АКТУЕЛНО

Само велики војни пораз може натерати Кијев да прекине рат!


Када ће Кијев покренути нову офанзиву на Донбас и чиме ће се она завршити?

11.08.2014. Фонд Стратешке Културе
Владислав Шуригин

Јулска офанзива Кијева на Новорусију није довела до преокрета ситуације и пораза снага самоодбране, и стављање Доњецка под контролу Кијева. Упркос чињеници да је предузет напор на ангажману практично свих постојећих снага и резерве, кијевске казнене експедиције практично су успеле да преузму контролу само над 6 рејона Донбаса. Притом, нису успели остварити основни циљ – окружити Доњецк и изоловати га од Русије, стављајући границу под контролу.

amerika-vojska-foke

Кијеву је неопходна победа пре захлађења

За две недеље непрекидних борби, кијевски кажњени одреди претрпели су тешке губитке. У “јужном лонцу” потпуно су разбијене две мобилне бригаде Оружаних Снага Украјине (ОСУ) и два батаљона Националне гарде, а саме групације су разбијене и ликвидиране. На осталим правцима непријатељ је одбачен уз значајне губитке у живој сили и техници. За свега две недеље Кијев је претрпео губитке од више од 1 200 убијених војника и официра, то јест, губици су износили више од 80 људи за 24 часа! Број рањених се рачуна на више од 3 000 људи. Уништено је између 30 и 40 тенкова и више од 200 јединица оклопне технике и аутомобила.

Као резултат тога, последњих дана јула команда је била принуђеан да заустави офанзиву и чак да повуче војску са најопаснијих позиција. Ради се у ствари о војном поразу Кијева. Већ трећем, од почетка такозване “антитерористичке операције” (АТО). Укупни губици Кијева за три месеца рата против Донбаса већ износе више од две и по хиљаде убијених војника и официра. У борбама је изгубљено више од 120 тенкова и око хиљаду оклопних транспортера, самоходки и друге технике на точковима. На небу изнад Донбаса срушено је 16 авиона и хеликоптера ОСУ.

Очигледно да се продором у дубину Донбаса, Кијев букавално купа у крви. Упркос свему, политичко руководство Украјине и даље сматра да може насилним путем решити “проблем Донбаса” и наставља са увећавањем војних групација. Рат на југо-истоку данас је постао главно занимање кијевске власти и интересима рата данас је потчињено све. Председник Порошенко је свестан да перспектива одуговлачења рата може бити фатална за његову администрацију и он од својих генерала захтева да по сваку цену заврше рат пре хладноћа, јер армија једноставно није спремна за вођење борбених дејстава зими. На складиштима нема ни нормалне зимске униформе, ни прилагођене за зиму теренске инфрастурктуре, шатора логора, позадинске опреме, теренских радионица за ремонт у зимским условима. И отезање рата до појаве хладноћа може постати катастрофално за ОСУ.

Акценат на ударну песницу

Због тога ће Генералштаб у Кијеву почети убрзану припрему за нову офанзиву на Донбас, узимајући у обзир искуства претходних месеци. Ако је до сада кијевска команда наступала практично “тетурајући”, придодајући резерве које су пристизале и убацујући их у бој практично “са точкова” (што је озбиљно умањивало њихову одбрамбену способност), сада треба очекивати да су “осведочени” генерали извукли поуку и да ће за следећу офанзиву бити бачене раније већ припремљене оперативне групације нивоа корпуса, чије убрзано формирање тече у рејону спровођења “АТО”. Сада је у току попуњавање техником и кадровима. Техника се узима са складишта и база конзервирања и после ремонта на заводима предаје се војсци, а кадровски састав се попуњава путем ванредне мобилизације.

Према замисли украјинских генерала, свака таква групација треба да обухвата од три до пет бригада ОСУ у својству главне ударне силе; поједини батаљони “Националне гарде” – до 5 јединица – у својству “лаке пешадије” и јединице унутрашње војске за “чишћење” освојених територија, као и одреде специјалне намене и позадинске јединице. У састав групације ће ући до 100 тенкова и до 150 артиљеријских оруђа и ракетно-зенитних комплекса. Укупан број такве групације може износити 20 хиљада војника и официра.

