ДРУШТВО

Зашто? Зашто смо охоли и злобни? Зашто нас не боли туђа бол, зашто нас не дотичу туђе сузе?


Слађанина колумна
10.9.2014.

Пита ме мој син – Зашто ти мама идеш на посао када се увек враћаш несрећна?
Размишљала сам шта да му одговорим а да не разбијем слику његовог дечјег света да у животу ипак има правде.

А има ли је? Вреди ли се борити за њу?
Питам све нас. Питам, јер су свима нама на уснама празна обећања вођена само личним интересом. Питам, јер гледам и страх ме је од онога што видим. Мука ми је од људи који се надају да ће им неко други променити живот док мењају програме на даљинском управљачу или седе у неком кафеу срчући једну кафу. Не знам шта више да кажем и имам ли коме. Почећу причу овако па ко схвати.

Copyrighted_Image_Reuse_Prohibited_749423Била једном једна несрећна и сама девојчица, коју нико није имао да воли и нико никада није марио за њу. И та девојчица је обећала себи да ће постати неко али да никада на путу до тамо неће повредити своје рођене а и оне остале. И учила је девојчица и била најбоља али то није било довољно да добије Вукову диплому јер су јој казали да нема педигре. И да не може дете са таквим пореклом да служи за пример. Прихватила је то девојчица, онако дечје и преузела кривицу на себе. Биће боље, још више ћу да се трудим. Онда је девојчица одлучила да настави школовање и радила је преко лета за карту за пут и за стан и отишла је да положи пријемни за факултет. И завршила је девојчица факултет и закуцала на врата Бироа за запошљавање. Суочила се поново са истим одговором да нема педигре за рад. И никога није интересовало то да је девојчица била више гладна него сита да би завршила школу ни то да није никада отишла на журку нити имала другаре, симпатију, љубав. Не. Њих је занимало само ко су јој мама и тата и колико могу да плате за посао.

Гледала је девојчица како неправда побеђује, док јој сви ласкају и честитају на једној страни гледајући је у лице док чим окрене леђа шаљу злобне погледе и врте главом чудећи се како је дете од таквог оца и мајке могло да уради само нешто што њихова деца никада неће моћи чак ни уз паре и подршку. Осећала је на себи погледе мржње. Наставила је даље, радећи било шта много испод онога за шта се школовала. Наставила је и гледала како њене размажене другарице добијају фотеље и намештења, титуле и политичке функције за ништа. Ћутала и радила. Као и на почетку никога није било брига за њу. Гледала је како једни друге газе на путу ка успеху и никако јој није било јасно зашто је она олош од кога окрећу леђа.

Удала се тихо и без велике помпе и родила сина. Док су јој честитали и тапшали по рамену нису могли да не примете да је имала велику срећу да се уопште уда. И док су се други разводили она је чувала брак и сина и обећала му је у колевци да никада неће престати да га воли нити ће да га остави без дома и без оца, као и то да га никада неће напустити. Није одржала последње обећање када је избио рат. Сматрала је да јој је дужност да се бори. Многи су погинули, а она није. И опет никоме није било јасно како. Поново је морала да погне главу, овај пут јер је жива.

Зашто? Зашто сте охоли и злобни? Зашто Вас не боли туђа бол, зашто Вас не дотичу туђе сузе? Зар мислите да ћете окретањем главе решити своје проблеме? Зар мислите да је највећи проблем немати новца? Зар мислите ако се понизите пред силом да ће она имати више милости? Неће. Ви не поштујете своје мртве, не поштујете своје живе, не поштујете Бога на небу и чему се онда надате?

2 replies »

  1. Слика и прилика реалне стварности Србије веродостојно приказана из личног животног искуства. Питање које неминовно следи: зашто је то тако, ко сноси одговорност? Одговор је већ дуже времена познат и гласи: какво такво и никакво ДОМАЋЕ ВАСПИТАЊЕ, све што данас доживљавамо је само очекивани резултат моралних и духовних грехова-злочина.
    Ако деца нису васпитана да имају осећај и разумевање за друге људе и њихове невоље, нарочито у тешким, данашњим временима, не треба се чудити да нам се дешава управо ово што наша свакодневница немилосрдно али и добронамерно показује и уједно нас СВЕ опомиње, да је дошло време да се променимо, изнутра, да се удружимо, умрежимо, сложимо, постанемо једна сложна и хармонична заједница, која има легитимно право да мења оно што није добро. Излаз из моралног и духовног мрака постоји, услов: намера-воља-жеља и мисли водиље: МОЖЕМО-ХОЋЕМО-ЖЕЛИМО-РАДИМО.
    Када савесно и трезвено размислимо о ономе шта нам се догађа, нарочито КАКО, долазимо до закључка да је Србија, земља моралних и духовних грешника и злочинаца, којих се ослобађамо оног момента када будемо спремни за масовно преузимање одговорности не само за своју личну судбину, већ целе заједнице-народа. 24.март.2015 године је датум када се то и десило.
    БОГ са НАМА- МИ-СРБИ са ЊИМ- БОЖЕ, ХВАЛА ТИ НА ПОДРЖЦИ!!!
    У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА. АМИН!!!

