АКТУЕЛНО

Тимур Блохин: Новинари у страху и под (само)цензуром


Недавно социолошко анкетирање је показало да је професија новинара у свести руских грађана престала да буде опасна. Ради се о томе што у контексту последњих догађаја, њих све чешће убрајају у војнике, а војник је, према анкетирању, најризичнији посао. Што се тиче Србије, последњих година график вербалних и физичких напада на новинаре скаче као ЕКГ приликом хипертензије – од осамдесет до 2011. године до 18 за осам месеци текуће године.

25.09.2014. Глас Русије, за ФБР приредила Биљана Диковић

Тимур Шафир фото: linkedin.com

Тимур Шафир
фото: linkedin.com

Такве цифре су биле изнете на конференцији Безбедност и заштита новинара – позив на акцију, коју је организовало Независно удружење новинара Србије. Учесник конференције био је руководилац међународног одељења Савеза новинара Русије Тимур Шафир. По повратку из Београда он је одговорио на питања извештача Гласа Русије.

Питања која постављају себи српска и руска удружења новинара и синдикати у нечем су слична, у нечем различита. Сличност је у томе што су у обе земље новинари социјално незаштићени. И ми и српске колеге водимо базу проблематичних ситуација у које доспевају новинари. Разлика је нажалост у црној статистици и она је ужасавајућа не у нашу корист. Конфликт на истоку Украјине од маја ове године однео је шест новинарских живота.

* Тема вашег реферата jе звучала као Безбедност новинара – обавеза државе. Али, треба претпоставити, не само државе…

Наравно, не. Али тек пошто смо почели да губимо људе на југоистоку Украјине, држава се забринула за проблем о којем смо говорили одавно. Заштита новинара којег послодавац шаље у кризно жариште састоји се не само у томе што ће он обући панцир. То је и специјална припрема и слично, све до питања обавезног осигурања живота новинара. Сада се надамо да ће се ствар померити са мртве тачке, и очекујемо да ће Државна дума РФ размотрити одговарајуће поправке закона о медијима.

* Председник комисије за истрагу убистава новинара у Србији Веран Матић сматра да је сврсисходно размотрити идеју формирања на националном нивоу нечег попут Центра Симона Визентала, који ће сакупљати податке који могу да помогну у истрази… Како се односите према таквој идеји?

Двојако. У целини подржавам стварање структура које ће помагати у мониторингу и истрагама, посебно ако је то на нивоу међународне сарадње. Али овде се поставља питање неће ли се трести гора, а родити миш. Колико сам схватио из разговора са српским колегама, они имају питања за ефикасност рада Комисије. Тако да је идеја добра, али Центар треба да се ослања на већ постојеће позитивно искуство.

* Сада већ покојни новинар Богдан Тирнанић писао је о Дади Вујасиновић да сада, за разлику од деведесетих, у опасности нису толико животи, колико радна места новинара, а храбрости попут оне коју је имала Дада више нема: новинарством управљају таблоиди и (само)цензура. Да ли се слажете са таквом оценом?

Потпуно се слажем. Овај принцип делује било где. И Срби и ми смо чланови међународне федерације новинара, један од њених основних слогана је: „не може бити слободне штампе ако новинари живе и раде у условима корупције, сиромаштва или страха“. То је нажалост закон новинарског битисања.

* Ви сте први пут у Београду, какве утиске је на вас оставила српска престоница?

Са једне стране види се да град и земља преживљавају тешка времена. Са друге, одмах осетиш топлину града, однос људи према теби. Надам се да ће све тешкоће бити пре или касније превладане. Београд је достојан да носи назив једног од најлепших градова Европе.

 

опширније: http://serbian.ruvr.ru/2014_09_23/Novinari-u-strahu-i-pod-samo-cenzurom-9739/