Језик

Морамо чувати сваку реч, јер смо само онолико Срби колико говоримо српски


Mile Medic

Књижевник Миле Медић

Извор: Реци не ЕУ
25.6.2014.

Када сам писао “Завјештање језика“, хтео сам да истакнем да језик представља једно од највећих културних и народних добара једног народа. Језик је као земља, односно територија коју поседује, као рудна богатства, воде и реке. Језик је тајна душа једног народа. Ако он почне да се квари и губи, да нестаје, онда је то поуздан знак да се нешто лоше дешава и са народом. Језик је много више него обичан говор, много више од средства међусобног споразумевања.

Језик смо примили од наших предака. Научили смо га од наших родитеља и зовемо га мајчин, мајчински или матерњи језик. Он је мајчински, јер нам га је дала мајка заједно с млеком којим нас је дојила. И свака реч коју изговарамо на матерњем језику је наша. Она је давно пре нас изговарана устима многих наших предака. И ми је такву чисту, лепу, јасну, морамо предати наредним генерацијама. Морамо чувати сваку реч, јер смо само онолико Срби колико говоримо српски.

Страних речи има толико да нико не би веровао колико их је .Обично се мисли да је тек покоја ушла у наш језик. Међутим, сада је у свакодневној употреби више туђих речи него наших, српских. А то је веома опасно.  Упечатљив је податак да је Вуков речник, онакав каквог нам га је Вук Караџић предао у првом издању, имао око 27 000 речи. /…/ Али насупрот томе, у савременом српском језику у оптицају је и више од 600.000 страних речи, за које углавном постоје домаће, што значи да већ више од половине њих нису српске. /…/

Негде до Првог светског рата у српском језику је било мало страних речи. До тада је још била жива вуковска традиција и потреба да се све каже на свом језику. Потом је наступило време масовног продора страних речи. То је један од најкрупнијих догађаја у историји српског језика./…/ Тих страних речи временом ће бити све више. А хоће ли то онда и даље бити српски језик, када у њега уђу нове хиљаде туђица?

ZAVJESTANJA-STEFANA-NEMANJE-Mile-Medic_slika_O_13881389Морамо признати да има много речи које ми заиста немамо и нисмо их никада имали. У време када се стварао наш језик нису постојали телевизор, телефон, аутомобил… Стваралачке способности једног језика не исказују се тиме да он преузме туђу реч из страног језика, него развитак језика иде у том правцу да се за нов појам нађе нова реч, која ће моћи да покрије значење тог појма.Смисао развитка језика је управо у томе, а не у пасивном преузимању туђих речи./…/

Узмимо реч “авион“. Када се та направа појавила, сваки народ је назвао у складу са законима свога језика. Садашње име “авион“ потиче од латинске речи “авис“, која означава птицу. У нашем језику су се први авиони звали летелице.

Највише страних речи има у науци. На примеру медицине се то најбоље види. Сви стари српски називи болница и здравствених установа у Србији замењени су страним, латинским називима./…/ Називи свих болница и здравствених установа у Србији морају бити писани српским језиком, треба им вратити старе називе. Такође, и сви уџбеници и све књиге из тих области морају бити написани српским језиком./…/

Није умесно правдати употребу туђих речи науком. Српски језик није супротстављен науци. Напротив, он јој је својствен. Зато српску науку никада не треба супротстављати српском језику./…/

Постоји уверење да су стране речи знак науке, културе и образовања. Што више страних речи, то је наводно већи стручни, научни и културни углед. Сви се хвале и поносе познавањем и употребом страних речи. Ко данас не изговори у једној реченици бар три-четири стране речи, тај се сматра неуким и необразованим./…/ Уистину, није никакво зло знати и употребљавати стране речи, али је зло и срамота не знати, заборављати и одбацити сопствени матерњи језик./…/

Не сме писати, на пример: Педијатрија, већ Дечје болести, не Офталмологија, већ Очне болести, не Оториноларингологија, већ Болести уха,грла и носа, и тако редом./…/

Зато српском језику треба неодложно вратити све што је његово, што му је припадало и што му припада, а што му је безумно и бездушно одузето и отето.

 

Извор: “Портал“, Медић, говори српски и пиши као што говориш
За РЕЦИ НЕ ЕУ приредио Димитрије Марковић
__________
Напомена: Миле Медић је писац књиге “Завештања Стефана Немање“ која се понекад, због неинформисаности, приписују самом Стефану Немањи

***


(о Књизи „Завештање Стефана Немање од 7:50)

9 replies »

  1. Од српског језика на два писма (па онда само на једном, туђем писму, латиниучком) неће моћи да остране ништа у даљој будућности..

    Свиђа ми се

  2. Молим уваженог господина Медића да се изјасни директно да ли је његов став да Србски језик има своје уставно писмо ћирилицу или је на линији србистра диграфиста који мисле да Србски језик има два равноправна писма!

    С обзиром да је ћирилица скоро пред нестанком и да су крвати пред надлежним органом УН регистровали крватску латиницу као писмо крватског језика (што није спорно) како у Србском језику коначно решити проблем уставног и званичног писма у примени, имајућу у виду апсолутну небригу државе, њених надлежних институција и подељеност лингвистичара србиста у вези са овим питањем? (О србокрватистима не желим ни да говорим!)

