АКТУЕЛНО

СЛОВАЧКА – Српско војно гробље са 5.153 жртве: Велики Међер 100 година после почетка Великог рата


Представник Иницијативе Реци не ЕУ Димитрије Марковић, посетио је у четвртак 31.07.2014 године, поводом стогодишњице почетка I светског рата, српско војно гробље у Великом Међеру у Словачкој, где је положио цвеће и одао пошту сахрањеним српским војницима и цивилима. Српско војно гробље у Великом Међеру, на којем је сахрањено 5153 жртве је после Зејтинлика у Грчкој највеће српско гробље ван граница Отаџбине.

04.08.2014. ФБ страница Реци не ЕУ, за ФБР приредила Биљана Диковић

8
О гробљу је најпре бринула Краљевина СХС, која је означила гробове и саградила малу капелу, а затим држава Чехословачка. У међувремену гробље је било запуштено и заборављено све док га 2002. године нису уредили Срби из Словачке и изградили спомен-плочу на којој пише:
“На овом месту почива 5135 српских мученика и војника који су живот изгубили у заточеништву у логору Велики Међер
1914 -1918
Вечна слава!
Велики Међер 2003 г.
Српски народ“

3

1
“Када сам 2001. године посетио Велики Међер, био сам шокиран оним што сам видео. Гробље подигнуто на крају насеља постало је део вароши. Половина српског гробља је на захтев локалних обожавалаца паса претворена у тркалиште за кучиће – локална мађарска самоуправа цело гробље је изнајмила месном кинолошком друштву, које је ту направило псеће тркалиште. Друга половина гробља је била обрасла травом, а капела руинирана“ – говори и данас узбуђено др. Кузмановић.

2
Почетком октобра 2001. званична власт у Братислави анулирала је срамну одлуку локалне самоуправе у Великом Међеру.
Александар Невери, градоначелник Великог Међера, одлучио је да на стогодишњицу Првог светског рата са словачким Србима објави књигу “Српско гробље“, да се уради документарни филм и преуреди ово меморијално место, како би било и историјски споменик.
Прихваћена је и иницијатива Удружења Срба из Словачке да улица у којој се налази гробље понесе назив Српска.
Од 2004. године, сваког новембра, на Дан примирја у Првом светском рату, и сваког Видовдана, српске делегације полажу венце и одају почаст страдалим Србима у Великом Међеру.

4
За време Првог светског рата Срби су на тлу Словачке, пре свега у заробљеничким логорима, доживели велика страдања. Осим у Великом Међеру, српска гробља у Словачкој налазе се још и у Комарну, Трнави, Жилини, Илави, Банској Бистрици, Шаморину и Тренчину.
О страдању Срба први је писао историчар Ристо Ковијанић, који је и сам тамновао у два концентрациона логора. Један од њих био је управо логор у Великом Међеру, односно Нађмеђеру како гласи мађарски назив овог места, у коме је био од 1916. до 1918. Искуства из тог времена описао је у књизи “Нађмеђерска долина смрти“, а саставио је и први списак жртава овог логора.

9
О условима, патњама и умирању у аустругарским логорима пише и научник Милутин Миланковић који је и сам био заробљеник у недалеком Нежидеру:

“На северном крају Нежидерског језера лежи мала варошица истога имена, а сада је Аустријанци зову Нојсидел. У њој је још за време владавине Марије Терезије и њеног сина Јосифа подигнута велика касарна за пук број два мађарских хусара. Када, августа 1914, тај пук одјаха на бојна поља Галиције, а његова касарна остаде празна, претворише је у заточенички логор држављана Србије који се при почетку рата затекоше у Угарској половини монархије и оних небораца Србије који у току рата падоше у ропство. У тај логор доведоше и мене и уврстише ме у заробљенике./…/
Она уска капија пред којом су стајали стражари и оне решетке на спољним прозорима подсећали би ме на моје ропско стање. Па неизвесност докле ћу тако чамити./…/
Аустријска војска продрла је поново у Србију, а нови заробљеници почеше пристизати у наш логор.То су били српски сељаци из Мачве и околине Шапца. Измучени ратним догађајима, исцрпљени мукама транспорта у забрављеним фургонима, изгледали су као авети. Стрпаше их у приземље касарне где су се пре тога налазиле коњске штале./…/ Почеше умирати као мушице, спочетка по један два дневно, а касније њих све више и више. Њихова причања убише у нама сваку наду и осетисмо сву тежину робовања./…/
Живот у логору бивао је све тежи. Онде се болест угњездила, а смрт косила. Било је дана када из нашег круга однесоше у извесним временским размацима један за другим десет лешева да их баце у јаму. Тек што би се у нама стишао ужас таквог јадног призора, следовао би му идући. Зато нам се причињавало да је број умрлих још већи.“ (Милутин Миланковић, Сећања)

7
“Помажемо колико можемо да утврдимо истину о страдању наших људи и да сачувамо сећања на Србе који су као заробљеници или војници страдали у ослободилачком рату. Подигли смо им споменик као захвалност српског народа својим херојима!“ каже Стане Рибић, председник Удружења Срба у Словачкој.

Тако ми, народ, бринемо и не заборављамо. А држава?

Димитрије Марковић, Реци не ЕУ

(Коришћени извори за текст: Сећања, Милутин Миланковић; Гробови Срба у долини смрти,Марко Лопушина,Новости, 06. октобар 2013.)

5 replies »

  1. Treba oformiti snažnu vojsku u savezu s Rusijom pa neće više biti srpskih groblja rasutih po svetu. Izaći na more nauštrb Albanije, vratiti Skadar u Srbiju, Kosovo i s makedoncima poraziti šiptare u Makedoniji. Albancima u Albaniji ostaviti unutrapnjost i jednu malu luku da mogu da beže. Pašće i Milo u Crnoj Gori pa ćemo se opet ujediniti.

    Свиђа ми се

  2. Свуда су Србске кости расуте широм света,то је заиста чудно то су кости праведника ,ајде да смо ми империјалистички народ,као Енглези,Шпанци,Холанђани,Португалци Немци но то је Божја промисао и ништа није случајно.Зато држава не сме да заборавља те жртве,не сме јој бити нешто друго прече од тих јунака који труну у туђини.Помен њима васкрсава и њих и државу Србију и саме нас као народ.

    Свиђа ми се

  3. O BOZE MOJ PA GDE SVE NAS SRBA NIJE POSAHRANJIVANO. ZAR NAM JE BAS TAKVA SUDBINA DA MI KAO MALI NAROD BUDEMO SUPROTSTAVLJENI TOLIKOJ SVETSKOJ NEPRAVEDNOJ SILI KOJA BI DA OKUPIRA CEO SVET, A KOJA NA NAS JURISA I DO DANASNJIH DANA…???

    Свиђа ми се