ДРУШТВО

Александар Павић – Топи ли се „русофилска“ фасада власти у Србији?


Топи ли се „русофилска“ фасада власти у Србији?

Александар ПАВИЋ
Фонд Стратешке Културе 05.11.2014

 

Огромна позитивна енергија која се створила током војне параде и посете руског председника Владимира Путина полако се, али сигурно, развејава. И то не одоздо, „из базе“, него одозго, из врхова власти и јавности коју она контролише или усмерава.

Откако је са београдског аеродрома 16.10.2014. полетео авион руског председника, да би се, са четири часа закашњења спустио у Милан, тиме показујући да је, за Русију, у том тренутку посета Београду била важнија од сусрета са лидерима ЕУ – у Београду као да се све чини да се позитивни ефекти те посете што пре релативизују и гурну у заборав. Ово је посебно несхватљиво имајући у видушта је све Србији понуђено са руске стране.

Да се накратко подсетимо:

На заједничкој конференцији за медије са председником Владе Србије, Владимир Путин јеизјавио, да Србија може искористити повољан тренутак на тржишту Русије услед санкција Запада и да руске инвестиције у наредне три године могу да досегну 10 милијарди долара“, додајући да „ако се реализују споразуми који су јуче постигнути, онда извоз српских производа може да порасте са 130 милиона на 500 милиона долара за врло кратко време“.

Уз то, преко „Гласа Русије“ сазнајемо да је Русија Србији дала понуде које се, једноставно, не одбијају. Осим ако нисте зрели за лудницу. Или дуго робијање. Дакле, како нам преноси олумниста Ратко Паић, „прво се током састанка у Палати ‘Србија’, у оном делу који је био затворен за јавност, шеф руске државе дословно обратио председнику Николићу са овим речима: ‘Томиславе, када год будете имали нову идеју, напишите ми, постараћу се за то‘“.

А друго? „Потом је Владимир Путин на самом крају своје недавне посете, непосредно пред улазак у свој председнички ‘Иљушин’ и одлазак из Београда, рекао нешто врло слично и премијеру Вучићу, када му се обратио буквално овако: ‘Драги пријатељу, шта год од Русије за своју земљу будеш тражио, лично ћу се постарати да то и добијеш‘, чиме је баш попут златне рибице из вицева и по трећи пут (први пут је било током посете 2008) од највиших српских званичника затражио само да пожеле неку жељу у интересу Србије, и он ће се, како је обећао, лично постарати да се та жеља оствари“.

Није ни чудо што се у чланку руски председник назива „златном рибицом“ која је Србима који су имали ту срећу да је „улове“, понудила три жеље. Међутим, уместо да, после посете руске „златне рибице“, у Србији све пршти од вести о томе како се српска држава, привреда и војска спремају да на најбољи начин искористе ову несвакидашњу понуду – добијамо мук. Уствари, добијамо нешто још много горе од тога: вести да је, одједном, дошло до смањења испорука руског гаса Србији. И та смањена испорука се само делимично може објаснити општим смањењем испорука руског гаса остатку Европе. Испоставља се да постоји и проблем српског дуга за руски гас, у вредности од неколико стотина милиона долара.

Министар енергетике Антић се одмах потрудио да пружи уверавања да ће се тај дуг регулисати, и да ће до краја године бити враћено 100 милиона долара дуга. Премијер је, пак, са не може бити озбиљнијим лицем и тоном обавестио јавност да Влада није у могућности да исплати дуг од 200 милиона долара до идућег марта: „То би се одмах видело на јавном дугу, који желимо да смањујемо“. Да су, међутим, жеље једно а толико омиљена реалност нешто сасвим друго, обавештава нас Фискални савет, који је последњег дана октобра закључио: „У односу на почетак године дуг државе је већи за око 2,0 милијарди евра и до краја 2014. године он ће, извесно, премашити 23 милијарде евра, наводи Фискални савет“.

Но, раскорак између премијерових жеља и реалности за коју, узгред, ипак мало теже може да директно оптужи „претходну власт“ (што не значи да неће пробати), није оно што је у овој причи најгоре. Јер, логично би било, када је руско-српски сусрет већ протекао у тако позитивном контексту, и кад је руска страна понудила Србији више милијарди долара у улагањима, да је ствар дуга од пар стотина милиона долара могла да се реши на лицу места, иза затворених врата, можда баш у склопу понуђеног руског економског пакета. С друге стране – можда се тако нешто и десило: можда је неки договор и направљен када је требало показати широке осмехе пред камерама, а онда су проблеми накнадно искрсли, после Путиновог одласка.