Кијеву је за успешну офанзиву на Донбас потребно формирати не мање од три такве групације. А укупан број кијевске казнене армије крајем августа може износити већ више од 80 хиљада војника, официра националне гарде и “добровољаца” различитих јединица “приватних” војних компанија. Није неосновано очекивати да ће нови масовни наступ уследити средином августа, када ће углавном бити завршено формирање нових јединица. Но, то апсолутно не значи да ће до тада на фронту владати затишје. Кијевска команда ће локалним ударима бушити одбрану снага самоодбране и покушати да реши тактичке задатке по питању побољшања својих позиција и успостављања контроле над кључним тачкама.

Нејасни наговешатаји кијевских политичара да ће нова офанзива представљати изненађење за ополченце и да ће бити “ефикасна”, значи пре свега да ће тактика раздвојених по фронту батаљона тактичке групације (на шта су се сводили претходни наступи) бити замењена концентрацијом снага на кључним правцима и моћним раздвајајућим ударима, стављајући акценат на ватрену моћ и надмоћ у тешкој техници. “Ноу-хау” – супервисока концентрација ватрене моћи артиљерије и тенкова која треба да гарантује гушење огњишта супротстављања и да “расчисти” пут за “тешку” пешадију која чисти “одрађену” територију.

Очигледна слабост овакве стратегије јесте што у њој нема суштински ничег новог. Све се поново своди на надмоћност у тешкој техници и артиљерији. И задаци остају исти – одсецање Донбаса од границе са Русијом и пресецање његове територије на два дела, уз окружење Доњецка.

“Смрт махновштини!”

Данас је Донбас спреман да се томе супротстави, али то тражи мобилизацију сила и средстава снага самоодбране и прилагођавање војне структуре Новорусије. Пре свега, наравно, мора да се уклони “махновштина”, када је велика бројност снага самоодбране била “разбацана” на десетине одреда различитих теренских командира, који практично нису узајамно између себе координирали. Трпети даље такву ситуацију – значи ризиковати да се све изгуби! Једино потпуна концентрација сила и средстава у рукама јединствене команде – може донети успех.

Поред тога, као што сам раније већ писао, неопходно је формирање “тешких” мобилних формација (нивоа бригаде), које имају моћно артиљеријско и противтенковско наоружање и које би се могле премештати унутар периметра одбране и наносити контраударе на најкритичнијим местима. Села Донбаса као и путна мрежа, омогућавају да се успешно и на време врше маневри резерве и да се концентришу на најопасније правце. Потребан је озбиљан рад на повећању ефикасности артиљерије, ради чега је неопходно пребацивање у републику специјалиста-добровољаца, ради формирања савременог система за уништење противника ватром.

Несумњиво да у време затишја кључни моменат представља обавештајно-диверзантски рад јединица на уништењу комуникација непријатеља.

Спаљена земља

Но, поред војне опасности, над Донбасом се надвила квалитетно нова претња. Практично, живот у англомерацији Доњецк-Куганск је парализован. Регион се налази у стању хуманитарне катастрофе. Системи водоводног снабдевања су или уништени или оштећени, струје нема у великом делу села и градова, гасоводи су такође делимично оштећени, достава намирница практично је прекинута, нема лекова. Гранатирање и бомбардовање свакодневно односе животе десетина мирних грађана.

Нормалан живот људи овде није могућ. Регион се претворио у “мини-Југославију” са почетка 90-их година прошлог века. Као последица тога – муњевито се мења расположење људи. Становништво измрцварено ратом већ очајно жели само једно – да се сав тај ужас већ једном оконча.

Полагано али непрекидно “сужавање” територије Новорусије од стране украјинског казненог корпуса (а данас се њена територија смањила са 36 региона и 42 града са становништвом од 6 милиона људи) постаје све више деморалишући фактор. И све се јасније поставља питање: колико се још може одржати англомерација територије под контролом ДНР и ЛНР и шта ће бити потом?

