АКТУЕЛНО

Владимир Димитријевић: О НОВОМ ПОЧЕТКУ СРБСКОГ СТАНОВИШТА – ДРУГО ИЗДАЊЕ „КАТЕНЕ МУНДИ“


Јер, не заборавимо – 1762, када се појавио „Плач Сербиии“, родио се Карађорђе. И „Катена“ ове, 2014, са нама чека рађање нове слободе србске…

ПОВЕЗАНО:

*ПРЕТПЛАТИТЕ СЕ: НОВО ИЗДАЊЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ CATENA MUNDI – Српска хроника на светским веригама (приредио: Предраг Р. Драгић Кијук)
* Владимир Димитријевић: Catena mundi – Буквар и енциклопедија српства

24.10.2014. за ФБР приредила Биљана Диковић

Dragan Davidovic i Vladimir Dimitrijevic (1)

Владимир Димитријевић, публициста и Драган Давидовић, угледни привредник из расејања, уважени донатор „Катене Мунди“

Шездесете година 18. века… Србски народ је у двоструком ропству – под Турцима и под Хабзбурзима… Песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника, сатрудник србског митрополита Павла Ненадовића, родом из Вуковара, Захарија Орфелин, по узору на старозаветног пророка Јеремију, оплакује судбину Србије и свог народа: “Како стаде Сербија, славна и угодна, /са множеством народа бивша прође плодна, /пресилними цареви и храбри/ солдати,сад у ропство другима морала се дати. /…/ Славни моји цареви и вожди велики, /с моји храбри витези и сини толики, /оштрим мачем падоше у својој держави. /Ах, на жалост горку ми остах ја без слави!“

Заиста: шта то би с нама?
Некада се певало: “У Будиму граду чудно чудо кажу“ и „Игра коло под Видин, / пусти ме, мајко, да видим“. Сад не само да нас нема у Будиму и Видину, него нас, осим у траговима, нема ни у Дрвару и Книну. Водила се борба за слободу; они који су је водили, изгинули су; наступило је робовање: „Морала сам већ поћи ја к већ различним царем, /горке сузе лијући мећем се у јарем. /Сви се мени ругају и хулу сви кажу: /“Ето наша робиња!“ – а бреме налажу“, вели Орфелин у име Србије.
Поражени морају да испуњавају наређења победника: од разарања своје привреде ММФ шок терапијом, преко геј параде, до промене свести. Србија је, као и у доба Орфелиново, робиња. Јер: “Серпске моје границе и земље ридајут /что храбри ми витези туд не пројезжајут. /Разорени градови сви пусти већ стали, /куле бојне српске све и дворови пали“. Пустош у србским градовима некад била је изазвана војним походима, кугом, сеобама… А данас? Од пописа 2002. до пописа 2011, без испаљеног метка, има нас мање 400 хиљада. Неки су отишли ван земље, а неки под земљу. Уместо куге, људи умиру од рака, што је последица НАТО бомбардовања осиромашеним ураном 1999, када су нам отимали Косово и Метохију. Расејани, расељени, расточени; над нама Мајка Србија плаче у Орфелиновој песми: „Једна чада у Турској, а посвуда друга /стењут љуто, жалосно, – ах, прегорка туга! /По толикој ја слави и мојој храбрости, /поругана стала сам, – о, моје жалости!“

Наравно, непријатељи нам се ругају; својевремено је амерички учењак Џон Хјуер устврдио како су Американци народ будућности, који прелази на еволутивни ниво киборга, док су Срби, који сумануто играју по мостовима под НАТО бомбама, народ прошлости који треба да нестане. У својим успоменама, Ричард Холбрук је „знао“ да смо злочинци још кад је, као студент, у Сарајеву гледао спомен – плочу на месту на коме је зли Принцип пуцао у престолонаследника Фердинанда, тако пуфнастог и нежног мецу из Беча, који је у Босну на Видовдан 1914. дошао са најбољим туристичким намерама. Сад, кад смо на коленима, наши киборг-непријатељи се понашају као у Орфелиновој песми: „Сви веће врази моји руками пљескајут, /хулно звижде на мене, а злобно глас дајут: /“То ли она преславна Сербија у свијету? /Сад слушкиња наша бист, дала с’ нам под пету.“

