АКТУЕЛНО

Душан Марић: „Бојовници“ киднаповали више од 1.000 грађана БиХ!


Припадници хрватске војске од јесени 1991. године, до краја рата у БиХ, киднаповали су, и у логоре у Хрватској пребацили више од 1.000 грађана БиХ. Десетине њих је у БиХ враћено у најлонским кесама, а у десетинама се мери и број оних који су након одвођења у Хрватску нетрагом нестали!

29.10.2014. pressrs.ba, за ФБР приредила Биљана Диковић

ХРВАТСКА ВОЈСКА ПОТПУНО ЈЕ УНИШТИЛА МРКОЊИЋ ГРАД - Ако то није агресија...

ХРВАТСКА ВОЈСКА ПОТПУНО ЈЕ УНИШТИЛА МРКОЊИЋ ГРАД
– Ако то није агресија…

Ту чињеницу констатовали су чак и хрватски правосудни органи на суђењу у случају „Лора“, а према информацијама до којих је дошао Пресс, увидом у документацију хрватске војске, у киднаповању држављана БиХ учествовала је 141. сплитска бригада (команданти Жарко Толе, Јаков Милетић, Љубомир Палошек, па Бруно Вукић), која је прошла сва ратишта у Херцеговини и средњој Босни, а ратни пут започела је у мају 1992. године окупацијом српског предграђа Чипуљић код Бугојна, када је пуковник Жарко Толе заробљен од српских територијалаца. У Бугојну бригада је садејствовала са самосталном бригадом „Франкопан“, која је била састављена од страних држављана, највише усташа и припадника француске Легије странаца.

Жарили и палили

И у овом броју Пресса настављамо са објављивањем списка јединица ХВ које су харале по БиХ током целог рата. Међу њима је и 175. бригада, састављена од Хрвата пореклом из БиХ који су живели у Загребу и околини, под командом Фрање Приморца и учествовала је у борбама против муслимана за Горњи Вакуф, Прозор и Раму. Своје крваве трагове по Посавини оставила је и 127. бригада из Витровитице, чији је заповедник био Ђуро Дечак, а 140. бригада из Јастребарског (Неђељко Катушина, Стјепан Жути), је највећи део свог дела посла на разарању БиХ обавила у Посавини. Забележено је њено учешће у борбама око Брода, на правцу Кораће – село Горње Барице – кота 183. Самостална бригада „Никола Зрињски“ из Кумровца, састављена од тзв. паса рата из белог света, учествовала је у борбама у Средњој Босни и Посавини. У хрватској агресији на БиХ нису учествовали само Хрвати и плаћеници из других земаља, него и муслимани. Тако је у Ријеци, углавном од радника из БиХ, формирана 77. муслиманска бригада (пуковник Мустафа Поробић) која је учествовала у борбама против ЈНА, односно ВРС, на сарајевском ратишту (подручје Тарчина и Пазарића).
Даље, 143. огулинска бригада, учествовала је у ратним операцијама на подручју Дервенте и Модриче, док су 142. дрнишка и 144. загребачка бригада биле ангажоване у Херцеговини и долини Неретве. На истом правцу дејствовала је и 155. бригада из Црквенице (Иван Манестар). Бригада из Дрниша (Роко Мијић, Борис Предован и Иван Вукић) је у јесен 1995. године учествовала у заузимању српских крајева у Босанској Крајини, а 157. славонско-бродска бригада (Иво Петрић, Боро Халкијевић и Дарко Шпољар) ратовала је у Посавини и долини Неретве, 158. сплитска бригада (Стипе Билокопић, па Бранко Швргуља) повремено је била ангажована у долини Неретве, док је 159. шибенска бригада, под командом Фране Шарића, дејствовала на правцу од Стоца према Требињу. Бригада „Матија Влачић“, у јулу 1993. године пребачена је у Горњи Вакуф, да би помогла сламању муслиманске офанзиве из правца Бугојна. У биткама за тај град близу размеђа средње Босне и Херцеговине учествовале су и скоро све преостале специјалне јединице хрватске војске и полиције: сплитски „Вукови“, „Дивови“, „Црне мамбе“ и „Тигрови“.