Какве су последице губитка Донбаса по Русију?

Оне су поражавајуће. Изгубивши Новорусију, Русија би претрпела крупан геополитички пораз.

Као прво, она ће читавом свету демонстрирати своју неспособност да се ефикасно супротстави удруженом притиску САД и НАТО пакта, самим тим и своју незрелост, завршно се сместивши у разред “регионалних” држава.

Као друго, та победа ће у Украјини завршно учврстити постојећи режим и дати му одрешене руке у даљим притисцима на Русију и почетак свеобухватне кампање за “повратак” Крима. Очигледно да чак и кад би “дала” Донбас, Русија више не би могла изаћи испод режима санкција. Оне ће се аутоматски продужити до повратка Крима, а у зависности од развоја ситуације, могу се само појачавати.

Као треће, у самој Русији ће губитак Донбаса неминовно изазвати “ефекат Милошевића” – огромно разочарење друштва у неспособност вишег политичког руководства земље да оцени последице донетих одлука и недоследност у њиховом спровођењу. Руско друштво је спремно да поднесе тешкоће притиска на Русију и да се сједини око председника у условима ефикасне подршке Донбасу – али апсолутно неће прихватити његову предају, логично постављајући питање – због чега је било потребно супротстављање Кијеву и САД и трпети штету, да би се на крају све предало?

Већ је свакоме апсолутно јасно, да независно од тога хоће ли Русија подржати Донбас или ће одустати од Донбаса, од стране Американаца и њених савезника њој ће бити нанета огромна економска штета. Ма колико економисти објашњавали “корисност” санкција за руску привреду у будућности, у стварности ће то значити десетине и стотине милијарди долара штете нашој привреди.

Уколико у Кремљу нису свесни свх тих последица или сматрају да их могу минимизирати, сваливши кривицу на неколико функционера извршне власти високог ранга, онда је то њихова груба грешка. Ефекат губитка Донбаса ће обезвредити све претходно добијене политичке дивиденде.

Због тога је крајњи тренутак да Кремљ коначно схвати сву драматичност садашњег тренутка. Практично, сада је ситуација у крајњој фази напетости. После њега долази прелом – или са фаталним последицама по Новорусију или са фаталним поразом Кијева, који ће на крају постати свестан ситуације да насилно није способан решити проблем југо-истока.

Потребне су екстрерне мере

Данас главни проблем не представља способност команданта Игора Стрелкова да ефикасно заштити градове Донбаса, није ни у томе колико Александар Бородај одговара месту премијера. Најважнији проблем лежи у томе да се више не може дилетантски бавити Новорусијом. Ако је пре три месеца, не учврстивши се како треба, нова кијевска власт била очигледно слаба у војном питању, растрзана и није имала јасну представу о формулисаном одговору на претњу отцепења Донбаса и Луганштине, што је омогућавало да се релативно ограниченим снагама (не удубљујући се превише у унутарукрајинске сукобе) подржава и развија устанак на југо-истоку, то се већ почетком јуна ситуација почела оштро мењати.

Тада се у кризу енергично укључио нови фактор – САД. Украјина је добила огромну финансијску и организациону подршку, а што је најважније – моћни морално-политички фактор “савезника” који је практично ставио Украјину под своју заштиту. Кијевско руководство је могло да се у потпуности усредсреди на вођење борбених дејстава и мобилизиравши све постојеће ресурсе и све добијене кредите, за следећа два месеца развије казнени корпус са више од 50 хиљада војника. И премда је његова борбена спосбност била и остаје веома ниска, огромна предност у тешкој техници, артиљерији и авијацији ће му дозволити да реши постављене задатке.

Очигледно, украјинска команда је напипала слабе карике у ланцу одбране Новорусије – одсуство јединства снага и средстава јединица самоодбране и практично “сељачку” психологију и тактику “теренских командира”, при којој је иницијатива потпуно препуштена противничкој страни. Већ током прошле офанзиве кијевска команда је покушавала да искористи ту слабост, обилазећи чворове супротстављања и пресецајући комуникације, самим тим лишавајући их ресурса за ефикасну одбрану.

