Uncategorized

Када се закони у једној земљи доносе вољом друге државе (или групе држава), то се зове ОКУПАЦИЈА


Закон као одсуство суверенитета Републике Србије

21 јул 2014.ЕРПКИМ

Закон је норматив државе који по одређеном поступку доноси њен законодавни орган. У Републици Србији је тај орган – Народна скупштина. Закон је после Устава, највиши најважнији правни акт и сви други правни акти у држави морају бити у складу с њим, јер су они ниже правне снаге (подзаконски акти). То је начело законитости. Законима се уређују друштвени односи у свим областима живота. Законом се друштвена правила претварају у норме, које су обавезујуће за све грађане. 

zakon_srbija

По тим законима суде судови, они су симбол и неодвојиви институт суверенитета и слободе, где грађани траже правду пред својим судовима, где суде наши угледни суграђани и сународници – судије. Ово уједно представља и манифестацију самог суверенитета, јер држава, односно њени изабрани представници суверено и самостално уређују друштвене односе. Може се слободно рећи да закон представља у неку руку, након Устава, симбол независности, односно суверенитета одређене земље и уједно мерило истог.

Уколико се у Републици Србији односи регулишу на такав начин да законе не доносе грађани наше државе, односно суверена власт Републике Србије, већ је извор закона нека друга држава или група држава, онда ту нема речи о независности и суверенитету.

Та граница је у прошлости била јасна и недвосмислена, могу слободно употребити, данас толико популаран, израз у политичким круговима – „транспарентна“. Наиме, историја обилује примерима таквих закона које су одређене државе „даривале“ другим земљама. За те земље се говорило да су зависне од метрополе (државе законодавца), односно да су колоније или вазалне земље као што је сад Србија. Оне су могле доносити само одређена подзаконска акта, али самостално законе – не. Поред колонија постојали су и драстичнији примери – анексија, као ситуација у којој једна држава у потпуности припоји другу као саставни део своје територије и система. Овде нема места ни за самостално доношење подзаконских аката. Трећи пример, уједно и појавни облик одузимања суверенитета јесте свакако окупација, када је одређена држава под контролом друге државе посредством оружане силе државе окупатора и где постоје закони државе окупатора и закони окупиране државе, али који морају бити у сагласности са првима. Наравно, народи у таквим потчињеним земљама су водили тешке и дуготрајне борбе за слободу и пуни суверенитет својих држава. Борба за слободу и пуни суверенитет је увек била тешка, дуготрајна и крвава и представљала императив народне слободе.

Србија није изузетак, шта више, њена историја је препуна примера, може се слободно рећи и карактеристична по овој борби – борби за очување своје земље и народа. Не бих овде залазио у разлоге и разне међународне односе, као и друге чиниоце који су били од утицаја, јер ови редови би онда били знатно дужи, а и представљали би предмет засебних текстова. Ова борба, иако тешка, крвава и дуга, бар је била, ако се може тако рећи, „олакшана“ чињеницом да се знало ко је метропола, односно ко је окупатор. Он је имао своје војске са јасним униформама, своје управне зграде, своју окупациону администрацију, управитеље, команданте, гувернере и протекторе. Како би институт окупације био потпун окупатор би октроисао домаћу квинслишку (читај поданичку) администрацију.

Да ли је данас ситуација другачија? Униформе су замењене оделима, наредбе – углађеним и „добронамерним саветима и сугестијама“, пушке замењене међународним банкарским аранжманима, наводно законе доноси Скупштина Србије, спроводе их „наши“ извршни органи, суди се пред „нашим“ судовима где су судије у „нашим“ тогама, изузев Трибунала у Хагу.

Судска власт јесте компонента суверенитета. „Наш“ закон предвиђа ситуације где суђење у неким областима припада страној држави али забога, па и закон о сарадњи са тим „судом“ изгласала је држава, јер да закон није донет то би био пример очигледне окупације.

Намера је да у овим редовима кажем нешто друго, о „овој тихој, за грађане непостојећој“ окупацији која се у Србији зове процес евроатлантских интеграција. Елем, управо је овај процес тај модус операнди, где ти саветници – окупатори користе сав свој арсенал, а Република Србија одлуке које доноси под притисцима тог арсенала приказује као суверену вољу грађана и као српски највиши национални интерес.

