АКТУЕЛНО

Витали Жучни: Кременица – «пургерска» гробница 1-2


Лично ће првосвештеник РКЦ надбискуп загребачки Анте Бауер благословити КуК војнике у касарни Чрномерец (Загреб), пред њихов полазак на Србију у казнену експедицију. Позваће их да буду без милости према Србима, иако су хришћански народ, али не припадају РКЦ. Пожелеће свим «осветницима Фердинанда и Софије» (тако их је он назвао) да се до краја коловоза (август) врате «овијенчани славом и окићени колајнама побједника», над тим «прљавим балканцима»!
Корпус (XIII) чије марш-батаљоне чине 90 % Хрвати и 10 % Мађари уз штапске официре аустријске Немце, «очеличен» оваквом пастирском поруком, кренуће у свој крвави злочиначки поход против свега српскога. Већина његових припадника ватрени су присташе и чланови Хрватске странке права назване франковци, где су већ годинама напајани србофобијом.

23. 11. 2014. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић

42._vražja_divizija

О тој општој атмосфери одушевљења хрватског грађанства при испраћају у рат против Србије, сведочи у својим записима лекар Живко Продановић који је као резервни официр био у саставу 26. пуковније (карловачке) XIII корпуса: “већег одушевљења за рат не беше зацело ни у Пешти, ни у Берлину. Нека потајна сила све је слојеве Хрвата дражила и најумеренијим скоро мозак заврнула. Сад ће једном Влахе да истребе. Што Хрвати нису могли напред, томе су само Срби криви били. Зато доле са Србијом, клицало се на све стране”!

Разлупани  у августу на Церу и потерани преко Дрине, прикупиће се у источној Босни, успут «вежбајући» многобројне злочине над домаћим Србима, поданицима двојне монархије.

Кренуће у нови «рујански поход» (како пише у ратном дневнику) преко Црног врха, не хајући много за тако симболичан назив прве стопе Србије, коју би они да покоре за аустријског цара и мађарског краља, као најпробранији «дични хрватски синови»!

srbi-nA-VESALIMA-435x487

За разлику од њихових упутстава о злочину као «средству које оправдава циљ», српске старешине у свом обраћању војницима увек истичу – «будите немилосрдни у борби али не чините зло рањеном и заробљеном непријатељу свом, јер ми смо Срби православни хришћани и не чинимо таква зла!»

Септембарски поход КуК армија на Србију карактерише претходница коју чини пет дивизија хрватског домобранства уз Б-Х регименте, где се нарочито истиче тузланска, по злочинима.

austrougarska-zlocin-prvi-svetski-rat-2_660x330

Злочинци који су се бестијалним «радом својим» у Подрињу и Мачви већ доказали и показали, крећу у сусрет својој неминовној судбини, далеко од Беча, Пеште и Аграма (Загреб), али све ближе правичној српској освети.

«Одбор за дочек» чине добровољци-четници војводе Вука и мајора Танкосића, упорно их задржавајући, док им не припреме ватрену «добродошлицу» српске дивизије, Комбинована, Дринска и Дунавска, којој у помоћ притече «Гвоздени пук» Моравске дивизије.

КуК армија ће овде на Гучеву испробати и нова оружја моћне царевине у Великом рату, узалуд се надајући да ће она бити јача од српске храбрости и одлучности у одбрани своје Отаџбине.

Недостатак муниције надоместиће довитљивост српског сељака, те ће против својих непријатеља правити и чегртаљке, којима су плашили јата врана на њивама. Уз пуцњаву пушака само одличних стрелаца вртиће се и чегртаљке, а многобројни губици у живој сили навешће КуК команду да закључи да су Срби добили као помоћ и нове руске митраљезе. Зато је прочитана наредба о награди у форинтама (аустријски новац)  свакоме ко зароби српски митраљез, како би конструктори моћне царевине могли да копирају тај успешни руски фабрикат.

Похлепа је тада многог «пургера» коштала главе, јер су српски четници били одлични стрелци.

О размерама свеопште антисрпске кампање сведочи пример са новинским текстовима. У листу «Хрват» (билтен странке права) написано је да се са Хрватима – заробљеницима у Србији поступа коректно, да се и војницима и официрима дозвољава слободно кретање у сабирном центру и излазак у варош. Овај лист је то објавио тенденциозно, да умири усталасалу јавност у погледу судбине бројних хрватских  заробљеника.

Међутим, у хрватској историографији то је сасвим другачије протумачено, све у циљу да се докаже, да се таквим поступком према заробљенима хтело деловати у правцу наговарања хрватских војника у аустро-угарској војсци, да се у што већем броју предају Србима! 

