Екуменизам

Поводом текста Радоша Стевлића, “ЗЛО СЕМЕ ИГЊАТИЈЕВО”


Реаговање о. Зорана Ђурића поводом текста Радоша Стевлића “ЗЛО СЕМЕ ИГЊАТИЈЕВО

Срби на окуп 26/10/2014

Ја не бих говорио о особи Радоша Стевлића, за кога претпостављам да је богослов који се помиње и као члан званичне СПЦ у САД. Задржао бих се на 2 момента из његовог текста: први се тиче разумевања мог осврта, други пак кампање блаћења моје маленкости као и одређених виђенијих епископа СПЦ.

odbrana-vere-od-krivoverja

Г. Стевлић пише: „Одмах по изласку из штампе књиге епископа Артемија (Радосављевића) Одбрана православног исповедања вере од кривоверја проф. Др. Игњатија Мидића, епископа браничевског, нашао се извесни господин, свештеник, сликар, спортиста, филозоф, и не знам шта још, тешко увређен покушао је у свом излагању да оповргне сва [болд је мој, ЗЂ] тврђења епископа Артемија. Додуше, није био много убедљив и једва је пронашао два места, одосно, два цитата из књиге чиме је покушао да дезавуише читаву књигу.. Ђуровић каже ‘да се неће расплињати многобројним објашњењима, јер то ни Радосављевић није чинио’, него ће узети само два примера из Артемијеве књиге. А шта да радимо са мнгобројним другим примерима које Ђуровић прескаче у његовој апологији Игњатија?… Кад би било ‘само’ ове две ствари које свештеник Зоран Ђуровић износи у одбрани Игњатијевог светогрђа човек би покушао да га разуме. Међутим шта да радимо са осталим безбројним накарадним учењем Мидићевим?“

Г. Стевлић очигледно неће да разуме. ЗЂ не вели да хоће да оповргне сва тврђења Артемијева, па стога није да је једва пронашао два места, него друга није ни помињао зато што налази да напише једну демонстрацију Радосављевићевог метода, која није забележена у св. Отаца, као што му никаква намера није била да изнесе „само“ ове две ствари у одбрани Игњатијевог „светогрђа“. Наравно да ЗЂ може наћи сијасет ствари за једног или другог аутора, али није имао намере да пише књигу, јер само за текст о тези нашег реномираног научника, М. Петровића, издвојио је више од пола године. Но то је био систематски рад који се бавио свим битним аргументима овог важног аутора. Опет, ради обавештења г. Стевлића, ЗЂ је у позитивном контексту цитирао јеромонаха Артемија у својој римској магистарској тези. Дакле, паметноме доста, јер ЗЂ није ову демонстрацију писао на хајдегеријански начин, него на јасном српском. Сада, што у полемичком жару неко прибегне и манипулацији текстова, то је друга ствар.

Стевлић даље пише: „Он [ЗЂ] вели да књига епископа Артемија… није научно-диалошког типа јер ‘не покушава да разуме противника и Игњатијеве херезе треба уништити тзв. Отачким аргументом.’ Како каже: ‘Артемије се служи западњачким софизмом (што нема логике) и да је Игњатије избацио Јустинову догматику са Факултета и Ђуровић додаје да Игњатије није никоме забрано да чита исту’. Овде се Ђуровић, уствари, служи софизмом. (Не постоји западњачки софизам нити старогрчки него софизам је софизам исти у целом свету, где год се примењује. Ако о једној истој ствари причаш у исто време и позитивно и негативно, добро и лоше, онда је то софизам. Грчки софисти су то изградили до савршенства. Владика Артемије се не служи софизмима. Ђуровић каже да владика Артемије сматра да Игњатијеве херезе треба уништити тзв. Отачким аргументом. Та премиса еп. Артемија је потпуно исправна. Хереза је фина грчка реч која означава промену система веровања, односно не признавање догмата Православне цркве, што опет значи падање у јерес, јер особа која не признаје утврђене догмате са васељенских и помесних сабора је јеретик“.

Све мање почиње да ме чуди зашто Стевлић не може да ме разуме. Не познаје термине. Софизам није то што он вели да јесте: Софизам је погрешно расуђивање чији је циљ да превари слушаоца. Одмах у наставку Стевлић показује да је прави софиста, када тумачи шта је хереза, јер лукаво покушава да то повеже са „новотарењем“. Нема никакве везе реч јерес (ја намерно помињем хереза јер иронишем повезујући је са хрватским, западним изговором, да се не би читаоци „збуњивали“, него да одмах схвате како је у питању зизјулавштина, која је издаја православља) са тиме, него означава избор, односно једну струју у оквиру неког филозофског, политичког или научног система, и старија је од хришћанства. Препознаје се као мишљење које се разликује од опште прихваћеног. Временом почиње да означава различито догматско мишљење у опозицији на званично учење цркве. Мање обавештени треба да знају да је реч догма означавала приватно мишљење, нечији необавезујући став (videor mihi, чини ми се, изгледа ми), али је после заменила орос као технички термин за границе верског учења које се не преступају.

Негде г. Радош зна да је софиста реч са негативном конотацијом. Зато Артемије не може бити софиста. Проблем је што ЗЂ то нигде ни не тврди! То му приписује софиста Стевлић, не би ли збунио рају. Такође прибегава грубом и намерном фалсификовању речи ЗЂ, јер их ставља под наводнике. Као, „научнички“ ме цитира. – Ништа лажније! Код ЗЂ стоји: „[Расправа] није научничко-дијалошког типа. Нигде се не покушава да се разуме противник. Његове херезе треба уништити ткз. отачким аргументом. Све остало су, како се мени чини да Радосављевић сматра, западњачки софизми“. Дакле, на јасном српском ја велим да Артемије држи да би нека шира раправа представљала западњачку софистичку зачкољицу (помало иронична алузија на схоластичка претеривања), јер се јасним текстовима треба супроставити владици Игњатију, и не прибећи софизмима. Дакле, ја експлицитно велим да Артемије нема намере да се користи софизмима. Понављам, ово је био популаран текст, не стручан каквих имам, а Стевлићева малициозност се види управо из стављања „мојих“ речи под наводнике. Тога нема у мом тексту где Артемијеве речи ропски преносим. Неко би рекао да сам коректна особа. Но, мало фалсификовати, лажуцкати, отечественима је својствено. Уверих се 1000 пута(х).

Мање обавештених ради, навео бих зашто упозоравам да је Артемијев метод незадовољавајућ. Он, уствари, сматра да су текстови једнозначни, неупитни. То једноставно не стоји. Управо су велики Оци говорили о вишезначности теолошких текстова. Сам Артемије би то морао први знати, а и зна, јер је радио на Максиму Исповеднику, једном од најспекулативнијих отаца цркве. Код Максима никада није било: то је тако; него, то може да буде овако, или овако или овако… Наследио је Оригенов истраживачки метод. Но, доста о томе, углавном је материја само за стручњаке.

Много бисмо се сви више окористили да је Артемије узео па као Отац цркве да напише: овај став еп. Игњатија не стоји јер је у раскораку са Оцем који тврди… и томе слично. Не може да се залепи текст из Јустинове Догматике и да се сматра да је то то. Какво је то иживљавање? Личи ми на ону: Истуци жену сваки дан, ако ти не знаш због чега је, она сигурно зна! Па и овај мој текст сведочи колико ме је Стевлић разумео. Ја сам зато и демонстрирао на једном примеру шта то значи: Артемије је себи упао у уста јер је навео Нисенца, који је као Игњатије правио строгу разлику између догматике и етике, и догми увек давао предност (навео сам, ради веће јасноће, и шири контекст Нисенчевог текста који не постоји у Јустина). Игњатије само вели да се догматика не може морализовати. То је, стоп. Ја не могу сада да пишем колико је то у скаду са Августином и другим оцима. Не пишем књигу.