Пре него што сам текст закона дође до скупштинске процедуре, он се разматра у Законодавном одбору Скупштине, а још пре тога у разноразним радним телима и групама састављеним од „стручне и научне јавности, представника ресорног министарства и личности од међународног угледа“. Е, ту је сада онај моменат када окупатори са статусом посматрача, мисија, изасланика западних држава дају своје „сугестије“. У средствима јавног информисања смо сви чули макар једном да се ишло толико далеко да су се по поменутим радним телима и одборима буквално дословце преписивали закони страних држава и превођени доносили на гласање, где онда народни представници гласају и тиме манифестују „суверену вољу грађана“. Овде се, наравно, не узима у обзир корисност таквих закона за српски народ, не узимају се у обзир ни друштвени односи и прилике у Србији, као ни могућности, како људске, кадровске, тако ни материјалне, а о духу и да не говорим. Да ли је такво законско решење, како би правници рекли, у духу народа? Не! Узимају се у обзир неки други интереси. Који? Па интереси саветодаваца и посматрача, интереси мисија, зашто иначе саветују. Ево једног примера:

Уводно излагање Министарке правде у Народној скупштини – 7. 10. 2008. године

 „Поштовани председниче, даме и господо народни посланици, на почекту ове обједињене расправе о шест закона које је предложила Влада Републике Србије, а које је припремило Министарство правде, истакла бих њихов значај у процесу приступања наше земље Европској Унији, хармонизацији прописа са прописима Европске Уније, а нарочито њихов значај за укидање виза грађанима Србије за државе Европске уније. У изради свих ових Предлога закона учествовали су истакнути стручњаци из области које ови закони уређују, а такође су прибављене и експертизе експерата Савета Европе и Европске комисије.“

Дакле, суштина ствари јесте да је суверенитет Србије под знаком питања, благо речено. Не узимам овде у обзир проблем Косова и Метохије, који је, иако, нераскидиво повезан са овом тематиком, ипак преобиман, колико и преважан. Овде се концентришем на свакодневицу, на манифестацију суверенитета, односно одсуству истог у суштини код регулисања односа међу грађанима и њихових права и интереса.

Да ли је Србија окупирана држава?

Када се закони доносе по мери западних земаља, када представници тих земаља окупљени у разноразне мисије надгледају стварање, изгласавање, па и примену, а затим и дају оцену, када највиши представници власти „у сарадњи“ (читај – по диктату) предложе такве законе или оду у Брисел или Вашингтон по „стручно и своје мишљење“, има ли ту речи о самосталној и слободној Србији? Када се закони у једној земљи не доносе вољом народа, него вољом друге државе или групе држава, то се у стручној литератури зове окупација, а код нас се то зове процес евроатлантских интеграција. Суштина је иста.

Зоран Минић

Категорије:Uncategorized

3 replies »

  1. Овај текст ме је побудио да изнесем своје досадашње искуство са стањем у нашем народу Србском, и са Србијом (као и са осталим србским земљама).

    Благо је речи да је Србија окупирана. Она је поробљена. Она се растура. Процеси све дубљег поробљавања и растурања Србије су у току.

    Србском народу и Србији су одузете (јер је учињено без народне сагласности) сувереност, самосталност и независност, да будемо искрени, 1918. године. Срби су имали утисак да је династија србска иако се тада одрекла србске Круне, србског престола и србског трона да би постала само југословенска, те да заједничка држава и Југословенство воде стварању новог народа уз добровољну и слободну решеност за то свих осталих југословенских народа. Такво веровање се заснивало на чињеници да југословенски народи нису раније водили међусобно ратове и да су скоро сви били окупирани или поробљени, или су били повлашћени под окупаторском влашћу (Муслимани – исламизовани углавном Срби под Османлијама у односу на Србе – православне Србе) али нису имали своју самосталну државу. То је омогућило Титовој КПЈ/СКЈ да настави омађијање Срба толико да је велики део Срба био њему идолопоклонички веран (и сада им је тешко, или немогуће, или их се то не тиче, да се суоче с истином да су Тито и КПЈ/СКЈ водили изразито непријатељску политику прем Србима у Србији, србској Босни и Херцеговини, србској Црној Гори и србској Крајини). Срби су све дубље, кроз генерације, васпитавани да прихватају и спроводе несрбску власт. Тито и његова КПЈ/СКЈ олигархија су Србе убеђивали да нема сврхе да се томе супротстављају и да би такав покушај био сурово кажњен.

    Велики део Срба је изгубио осећај, смисао, значај да Срби имају своју самосталну, независну и слободну државу, да Србија буде таква. То се огледа у следећем:

    1999 је Скупштина Р. Србије прихватила: документ Ахтисарија – Черномидина (који сада не може да се добије од Народне скупштине), па као његов наставак Кумановски споразум и Резолуцију СБ УН 1244 упркос њиховој потпуној супротности с Уставом Р. Србије. Уставни суд је тада одбио предлог да размотри уставност Кумановског споразума и Резолуције 1244. Њима је укинута самосталност, независност, слобода и погажен суверенитет Р. Србије. Упркос њиховој неуставности, упркос доказаној истини да није било никаквог оправдања за НАТО бомбардовања Србског народа, Р. Српске, Србије и Црне Горе, и тиме показано да су та документа неважећа и по међународном праву, она су постала окосница за Србију.

