АКТУЕЛНО

Ђорђе Ивковић: У ПОТРАЗИ ЗА ДУШОМ


ЦИРКУС НАКАЗА

Shok  PendëLukoviqi( = Пера Луковић) у пратњи новинарске милоснице у повоју Сандре Данчетовић, провео је годишњи одмор радно. У подухвату „Путевима Шабана Полуже“ Pendë је доживео свој благоутробни моменат. На растанку тешко је заридао…Кад је у петак увече мала, двочлана екипа е-новина напуштала призренско огњиште и аутобусом фирме „Бели“ кренула у вечито заточеништво у Србију, прво што сам пожелео јесте да се аутобус поквари, да му откажу точкови, да се распадне на саставне беле комадиће – како бисмо још један дан остали у Призрену;

Благоутрбном Пери није пало на памет да су их се „домаћини“ отарасили као вреће ђубрета. Сви, свуда и увек, гаде се издајника.

11.09.2014. Србијански глас, за ФБР приредила Биљана Диковић

Ђорђе Ивковић

Са овог путешествија прочишћења душе и натрпавања дроба настао је ciklii Kosovës (Косовски циклус) Пере и Сандре „Како сам провео летњи распуст“. Тематика је обилата и обухвата ждрање, локање, сликање и гламур мале сеоске приредбе.

Тежишни урадак Pendë Lukoviqi  почиње и завршава поруком Србима „Цркните душмани“ :  Lukoviqi [1] сматра да није довољно Срба побијено на Космету, јер их у Призрену има још 36. Дакле, може то боље, госпари моји – мала замерка срдачним домаћинима.

Последњих 10.000 (десет хиљада) Срба из Призрена је брутално је почишћено до 2004. Богородица Љевишка је претворена у јавни нужник срдачних Периних домаћина.

Лаж је да не постоје колективни злочини. Призрен је страшан пример.

С ким се дружио Lukoviqi? Има ли један shoku да му нису руке крваве до рамена, да му сви рођаци нису убице који раскомоћено живе у српским кућама и ору отету земљу? Пера тврди да је у стомаку доживео емоционални шок. Али не од злочина у којима пливају Ymer, Bahri, Agim ili Arsim ili Dafina ili Veton већ од „судара емоција“ тјеком некавог  DokuFesta од којих  (дробних емоција) Београд почне да ти се гади? Наравно, нико не узима озбиљно да би се Lukoviqi занавек преселио у шиптарску клаону Призрен, јер је и њему јасно да се тамо главе не би наносао већ би му је Ymer & Bahri натакли трофејно на тарабу. Супротно, нигде не може да се тако слободно за дебеле паре погани по Србима као у Београду. Све је то само шаљива стилска фигура.

У „великој Албанији“ има да се једе! Чак се и несити Пера наждрао. Ради драмског заплета сазнајемо и да Пера има два мобилна телефона.  Док му је у глави откуцавала лична призренска клетва „Дабогда се вратио у Србију“, схватио је да су му се оба телефона покварила али га та  драматична ситуација није омела да, како рече, „халапљиво поједе питу с купусом“.

„Да нисам био на Косову, па да поверујем у сваку реч имењака Петра из Косова Поља;- Развија нову причу Пера –  зашто, Петре Јовановићу, ниси дошао у Призрен током ДокуФеста да се макар видимо уз пећко пиво („Пеја“) и моје пријатеље за које не питам јесу ли Турци или Албанци или Бошњаци;“

Петар Јовановић је један од стотина хиљада протераних Срба од УЧК, који је наивно покушао да Пери уљудно нешто објасни. Добро што су те протерали, али имаш ли ти појма како је добро њихово пиво? – Одговара Пера Луковић и додаје: „Несрећни Јовановић фром Косово Поље никад неће окусити призренске ноћи…Ymer и ја у дијалогу зашто је и колико укусна гјиза у чије сам се сириште заљубио. Из тог љубавног сиршта Ymerа и Pendë изродила се порука „Цркните шкије душмани!“

БЕО-ФАШИСТА КЛАТИВОДА

Чкаљин син Чедомир Петровић изазива интересовање јавности родомрзним писањем. Заправо, он монотоно  понавља ступидне мантре Латинке Перовић и многозапаћене наше проституисане политичке елите…“…такорећи одмах после балканских ратова, Србија је лагано и сигурно губила, спроводећи свој локални апартхејд над недужним албанским живљем на Косову и Метохији…“ Па, „Косово се мора признати!“ И још, Србија мора “кристално јасно прихватити у целини спољну политику ЕУ као своју. И слично.

Чедомир Петровић се ближи седамдесетој години живота а још је „Чкаљин син“. Уз помоћ те шифре је постао градска фаца, глумац, режисер, писац, политички активиста, приучени think tank експерт.

Памтите ли нешто од његових маестралних глумачких креација? Истакао се  у другој половини прошлог века у „Позоришту у кући“ тако што ничим није ометао радњу јер је био на дужности. Позорник Клативода се из те глумачке лутке преобразио у родомрзног Млатишуму.

Чкаља, кога смо сви запамтили као највећег нашег народног комичара, мелем за душу, у реалном животу је био КНОЈ-евац. Разочарани али задрти КНОЈ-евац. Није дозволио ни да буде сахрањен по православним обичајима „јер се разочарао у Цркву“. У КАПЕЈОТ се није разочарао, па смо од глумца-КНОЈ-евца добили на старање сина шмокљана КНОЈ-евца.

Дакако, ништа не би било довољно Клативоди да се није пришљамчио уз неку оперативну групу. У питању је „Институт за јавну политику“ [2] која се(јавна политика) води тајно с обзиром да је главни Баја Беба Поповић.То се зове модерноthink tank  илити „труст мозгова“. Какав је Клативода трустни мозак, да би ту имао посла, сем што је и најављан јасно, као драмски уметник Чедомир Петровић, бивши глумац, бивши режисер, бивши функционер ДС и још увек син глумца Миодрага Петровића Чкаље? Као такав у сотији Бебе Поповића добио је одговорну улогу резервне будале [3]  на „е-новинама“.

Коначно, није главно питање ни шта пише, већ што из њега провејава отворени, нарочито у „Кругу двојке“, „бео-фашизам“. Став надмоћи пургера којима Србија даље од прве наплатне рампе не треба. Чедомир, по оцу Крушевљанин, ће као шлагворт за своју писанију узети мисао Душка Радовића, па нека разуме како ко хоће:

“Шта би радили да ви нисте дошли у Београд,
као што сте могли да не дођете
и као што би било боље да нисте ни дошли?”

Душко Радовић “Београде, добро јутро!”

 

ПОТУРИЦЕ КАО ЗАШТИЋЕНА ВРСТА

Есад није више Џуџевић него Џуџо. Држи да је тако постао бољи човек. Није јасно зашто не одсече уши да буде лепши човек? Тврди да им је оно „ић“ насилно придодато пре сто година, па се ваља насилног прилепка ратосиљати. Опет, да га питате како је у опште постао Есад Џуџо, и да ли би му ваљало да се и тог насиља ратосиља враћајући се старом српском презимену кога се сигурно сећа, грдно би се увредио.

„Санџак“ је постао држава у држави као никада до сада у својој историји. Нико се ту више ништа не пита до њихових `оџа.

Деца уче матерњи „босански“ (чак не ни „бошњачки“) матерњи језик. Како су им матере постале Босанке, кад никуда нису мрдале из Србије, нити је мрдао нико њихов, зна само шејтан који им се уселио као подстанар у главу. И тај њихов матерњи босански језик што су украли од српских предака не може предавати нико ко је студирао српски језик и књижевност, већ само стари наставници који су студирали српскохрватски језик и књижевност, или да се доведу наставници из Босне, што би најбоље било у процесу транзиције пашалука ка „ЗЕТРИ“ у пуном капацитету.

