Љиљана Јовановић

Белешка из Новорусије: Са Моторолином групом


Ивор: Руска Народна линија, 25.08.2014
Текст: Леонид Болотин, Валериј Архипов  Фото: Валериј Архипов
Превод: Љиљана Јовановић

Редакција РНЛ: Наши аутори и пријатељи Л.Е.Болотин и В.В.Архипов, кренули су са својим хуманитарним конвојем у Донбас. Објављујемо прве белешке са тог путовања.

16. августа смо пролазили периферијом Зугреса (Зуево), кроз Торез, Шахтјорск, околину Харциска, прошли кроз Макејевку и први пут се срели са Доњецком. Углавном смо снимали куће које су биле разрушене услед гранатирања, минобацачке ватре и ракетних напада. Извештаје о овим зверствима Укра објавићемо касније.

Прва ноћ у ДНР (Доњецкој Народној Републици) – у Снежном смо преноћили у кући једног од истакнутих добровољаца, а по повратку из Доњецка, 16-ог касно ноћу, сместили су једне у хотел а друге у пансион.

17-ог ујутру планирали смо да  упознамо насеља и контролне пунктове у околини Снежног. Допратили су нас до штаба и ту у полумраку ходника на каучу смо видели неког борца и пришли да се поздравимо.

Овде се братски поздрављају сви и познати и непознати: братство ополченаца нас је дирнуло својим срдачним гостопримством и дружељубљем. Мој брат из Братства Светог цара Николаја Искупитеља, Валериј Владимирович Архипов је то доживео као сведочанство васкрсења Филаделфијске Цркве у Русији. Осетили смо тај радосни апокалиптички дух.

Војник на каучу је био Моторола. Видели смо га у штабу и 15-ог увече и 16-ог увече, очигледно је и он нас је приметио. Одмах нас је питао: “Дакле браћо, идемо у Доњецк?” Одговорили смо да смо јуче већ били у Доњецку, да Плави треба да одлучи где ће да нас упути… Моторола је слегнуо раменима и рекао нешто као: – Онда ја одох. Или:  – Ми одосмо. (не сећам се тачно) И отишао. А кроз неколико минута из канцеларије је изашао Начелник штаба, погледао нас и рекао: – Шта ту  радите? Нисте отишли са Моторолом? Признали смо да нисмо разумели да треба да  идемо са њим. Плави нас је сместио у ауто са локаним ополченцима и наредио им да нас одвезу на периферију Снежног, где се формирала Моторолина колона.

Баш кад смо пролазили поред затвореног аутосервиса са великим натписом „Империја“, на нашем ауту је пукла задња гума. Нашалили смо се на тај рачун: “Империја узвраћа ударац”. Док смо чекали шта ће да се деси, отишли смо у продавницу да набавимо хладну воду.

Продавачице су нас питале: – Када ћете да их протерате одавде?
Нама, наравно, није било пријатно што се оно ВИ односи на нас, али смо самоуверено одоговрили: -Ускоро ускоро, већ их гоне.

Један од Моторолиних аутомобила се кретао путем, и наши ополченцу су га зауставили: – Одвезите браћу до командира. После кратког разговора, они су нас преузели код себе.

Моторолина колона представља запањујући, магичан призор. Хтели смо да тражимо дозволу да сликамо, али он нам је само махнуо у правцу једног већег комбија и наредио”Полазак!”

Пожурили смо према колима, и у првом моменту нисмо знали где да ставимо ноге јер су на поду била два великокалибарска митраљеза уз које су стајали резервни магацини са муницијом и пар противтенковских зоља. Ослањајући се на седишта и провлачећи се између њих, не чекајући заузели смо два слободна места у задњем делу комбија.

Негде у рејону Тореза или Зугреса колона је почела са прегруписавањем, један БТР (оклопни транспортер) је пошао да обиђе заустављени оклопни Урал чији је оклоп закачио ногу борца који је седео на оклопу БТР-а и нога је била сломљена. БТР  је озбиљно возило, али је преглед возача, у  односу на путнички аутомобил, минималан, зато је на уским деловима пута отежано његово маневрисање. БТР-у је потребан широк простор ван путева. Због тога се и десила несрећа. Повређеног борца ополченци су врло пажљиво са највећим  опрезом, пренели код нас у комби, ставили на седиште са десне стране врата, а преко пута њега је на округле магацине са муницијом сео доктор у униформи ополченца.

По бледилу лица могли смо да видимо да војник трпи страховите болове, али то није одавао ни гласом ни било каквим изразом лица, само је помало тужно замолио момке који су га пренели да му дају његову пушку. Са дубоким разочарењем је прокоментарисао: “Толико од мог ратовања…“.

Лекар је почео да прави шину од картона  да би му фиксирао сломљену ногу. Питао је да ли имамо неку велику крпу. Нисмо нашли ништа погодно па смо му дали пругасту мајицу са Светоандрејском заставом и словима ВМФ коју смо назвали “Морнарица Белорусије”. Након тога је доктор дао војнику ињекцију кетонала и рекао му да мора да прође мало времена, док не почне да делује, јер то није дрога, и да мора да буде стрпљив. Он је само климуо главом у знак одговора.