А шта је са тзв. „елитом“ Срба? Да чујемо Орфелина: “И сви моју пророци славу возљубили, /с чадми моји у ропству мене оставили; /добро опшче презрјевше, преко мене гледе, /само о том пекут се да славу насљеде“. Као и онда, тзв. „елита“презире опште добро и брине о својој слави (и парицама, парицама, наравно; о парицама из НАТО фондова, датима за „промену свести“дивљака са Балкана, као и за сличне НВО активности). Кад имаш такву „елиту“, а после пораза, јасно ти је како непријатељ из тзв. „међународне заједнице“ може да, за „зеленим столом“ у Бриселу, приморава домаће ЕУропојце да потписују срамне споразуме о продаји Косова и Метохије под власт Тачија, Чекуа, Хајрадинаја, чије је збирно име Вадисрце:“Оружија сва моја враг мој затупио,/перо своје са мојом сабљом заоштрио:/у крв моју умаче, на ме злобу пише,/ чада моја ногами газећ, злобом дише“.

Наступило је доба страха и кукавиштва, које се правда неопходношћу да сисамо сисе Магне Матер зване Европска Унија (Орфелин је знао да су то „змијске сисе“): „Добри моји синови ни у што сви стали,/оружија са плећи врагом дат морали;/сисе они змијеве сисати гоне се,/са свих страна вражије напасти боје се.“

Ове, 2014, стогодишњицу Церске и Колубарске битке ЕУтописти прославише, између осталог, геј парадом; то је зато што не можеш издати Косово, а остати усправан. Код многих нема спремности да се, са Јеремијом, запева: “Шумадинац пали топа, /Затресла се сва Јевропа“… Што рече Орфелин: „Восток, запад, полуноћ бојали се мене, /славне, храбре Сербије, бивше тогда једне; /а сад сједим жалосна, у ропству тужећи, /и за мојом храбростју прегорко плачући. /… /Помрачи се и вид мој, руки ослабили, /згубила сам и снагу, сасвим ме сатрли. /Славна моја сва храброст на Косову паде, /а тко ће ме утјешит, нејма тога саде./… /Зубе су ми избили и одсјевки хране, /отрови поје мене и сине ми јадне; /и дан и ноћ труде се да у јаму своју, /ах, Србије жалосна, баце душу твоју.“

 

 

Помоћи нема, бар за сада, и бар не оне која би нас из јаме извела. И Орфелин се жалио на старију источну сестру која не долази да нас подигне: „Гди су сад ближњи моји? И сестра остави, /сасвим мене презрјела, помоћи не јави. /Ах, Сербије пребједна! Сви тебе презрјели, /и сосједи и друзи већ те оставили“.

Али, како рече Берђајев, хришћанин не живи као тужилац, него као оптужени; Срби су увек имали вид за своју кривицу, по речи Владике Николаја – на Косову нам нису били криви Турци, него Вук Бранковић. Орфелин је то знао: “Но и сами синови моји веће стали /јогунасти, свирепи, и тугу ми дали; /трзају ми утробу, сами се сви смели, /а не знаду у што се вјековјечно свели. // Шарке пушке и бритке сабље положили /пред ногама врагов си, имати мислили /каквог тиме покоја илити слободе, но нејмајућ свој вожда, ништа не находе. //Ученија нејмаду, оружје згубили, /и врагами сатрени, себе помрачили; /у поданство пали свуд, у велике беде ,/носе бреме велико, а јоштер не виде“.