    Свиђа ми се

    • Симптоматична је неозбиљност многих срба, аутора бројних интелектуалних и научних радова који су објављени на интернету латиничним писмом. По налогу гугла интернет ове радове сврстава у хрватску културну баштину.

      Свиђа ми се

  3. Све је прихватљиво, што рече аутор. Предпостављам да очување језика подразумјева и очување писма, иако се изричито аутор тиме није бавио у овом тексту. Говорити чистим српским језиком значи и писати га као таквог ћирилицом. Говорити чистим српским језиком а као таквог писати га латиницом значило би анулирање свих напора и признање свог језика да је хрватски.

    Свиђа ми се

  4. AУТОР ЈЕ ПОТПУНО У ПРАВУ,

    ПОСЕБНО ЈЕ ВАЖНО ПРАВИЛНИ РАЗУМЕТИ НАШУ И РУСКУ АЗБУКВУ, ЈЕР ЈЕ ТО ПОРУКА ТВОРЦА ЉУДИМА, КОЈУ НЕМА НИ ЈЕДАН ДРУГИ НАРОД НА ПЛАНЕТИ. МОЖДА ЈЕ ТО ПРАЈЕЗИК СВИХ ЉУДИ – АЛИ СУ НЕКИ СКРЕНУЛИ СА ПРАВОГ ПУТА. ПОГЛЕДАЈТЕ ЛИНК И УВЕРИТЕ СЕ ТАЧНОСТ ОВИХ РЕЧИ !

    http://skrivenosaznanje.blogspot.com/2011/07/bozija-poruka-u-slovima.html

    Wed, 25 Jun 2014 14:26:07 +0000 от „СРБски ФБРепортер“ : >РЕДАКЦИЈА posted: “

    Извор: Реци не ЕУ 25.6.2014.

    Када сам писао “Завјештање језика“, хтео сам да истакнем да језик представља једно од највећих културних и народних добара једног народа. Језик је као земља, односно територија коју поседује, као рудна богатства, вод“ >

    Свиђа ми се

    • Да ли је исправно и корисно рећи СРБи-Н или СРБ?

      Ако је корен речи СРБ /једнина/, онда је логично да се из једнине изводи множина – СРБи.
      Ако упоредимо то са другим народима, као на пример:
      РУСи, КИНЕЗи, ИНДУСи, ЕНГЛЕЗи, ФРАНЦУЗи, ИТАЛИЈАНи, онда испада да МИ погрешно користимо реч СРБи-Н?!
      Ако је исправно рећи СРБИН /једнина/, онда би логично било / као из наведених примера/ да множина буде СБИНи, што наравно није и не може да буде тако.
      Не каже се: РУСин /једнина/ – РУСИни /множина/, КИНЕЗин – КИНЕЗини, ИНДУСин – ИНДУСини, ЕНГЛЕЗин – ЕНГЛЕЗини, ФРАНЦУЗин – ФРАНЦУЗини…
      Ако се каже СРБ, онда је јединка саставни део множине – СРБи и ни на који начин није у несагласности са множином, не штрчи из ње – у СЛОЗИ и САГЛАСЈУ је са МНОЖИНОМ.
      Међутим, ако је једнина СРБиН, онда свака јединка овим “ Н” штрчи из множине – СРБи и У НЕСЛОЗИ је и НЕСАГЛАСЈУ са МНОЖИНОМ.
      Није ли то, онда, код СРБиНа разлог за патолошку индивидуалност – ГОРДОСТ, да се издваја и штрчи у односу на множину – СРБи?!

      Није ли, можда, НЕСЛОЖНОСТ, НЕУМНОЖНОСТ и НЕОБОЖЕНОСТ, између осталог, и у погрешном изговарању и писању речи СРБи /Н/?!
      У књизи Постања Господ Бог говори, да је од Човек-а створио /”извео”/ жену – Човек-ицу /Човеч-ицу/.
      У језику србском, онда, треба да буде тако исто:
      СРБ-киња, РУС-киња, ИНДУС-киња, КИНЕЗ-киња, ЕНГЛЕЗ-киња, ИТАЛИЈАН-киња, а не: СРБин-киња, РУСин-киња, ИНДУСин-киња, КИНЕЗин-киња, ЕНГЛЕЗин-киња…
      Имајући у виду Христове речи: “Својијем речима ћете се оправдати и својијем речима осудити /нашкодити себи/… и биће вам по речи вашој!”, онда горе речено има смисла.

      Дакле, корен речи је СРБ – једнина, а СРБи је множина – скуп,
      заједница, сабор СЛОЖНИХ, УМНОЖЕНИХ и ОБОЖЕНИХ јединки – СРБа.

      Погрешно је рећи СРБИН, а нарочито не 5. падеж – СРБи-НЕ!
      Овим међусобним, “братским” обраћањем са “СРБи-НЕ!”, ми несвесно, у самом слогу речи,
      речицом “НЕ”, негирамо сопствену множину – ПЛЕМЕ, НАРОД /СРБи/ – чији смо неодвојиви део!

      СРБ = СИЛА РЕЧИ БОЖИЈЕ
      СРБИ = СИЛУ РЕЧИ БОГ ИМА

      Драган Славнић

      Свиђа ми се

  5. Изврстан познавалац језика, човек који је проникао у суштину… одличан писац… многи цитирају његово дело „Завештање Стефана Немање“ уверени да су у питању списи пронађени на Хиландару…

    Свиђа ми се