25puk

Од Црног врха преко Бобије до Сувобора, посејаће телима својим «пургери» земљу Србију, да би  од бечког двора за награду у српској кампањи добили 106 златних Tapferheit (hrabrost) медаља. Понеће их 63 «бошњака» и 38 Хрвата, те неколико припадника других националности у «претечи» ЕУ.  Највише медаља «освојила» је III. Б-Х регимента (тузланска) чак 42, свугде  остављајући за собом крвави траг. У знак захвалности за медаље, кретаће стрељачки стројеви «пургера» и «бошњака» у напад, уз пригодно певање «Лијепа наша домовино» и «краљевка» (хрватски назив за аустријску химну!).  Домобранска 42. дивизија због својих злочина над цивилима у Србији, названа је од самих надређених у Бечу «вражија дивизија», пријатно обрадованих  жестином обрачуна са «прљавим балканцима», како зову Србе.

Овенчана таквом «славом» судариће се на Сувобору у директном јуришу са синовима Топлице, који чине српски «Гвоздени пук», најодликованију јединицу из два претходна балканска рата. Српске «Карађорђеве звезде» стечене су за војничку храброст а не за убијање немоћних цивила, и три страшна судара на бајонет и бомбу, разнеће надменост «пургера» по падинама Кременице и врзинама покривеним снегом, који се плави, наговештавајући  поновни страшни пораз моћне царевине, од тих «опанчара» краља Пере! 

Век после све познате војне академије проучавају Колубарску операцију српске војске као незаобилазну школску лекцију, и пример умећа, победничке командантске одлуке!

Поражене, растројене и деморалисане остатке најхрватскије јединице (42. домобранска дивизија) у КуК «балканској војсци», упутиће бечка команда на источни фронт, на православне Русе, у далекој Галицији. Ту ће упознати све «лепоте» руске зиме,  како пише у операцијском дневнику XIII корпуса («само у једној ноћи од промрзлина је из строја избачено 28 часника и 1800 војника једне хрватске пуковније, јер су ноћ провели на отвореном!») и руске козаке.

Након једног блиског сусрета са њима, написаће командант генерал Salis-Seewisу свом извештају: «42.divizija je pretrpjela teške gubitke. Gotovo svi niži časnici Hrvati su izbačeni iz stroja»!  

Slika-3

Две деценије након ове изгибије, у Независној држави Хрватској формирана је 369. легионарска дивизија, која као савезница фашистичке немачке војске полази на Источни фронт. У њеном службеном називу у част сећања на «хероје» из Великог рата, стоји и назив вражја дивизија (по 42. домобранској дивизији)!

У Харкову ће они починити злочин убијајући преко 500 недужних руских цивила, те ће их руски народ после тога прозвати «вражија дивизија», не знајући за њихову службену ознаку у Великом рату и наслеђену мржњу према васколиком Православљу!

У Стаљинграду ће они бити претходница немачких трупа, заглављени у фабрици «Црвени октобар» где ће им лично Анте Павелић приликом посете Источном фронту, делити «колајне» за храброст у борби против мрског непријатеља!

Ту ће остаци остатака поново дићи руке пред руским војником као браниоцем Отаџбине, и потомци домобрана 42. «вражије» дивизије ће такође упознати лепоте далеког Сибира!

Данас је све очигледније да Сједињене Америчке Државе озбиљно рачунају на хрватску војну оданост, као што је то рачунао и Хабсбуршки двор, као што је рачунао и Хитлер.

Не зазире се од тога што се иза те војске као ни једне друге, вуку крвави трагови злочина по Западној Европи, Украјини и Русији.

Да се не забораве и злочини које је та војска починила у Независној Држави Хрватској, над Србима, Јеврејима и Циганима (Роми).

Садашња хрватска војска коју су створили Американци у последњем верско-грађанском рату у бившој заједничкој држави, побила је више хиљада Срба, и протерала са подручја под заштитом УН више од 300.000 (некажњено)! Та хрватска војска са новим савезницима данас ратује по Авганистану и поносно носи униформу НАТО трупа, као што је у Другом светском рату носила униформе немачке нацистичке војске, и хрватску «шаховницу» на левом рукаву.

ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ ТУЂМАНОВЕ ХРВАТСКЕ: Масакрирани Срби у Борову-Насељу код Вуковара средином новембра 1992 (Извор: Living Marxism, бр. 53, март 1993)

ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ ТУЂМАНОВЕ ХРВАТСКЕ: Масакрирани Срби у Борову-Насељу код Вуковара средином новембра 1992 (Извор: Living Marxism, бр. 53, март 1993)

Ко то сме и жели у Србији, да потомци «Гвозденог пука» обуку НАТО униформу и заједно са потомцима «вражије дивизије» ратују за интерес туђина, по беломе свету?

Да ли је и то део «сугестије» немачких парламентараца о неопходности промене свести и немању права на сопствену славну историју, слободарског српског народа!