Сами Срби кидају утробу мајке Србије, дигли су руке од борбе, немају истинске вође; школе им пропадају, и збуњени су као прави сметењаци… И стање Цркве је тешко; Запад би волео да Србе нагна „трећем обору“, у унију, која се данас маскира причом о екуменизму (Поезија после Аушвица? Екуменизам после Јасеновца?): „Цркве моје пропале от слободе своје,- /утјесњени левити, жалосно срце моје! /Врази чада к трећему обору нагоне, /различними мукама к западу догоне.“

Орфелинова песма би била пунолетство очајања да није њеног краја: “Старешине све моје клоне се на страну, /сви, по мраку ходећи, мене саму јадну /остављају на муках, ах, жалости моја! /Ах, Сербије пребједна! Гдје надежда твоја? //Тко ми може довољно жарких суза дати /ову моју несрећу довијека плакати? /Више нејмам надежде, развје моју жалост /сам ти, вишњи, о Боже, премјени на радост!“

Остала је, дакле, молитва.
А какве то везе има са Кијуковом и нашом „Катеном мунди“?
Има, и то велике.“Катена“ је књига великог плача и велике наде. У њој је србска историја, историја мученичка – то јест, сведочанска, јер грчка реч „мартир“значи и МУЧЕНИК и СВЕДОК, сведок који сведочи својом крвљу – али и светла историја једног народа, који није био спреман да се одрекне Христа и поклони идолима, баш као Ананија, Азарија и Мисаил, три израиљска младића у пећи вавилонској, који су Навуходносору рекли: “Бог нас може избавити из твоје руке, царе; али, ако то не учини због грехова наших и нашег народа, ми се ни онда нећемо поклонити идолима“. Када се појавила 1992, „Катена“ се нашла на барикадама грађанског рата на развалинама бивше Југославије, у коме су потомци оних који су попунили Ханџар и Скендербег СС дивизију, и који су 1942. јуришали на Русе под Стаљинградом, водили прљави рат против Срба потпомогнути од наци-глобалиста из Вашингтона и ( опет!) из Берлина.

Пошто, по речи Светог Јована Кронштатског, нема места за случајност у царству Свемогућег Бога, вреди рећи да Кијукову заветну књигу на Коларцу представљамо 21. октобра, на дан кад Србска Црква помиње Новомученике Крагујевачке, међу њима и ђаке Гимназије, које је просвећена Европа, на челу с Немачком, побила 1941. Тада је и Кијуков отац Ранко, избеглица са Баније, умало био стрељан; али га је Бог, преко једног Недићевог Србина, спасао.
Сад, 2014, „Катена“ је опет изашла у доба рата Империје против Срба, рата који, како рече покојни Миодраг Павловић, „сећање брише“… И у једном и другом случају, и 1992. и 2014, „Катена“ је ту да нам каже: “Браните се! Научите песму!… /Попевајте, коледајте, појте“…“ “Научите пјесан! То је избављење!“ Свако њено огњено слово нам сија у тами доба у коме је, бодријаровски речено, све више информација, а све мање смисла…

Кијукова „Катена“ је и онда, пре 22 године, и сада, књига ВЕЛИКОГ БУЂЕЊА. Она нам показује да „из нових фресака стара туга веје /није све пропало кад пропало све је“ (Р.П.Ного). Књига плача и наде, књига која објављује „граду и свету“ да смо ту где јесмо и да јесмо то што јесмо, и да не може бити да нисмо, књига од које је, деведесетих година прошлог века, почео повратак србском становишту, и која је и сада ту, да том повратку помогне, актуелнија него кад се први пут појавила…
Сасвим „орфелиновска“књига…

Јер, не заборавимо – 1762, када се појавио „Плач Сербиии“, родио се Карађорђе. И „Катена“ ове, 2014, са нама чека рађање нове слободе србске…
Хвала Кијуку који нам ју је оставио, да заједно бдијемо пред зору…

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
( Реч на представљању новог издања Кијукове „Катене мунди/ Српске хронике на светским веригама“, које је објавила кућа „Катена Мунди“; Коларчев универзитет у Београду, 21. 10. 2014.)

***

ДВЕРИ СРПСКЕ (Извор: Catena mundi – Промоције)

Препуна сала „Коларца“ на свечаној промоцији енциклопедије Catena mundi!

