод из Врања. Произвођачи страних аутомобила имали су интерес да пропадне Застава из Крагујевца, па су право на заступништво страних аутомобила давана онима који су имали утицај на дешавања у Застави. У овој фабрици годинама су склањали стручњаке који вреде и у први план гурали неспособне. Данас Србија увози аутомобиле на годишњем нивоу у вредности већој од 200 милиона евра…

Увознички лоби није јединствен, и чини га велики број привредника који су често у међусобном сукобу, уједињује их заједнички интерес уништења домаће производње.

Док Немачка има више од педесет стратешких споразума са Русијом, а Хрватска, Мађарска, Словенија и друге земље ЕУ се утркују ко ће да оствари што боље односе са овом велесилом, Србија се, изгледа, тога стиди!

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије