ДРУШТВО

Улога Запада у смени власти у Србији 1945. и 2000. године


15792_357010077787860_597029968774916674_nДимитрије Марковић
Реци не ЕУ 9.9.2014.

Не би требало заборавити да 5. октобар 2000. године није први случај да западне силе учествују у промени власти у Србији. Постоји доста сличности између петооктобарске смене власти са њиховом помоћи Јосипу Брозу и Комунистичкој партији Југославије у доласку на власт.

Као што је познато, и генерал Михаиловић је уживао њихову (вербалну) подршку (материјална помоћ је била безначајна, пропагандног карактера) баш као и Милошевић који је хваљен као фактор „мира и стабилности“ на Балкану. И један и други су уживали њихову (вербалну) подршку сaмo дотле док је то било у интересу ових сила.

Подршка генералу Михаиловићу престаје након завршене битке за Африку и победе савезника која је представљала једну од прекретница Другог светског рата. Диверзије и саботаже које су, у циљу прекида снабдевања немачких снага на афричком ратишту, вршиле снаге под командом генерала Михаиловића, имале су значајан утицај на исход битке. О свему овоме постоје многобројни докази, подаци и сведочења.

Након овога „савезници“ мењају однос према генералу Михаиловићу, као што су га променили и касније и према Милошевићу (подразумева се, ни у ком случају немамо намеру да поредимо генерала Михаиловића и Милошевића). Након завршене битке за Африку почиње њихова активна подршка и помоћ (у најширем смислу, материјална и свака друга) Јосипу Брозу Титу и комунистичким снагама. И овде уједно долазимо и до основне разлике између Михаиловића и Милошевића, а то је да генерал Михаиловић не само да је уживао подршку народа, већ комунистичких јединица скоро да и није било у Србији до јесени 1944. године (Комунистичка партија Србије основана је тек након рата, 1945. године) док је, када је реч о Милошевићу, већина грађана ипак била за промене (сада ипак не можемо а да не поставимо питање: јесмо ли погрешили у избору? Чињенице, на жалост, говоре у прилог томе да смо између два зла изабрали веће).

Успостављању нове власти је и у једном и у другом случају претходило бомбардовање: у првом случају од 20. октобра 1943. до 17. септембра 1944. године. Најтеже бомбардовање доживели су становници Лесковца кога су „савезници“ 6. септембра 1944. године сравнили са земљом. Од 28 000 становника живот је изгубило 6 000 људи, жена и деце. На први и други дан Васкрса 16. и 17. априла 1944. године бомбардован је Београд. Живот је изгубило 2 000 људи, жена и деце, а теже и лакше је рањено око 5 000 Београђана. У другом случају бомбардовање је трајало од 24. марта до 10. јуна 1999. године.

У првом случају циљеве бомбардовања је одабирао Јосип Броз и КПЈ:

„Све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства он ће доставити Савезничкој мисији при Врховном штабу НОВЈ. Врховни штаб ће пак ОДЛУЧИТИ да ли ће предложени циљ да се бомбардује.“
(Депеша од 5. фебруара 1944. године).

У другом случају имамо заједничку изјаву Зорана Ђинђића и Мила Ђукановића у којој имплицитно траже наставак бомбардовања:

„Ако се рат заврши потписивањем мировног уговора са истим вођством на челу са Милошевићем, трагедија и насиље ће се продужити!“. (“If the war finishes with signature on peace agreement with the same leadership with Slobodan Milosevic on top, tragedy and violence will continue.” May 1999 , Joint statement of Milo Đukanović and Zoran Djindjic in „New York Times” )

И на крају, Демократска Федеративна Југославија је званично проглашена 10. августа 1945. године на Трећем заседању АВНОЈ-а у Београду (дакле и Комунистичка партија је прогласила државу која у свом називу има префикс ДЕМОКРАТСКА) након чега су одржани и „демократски“ избори (из овог разлога, иако је била пријављена само једна савезна кандидатска листа, и то листа Народног фронта Југославије са носиоцем листе маршалом Ј.Б Титом, поред кутије ове листе била је и кутија без листе, тзв. “ћорава кутија“).

У извештају о стању у Југославији који је 24. новембра 1945. године поднео начелник одељења за југоисточну Европу у Министарству иностраних послова САД, стоји да су ови „избори спроведени под околностима које је тешко прихватити као израз слободне воље народа. Појединости о терору који је претходио елиминисању опозиције добро су познате свима.“

Али и када је реч о петооктобарским променама, и њих је „тешко прихватити као израз слободне воље народа“.
Тим Маршал у књизи „Игра сенки – петооктобарска смена власти у Србији”, пише:

„Америка, Британија и Немачка потрошиле су више од шездесет милиона долара на финансирање опозиције… Би-Би-Си је омогућавао пренос програма Радија Б92 на већу раздаљину, а немачки Дојче веле је помагао најмање једним опозиционим новинама тако што је плаћао папир и штампу”.