Пред близу више хиљада присутних, у препуној Великој дворани Коларца, одржана је величанствена промоција енциклопедије Catena mundi – највећа књижевна промоција у последњих неколико деценија у Србији.

Упркос тешким временима за српску културу, у уторак, 21. октобра, читаоци наше издавачке куће још једном су показали да наше књиге стварају посвећенике. Пред више хиљада присутних, у препуној Великој Дворани Коларца одржана је величанствена промоција енциклопедије Catena mundi.

Гужва се створила готово пола сата пре почетка програма. Бројни заинтересовани разгледали су изложене књиге, нестрпљиво чекајући да водитељ, Вјера Мујовић, глумица Народног позоришта, започне програм. Промоција, заправо догађај у режији ђакона Ненада Илића, састојала се од кратких филмова на поједине теме Catene, после којих су наступали говорници.

Публици се, после филма о виначанском писму, први обратио Александар Петровић – Аца Селтик. Он је, на енергичан и занимљив начин причао о потрази за аутентичном историјом Срба и Словена и храбрости да се до ње дође.

О православљу у енциклопедији и временима у којима се ова књига појављује беседио је Владимир Димитријевић: „Прво издање ове књиге појавило се у најтежим временима, када се она нашла на барикадама грађанског рата 1992. године – подсетио је Димитријевић. – И није чудо што је баш данас, на обележавање дана погибије ђака на Шумарицама, промоција другог издања. Опет се води рат против српског народа и Catena је ту да подсети да научимо пјесан јер је у њему избављење.“

Пошто је част да енциклопедију отвори својим текстом припала Владети Јеротићу, после кратког филма о вековима српских сеоба, публици се обратио академик Владета Јеротић. Сеобе су, истиче Јеротић, пут ка зрелости једног народа, и вечито искушење Срба да се расипају и цепају.

Ратко Дмитровић, генерални директор и главни уредник Компаније „Новости“, говорио је на потресну тему усташких злочина. – Изузетна ми је част била када сам пре више од двадесет година добио позив од Кијука да напишем текст за ову енциклопедију. Тада сам као најмлађи аутор писао о ономе што је било актуелно политичком животу Срба. Данас ми је још већа част када сам на овом месту и о томе говорим пред овако угледним људима – каже Дмитровић.

Један од ретких аутора који је у енциклопедији заступљен са два текста, академик Коста Чавошки, говорио је о српском народу у комунистичкој Југославији. СФР Југославија је, као држава, направљена простим усменим договором комуниста, при чему су српски комунисти, за разлику од других, радили против интереса свога народа.

Последњи говорник, Бранимир Нешић, директор издавачке куће, беседио је о тајни пшеничног зрна – чињеници да упркос свом одсуству, Catena испуњавала своју мисију, створила је свој култ који се данас пројављује. „Catena је саборно место свих за које нема већег бола него данас волети своју Отаџбину, и за које је та љубав највећи крст.“

На крају промоције уручена су специјална издања добротворима и покровитељима енциклопедије и издавачке куће, као и породици Предрага Драгића Кијука. Као специјални гост наступио је и драмски уметник Петар Божовић, а након промоције, аутори осталих издања ове издавачке куће потписивали су своје књиге заинтересованим читаоцима.

Вече је завршено видео снимком Кијукове беседе о тајни поезије.

 

4 replies »

  1. Nadam se da ce posle izvesnog vremena ova enciklopedija da se pojavi u pdf formi na Internetu. Onaj ko bi da je cita nema pare da je kupi, a onaj ko ima – njega te teme ne iteresuju nego samo profane pare…

    Свиђа ми се

    • Непотпуна верзија првог издања постоји већ годинама у пдф формату, што ће рећи да те је то заиста интересовало да прочиташ ту књигу то би одавно и знао. Иначе цена новог издања књиге у претплати је иначе била 6600 динара на три рате, тако да ко је хтео да је купи могао је то без претерано много пара у џепу.

      Свиђа ми се