Наш комби се издвојио из колоне и кренули смо према бензинској пумпи ополченаца. Ту је доктор дао повређеном другу ињекцију кетонала и, судећи по свему, изгледа да је бол почео да јењава. Војник је почео да нас испитује ко смо и одакле смо. Представили смо се, рекли да смо из Москве, питао нас је из којег дела Москве. Валериј је рекао Перовско а ја Бутирска улица. Испоставило се да смо са С. суседи, сви смо са Савељовске станице. С. је служио у ОМОН-у (специјалним мобилним јединицама милиције) и пре више од месец дана је дошао у Новорусију. Написао сам му наше московске адресе и телефоне а сазнао сам да се доктор зове Волођа. Настављајући започети разговор питао сам Волођу:
– Ти си војни лекар?
– Не. Зубар. Прецизније максило-фацијални хирург.
Код тог човека ме је задивила комбинација смирености и самопоуздања које је преносио не само  на свог пацијента већ и на све у његовој близини, и неки простодушни помало тужни дечији осмех на пријатном округластом лицу са кратком брадом, са којег је просто зрачило пријатељство. Нисам хтео да га, као сваки новинар, испитујем о прошлом животу. Његово отворено лице и његов изглед  стварали су у мени осећај да га знам дуже од десетак година и распитивати се о његовом прошлом животу чинило ми се бесмислено…

Оно Пушкиново: “али постоји смиреност и воља”- читало се на лицима огромне већине припадника ополченаца и војске тј. новоруских доборовољаца са којима смо се сретали тих дана и пре границе и иза “нуле”. То је главни доказ да ти људи живе у једном “филаделфијском духу” који не само да показује њихову праведност и исправност њихове животне позиције, избор судбине, веру у неизбежност њихове Победе тј. наше Победе, већ и њихову одговорност за будућност света који се сада превија у мукама које производи зла сатанска тиранија зверским насиљем и безакоњем.

Наш возач са надимком Чечен, након што је сипао гориво, брзо је стигао колону и придружио се њеном крају. Гласно укључена Доњецка радио станица “Мелодија” емитовала је “хитове” шездесетих, седамдесетих, осамдесетих година, руске и стране мелодије. Уз „запаљиву“ музику Чечен као да је “поигравао” за воланом сликовито померајући руке и тело.

Наша шаролика километарска колона подсећала је на римејк старог фантастичног филма ”Побеснели Макс” са Мелом Гибсоном у главној улози.
“БТРи”, “Урали” на којима је исписано: “ДНР”, “Славјанск” “Семјоновка”, “Моторола” са заставицама Доњецких добровољаца, “газелки”- утоварачи без “кашика” само са теретним делом пребојени тамно зеленим маскирним бојама, двадесет четврта Волга без иједног стакла, запуштена али и сасвим пристојна возила са страним маркама, „москвичи“ и „жигулији“.

Само што морални оквир тог филма је супротан: у филму се бруталне банде боре за бензин и остатке цивилизацијских “вредности” а у савременом реалном животу Моторолини борци све које срећу у долазећем саобраћају поздрављају широким радосним осмехом и подизањем руке савијене у лакту у знак војничког поздрава.

Таква добродошлица са руком подигнутом изнад главе и савијеном у лакту, са отвореном шаком или стегнутом  песницом, су били стални атрибут током  нашег путовања у Донбасу.

На првом месту, тако се поздрављају са свим борцима у возилима која сусрећу, сви војници на контролним пунктовима и другим местима где се мимоилазе, и увек се одговара уз исти широким осмех. Међутим ни грађани који су нас оваквим подизањем руке поздрављали нису остајали без љубазног поздрава.

Али истовремено, када је колона успоравала на контролним пунктовима, јер тешке машине не могу лако да маневришу између бетонских блокова и парапета направљених од џакова са песком, понекад се дешавало да нам се у колони придруже цивилна возила, што је недопустиво у ратно време, када се креће војна колона.Према војним законима, у том случају сва цивилна возила морају да се склоне у страну, да се зауставе, искључе моторе, укључе сва четири светла и сачекају да читава војна колона прође. А тек након тога могу да наставе пут али да буду на удаљености од неколико десетина метара иза војне колоне.

У тим ситуацијама Чечен је заустављао наш  комби, из њега су са предњих седишта истрчавала двојица командоса са калашњиковима и опасним изразом лица. Они су проверавали документа “премрлог” возача и његових сапутника, без вике, без грдњи, љубазно али категорички. После овог поступка који траје  20-30 секунди, ми бисмо кренули а возило које је прошло процедуру и остали возачи  који су видели поучну сцену, још неколико минута би стајали. Ја и Валериј смо видели најмање три овакве сцене током пута.

Наша колона је пролетела кроз Макејевку, и не смањујући брзину, стигли смо до периферије Доњецка. У граду је био још један застој када смо прелазили преко реке Каљмијус – пролаз колоне је снимао неки фоторепортер професионалном камером. Наши специјалци су потрчали к њему, али им је објаснио да има дозволу команде да снима, извинили су се и потрчали назад у кола. Тог момента нам је у сусрет пришао неки локални рокер, познаник нашег Чечена, разменили су неколико речи, па смо се поново придружили крају колоне.

Поново смо скренули са пута да би повређеног С. превезли до болнице. Срдачно смо се опростили. Овде се у принципу не опраштају, већ се пожели  срећа, све најбоље, до скорог виђења. Пожелели смо С. брз опоравак и отишли на место где је привремено била смештена Моторолина јединица. Тек тада је Валериј добио од командира дозволу да фотографише.

Осим неколико возила и народа фотографисали смо и “Деда Мраза” из Семјеновке: жену која је помагала војницима током свих борби за њихово село, више пута је била изложена ракетној и минобацачкој паљби али није се раздвајала од јединице – остала је са групом и након преласка у Доњецк. Она није могла да остане под Укрима јер се, након неколико интервјуа које је дала Руским телевизијама, прочула као позната “сепаратискиња”.

Молили смо Моторолу да останемо у његовој јединици и да са њима кренемо даље, али је он чврсто одговорио: “Имамо новинара у одреду и то нам је довољно”. Магична авантура је тако за нас била завршена.

***