Истовремено са тим, САД и њени савезници су покренуле свеобухватни и координирани напад на Русију. Под плаштом санкција, против нас је практично покренут економски рат који се у перспективи може завршити економском блокадом. У таквим околностима “камерно” остварење пројекта на заштити Новорусије постаје немогуће у будућности. Данас је неопходна КВАЛИТЕТНА свеобухватна промена у пружању помоћи ДНР и ЛНР. Разједињена дејства различитих структура, када су “униформисана лица” заузета ратом, “економисти” – тражењем новца за “крпљење рупа”, а “социјалци” решавању питања избеглица, све без узајамне координације – неопходно их је ујединити у јединствени штаб за подршку Новорусији, са најширим правима и овлаштењима.

На копну – Русија

Неопходно је на крају крајева, да сами себи признамо да се налазимо у ратном стању. Али не са Украјином која у њеној садашњој ипостаси не би постојала ни пола године, него са најмоћнијом државом на планети – САД, које стоје иза њених леђа. Циљ овог рата је – потпуна деструкција савремене Русије и потпуно чишћење њеног политичког руководства.

Американци покушавају да исправе своју грешку из 1991. године – очување Русије као јединствене земље. Сада говоримо само о деоби Русије на низ малих субјеката. Данас је борбено поприште – југо-исток Украјине, Донбас. За САД је изузетно важно да се пробије у зону виталних интереса Русије, да их подржи и ојача стратешког партнера Петра Порошенка и његову “здраворазумну” елиту која је заузела власт у Кијеву. И да са те одскочне даске почну са парањем Русије, користећи победу у рату као “неутронску бомбу” против руководства Кремља.

Најбољи одговор ће бити јасан и разумљиво дефинисан пројекат “Новорусије” као пројекат нове Украјине, слободне од браон прљвштине бандеровштине, нациста “правосека”[1], лопова олигарха. Украјине у којој ће се ујединити све најбоље, све што је повезано са историјском перспективом појма братске повезаности руског и украјинског народа.

Потребна је хитна широка хуманитарна помоћ, спасавање становништва Новорусије од глади и хуманитарне катастрофе. Неопходно је формирање плана обнове Донбаса и укључивања његове привреде у структуре јединственог економског пространства. И наравно, неопходна је најозбиљнија и енергична војна помоћ. Само велики војни пораз може натерати Кијев да схвати бесперспективност насилне варијанте, да седне за преговарачки сто и прекине рат.

Превод са руског:http://rusvesna.su/recent_opinions/1407336463

___________

[1] Назив за пронацистичке припаднике “Десног сектора” – руски “Правый сектор” (прим. прев.).

5 replies »

  1. РУСИЈА МОРА ОДМАХ ДА УЧИНИ ОНО ШТО СЕ НА ПОЧЕТКУ РАТА ЗНАЛО ДА МОРА ДА УЧИНИ, ДА СВЕОБУХВАТНО И БЕЗ ДВОУМЉЕЊА ПОМОГНЕ НОВО РУСИЈИ, ДОК НИЈЕ КАСНО, АКО ВЕЋ НИЈЕ

