АКТУЕЛНО

Обележавање Видовдана у Аустралији: Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека!


Не прекидајући устаљену праксу и традиционални начин, Слободна СПЦ Епархија за Аустралију и Нови Зеланд, скромно је молитвено и ове године на сам дан, у суботу 28/15 јуна, обележила Видовдан у Манастиру „Светог Саве“ – Новом Каленићу. Свету заупокојену Литургију служио је игуман Новог Каленића, о. Христифор, уз асистенцију проте Звонимира Јовића за певницом, и проте Драгана Сарачевића у Олтару.
После уобичајеног Видовданског Парастоса пострадалим за Веру и Отачаство, на бранику вере и нације, Отаџбине и слободе од Косова па до данашњега дана, кога су служили; игуман о. Христифор, протојереји о. Драган Сарачевић и о. Звонимир Јовић, у дворани Дечјег Летовалишта Савезно Коло Српских Сестара припремило је подушје и заједнички ручак за све присутне.

05.07.2014. ел.поштом, за ФБР приредила Биљана Диковић

???????????????????????????????

Овогодишњу Видовданску Академију отворио је Први подпредседник Епархијског Савета и директор Имовинског Повереништва Новог Каленића, г. Ратомир Нешић. Прота Драган Сарачевић, који је водио програм, у своме уводном обраћању осврнуо се на стогодишњицу видовданског атентата и Сарајеву и Први Светски Рат, као и на а страдање српског народа, који је у овом периоду у последњих сто година, пострадао више од европских злотвора, него од отоманске империје за целих пет векова робовања.

Пригодно слово о Видовдану, одржали су игуман Новог Каленића о. Христифор, и секретар Удружења Бораца „Драгољуб Дража Михаиловић“, г. Петар Рајковић. Своје песме посвећене Косову и косовском страдању, рецитовао је прота Звонимир Јовић, иначе члан Удружења Књижевника Србије.

Игуман Новог Каленића Јеромонах о. Христифор (Неђић) – БЕСЕДА

Високопречасни оци,
Браћо и сестре, господо Хришћанска,

Сабрали смо се данас у овој светињи да се Васкрслом Господу помолимо и да се молитвено сетимо Св. Кнеза Лазара и свих оних који са њим дадоше своје животе, купујући том ценом вишњи живот, нестарив, непролазни, вечни…

Велики српски владка, Петар Други Петровић Његош надахнут Јерусалимом и Христовим Гробом написа:
„Наде више нема ни у кога, до у Бога и у своје руке,
надање се наше закопало на Косову у једну гробницу…“

Гробницу христолику, христоносну, светосавску и живоносну, и као што из Јерусалимске Гробнице Христос васкрсава, победивши смрт, тако и Косово васкрсава српску душу и светосавско биће Србина, јер нас Свети Сава не води ка смрти, већ ка вечном животу у Христу, што је и Свети кнез Лазар посведочио говорећи, „земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“.

Са овим мислима поставимо себи питање; колики је наш узраст у овом Светом Косовском Лазаревском завету, колико ми чинимо да Његов завет одржимо, да га следимо, њиме живимо и у њему свим својим бићем стојимо. Овом великом завету темељи су Пећка Патријаршија крипта српских јерараха, Високи Дечани Стефана Дечанца, славна Богородица Љевишка и Грачаница Милутина краља, и много друге светиње широм Косова, у њему су и темељи и круне и венци Светих Немањића, омофор Светог Саве, монашке ризе светих испосника…

Овај завет нас крепи и упућује да је Косово, нови Јерусалим, српски Јерусалим, и у њему Голгота и Васкрс Српског народа, да је освештано, како онда крвљу српских Великомученика, тако и данас крвљу Новомученика који дадоше своје животе због вере у Христа, тих славних потомака Светог кнеза Лазара, који себе уградише у ту гробницу животворну и живоносну. Због тога Косово није место очаја, безнађа и јадиковања, него је Косово место васкрсења, попут Христовог Гроба у Јерусалиму.