Можемо само да нагађамо шта је то навело руску страну да, само неколико дана после давања великодушне понуде од 10 милијарди долара улагања у следеће три године, позитивних порука које су послате домаћој и светској јавности, и срдачног пријема којег је председнику Русије приредио народ Србије на војној паради – одједном јавно потегне питање вредно неких пар стотина милиона долара.

Да ли чињеница да није потписан договор о дипломатском имунитету за руско особље руско-српског хуманитарног центра у Нишу – што би тек делимично примакло Русе дипломатским и правним привилегијама које уживају припадници НАТО снага у Србији („Споразум је био припремљен, али није био потписан, иако смо сви то веома очекивали“,изјавио је Владимир Кудрјавцов, задужен за мећународне односе Хуманитарног центра у Нишу“)? Или можда чињеница што је Вучић пре који дан, у интервјуу за часопис „Бизнис њу Јуроп“ (Business New Europe), прилично јасно ставио до знања да неће бити градње Јужног тока у Србији док се ЕУ и Русија о томе не договоре: „Ако не постигну договор, ми нећемо никоме нанети штету, поготову не нашим европским пријатељима. Направили смо добар уговор са Русијом, али нисмо почели са изградњом“, рекао је Вучић за БНЕ“. Поређење овог снисхођења „тешког човека“ из Немањине 11 према ЕУ са ставом мађарског премијера Орбана тешко да је промакло очима руске дипломатије: „Премијер Мађарске, Виктор Орбан, данас је поново подржао изградњу гасовода ‘Јужни ток’, пошто су власти у Будимпешти претходно усвојиле закон, схваћен као ‘зелено светло’ за тај пројекат и као последњи показатељ Орбановог отпора Европској унији. Орбан је новинарима рекао да је планирани гасовод кључан за снабдевање Мађарске енегентима, пренео је АФП.’ Подржавамо изградњу сваког гасовода који обезбеђује енергетске изворе’, рекао је мађарски премијер, после састанка с члановима кабинета“.

Не треба изоставити ни изјаве министра спољних послова Дачића, који је на конференцији за новинаре од 1.11.2014. признао како је, што се тиче приближавања НАТО-у, „после више година“ власт коначно „пресекла“ по том питању – али је, ето, Албанија ставила вето на одлуку Србије да достигне „највећи ниво сарадње једне земље са западном војном алијансом а да не буде њен члан“.

Дакле, уместо позитивне атмосфере предузетничког, да не кажемо протестантског духа пробуђеног изузетном пословном приликом која се указала – од Путиновог одласка преовлађују управо горе-наведени тонови. А, ако је судити по закључцима колумнисте „Гласа Русије“, српски званичници се нису одважили да од кремаљске „златне рибице“ заискају макар једну жељу: „Како се засад чини, реални живот све више поприма карактеристике невероватног вица у коме изненађени пецарош ни сам није сигуран шта би на брзину могао затражити од чудесног створења које му се нашло на удици, што обично резултира завршетком у коме остане без свега што је изгледало да му је на дохват руке. Па ипак, постоји једна разлика, јер до сада су главни јунаци тих прича захтевали барем нешто од златне рибице – џакове новца, потоке ракије, заносну Фату, славу и моћ, што им је додуше на крају увек измицало због духовитог сплета околности, али барем се до сада још није дешавало да не пожеле баш ништа“.

Кад се све сабере, сажети став садашњих власти Србије би, дакле, могао да гласи отприлике овако: оберучке бирамо перманентно западно политичко условљавање, још дубљу колонизацију српске привреде, распродају преосталог породичног сребра, даље распарчавање државне територије – али смо зато изузетно резервисани према свим понудама које јачају државни и економски суверенитет земље и чврсто подржавају њену територијалну целовитост. И, чини се да је једини прави изазов за представнике власти сада како овај апсурд што боље спиновати према већ слуђеној јавности.

Ипак, изгледа да се полако али сигурно ближи тренутак истине. Руска страна ће, по свој прилици, све више тражити да спољашње манифестације „русофилије“ власти Србије буду подупрте и конкретним делима што, наравно, ни мало неће одговарати западним „партнерима“ владајуће коалиције. А слично ће засигурно све више захтевати и јавност Србије – она иста која је са таквим одушевљењем прихватила Путинову посету и која у битно већем проценту фаворизује повезивање са Русијом над повезивањем са ЕУ. Па чак и део оне јавности који, не марећи пуно ни за Русе ни за Запад, само жели да живи и да ради „као сав нормалан свет“. А њима ће бити мало теже објаснити зашто се повољне економске понуде и прилике, па биле оне и руске – тако тешко или никако прихватају.

2 replies »