Агресија на БиХ координисана из Загреба

Оружане снаге и други надлежни органи БиХ располажу са тонама доказа о агресији Хрватске на БиХ, али подношење тужбе против Загреба никада није било правно, већ политичко питање, тврди за Пресс пуковник ВРС Дане Марић.
– Тек што је, агресијом хрватске војске на Купрес, почео рат у БиХ, за команданта Јужног војишта, са командним местом у Грудама, Фрањо Туђман је поставио генерала Јанка Бобетка. У августу исте године, за команданта за Посавину и Славонију, постављен је генерал Петар Стипетић, са командним местом у Босанском Броду. Бобетко и Стипетић су касније били команданти Главног штаба ХВ. То говори да се, што се Хрвата тиче, ратом у БиХ командовало из Загреба, а не Груда или Мостара. Уосталом, Бобетко је све то лепо описао у свом ратном дневнику „Све моје битке“ – наглашава Марић.

Савић: БиХ има јаке доказе за тужбу!

Београдски адвокат Предраг Савић каже за Пресс да је, у време када је министар правде Србије био покојни Владан Батић, радио на прикупљању доказа за противтужбу Србије против Хрватске.
– Кроз руке су ми прошле и хиљаде доказа о агресији Хрватске на БиХ. БиХ за тужбу против Хрватске има много јаче доказе од оних које је имала против Србије, али то није питање права, него политике. Република Српска има тај аргумент у рукама и треба да га паметно користи и против Сарајева и против Загреба – каже Савић.

Дејства „Зенги“

Печат на своју агресију на БиХ Хрватска је утиснула преко гардијских бригада ЗНГ, које су све време рата биле ангажоване на прекоунским ратиштима. Првих месеци рата Прва гардијска бригада (Маријан Марековић, па Јозо Милићевић) била је ангажована на ливањском и дувањском ратишту, према Купресу и Грахову. Нешто касније дејства те бригаде забележена су и код Требиња, у рејону села Запланик. Затим следе борбе код Дервенте, Горњег Вакуфа (против муслимана) и у долини Неретве.
У септембру 1995. године, Прва гардијска бригада предводила је офанзивна дејства хрватске војске према Новом Граду, Босанској Дубици и Козари. Друга гардијска бригада (команданти Божо Будимир, Винко Укота, Драго Матановић, па Звонко Петернел) је свој ратни пут у БиХ започела офанзивом из Дубровника, преко Влатнице и комуникације Ивањица-Запланик, према Требињу. Учествовала је у борбама у Посавини, нападала је на коридор, а у јесен 1995. године њено присуство је забележено на унском ратишту. Даље, Трећа гардијска бригада (Јосип Зиротић) је највећи ратни терет поднела на ратиштима у Посавини (против Срба), где је у мају 1992. године окупирала Модричу, и Горњем Вакуфу (против муслимана). У јулу 1993. године у кланици између Хрвата и муслимана око Горњег Вакуфа и Прозора учествују и делови Пете гардијске бригаде (Иван Капулар, па Фрањо Баричевић).

Злочини у Крајини

У јесен 1995. године, Фрањо Туђман је, на позив Алије Изетбеговића, на ратишта у БиХ упутио додатних 8.000 војника. Већину тих снага чиниле су Четврта сплитска (Иво Јелић, Мирко Шундов, па Дамир Крстичевић) и Седма вараждинска гардијска бригада (Иван Кораде). Те две бригаде предводиле су и офанзиву хрватске војске према Петровцу, Кључу и Мркоњићу. Недалеко од тог крајишког градића погинуо је бригадир Андрија Матијаш. Након њиховог повлачења, на падинама Мањаче и Лисине и у масовној гробници у Мркоњић Граду пронађено је 300 убијених српских цивила и заробљених бораца ВРС, углавном из састава њене Седме купрешке бригаде. Осим тога, Четврта гардијска бригада учествовала је у борбама на ливањском и херцеговачком фронту, док је Седма гардијска бригада прошла Ливно и долину Неретве, заузела је Босанско Грахово, Дрвар, Јајце и, у октобру 1995. године, Мркоњић Град.

У септембру 1995. године хрватска војска прешла је реку Саву са намером да заузме Нови Град, Костајницу и Дубицу, овлада планином Козаром, а затим у садејству са муслиманским снагама које су надирале из правца Грмеча и Санског Моста одсече Приједор и настави продор према Бањалуци. На правцу код Босанске Дубице напад су предводиле „мамбе“, специјална јединица из Сиска. Своје крваве трагове широм Босанске Крајине, од Кулен Вакуфа, преко Гламоча, Шипова и Јајца, оставиле су и „Пуме“, специјална јединица из Вараждина.

 

Душан Марић