О овој великој жртви сведоче безбројни неућутни сведоци, сведочи покров Јефимије који на своме почетку каже
„У красотама овога света васпитао си се од младости своје,
о нови мучениче кнезе Лазаре и крепка рука Господња
међу свом земаљском господом крепког и славног показа Те…“

Сведоче браћо и сестре гусле слепог Филипа, безбројни десетерци из Косовских песама, сведоче косовски божури, сведочи свака травка на Косову… Сведоче да је Свети Кнез уписао Србе у књигу живота, да је уписао Србе у историју овога света, као храбар народ, који зна да јуначком крвљу замени овај пролази, за живот непролазни, земаљску славу за небеску, имајући испред себе Христове речи, да од ове љубави нема веће, до ко живот свој положи за пријатеље своје.. Цео Његов живот био је христоносан, испуњен чежњом за небом, за вером, за љубављу према своме роду.

Свети кнез Лазар треба да нам буде мера, по коме ми меримо своју веру и љубав према Богу, ближњима и своме роду… Он је узор свега честитог и светог, побожног и богомудрог… Имајући као тврди бедем Светог кнеза Лазара, Светог Саву, славне Немањиће, усправимо се пред лицем Божјим да покажемо да смо снажни у духу, јаки у вери, кротки у љубави, непоколебиви борци у духовним борбама у овоме свету, да чврсто стојимо у Косовском Лазаревском завету, и да својим делима имамо веру Светога Саве, љубав и трпљење Стефана Дечанског, снажно срце мајке Југовића, витешку храброст и јунаштво славног Обилића, сажаљење и самилост Косовке девојке, јер је данас водич свих нас, кнез Лазар, мајка је наша мајка Југовића, браћа су наша свети мученици, а сестра нам је Косовка девојка… Са овим размишљањима сетимо се речи песника који каже „Ако те заборавим Косово, нека ме заборави десница моја“.

Петар Рајковић, секретар Удружења Бораца „Драгољуб Дража Михаиловић“ – БЕСЕДА

???????????????????????????????

Високопречасни оци, драга браћо и сестре,

Српска православна Црква и њени верници обележавају Видовдан, празник посвећен Светом великомученику кнезу Лазару и свим српским мученицима погинулим на боју на Косову 1389. године.

За српски народ Видовдан има и шири и дубљи, не само религиозни већ и световни значај за српску традицију и културу, и непресушни је извор и упориште српског националног бића. Зато је Косовски завет који је Кнез Лазар дао у име своје и у име целога српског народа како ондашњег тако и оног потоњег, дакле: прошлог, и будућег – вечан!

У онда великој и страшној дилеми, у којој се ковала судбина, не само царска и владарска, него пре свега народна, Кнез Лазар се определио за једино исправно решење.

Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека!

Та небеска опредељеност Кнеза Лазара и његове војске посведочена је у историјским записима онога доба, и она представља уствари трајно и непрекинуто опредељење српскога народа на свим просторима и свим временима, ако желе да опстану на овој ветрометини живота, и да преживе између муслиманског истока и римокатоличког Запада, и да се одрже и опстану на простору између источне и западне европе.

Да није било Косовских мученика неби било ни Црног Ђорђа из Тополе, нити лукавог Милоша из Добриње, нити храброг Гаврила Принципа из Сарајева, ни војвода; Степе на Церу и Мишића на Колубари, Краља Петра првог, наследника Александра на Солуну, Неумрлог Вожда трећег српског устанка на Равној Гори Генерала Драгољуба Драже Михаиловића, а без њих неби било ни Србије, ни Срба!

Сада се поново чују прозукли гласови издајника, нових Бранковића, шићарџија и кукавица као што их је било и раније. Сви смо чули да је недавно била делегација Европске уније на Косову, наравно мимо знања републике Србије, да тобоже контролише исправност избора на Косову, а ми се питамо: шта хоће више та Европа од православних Срба? Зар се нисмо на страни неке Европе борили у два светска рата, док су Албанци били на другој страни? Зар нисмо ми Срби крварили за ту европу али и за саме себе нестајали по балканским бојиштима, и бојиштима грађанског рата у сопственој земљи, да би данас та тобоже културна и просвећена Европа замењивала жртву и злочинца, злочинца замењивала за жртву, а жртву осуђивала за геноцид, хапсила, и спроводила српске великане и војсковође у Хаг и судила за наводне “ратне злочине”.

Сви данас желе да намире неке своје неизмирене рачуне, али како нам се чини, само на рачун Србије и њеног народа, и сви оптужују Србе уместо да их хвале.

Срби су сад криви Турцима што нису могли даље на север!