ПАЛАНАЧКИ ТЕОРЕТИЧАРИ ЗАВЕРЕ

У Војводини је актуелно питање „концентрационе владе“, односно тражење модуса како да се СНС убаци у покрајинску власт, а да никог не заболи. У општу грају укључио се још један капитални другосрбијански диносаурус Милош Васић бритким чланком „Курвање и пилећи мозгови“ [4]. Тврди Васић да разлога никаквих за промену у Влади Војводине нема, а да СНС, који је заправо пресвучени СРС, плаши народ „њилашима“ који продиру из Мађарске, Чанком који с пушком четује по Фрушкој Гори против Србије и монтенегринима из „Крсташа“ који такође нешто цепају по Војводини. На тај начин, дочарава нам Васић, СНС производи хистерију ради општенародне хомогенизације. Одмах прониче у шпурију:  „Шта стоји иза као фол уставноправне конструкције „концентрациона влада“? Стоји идеја да владу оснују све парламентарне странке у пуној „саборности“, јер да је отаџбина у опасности. Подвала је толико јевтина “ Уз овације одушевљене војвођанерске публике, прониче још дубље те објашњава шта, односно ко стоји у позадини политичке игре: „Концентрациона влада је „блесави Коштуничин еуфемизам. Дакле, молим, то је то, `фаљена Бранкица Станковић.

Коначно, иде и закључак мудри:

„Сада је време да се политичке странке у Војводини узму у памет и да одлучно одбију блесаве идеје о „концентрационој влади“ јер ће их таква „влада“ прогутати и подригнути задовољно. Нека се странке у републичкој скупштини курвају до миле воље (политика је то, снајка), али у Војводини не морају. А ако се прокурвају и ту – зна им се судбина.“

Елем, ја нешто овако јадно одавно нисам прочитао.

Сви које је Васић иронично поменуо, уистину раде на отцепљењу Војводине. Али, неће СНС „концентарциону“ владу, ма колико та реч у умној Васићевој главиодзвањала, да би се борили против поменутих јербо су тајни радикалци. Ништа потоњи њима не сметају. И с њима ће радо да се концентишу.

СНС, замислите, хоће власт!!! Свуда и одмах. Јер, ваља се удомити, неће ни ово трајати довека.

На жалост, много Срба се проналази у думању М. Васића, ма колико блесаво било. Један написа:

Војвођани небојте се.Србија вас неће пригрлити јер ви сте пречани.Србија је само оно што је некад био Београдски пашалук.

Цитирам, зато што је карактеристично. Овај човек је потпуно свестан погубности међусобних поделе, па ипак и сам даље дели. На другом  месту је написао (преносим у оригиналу, само ћирилизовано):
Попут нашије предака који се побунише против Турака,
величанствено се уздигошмо
против усташа и њијове државе
У жару борбе прекердашишмо
па поред кољача падоше и невини.
Као и наши давни предци опијени славом љуто се загарезишмо и подијелишмо и на крају братски закрвишмо.
Побједници сву славу устанка приписаше ретроактивно себи а исто тако све устаничке грешке острашћености такођер ретроактивно пришајдерише побјеђенима.Све их тако завађене одува Олуја а они се о даље братски држе за вратове и полако даве. Како ствари стоје историју о томе неће имати ко да напише.

ЛУКРАТИВНИ ПРАЈД

Прајд шетња биће одржана 28. септембра у 12 сати, а колона учесника параде кретаће се од зграде Владе Србије у Немањиној до платоа испред Скупштине града

Ове године Прајд је први пут добио и финансијску помоћ државе за реализацију програма током „Недеље поноса“. У питању је износ од 300.000 динара који је добијен на конкурсу Министарства културе за реализацију салона визуелних уметности.

Педери ће газити пут којим је стварана српска држава. Педери и не крију да хоће да обешчасте српску државу. И за тај гадни посао титов билмез Тасовац, уз аманет Великог везира из Немањине Вучића, дарује их кесом сребрњака. За шта им треба? Да прославе окупацију престоног српског града?

