ДРУШТВО

Господо новинари, емпатија тј. чојство се не учи на факултету нити се рађа из евроатлантских фраза


Слађанина колумна
29.7.2014.

Желим  да нагласим да нисам новинар, али сматрам да као грађанин ове још увек назови државе имам право да јавно изнесем своје мишљење, пошто они који би то требали у наше име, углавном не смеју, не знају или неће.

Пажљиво сам прочитала текст о парализованом дечаку из Звечана Павлу Анђелковићу. Искрено ме погодила њихова несрећа. Посматрала сам његовог оца, тог храброг човека са дететом како на ненаметљив, помало стидљив начин, као да се извињава што има муку, покушава да сакупи паре за лечење сина. Посматрала сам и дечака и застала ми је кнедла у грлу док сам гледала мало, слабо покретно тело са једне стране и веселе очи малога борца са друге. Њихова доброта ме разоружала.

И прочитала сам Ваш апел да сви покушамо да урадимо што је у нашој моћи, као и да замолимо рођаке или познанике да нам се придруже у томе. И кренула сам у офанзиву. Али?

stone-heart-rollingstone-dead-wieghtИгром случаја сам на оближњем базену у свом граду сусрела у пролазу новинарку наше локалне телевизије како интервјуише директора спортско рекреативног центра. Држала је малу девојчицу за руку, своју ћерку. У секунди ми је пало на памет да не би било лоше да је замолим да напише један чланак којим би што више људи било упућено у судбину малога Павла.

Сачекала сам по страни док није искључила траку и завршила интервју. Пришла сам јој и обратила се за помоћ. Знате како се она понела? Није хтела ни да ме саслуша до краја. Промрмљала је нешто као: знате колико тога има у овој земљи и све преваранти и томе слично. Никада се у свом животу нисам осетила одвратније. Окренула ми је леђа и у секунди буквално побегла од мене. Довикнула сам јој: – Еј госпођо, нисам ја лопов! А она: – Обратите се молим Вас уреднику, немам ја ништа са Вама.

На душу ми се навалио камен од једне тоне и довео ме у стање да почнем да се гушим. Опсовала сам у себи новинарску професију. Па зар није могла да помисли на своје дете, а има га. Могло је то свакоме да се деси, а тиме што није је разлог више да помогнемо. Нисам јој замерила. Нису очи за свакога да види, нити уши да чује. Емпатија, у преводу чојство, се не учи на факултету нити се рађа из евроатлантских фраза. Што више страних речи, то мање душе у човеку.

Сада ће да вам један безвредни створ  тј. ја појасни мало ближе неке ствари.

Прво, да ли су Срби улагали паре у пирамидалну штедњу господина Језде и госпође Дафине? Да ли им је тада било жао, а није да нису знали да ће некога преварити? Знали су, па су опет дали добровољни прилог дотичнима и тако их потпомогли и здраве и праве.

Да ли су Срби потом са овацијама дочекали Млађу који је са калашњиковим, ако се не варам, провалио у СДК-а? Јесу. Одоше паре, пропадоше предузећа, помажњаваше наше девизе. И? Опет дадосмо добровољни прилог тајкунској олигархији како би имали довољно средстава  да нам ломе кичму.

Да ли Срби редовно помажу Сашу Поповића и Жељка Митровића као и телевизију Пинк? Наравно. Гласајте, гласајте, гласајте за свога кандидата, све уз музичку пратњу и гологузе играчице.

dinkic-2003-01rasfoto-dalibor-danilovic_f-790x454Да ли су Срби громогласно и уз овације изабрали на прошлим изборима Александра Вучића који је обећао, али онако чврсто, мушки да нас чекају крв, сузе и зној? И, да ли се Срби буне што ће да им одузму по десет посто од плате, као хуманитарну помоћ ММФ-у? Не буне се.

А ја ћу то да Вам и у бројкама појасним. Моја плата је око 260 евра, а мога мужа око 400. Када нам одбију, мени негде око 20евра а њему око 30евра, ако сам добро рачунала тренутни курс, то би за нашу породицу  било на годишњем нивоу 600 евра пута број породица пута број радно способних чланова домаћинства као и пензионера.

Пошто статистички подаци тврде да Србија још увек има пара за бацање, молим Вас немојте случајно да ми се убудуће фемкате и глумите лудило када поменем помоћ за неко болесно дете, јер ћу опасно да полудим, из тог разлога што су деца наша будућност и наша обавеза, без обзира што су господа новинарска растезала Огњановиће по новинама и њиховим примером убијали Србију у појам.

Није Вучић једини у овој држави а да зна да се љути. Основно правило културе налаже да уколико ти се неко обрати са проблемом, ти га саслушај и дозволи му да каже шта има, а онда процениш ситуацију и уколико имаш могућности му помогнеш.
Е то је господо новинари професионализам. Захваљујем што сте ме саслушали.