У новембру 1914., 42. хрватска домобранска дивизија КуК «казнене експедиције» наступа од Мионице преко Горње Топлице ка  комуникацији Лајковац-Љиг, са намером да је стави под контролу. О тој намери хрватски војни историчар Славко Павичић пише: «Дан прије продро је сатник Матија Мурковић од 25. домобранске, са својом бојном (батаљон) и са своја два горска (брдска ) топа далеко напријед пред борбену црту и заузео Баћиновац.»

Сатник (капетан) Матија Мурковић био је најбољи борац сабљом у читавој аустро-угарској војсци, и као врстан мачевалац, на армијским такмичењима редовно је освајао прва места.

Josip Broz (Tito) се хвалио како је на такмичењу у Будимпешти 1913. освојио сребрну медаљу у мачевању, и тако се одједном у новембру 1914. нашла скоро читава репрезентација царске војске – „све бољи од бољега“ – под Сувобором, у земљи Србији, у редовима „казнене експедиције“!

Три километра северозападно од места Љиг, повише села Бабајић, на коси Миловац, претходница Дринске дивизије, сачекала је хрватске домобране 18. новембра 1914. у раним јутарњим часовима. Командир митраљеског оделења III. прекобројног пука, потпоручник Драгослав Михаиловић, распалио је из русских „максима“ по хрватским домобранима, док су у таласима надирали уз косу, тога тмурног новембарског јутра.

Снажан притисак знатно бројнијег непријатеља III. прекобројни пук није могао издржати, и српске јединице се повлаче на наредне положаје. Командант српске III. aрмије генерал Павле Јуришић-Штурм, хитно тражи писмено изјашњење команданта пука о напуштању косе Миловац, те добива следећи одговор: „Молим да се има у виду да III. прекобројни пешадијски пук и није пук, већ батаљон од 800 пушака и његово одржање на  Миловцу је под питањем“! – потписао је командант потпуковник  Стојишић, завршавајући изјашњење лаконски, да ће у току ноћи поново посести село Бабајић и косу Миловац!

Српски пешадијски пукови имали су по ратној формацији 4.000 бораца и митраљеско одељење са 4 руска митраљеза система „максим“ (да се зна!).

III. прекобројни пешадијски пук (преостали јунаци његови) три дана води борбу против пуковнија 42.“вражије“ дивизије, око косе Миловац, са драматичним обртима и променљивим успесима, те су тако по први пут у Великом рату, потпоручник Драгослав Михаиловић и  štabs-feldvebel Josip Broz (Tito) у директном судару!

Један, као непријатељски злочинац у редовима„казнене експедиције“, други, као бранилац своје Отаџбине.

Потпоручник Драгослав-Дража Михаиловић, није имао срећу да служи у елитним српским пуковима, али је ипак у овим вишенедељним крвавим борбама, за испољену командирску умешност и личну храброст, одликован „Златном медаљом за храброст“, уз већ стечену и „Златну“ и „Сребрну медаљу за храброст“, у претходним балканским ратовима, где је ратовао  као питомац војне академије.

Генерал Драгољуб Дража Михаиловић

Генерал Драгољуб Дража Михаиловић

Један од најближих партијских сарадника Josipa Broza (Tito), Црногорац Милован Ђилас, пише у својим „Сећањима“ како му је Broz  причао да их је код села Гукоши убитачно тукла српска артиљерија – „али један топ – причао је Broz – имао је неки посебан звук кад опали, па смо га прозвали Свети Илија“!

Гукоши, село испод виса Рајац, најјужнија је тачка до које је у Србију те 1914. стигао štabs-feldvebel Josip Broz (Tito) у редовима 42. „вражије“ дивизије, КуК „казнене експедиције“. Након њеног рокирања северније од места Љиг, код села Дубовица, сусретоше хрватски домобрани 26. новембра јунаке Комбиноване дивизије, једне од најбољих у српској војсци. По дубоком снегу који је тих дана падао, борбена дејства преносе се на косу Закинац (тт Стражара), где ће домобрани доживети поражавајуће губитке. По подацима из заробљеног „uručbenog zapisnika“ (деловодни протокол) 42. домобранске дивизије:

„Код косе Закинац Хрвати су имали 2500 људи избачених из борбе“.

О том паклу пише и Влатко Мачек, командир чете у 25. пуковнији 42. „вражије“ дивизије, у својој књизи „У борби за слободу“, издатој у Њујорку, после Другог светског рата.

Мачек и Broz заједно су под борбом прошли Србију, од Дрине до Колубаре, где је Мачек пао у српско заробљеништво, а Broz избегао судбину 10 000 Хрвата колико их је заробљено, само током  Колубарске битке.