    Шта више, од 1999. г. до данас, не само да ни једна власт Србије није одлучно захтевала да се поштују њена, иако унижена, права одређена тим документима (поштовање њеног суверенитета и на Косову и Метохији, безбедан повратак свих прогнаних одатле и миран и слободан живот, обезбеђење државне границе према Албанији, Македонији и Црној Гори) и да се споровде међународне обавезе (потпуно распуштање свих шиптарских оружаних формација), већ власт Србије све дубље одступа и од тих докумената и од Устава што нам представља као своја велика достигнућа прихватајући директиве из иностранства, за шта има свакојаку подршку од њих.

    После 1999. такво ново необуздано кршење Устава је започела власт под руководством председника Тадића и тадашње Демократске странке. Уставни суд је одби да испита уставност рада и председника Тадића и Демократске странке иТадић-Цветковићеве самовољне пријаве у име Србије за њено учлањење у ЕУ.

    Нова окосница је државни удар који је власт (Председник Николић, Влада на челу с Дачићем и Вучићем и већина народних посланика, тј. Народна скупштина) извршила 13. јануара 2013. године. Уставни суд је одбио да испита уставност те Резолуције упркос томе што је њоме Устав стављен ван снаге и што је на основу ње потписан, такође противусттаван, Бриселски споразум (Уставни суд још није испитао његову уставност, а што су пре скоро 1,5 годину тражили од њега Српска радикална странка и Демократска странка Србије).

    Политичке странке се баве политиком, а не државношћу и државом. Својом пасивношћу да се супротставе противуставно деловању врховних државних органа, и својом разједињеношћу уместо да се сједине по основној обавези: очување слободе народа, целине, северенитета, независности, самосталности државе, оне остају отуђене међусобно.

    Садашња власт наговештава промену Устава како би се задовољили изразито непријатељске директиве из иностранства. Једини јој је проблем како да то спроведе у облику који би изгледао да је уставан.

    А народ?

    Тако обезглављен измучен, исцрпљен, духовно ошамућен, унижен оружаним поробљавањем, изигран, изневерен, преварен од врховних државних органа, расцепан између идеологија, суочен с чињеницом да су власти изиграле србске родољубе који су се борили за слободу народа, очување државе, напуштен од великог дела високо образованих људи, је доведен у ситуацију да покушава да сво своје интересовање усредсреди на своје огњиште, своју породицу, на борбу за одржавање елементарних услова за егзистенцију.

    Да ли је ситуација безнадежна за ослобађање Срба, србских земаља, Србије и васпостављање њеног суверенитета, њене целине, независности, самосталности, за њен привредни, финансијски и духовни опоравак?

    Један део Срба још увек сматра и труди се не само да покаже да могу Срби поново све да поврате и да се опораве, већ својим иступањима то покушавају и покушавају да побуде макар највећи, ако не и скоро цео, Србски народ да им се придружи. Нажалост, и они још увек иступају раздвојено, уместо здружено. Тако се расипају снаге.

    Човек, као што је Новак Ђоковић, који је активан, не само у помагању Срба и Србије, као што он чини, већ који је и ангажован потпуно и јавно, који се показао и храбар и мудар, родољуб и патриота, у кога други имају поверење, ако постоји међу Србима данас, је човек који треба око себе да окупи остале и сви остали би требало да му се придруже.

    Ја при овоме имам у виду барем једног човека, који то испуњава, који се своји иступањима и деловањима доказао. Он је својим коренима и животом на Косову и Метохији. Добро је познат у јавности.

    Ако Ви знате о коме говорим, ако се слажете с мојом оценом ако знате и друге, и с њима сте у контакту, било би добро да помогнете да се они повежу и окупе Србе око себе.

    Ако би овај текст иоле помогао да се то покрене, онда би он оправдао своје објављивање, уколико буде објављен.

    Београд, 13/08/2014. Др Љубомир Т. Грујић
    ustav.srbije@gmail.com

    Свиђа ми се

  2. Molim Redakciju, ako ikako imaju mogucnosti, da pokrenu akciju utvrdjivanja istine oko smene PROFESORA DR.DARAGANA DELICA SA MESTA DIREKTORA INFEKTIVNE KLINIKE! (Politika str. 8 0d 12.avgusta2014) novinar DanijelaDavidov-Kesar.To je SKANDAL, da nam kadrovsku politiku u zdrastvu vodi ambasador zemlje koja nas prezire i nemaju dobre namere prema nasem narodu i nasoj zemlji.Hvala na razumevanju mirahaskic@gmail.com

    Свиђа ми се

    • Jeste Miro, unistavaju nas na nase oci a mi nista, samo sto ne blejimo, dok natovska kamarila tapse. Uzas. Ima li ova smena uglednog profesora neke veze sa ebolom? Sve mi se cini da ima. Gadno nam se pise.

      Свиђа ми се