    Како је ово добар коментар г. Владислава Шургина. Он је све објаснио, ко хоће да схвати шта се дешава у Украјини и Ново Русији, овај коментар је довољан. Мислим да недостаје што није кијевску власт окарактерисао фашистичком, јер та власт, по многим параметрима јесте фашистичка и геноцидна, и што није оштрије критиковао руску извршну власт.
    Можда није место, али не могу а да се не присетим да је Слободан Милошевић својевремено увео Републици Српској праве санкције. Те санкције су биле толико оштре да ни камиони са дуваном нису могли да прођу, па је војска на ратишту мотала цигарете од сувог виновог листа. А о оружју да и не говоримо. Ово подаци могу да се провере. Милошевић је хтео мало да се поигра рата, а када је видео да је то опасна играчка, хтео је брже боље да га прекине. А то што је више хиљада Срба изгинуло, што је све порушено и попаљено, што Срби нису смели да прекину рат јер би их муџахедини све поклали, Милошевића није, у том тренутку, интересовало.
    Тако ради и Путин. Јавно је затражио федерализацију Украјине и јавно обећао да ће бранити руски народ и оне са руског говорног подручја. Када су се Руси из Ново Русије подигли да се одбране од фашиста и када се распламсао прави рат, Путин би то напрасно хтео да прекине, а то најављено још када их је позвао да одложе референдум. И он покушава неком врстом санкција према руководству Ново Русије и том народу не би ли их на тај начин приморао да слушају исључиво њега, па ако он каже ратујте ратоваће се, али ако каже мир онда Руси из Украјине треба да буду срећни што је Путин “донео“ мир. Помоћ коју даје је на кашичицу и увек је за неколико корака у закашњењу за фашистима. Када је било довољно да их наоружа бацачима они су имали калашњикове, када су требали да имају противавионско наоружање они су имали неке “праге“, сада када морају да имају све најмодерније и најубитачније они имају нешто мало вишецевних бацача.
    Ево данас на вестима чујем да шаљу хуманитарну помоћ, али фашисти кажу да то мора на граници да се претовари у њихове камионе па ће они ту помоћ да поделе. Пратићемо да ле ће Русија себи да дозволи и то понижење, што би ме јако растужило, али ме не би изненадило.