Срби су криви Аустријанцима што нису могли даље на Југ.

Срби су криви Немцима што нису могли даље на исток.

Срби су криви Ватикану, што се не шири даље са мртве тачке, ни на Север, ни на Југ, ни на Исток, а ни на Запад.

Срби су као што се да видети, криви свима за све!

И сви они сада, пошто су Србе крвно завадили, завадили међусобно, интернационално, верски и национално, намирују своје рачуне из неке сумњиве прошлости и делатности где такорећи присиљавају на прославу 1700 година од доношења Миланског Едикта када је цар Константин признао хришћанску веру. По свој логици, централна прослава годишњице Миланског Едикта, требала је бити прослављена у Италији, у Милану а не у Србији.

За ово је највише заслужна наша црквена хијерархија, која се све више додворава и удворава Ватикану, јер није тајна да неколико наших владика редовно посећује ту њихову “свету столицу”

Посматрано и уопштено, у Српској Православној Цркви настало је једно небивало расуло. Екуменизам се уселио међу епископе, праведне су осудили или рашчинили, друге терају по судовима, намећу им њихове уставе, хоће да им присвоје имовину, верне Србе терају из цркве, екскомуницирају их из православне вере, само зато што бране своје светиње и манастире, које су у зноју лица свога подизали, што бране изворно и чисто Православље, Светосавље.

Косово је већ више пута у историји обесвећивано тиранијском и зулумћарском руком. Нова тиранија и ново поробљавање је на помолу.

Европски парламентарци уз помоћ марионетске власти, гурају нас да уђемо у Европску Унију, не би ли се у Србији стандард живота побољшао, или тобоже изједначио са земљама Европске Уније. На наше очи видимо како пролазе све нове чланице те Европске Уније, и како из дана у дан, уместо богатије, постају све сиромашније.

Ми смо се као народ, хтели то признати или не, у огромном броју одрекли својих историјских тековина те тако изневерили Косовски завет наших светих предака, па смо тако на сигурном путу да изгубимо наше свето Косово, кога је по свему до сада виђеном, актуелно српско политичко руководство, већ предало у руке Арнаутима.

Стога ми поручујемо Европи одавде из Аустралије, да ми знамо и да смо свесни шта се све збива на Косову и око Косова, јер смо следујући наше косовско определење и небеску припадност, баш на том нашем светом Косову казали 1389. године:

БОЉИ НАМ ЈЕ ПОДВИГ СМРТИ, НЕГО СРАМАН И СТИДАН ЖИВОТ!

Европа зна да смо и 1914. године поновили те речи:

БОЉЕ ЈЕ ХРАБРО УМРЕТИ, НЕГО СРАМНО ЖИВЕТИ.

Иста та Европа зна и за нашу поруку из 1941, када смо се осмелили и рекли:

БОЉЕ РАТ НЕГО ПАКТ, БОЉЕ ГРОБ НЕГО РОБ!

Тако и данас поручујемо нашим непријатељима:

ГЛАВУ ДАМО, КОСОВО НЕ ДАМО, ЈЕР, КОСОВО ЈЕ СРБИЈА!

ХВАЛА НА ПАЖЊИ,
И НЕКА ЈЕ СРЕЋАН И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕН ВИДОВДАН!

 

***

ПРЕНОСИМО: ПОЛЕМИКА – ТЕКСТ О АМБАСАДОРУ И ПАРКИНГ ЗА ИНВАЛИДЕ

У „Српском гласу“ пре три недеље је изашла слика службеног аутомобила амбасаде који је био паркиран на место за инвалиде у Бонорингу, уз фотографију је изашао веома оштар текст против амбасадора који преносимо са аудио записа који смо добили ел. поштом. Реаговали су и амбасадор и организатор догађаја због кога је аутомобил био паркиран на том месту… Пажљивом читаоцу неће промаћи једна важна чињеница – пре него се било шта објави у средствима информисања морају све проверити све чињенице, јер то може да нанесе не само појединачну већ општу штету за нашу србску заједницу у расејању…

ТЕКСТ УЗ СЛИКУ:

Кад Срби у Аустралији погледају ову срамотну слику коју прилажем читаоцима „Српског гласа“ на увид, прва асоцијација која се јави у глави сваког нормалног човека јесте ароганција и неморал оног ко је себи дао за право да паркира аутомобил на недозвољеном месту.
Горе приложена слика тамног аудија са дипломатским таблицама, који очигледно нема прописно избачену дозволу за особе са инвалидитетом, је паркиран на видно и јасно обележеном месту за инвалиде и особе са посебним потребама.
На нашу велику срамоту и жалост, а ево објаснићу зашто… То није слика аутомобила неког жестоког момка са београдског асфалта или неког локалног кабадахије који не поштује општеприхваћене цивилизацијске норме и правила понашања. Веровали или не то је аутомобил нашег новоименованог српског амбасадора у Аустралији, господина Мирољуба Петровића.