Да прескочим сада све шарлатанске аргументе ad hominem г. Стевлића на ову тему, него да видимо како покушава да тумачи, јер то му је, очигледно, јача страна, као и „поштено“ цитирање речи сабеседника: „Ђуровић… поставља питање: Шта је циљ хришћанског живота (ако није испуњавање заповести Божијих)? Да би одговорио на то питање он се служи св. Серафимом Саровским…: Ма колико да су молитва, пост, бдење и сва остала хришћанска дела добра сама по себи – у њима, ипак, не лежи циљ хришћанског живота… Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у задобијању или стицају Светог Духа Божијег. А све горе наведене врлине учињене Христа ради јесу средство за добијање Светог Духа Божијег. Овде Ђуровић сам побија мишљење Игњатијево речима св. Серафима. Мада се и св. Серафим бави игром речи…“ Из свега је кристално јасно да Игњатије вели у складу са Серафимом да циљ хришћанског живота није држање морала. Морал је само средство, циљ је Царство Божије, тј. сједињење са Логосом. Серафим пак овде, према Стевлићу, испаде софиста, жонглер речима. Несрећан је и пример који Радош на другом месту приводи, о Разбојнику који се спасио, јер сигурно та битанга и сецикеса не може бити пример моралног живота. То је срж неразумевања између православних и јеретика који су осуђени (пелагијанци, донатисти, катари итд.) јер су ови други сматрали да се кроз морал спасавају. Зато г. Радош не разуме и депласирано пише: „Етика је дефинитивно добила најважније место у нашем животу али и у животу Цркве. Постоји ли неки атеиста, безверник да упражњава пост, молитву, милостињу“? После се присети да постоје. Многи јеретици су били тврди подвижници. Прелест, шта да се ради. А да је то држање (де факто су држали) закона тако спасоносно и основ, онда се не капира зашто ови се не спасавају? Да не подсећам на трагичну прелест оних који на Суду веле: па зар Твојим именом нисмо чинили чуда?. Чуда је чинио Дух кроз њих, иако су били „савршени/катари“ или недостојни, али их Он не познаје. Зато су валидне тајне које су свршавали Артемије, Пахомије, Јован Златоусти, Качавенда, Хризостом, Арије, Атанасије итд. Каква ће бити судбина свих њих понаособ, то ћемо видети. Артемије пак сада само крштења може да обавља, јер то и лаици чине (у крајњој нужди), али ништа од другог му се не може признати (миропомазање, венчање, евхаристија и сл.). Може молитва, може да исповеда, али не и да даје опрост, може покајање. То је оно што је официјално. То је учење Цркве, а не секте.

Пошто смо елаборирали егзегетске капацитете г. Стевлића, у најкраћем ћу се задржати на његовом другом методу, блаћењу особа и искривљивању чињеница везаних за њих. Пише, наиме: „сазнајемо да је рођен 1968. у Бару, а негде пише у Беранама“. Бар, нисам могао да се „оваплотим“ на 2 места. Опет: „Студирао је на филозофском факултету али га није завршио, наводно због заузетости у парохији“. Да, то се лаже у мојој биографији. Уствари сам врло ограничених капацитета, мада сам све школе завршавао са одличним успехом. Мада сам на првом папском Универзитету докторирао са Magna cum laude, а декан рече да ће се мој иновативни метод користити у изради других докторских истрага. Због тога сам напустио парохију да бих се посветио дугогодишњој специјализацији. „ У Смедереву… је снимио неки серијал из четири дела, наводно, религијског садржаја, али је због своје вулгарности серијал био забрањен“. – Све „наводно“. Допуштено је свакоме да мисли да је због вулгарности дошла забрана од вл. Игњатија (а ја пишем похвално о њему! Вероватно зато што смо тајни љубавници, мада и радим као свештеник за џабе), али је она била последица поповских интрига и дубоко провокативног садржаја. „Кажу да је својим политичким радом допринео паду Слободана Милошевића“. Овде Стевлић покушава да удара на емоције поклоника лика и дела С. Милошевића, у чијем сам рушењу учествовао по цену живота. То што га неки из СПЦ и данас кују у звезде (нпр. митр. Амфилохије) не значи ми ништа. За мене је био и остао највећи упропаститељ Срба који се икада родио. Наставља: „Да се не би бавио ‘политиком’ одлази у Рим… Пише, даље у биографији, да говори грчки, јеврејски…“ Може изгледати чудно да неко не узме градоначелничку фотељу. Друго сам сматрао претежнијим. У биографији, не пише да „говори“, него да познаје. Познајем неких десетак језика, али немам талента за језике. Говорим само мало (разлика између пасивног и активног знања), нисам као еп. Иринеј Буловић. Визуелни сам тип, не аудитивни. Но, опет ово ми мирише на неку малициозну Стевлићеву алузију како се неко лажно представља јер здрав разум говори да се не могу говорити сви ти језици.