    Могу да разумем да Русија није ни довољно јака ни довољно спремна да се одупре Америци, али су то морали да знају одмах после припајања Крима. Да су тада недвосмислено заузели став да их више ништа не интересује и да нису тражили федерализацију Украјине, можда до геноцида и не би дошло. Фашисти би сменили све генерале руске националности и све официре и у војсци и у полицији, отпуштали би с посла, одузимали земљу и фабрике, продавали све руско што може да се прода, истакнуте и уме Русе би протерали, укинули би, осим руског језика, и сва друга права Русима у Украјини, и ко зна шта још, али можда их не би масовно убијали. Да и овде направим још једну паралелу са почетка рата у бившој Југославији. Када је пок. Јован Рашковић формирао Српску демократску страну (мислим да се тако звала) и када су га питали шта ће када почну проблеми са хрватско-усташким властима, Рашковић је одговорио: “Ми имамо старијег брата који ће да нас брани“. Тај старији брат, наравно, била је Србија. Г. Рашковић тада није ни сањао да ће Србија и буквално да изда Републику Српску Крајину. Питам, да ли су и Руси из Украјине схватили да имају старијег брата када им је Путин обећао да ће их бранити? Наравно да су тако схватили. А како би другачије? После овог питања мора да уследи и оно непријатно: ДА ЛИ ЋЕ И РУСИЈА ДА ИЗДА НОВО РУСИЈУ, КАО ШТО ЈЕ СРБИЈА ИЗДАЛА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ КРАЈИНУ? ДУБОКО СЕ НАДАМ ДА НЕЋЕ И ДА ЈЕ КОНВОЈ ХУМАНИТАРНЕ ПОМОЋИ ПОЧЕТАК СВЕОПШТЕ ПОМОЋИ, МАДА МОРАМ ДА НАГЛАСИМ, А О ТОМЕ САМ ВЕЋ ПИСАО, ДА СУ И МИЛОШЕВИЋ И ПУТИН ИЗ ИСТОГ КОМУНИСТИЧКОГ ШИЊЕЛА. МИЛОШЕВИЋЕВ ОТАЦ ЈЕ БИО СВЕШТЕНИК, ПА ЈЕ ВЕЋИНА РОДОЉУБИВИХ СРБА ПОМИСЛИЛА ДА ЈЕ МИЛОШЕВИЋ ПРАВИ ЧОВЕК ЗА СРБИЈУ (СВИ СРБИ КОЈИ СУ ГА У ПОЧЕТКУ ПОДРЖАВАЛИ, КАСНИЈЕ, КАДА СУ ВИДЕЛИ ДА ЈЕ ОН И ДАЉЕ ОБИЧАН КОМУНИСТА КОЈИ НЕ БРАНИ СРБИЈУ И СРБЕ, ВЕЋ КОМУНИЗАМ ОДНОСНО СОЦИЈАЛИЗАМ И СОЦИЈАЛИСТИЧКУ ПАРТИЈУ, У КАСНИЈЕМ ПЕРИОДУ СУ МУ БИЛИ НАЈВЕЋИ ПРОТИВНИЦИ И ТО ВАЖИ НЕГДЕ ДО 1997 ИЛИ 1998 ЈЕР СУ СЕ ТАДА ЖУТИ ОДВАЖИЛИ И ДЕКЛАРИСАЛИ СУ СЕ КАО МИЛОШЕВИЋЕВИ ПРОТИВНИЦИ, ДАКЛЕ ТЕК КАДА СУ ОСЕТИЛИ ДА МОГУ ДА УШИЋАРЕ И УЗМУ ВЛАСТ. ТО СЕ И ДЕСИЛО 2000-ТЕ ГОДИНЕ ПО СЛИЧНОМ РЕЦЕПТУ КАО КИЈЕВСКА ХУНТА ПОЧЕТКОМ 2014.
    ПУТИН ПОВРЕМЕНО ОДЛАЗИ У ЦРКВУ, ШТО СУ РУСИ ПРОТУМАЧИЛИ КАО РАЂАЊЕ ПРАВОГ ЧОВЕКА ЗА РУСИЈУ. ОДЛАЗАК У ЦРКВУ ЈЕ ДИВАН ПРИМЕР РУСИМА, АЛИ ТО НИЈЕ ДОВОЉНО ЗА СЛАВУ КОЈУ УЖИВА У РУСИЈИ. КОЛИКО ВИДИМ ЦЕЛО ДОБРОНАМЕРНО ЧОВЕЧАНСТВО ЈЕ ИЗНЕНАЂЕНО НЕОЧЕКИВАНИМ ПОТЕЗИМА РУСИЈЕ, ПОТЕЗИМА КОЈИ ЋЕ, У ПЕРИОДУ КОЈИ СЛЕДИ, БИТИ СВИЛЕН ГАЈТАН ОКО ВРАТА РУСИЈЕ. ДУБОКО САМ УВЕРЕН ДА ЈЕ СВЕ ТО МОГЛО ДА СЕ РЕШИ БЕЗ ВЕЋ НЕКОЛИКО ХИЉАДА ПОГИНУЛИХ И СКОРО МИЛИОН ЕВИДЕНТИРАНИХ ИЗБЕГЛИЦА И СА СТРАШНИМ ЖРТВАМА И СТРАШНИМ ПРОТЕРИВАЊЕМ РУСА, БУДЕ ЛИ СЕ ДОЗВОЛИЛА ПОБЕДА ФАШИСТА У НОВО РУСИЈИ. ПОСТОЈИ ПЛАН ИСТОГ СЦЕНАРИЈА КАО ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ КРАЈИНУ, ЗНАЧИ НОВО РУСИЈА БИ БИЛА ОЧИШЋЕНА ОД РУСА.