На питање одакле му податак да је Запад потрошио 60 милиона на организацију 5. октобра, Тим Маршал је био изричит:

„То није никаква тајна, довољно је видети документа америчког Конгреса. То је укупна сума која је потрошена у Србији, на пример, за штампање материјала, за обуку, тренинг, путовања, изборе… У креирању Отпора, на пример, директно је учествовао амерички пуковник који их је у Мађарској снабдевао свим и свачим, а понајвише парама.

Догађајима који су се одиграли 5. октобра 2000. претходила је велика припрема. Нико од милион људи који су тог дана били у Београду није се, тек тако, пробудио и дошао на идеју да дође у престоницу и спали зграду парламента. То је морало да буде добро организовано.“

Интересантно је, на крају, приметити да улога Запада у распаду Југославије и политика према српском народу представља наставак политике Комунистичке интернационале (Коминтерне) и КПЈ.

Пети Конгрес коминтерне (јун-јул 1924.) донео је посебну резолуцију о Југославији:

„Југославија је мултинационална држава. Српска буржоазија, која чини хегемонију, то чини у име свега 39% становништва Југославије. Остали народи, огромна већина становништва, изложени су националном поробљавању и денационализацији. Право народа на самоопредељење које признаје КПЈ има да се оствари у одвајању Хрватске, Словеније и Македоније из Југославије и стварању (од њих) независних република.“

Коначно, на Дрезденском конгресу 1928. године, по захтеву Стаљина, разрађује се план за разбијање Југославије.

„Борба мора почети у самој Србији јер је она база хегемонистичког режима. Затим треба створити посебне државе: Хрватску, Црну Гору, Македонију и Словенију а МАЂАРСКОЈ и арнаутској мањини признати право на самоопредељење и отцепљење које би им омогућило припајање матичним државама“.

Dokument1

Из историјског архива КПЈ

Запад у процесу распада Југославије, који је још у току, довршава оно што су Коминтерна и КПЈ започели.

„Даље дробљење Југославије ишло је по диктату Европске заједнице (ондашњи назив за Европску унију, примедба Д.М.); након што је формалноправно добила мандат за посредовање у југословенској кризи, али мимо изричите обавезе да се решење пронађе у оквиру Југославије, ЕЗ је иступила отворено на политичку позорницу као ударна снага у разбијању Југославије./…/

Прве акције извео је НАТО сасувши тоне бомби на српске положаје у Републици српској и Републици Српској Крајини. И сам генерални секретар НАТО Манфред Вернер није одолео људском искушењу, а да не узвикне: „Каква иронија!…“ /…/

У свим нотама о признању, чланице ЕЗ прибегле су једној, за правнике, непојмљивој формули преузетој од Арбитражне комисије: нове државе признате су „у међународно признатим границама“. Никада ни у једном међународном акту нису административне границе унутар Југославије обележене, а понајмање признате као међународне. Не постоји чак ни унутрашњи правни акт који прецизира те границе. Социјалистичка Југославија од 1945. до 1991. била је партијска, а не правне држава, и територије федералних јединица поклапале су се са организационом структуром Комунистичке партије Југославије.“
(Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије)

Иако ово делује парадоксално, политика Коминтерне и КПЈ, са једне, и Запада са друге стране у ствари у основи има један исти узрок – верност српског народа (Царској и) Православној Русији.

Димитрије Марковић,
РЕЦИ НЕ ЕУ

4 replies »

  1. Gledate na svakom koraku da opravdate koljasa Drazu Mihailovica i njegove cetnike . Al nemozete .! Samo u mom uzickom kraju cetnici su poklali i pobili 1052 lica i to vecinom Srba .

    Свиђа ми се

  2. Врло интересантно реаговање Г.“Николаос“-а !
    Од мора чињеница које се наводе извучена је, за оно што се документовано наводи у тексту, мање важна реченица о „комунистичким“ једницама као „крунски доказ“ да је текст гомила гебелсовских лажи.
    Чудно регаовање, карактеристично за оне који још нису „одвезали црвене мараме“ и неће ни да прочитају акамоли да спознају шта нам се догодило,… и због чега.
    Плићевина је то Г. „Николаос“ !

    Свиђа ми се

  3. …комунистичких јединица скоро да и није било у Србији до јесени 1944. године…
    E, moj Dimitrije sine Mitre, iz kog dela malog mozga izvlačiš činjenice. Bio je to NOP, narodnooslobodilački pokret, a ne „komunističke jedinice”. Lep način za zamlaćivanje čitalaca! Drži se ti činjenica i logike koja nema veze sa istoriografijom, daleko ćeš dogurati. Uz to nauči neka pravila PSYOP… Posebno ona iz gebelsovog arsenala da više puta prepričana laž postaje istina!

    Свиђа ми се

    • И тито је био „народни“ човек !?! И режим после Другог светског рата је био „народни“ па је наручивао бомардовање тог истог народа!?!Па је економија била „народна“ без страних кредита !?! КПЈ се звала „народна“ !?! Социјализам је био „народни“, итд …

      Свиђа ми се