    Свиђа ми се

  2. Велику награду Светосавског књижевног конкурса је добио ученик Никола Боровчанин, из ОШ „Васа Чарапић“ из Белог Потока код Београда. По општем уверењу и жирија а и публике, у питању је изузетно квалитретан рад, који се среће можда једном у више година. Ево, просудите сами…

    Бајка о Части

    У нека давна времена живеше људи бистрог ума и племените душе. Лутали годинама по различитим крајевима тражећи место за свој дом. Кад дођоше до Велике Реке, решише да ту и остану. Подигоше своје куће, направише своје село, и израдише велико, бројно и здраво потомство. Изабраше себи и краља по имену Разум. Добише и веру, језик и писмо. И тако настаде народ. Беше надалеко познат по својој честитости и мудрости.
    Време је пролазило. Живот им беше богат. Али све што је добро, привуче и завидне људе. Из врло удаљених крајева, где су владале неслога и мржња, а краљица им била Завист, кренуше да нападају овај народ. Рушили су им куће, отимали децу, палили књиге …
    Но, народ беше храбар и неустрашив. Зато Завист реши да убије Разум. Тако и би. Народ оста без краља те одлучи да власт припадне његовој жени. Она се звала Част. Имала је кћерку Слободу и сина Живот. И уместо да без разума народ пропадне, они су са Части постали још јачи. Част је владала поштено и достојанствено. Била је скромна, искрена и праведна. Кћерка јој је у свему помагала. Слобода је била најлепша девојка на свету и вољена у народу.
    Завист, већ бесна, покуша да убије и Част, али без успеха. Затим покуша да отме Слободу, али је и она била неухватљива. Народ их је добро чувао, баш као што се чува највећи завет предака. Но, Завист није мировала. Тражила је пут до зла. Тако наговори Живот да се одрекне мајке и сестре добијајући за узврат обећање – вечну славу и власт. Живот је поверовао. На превару затвори Част и Слободу у кутију заборава. Постаде краљ. Народ се уплаши новог краља јер Живот без Части и Слободе је Живот са страхом. Тада су истина и нада далеко, а туга и зло прве комшије. Завист је имала кћерку Лаж која се по наговору мајке уда за краља. Уз њу Живот постаде још суровији, а народ несрећнији. Живот и Лаж добише кћерку Превару и сина Заборава.
    Дођоше још црњи дани. Народ је пропадао сваким даном све више. Од разумног, часног и слободног, остаде само преварени народ. И – заборављен.
    Не прође много, а Завист одлучи да оде одатле јер више није имала на чему да им завиди. Са њом одоше и кћерка Лаж и унука Превара јер им је, овакав какав је, Живот досадио. Кад је краљ остао сам, са сином Заборавом, осети неизмерну тугу и покајање за оно што је учинио свом народу, те паде у постељу. Син се сажали над својим оцем те одлучи да нађе кутију заборава. Није је било тешко наћи.
    Била је на путу, заборављена. Обрадовао се, али ју је узалуд покушавао да отвори. Седео је тужан данима поред очеве постеље надајући се да ће неким чудом оздравити.
    Једног дана виде га мали дечак златне косе и упита га:
    „Познајеш ли ти Част и Слободу?“
    „Не, ја сам се родио после њих,“ одговори Заборав, „али их познаје мој отац Живот.“
    „Слушај ме добро,“ рече златокоси, „ако желиш да Живот оздрави, мораш испунити три задатка-жеље. Тако ће се кутија заборава отворити.“
    – Прва жеља: Учини да Живот заувек заборави на Завист, Лаж и Превару.
    – Друга жеља: Врати народу Част и Слободу!
    -Трећа жеља: Не дозволи да језик твог народа падне у заборав!
    Заборав све тако учини, па се Живот изнова пробуди. Уз њега су и Част и Слобода живели дуго и срећно. Живе и данас али их треба чувати од кутије заборава.

    Никола Боровчанин 6/1 ОШ Васа Чарапић,
    Бели Поток код Београда, 27.01.2011.

    Свиђа ми се