Ово су све ситне подметачине г. Радоша, али онда иде даље па дезавуише Игњатија (од кога сам бар 10 забрана у животу добио, али ја сам мазохиста) користећи се једним очигледним фалсификатом, ткз. прекорним писмом Иринеја Буловића сабрату Игњатију. У том писму се вели како је Иринеј шокиран сам, не може да поверује, како је каже о Игњатију сматрао бесмислицама, али се уверио како у томе има истине, тј. да је сазнао како је Игњатије „блудничио“ са извесном крагујевчанком, која му је родила мушко дете Матеју, а које је прихватио за своје свештеник Оливер Милићевић.
Да је ово глупо писмо фалсификат зна свако ко је видео макар једно Иринејево писмо.

а) Визуелно је ружно. Интестација стављена на погрешном месту (иде у центар). Изгледа као писмо писано на машини, а знамо да их сада пишу на компјутеру. Нема увлачења првог реда пасуса. Иринеј се не потписује него стоји само неписмено: „Ваш у Христу брат: Епископ Бачки +(Иринеј (Буловић)“. Отвара заграду испред свог имена, а она треба да стоји само код презимена. Да је Иринеј неписмен и непедантан, то може да поверује само тешко необавештена особа. Такође и речник је сасвим несвојствен (блудничити и сл.) епископу бачком, јер је познат по својој префињеној иронији, а не овако кабадахијском изражавању. То би личило као да у Новом завету Исус каже Крститељу: немој да четујеш.

б) Друго, Иринеј не персира особе које познаје. На званичном састанку да, али приватном не. Ово није протоколарно писмо. Нема никаквог броја да би било заведено. Тим пре не би персирао Игњатија.

в) „Иринеј“ вели како је уцењен од „отечествених“ да се јавно повуку равенски потписи, да се Јован шумадијски јавно извини, да се Хризостом жички самостално повуче. У противном, „скандал“ ће бити објављен. Наравно, ништа од овога није било. Но, ни „скандалозно“ писмо није објављено. Јесте на „ш“ сајту и код „отечествених“, али њима више ни њихови не верују.
г) на крају „Иринеј“ каже „Игњатију“ да му се не обраћа, јер ће овај све негирати. Да не поставља никаква питања.
Ерго, како би се рекло на светом језику, овде се да видети како је неко провидно покушао да „изради“ Игњатија, да се представи као наш најзначајнији епископ, и да му онемогући да се распита код истог о чему се ради. Наравно, резултат говори да Игњатије није реаговао на ову подметачину, а онда је мучени аутор овог фалсификата узео да га публикује на нереномираном сајту. Није покушао да га ни прекуца, јер је видео да не вреди труда. Нико му, ако изузмемо г. Стевлића, не поверова (ово је говорна фигура, има „верујућих“).

Наравно да о. Зоран Ђуровић има много тога да каже и на остатак Стевлићевог одговора, али га је стид његове седине… Мука је то духу. Верујем да ћемо веома брзо због свих ових „врлина“ које нас красе бити избрисани са светске сцене. На једноме само честитам колеги Стевлићу: на храбрости. Једини је који је пресавио табак и нешто написао. Немушто и са свим манама које изнех, али је за поштовати. Други који су букали о томе како архијеретик (моја маленкост) пише нешто против владике Артемија и др Петровића, су се ућутали. Престаде хемиска да им пише. Надам се да ће „Срби на окупу“ имати исте храбрости и пренети овај мој допис. То би ме зјело обрадовало, јер би значило да има неког трачка наде и за нас, неке људскости која се и у противнику да препознати.

О. Зоран Ђуровић
Рим 24. октобар 2014.

1 reply »