Србијом, у осталом, може марширати свако сем Срба. Могу вехабије, могу мађарони и њилаши, могу усташке жене у црном, може НАТО, само не Срби. Може ли неко замислити да прођу истим путем људи који су против ЕУ и НАТО и подржавају Русе у рату против нациста, и који штите породицу а не педере? И још да их Вучићева влада подржи финансијски?

Чим не сме ни да се именује квислинг и издајник, а некмоли да се човек брани од таквог – под претњом масовне одмазде, значи да је земља под окупацијом.

 

ГДЕ ЈЕ ПУТ?

Сви којима смо се позабавили су са ове или оне стране, овакви или онакви, у главном и не споре да су Срби, али заједнички именитељ је да су против државе Србије, да су задојени антисрбијанством. Неки од таквих су рођени у срцу Србије. Дакле, треба по овом питању одбацити племенске или атарске разлике. Нама је наша држава Србија на издисају. Да није, зар би могло овако?

Јевреји знају шта је „ционизам“ и имају врло модерну државу. Италијани знају шта је „пијемонтизам“ и имају модерну државу.

Ционизам и пијемонтизам нису наши. Али, само се Срби праве да не разумеју шта је „србијанство“. [5]

Неки тврде да су нам „србијанство“ подвалили Аустроугари, други да је то географска одредница којом се наш род дели на Србе и Србијанце, трећи да је то враћање свести ка давно и неумитно прошлом Душановом царству. Сви скупа се противе, на срећу и задовољство оних који нам желе пропаст, да је је србијанство једноставно и јасно враћање модерној српској државности – сада, и државотворности као општенационалном, надконфесионалном и невезаном за тренутне границе политичком и етичком пројекту, формули која значи спас.

[1] http://www.e-novine.com/kolumna/petar-lukovic/108646-Crknite-dumani.html

[2] http://www.danas.rs/danasrs/politika/beba_popovic_osniva_institut_u_beogradu.56.html?news_id=272271#sthash.NknLiwd3.dpuf

[3] У сотији улоге су означене као Прва Будала, Друга Будала, Главна Будала…

[4] http://www.autonomija.info/milos-vasic-kurvanje-i-pileci-mozgovi.html

[5] http://srbijanskiglas.in.rs/index.php/novosti/2013-09-07-14-13-57/item/1559-sg-1559

——————————

 

У НАСТАВКУ ПРЕНОСИМО НЕИЗМЕЊЕН ТЕКСТ ЛУКОВИЋА (Е-НОВИНЕ), О КОМЕ ЈЕ НА ПОЧЕТКУ РЕЧ –  СА ПОРТАЛА НСПМ:

Преносимо

Luković u Prizrenu – crknite, dušmani!

PDF Штампа Ел. пошта
Petar Luković
недеља, 07. септембар 2014.
(E-novine)

Na licu e-mesta: DokuFest, Prizren, Kosova

Među svojima: Petar Luković u Prizrenu (Photo: Sehida Miftari)

Kad je u petak uveče mala, dvočlana ekipa e-novina napuštala prizrensko ognjište i autobusom firme „Beli“ krenula u večito zatočeništvo u Srbiju, prvo što sam poželeo jeste da se autobus pokvari, da mu otkažu točkovi, da se raspadne na sastavne bele komadiće – kako bismo još jedan dan ostali u Prizrenu; osam dana je malo za onu količinu adrenalina potopljenog u euforiju među najboljim prijateljima – svejedno da li se zovu Ymer, Bahri, Agim ili Arsim ili Dafina ili Veton; jer, ono što čovek doživi u tom gradu, naročito tokom DokuFesta, kad se na jednom mestu sudare Svet i Region, ume da izazove emocionalni šok; kako da se odjednom, posle 14 dana krstarenja po Kosovu i Albaniji, vratiš u Beograd i ostaneš normalan?