    ДА КАЖЕМ И ОВО. АКО НЕКО СМАТРА ДА НЕМА МЕСТА УПОРЕЂЕЊУ ПУТИНА И МИЛОШЕВИЋА, РЕЋИ ЋУ ДА САМ И ЈА У НЕДОУМИЦИ, АЛИ НЕ МОЖЕМО БИТИ НОЈЕВИ И МИРНО ПОСМАТРАТИ ПРЕСЛИКАНЕ МИЛОШЕВИЋЕВЕ ПОТЕЗЕ. И МИЛОШЕВИЋ ЈЕ БИО НАИВАН КАДА ЈЕ БИО ЧВРСТО УВЕРЕН ДА СРБИЈА НЕ МОЖЕ БИТИ БОМБАРДОВАНА БЕЗ ОДЛУКЕ САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА, АЛИ СЕ ТО ДОГОДИЛО, ЈЕР СУ ТИ БАНДИТИ НАШЛИ НАЧИН КАКО ДА ГА ОПРАВДАЈУ. ТАКО ЈЕ И ПУТИН БИО НАИВАН КАДА ЈЕ НУДИО НОВО РУСИЈУ ПОД УСЛОВОМ ДА СЕ РУСИЈИ НЕ УВЕДУ САНКЦИЈЕ. ТАЧНО ЈЕ, ШТО ЈЕ НЕКО ОВДЕ РЕКАО, ДА ЋЕ РУСИЈА, БУДЕ ЛИ И ДАЉЕ ОКЛЕВАЛА, ДОБИТИ ЈОШ ТЕЖЕ САНКЦИЈЕ И ИЗГУБИЋЕ НОВО РУСИЈУ, А У ПЕРСПЕКТИВИ И СТРАТЕШКИ СТРАШНО ВАЖАН КРИМ. НО И ТО НИЈЕ КРАЈ. ДЕСИЋЕ СЕ ОНО ШТО ЈЕ ГЛАВНИ ЦИЉ ЦЕЛОГ ПОДУХВАТА, ГУБИТАК СИБИРА И НАФТНИХ ПОЉА КОЈА ЈЕ ЕКСПРЕСНО ХТЕО АМЕРИКАНЦИМА ДА ПРОДА ОДНОСНО ПОКЛОНИ ЈЕВРЕЈИН КОДРАКОВСКИ, ОНАЈ ИСТИ КОГА ЈЕ ПУТИН НАИВНО И ИЗИГРАВАЈУЋИ ДЕМОКРАТУ ПОМИЛОВАО, А КОДРАКОВСКИ ЈЕ ОДМАХ ОТИШАО У ИНОСТРАНСТВО И ТУЖИО РУСИЈУ И ДОБИО СПОР ВРЕДАН 50 МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА. НАИВНО ГА ПОМИЛОВАО А ДА НИЈЕ НАПРАВИО ДРЖАВНО ВАНСУДСКО ПОРАВНАЊЕ, ИЛИ НЕШТО СЛИЧНО, УЗ ПОТПИС ДА ЈЕ ПОМИЛОВАЊЕМ ИЗМИРЕН И ДА НЕМА НИКАКВИХ ПОТРАЖИВАЊА НИ ПРЕМА ДРЖАВИ РУСИЈИ НИ ПРЕМА ПОЈЕДИНЦИМА. ИСТО ТАКО ЈЕ БИО НАИВАН И КАДА ГА ЈЕ АНГЕЛА МЕРКЕЛ ОБМАЊИВАЛА ДА НЕЋЕ ДОЗВОЛИТИ САНКЦИЈЕ. НА ЖАЛОСТ САНКЦИЈЕ СУ УВЕДЕНЕ, А СТАНОВНИШТВО НИЈЕ ПРИПРЕМЉЕНО, ПОГОТОВО НЕ У ПРОПАГАНДНОМ СМИСЛУ, ЈЕР СУ СЕ ДО ЗАДЊЕГ ЧАСА НАДАЛИ ДА НЕЋЕ БИТИ УВЕДЕНЕ. А САНКЦИЈЕ ЋЕ БИТИ ДУГЕ И ТЕШКЕ. ТО БИ СТАНОВНИШТВО МОРАЛО ДА ЗНА И ДА, ПОРЕД ТОГА, ЗАХТЕВА ОД СВОГ РУКОВОДСТВА ДА ОНО ОДГОВОРИ ИСТОРИЈСКОМ ИЗАЗОВУ И КРЕНЕ У ОДБРАНУ НОВО РУСИЈЕ ПО СВАКУ ЦЕНУ. БОЉЕ ЈЕ ДА БРАНЕ ДОЊЕЦК, НЕГО МОСКВУ.
    ПОНАВЉАМ ЈОШ ЈЕДНОМ, ДАЋЕ БОГ, ДА ЈЕ КОНВОЈ ХУМАНИТАРНЕ ПОМОЋИ ПОЧЕТАК СВЕОБУХВАТНЕ ПОМОЋИ.
    Поздрављам све храбре борце Ново Русије, поздрављам све српске добровољце који се боре на страни Ново Русије чиме се уписују у светле странице српске историје у борби за правду а против фашизма, поздрављам и руско руководство да не оклева, већ да учини оно што мора и што се још на почетку рата знало да мора да се учини.