Наиме, амбасадор Петровић је пре неки дан посетио српску заједницу у Бонорингу, где је и настала ова невероватна ружна слика која иритира и вређа интелигенцију сваког српског имигранта у Аустралији.

Амбасадоре Петровићу, искрено мислим да сте нам дужни објашњење, а можда и извињење за Ваше недипломатско понашање.

ОДГОВОР АМБАСАДОРА:

Моја реакција је пре свега подстакнута грубом тенденциозношћу, увредама и омаловажавању исказаним кроз наведени текст, што ме заиста повредило. Сви који су били поштеђени ове неугодне ситуације, да је било елементарне воље да се прикупе све чињенице и провери њихова истинитост пре објављивања. Тога, нажалост, није било.
Ово је једна од оних, истина ретких прилика, када се каже да није све онако како изгледа, или још горе, како би неко желео да изгледа. Ево и зашто.
Службени аутомобил амбасаде Србије паркиран је испред улаза у српски клуб Бонаринг, на паркинг-простору означеном за инвалиде. Аутомобил је, међутим, паркиран на том месту по изричитој организационој шеми паркирања, припремљеној и реализованој од стране домаћина. Што аутор прилога није знао или није хтео да зна.
Ради се о простору који је посебно био ограђен монтажном металном оградом испред клуба, на који је требало да буде паркирано десетак аутомобила гостију, који су имали статус ВИП, аутор је ограђени простор могао да уочи.
Улазак у тај простор и паркирање и тачно одређено место паркирања регулисала су двојица момака из обезбеђења, чак детаљно наводећи возача амбасаде где, како и у ком положају да остави аутомобил без обзира на ознаке на асфалту. Овај детаљ аутор није хтео да зна, или провери пре објављивања, јер му се није уклапао у матрицу. 
Дакле, најпростије речено, возач је паркирао аутомобил амбасаде тамо где му је речено и показано, при чему нити ја, нити он, нисмо имали ни најмањи утицај где ће то бити.
Ја сам из свега овога ипак извукао једну поуку – морам убудуће да будем знатно опрезнији, али и даље нећу сумњати у добре намере оних који ме критикују, док се другачије не покаже.

НА КРАЈУ: УПРАВА СРПСКОГ СПОРТСКОГ ЦЕНТРА У БОНАРИНГУ

Као домаћини и организатори хуманитарне манифестације организоване 9.јуна 2014. године, принуђени смо да реагујемо на ваш текст под насловом „Амбасадорска срамота у Бонарингу“, а објављен са фотографијом на трећој страни вашег листа 13.јуна 2014. године, поводом паркирања службеног аутомобила амбасаде Републике Србије у Аустралији, у кругу Српског спортског центра.
Паркинг простор за инвалиде о коме је реч није био у функцији јавног паркинга, већ је био резервисан за ВИП званице, међу којима су били и његова екселенција господин Мирољуб Петровић, амбасадор Републике Србије у Аустралији. Српски центар Боноринг као организатор оваквих манифестација се бринуо о смештају учесника и гостију. Српски центар као организатор сваки пут кад се организују већа манифестације направи такозвани „паркинг план“ по којем се утврђује где ће бити паркинг место за ВИП званице, а где за инвалидне особе. Тог дана о месту паркинга возила господина Мирољуба Петровића није одлучивао господин Петровић, већ је наше обезбеђење по нашем налогу упутило, односно навело возача амбасаде где како и у ком положају да остави аутомобил без обзира на ознаке за паркинг.
Управа Српског спортског центра у Бонарингу искрено жали што је наш уважени гост, господин Мирољуб Петровић, постао жртва негативног коментара у вашем листу „Српском гласу“, чиме је бачена мрља веома значајан догађај у српској заједници овде, у Сиднеју.