Šta li će reći Rajko Vasić iz Šumske: Luković posle molitve (Photo: Sehida Miftari)

Dok mi je u glavi otkucavala lična prizrenska kletva „Dabogda se vratio u Srbiju“, znao sam da prvoseptembarski ponedeljak ne sluti na dobro; već su mi se – bila je to zlosutna opomena – po povratku from Prizren, pokvarila dva mobilna i jedan punjač; punih 48 sati živeo sam u informacionom mraku – niko nije znao da li sam stigao, čak ni sam nisam bio upoznat gde sam; niko da se javi da pita jesam li živ, jesam li na Zvezdari ili u prizrenskom „Sarajevu“ gde halapljivo jedem pitu s kupusom?

Odlučim da ipak krenem na posao, uveren da je redakcija prepuna radoznalih lica iz dobrodošlice turisti izgubljenom u prevodu; naravno, zaboravio ključ od ulaznih vrata u zgradu. Zvonim. Zvonim. I opet zvonim. Ništa. Nikog nema. Opet zvonim. Nothing. Neka dobra duša otvara vrata, penjem se na treći sprat, kucam i zvonim na vrata redakcije; umalo da kriknem „Ja, Luković, vi e-novine“, ali dramatična tišina odgovara šutnjom. Nikog nema u redakciji. Da i oni nisu otišli u Prizren?

Sedim na stepenicama i sećam se kako je to izgledalo; kreneš iz hotela i eto; zove te Bahri na kafu, odeš na kafu i kolač Tres Leches; vratiš se u centar, a tamo Jeton, Aca, Erol i Veton; svratiš do Dafine u Welcome Centar, na terasi hotela „Theranda“ piješ makijato, pozdravljamo Nitu, evo ga Fer, video si deset dragih prijatelja za jedan sat za šta ti u Beogradu treba deset meseci; već u dva popodne imaš projekciju filma, ako hoćeš – imaš film i u četiri, ali ako si gladan, hajdemo na ručak.

Za tri evra deset najboljih ćevapa na svijetu; imaš pljeskavice, ćufte, kobasice, imaš salate u količinama za Godzillu, imaš somune, imaš pivo, imaš domaćine koji ti ugađaju i svaku želju pogađaju; hoćeš li nešto italijansko, tek da promeniš? Hoćemo: špagete, torteline, paradajz čorbu s bosiljkom. I još piva.

Čita svoj tekst: Luković, analitičan (Photo: Sehida Miftari)

Sedim na stepenicama redakcije u oblacima prizrenskih halucinacija; kao da čujem da Bane Jelić sa suprugom Marinom izlazi iz lifta i nalazi izgubljenog urednika. Hepiend u Beogradu: Luković došao do svog kompujtera sa kojeg skida slike, poruke i prizrensku nostalgiju.

Bolje da nisam otvarao comp; čeka me mail ( petarkpyu@yahoo.com) ćelavom latinicom od izvesnog Petra Jovanovića koji mi piše: „Kao Srbin sa Kosmeta koji je preziveo, proziveo i jos uvek prezivljava brojne ’neprijatnosti’ od strane Albanaca, ne mogu da se nacudim vasom odusevljenoscu Kosovom i zivotom u Pristini (u kojoj nema Srba sem nekoliko staraca na samrti) i Prizrenu (u kom ima pet-sest Srba i tridesetak srpskih ucenika koji u Prizrenu pohadjaju bogosloviju). Iz vasih komentara zakljucujem da sve zlocine ovog dela sveta i odgovornost za predratna i posleratna desavanja na Kosmetu prebacujete ne srpsku stranu, a ne pitate se sta je sa nestalim Srbima, trgovinom organima kidnapovanih Srba i pripadnika drugih nealbanskih zajednica, pljackom i paljenjem imovine preostalih Srba i svakodnevnim sikaniranjem nas preostalih Srba. Stoji naravno da je srpska strana odgovorna za mnoge zlocine kako na Kosmetu tako i u BiH i Hrvatskoj, ali nadam se da ponekad pomislite i na srpske zrtve jer ni u jednom konflitku stvari nisu crno bele, a pogotovo to nije slucaj ovde na Kosmetu kojim vladaju okoreli kriminalci, ubice i narko-bosovi.