    Мића из Ниша

    Свиђа ми се

  2. BEZ NOVORUSIJE NEMA NI RUSKE FEDERACIJE
    Kijevska fašističko-satanistička hunta se pregrupiše. Sprema se udar na Novorusiju svim raspoloživim sredstvima a Novorusiji sem humanitarne katastrofe, koja je u toku, preti i genocid. Kremlj na tragediju Novorusije gleda iz žablje perpektive, kao da zazire od američke isprazne pretnje trećim svetskim ratom u koji bi da gurne NATO i to tek evropski deo NATO snaga s tim da amerikanci budu na nebu dok evropljani mogu biti upotrebljeni u kopnenim operacijama. Potvrda za takvu američku doktirnu su Srbija, Irak, Libija a evo i Kijevska hunta koje već broji na hiljade žrtava u besmislenom ratu protiv svoga naroda,u ratu ,za američke interese. Amerika će do poslednjeg Porošenkovog vojnika i tenka insistirati i pomagati ratnu opciju.Cilj Američke invazije na Rusiju preko ukrajinskih leđa će biti ostvaren ukoliko Kremlj i dalje ostane gluv na glas ruskog naroda koji je spreman da se samoorganizuje i krene u pomoć svom narodu u Novorusiji .Putin je jednom imao u rukama odluku ruske Dume da može da primeni silu na Porošenkovu fašističku huntu. Odluku je vratio Dumi da bi Zapadnim satrapima okrenuo i drugi obraz. Jeste hrišćanski ali nije državnički . Potpuno sam siguran da takvu odluku ne bi doneo ni sveti Serafim Sarovski jer je hrišćanski, pre svega svoj narod od Sataninog zla odbraniti. Poslednji je čas za munjevitu akciju Rusije na eliminisanju teškog naoružanja i avijacije Pkijevskih zlikovaca. Banderovske zveri , zapadni psi rata, ne smeju da stignu na rusku granicu i dovrše neviđeni zločin koji su započeli u Odesi. Nadamo se da Putina nije obuzeo Miloševićev sindrom i da se jugoslovenski scenario neće ponoviti u Novorusiji. Donjec ne sme da doživi sudbinu Knina. Republika Srpska Krajina je izgubljena u Beogradu.. Oluju i Bljesak su vodili penzionisani američki generali koji su danas savetnici Porošenkovim generalima i ne samo savetnici već predstavljaju komandni kadar ukrajinske fašističke hunte.. Gospodin Putin svakako nije Slobodan Milošević pa mu se sem gubitka Novorusije ne može desiti „peti oktobar“ jer će ga u slučaju da smesta ne krene u odbranu Novorusije na to prisliliti slobodoljubivi i patriotski raspoloženi ruski narod. Spašavanjem Novorusije biće spašen svet do sada najvećeg zla koje sa Zapada preti da uništi čovečanstvo..Rusijo ne čekaj da čuješ crkvena zvona. To neće biti zvona za uzbunu već za tvoje upokojenje. Amin!

    Свиђа ми се

  3. Време је за одлучно деловање Русије и заштита Руског становништва у источној Украјини. Русија има легитимно право на то, које практично користи, подршка и ослонац су дејства НАТО- алијансе у Србији и Либији, да не говоримо о Ираку и Авганистану. Владимир Путин је јавно обећао заштиту Руског становништва, то обећање се сада мора испунити, без обзира на који начин, страдање се мора зауставити, што пре то боље.

    Свиђа ми се

  4. Napokon! Napokon neko ko nije korumpiran, ko nije prodao svoju dušu amerikancimai neoliberalnom šljamu u Kremlju! I opet ću da ponovim pitanje za gosn. Konuzina: Ima li Rusa u Kremlju, poštovani gospodine ili su svi marionete CIA-e ili neoliberalnih prozapadnih tajkuna?

    Свиђа ми се