Vidim da karijeru gradite iskljucivo na blacenju Srba pa time lako sticete prijatelje cak i medju onim Albancima koji su osvedoceni dzelati Srba poput porodice Haradinaj. Oprastam vam nadajuci se da imate hrabrosti da kazete koju rec i o stradanjima Srba ovde na Kosmetu. Vas imenjak iz Kosova Polja“.

Sećanje na Ukrajinu: Photo-plato u Prizrenu (Photo: Sehida Miftari)

Da nisam bio na Kosovu, pa da poverujem u svaku reč imenjaka Petra iz Kosova Polja; zašto, Petre Jovanoviću, nisi došao u Prizren tokom DokuFesta da se makar vidimo uz pećko pivo („Peja“) i moje prijatelje za koje ne pitam jesu li Turci ili Albanci ili Bošnjaci; malo mi je neprijatno da amputiram etničku sliku ludila koju nudite iz KP. A to da karijeru gradim isključivo na blaćenju Srba – otkrili ste sa laganim zakašnjenjem od bar 20 godina, još dok sam pisao za „Vreme“ i „Feral Tribune“ ili „Naše dane“, daj bože da znate o čemu pričam; lijepo je to što priznajete da je „srpska strana odgovorna za mnoge zlocine kako na Kosmetu tako i u BiH i Hrvatskoj“, ali – gde vam je elementarna hrabrost da dođete u Prizren (ima autobus) i da mi to uz proizvode od hmelja kažete lično, usred DokuFest happeniga koji bi vam se, slutim, dopao. Bar alkoholno.

Grad svih gradova: Prizren (Photo: Sehida Miftari)

Nesrećni Jovanović from Kosovo Polje nikad neće okusiti prizrenske noći sa desetinama prijatelja; stigao Agron iz Turske, Jeton lansira priču o globalizaciji i telefomaniji, BarAca odjekuje zvucima šezdesetih, Visar Qesku secira rock-scenu Kosova, Ymer i ja u dijalogu zašto je i koliko ukusna gjiza u čije sam se sirište zaljubio (është një nën produkt i qumështit. Lloj bulmeti në trajtën e dromcave të buta e pak të ujshme, që përgatitet nga qumështi, kosi, dhalli ose hirra, duke i mpiksur e kulluar pasi zihen), Bahri se sjeća dana u Sarajevu kad je – želeći da bude primeran Sarajlija – naručivao „mjeso“, Sandra sa vinom i mohitom; evo ga Jetmir Idrizi; full moon over Kosova kao što napisah prošle godine; tu je draga Šehida Miftari, stigao i Boro zvani Ramiz.

Nikad mi nigde nije bilo bolje nego u Prizrenu; kao da sam na plaštu duhovnog ekstazija obleteo Republiku Kosova i sreo dobre ljude kojima prija društvo sa Srbima koji se prezivaju Dančetović i Luković; kao da su e-novine jedine koje Prizren/DokuFest shvataju kao priliku da izgrade koji most prema susedima, jer ćemo večno biti susjedi; tako nam se piše.

I tako jeste: opet iz srbijanskih medija niko nije došao u Prizren (ni „Blic“, ni „Politika“, ni B92, ni RTS, ni Srbin info, ni Vukadinovićev NSFM), sem Sandre Dančetović i Petra Lukovića iz e-novina. Bilo im nezanimljivo; ili su se uplašili da ih ne prikolju ili zakolju ili u Žutoj kući Saše Milivojeva otmu vitalne medijske organe; ili im je Kosovo daleko i nerazumljivo i neprijateljsko; ili su i oni primili urgent mail od Petra Jovanovića iz Kosova Polja koji ih upozorava šta se, vaistinu, u Prizrenu dešava.

A, tamo DokuFest; grad koji živi 24 časa; Prizren forever i ever. Crknite, dušmani!