Тешко је рећи која је српска дивизија најбоља, све су оне пронеле славу српског оружја по целом свету, но Комбинована дивизија I. позива заслужује све почасти и нескривено дивљење за своје ратовање у одбрани Отаџбине. Када је објављена мобилизација, сви војни обвезници јавише се одмах својим окружним командама, али они без распореда, одбише да се врате кућама и чекају, да замене као попуна, рањене и погинуле. Стога српска врховна команда оформи Комбиновану дивизију, а обвезници њени беху из читаве државе, „Србија у малом“, те слава њихова подједнако припада сваком делу земље Србије, из којег потичу.
Генерал Михајло Рашић, 
начелник војне академије и ратни командант Комбиноване, победоносно води дивизију у бојевима на Церу, Гучеву, Мачковом камену, Љигу и Колубари. Од Љига до Колубаре 42. домобранску дивизију енергично гони српска Комбинована дивизија, дробећи јој пуковније. Како изгледа разбијање хрватских домобрана те јесени 1914., најбоље илуструје извод из операцијског дневника Комбиноване дивизије: Чета резервног поручника Игњата Стефановића од 57 људи, код села Латковића, смелим препадом и муњевитим јуришом заробила је 6 официра, читав један батаљон (417) људи, комплетну батерију од 6 топова, 3 митраљеза, 300 коморских кола и три касе. Том приликом је погинуо командант 28.пуковније, а многи његови официри су извршили самоубиство“!

По формацијском устројству тада је  пешадијска чета  имала  између 150-180 војника у четири вода и 5 официра, као њихових командира (да се зна!).

Овај догађај се збио 7. децембра, а о овом дану у „Ратним дневницима“ бележи М. Марковић:

“7. децембар – Иако уморни и неиспавани, ми весело крећемо. Идемо. Маса заробљеника, пушке,  ранци, муниција топовска затрпана земљом, понека кара и топ. На путу се срете војска III.  армије и I. армије. Чусмо – поред осталог, Дринци заробили 15 брдских хаубица“.

До Колубаре је Комбинована потпуно растројила 42. домобранску дивизију, наносећи јој велике губитке, а прелаз преко те реке спасиће домобране од потпуног истребљења. Нису више на правцу главног удара, где и даље победоносно наступа Комбинована дивизија.

42. домобранска дивизија (преостали део) наћи ће се 10. децембра у рејону Обреновца, где одступа десном обалом реке Саве. „Дочасник“ (подофицир) Јosip Broz (Tito) учествује у борбама 12. децембра код места Дубоко недалеко од Умке, дан касније бори се код Остружнице. На Сењаку, 14/15. децембра Josip Broz у редовима 25. пуковније држи одступницу остацима 42. дивизије док се преко Аде Циганлије, понтонским мостом, пребацује ноћу на леву обалу Саве у Срем!  Преко залеђених ритова, на левој обали Саве, 25.пуковнија долази на Бежанијску косу. Ту је крај ратовања štabs-feldvebela Josipa Broza у земљи Србији, а не почетак, како он каже у Зборнику сећања Института за савремену историју 1977. године, где тврди: „Када је 1914.године букнуо рат, наш пук (25) је врло брзо био пребачен на српски фронт у Срему, најприје на Бежанију, сјеверно од Београда, а послије код Руме“. На следећој страници поменутог зборника, Броз о рату у Србији пише: „На српском фронту био сам до другог повлачења аустријске војске у децембру 1914. Почетком јануара 1915. моја јединица је упућена на руски фронт, у Галицију, на Карпате“.

„Највећи син југословенских народа и народности“ не сећа се више ни косе Закинац, ни страшнога „Светога Илије“, ни села Гукоши , ни мале „Сребрне колајне за храброст“ стечене на ратишту у Србији, али се вероватно сећао свих страхова које су до краја живота свога, осећали злочинци из „казнене експедиције“ КуК армије, када би неко спонтано викнуо еј, Србине!  

Век после, малобројни потомци домобрана 42. дивизије које КуК štabs-feldvebel Josip Broz као управник Србије, доведе под геслом „братства-јединства“ после ослобођења од германске фашистичке окупације, покушавају да уз помоћ „сорошевих курсиста и курсисткиња“, подгреју причу о највећем сину „наших  народа и народности“!

Јосип Броз, каплар Вражје дивизије

Јосип Броз, каплар Вражје дивизије

Пре било каквог озбиљнијег покушаја, нека са шљиварима из дворишта РКЦ надбискупије београдске, посете Мачвански Прњавор и Липолист, да се упознају са „урадком“ (дело) предака „наших народа и народности“, што се у савременом кривичном праву именује као злочин против човечности.

Ако им је дугочасно тамо путовати, могу и да послушају изворну народну песму групе „Паганке“ – „ВИДИШ МАЈКО ОНАЈ ЛИСТ, ИЗГОРЕО ЛИПОЛИСТ“.  

Српски историчари дугују своме народу исцрпно истраживање ратног дневника 42.хрватске домобранске дивизије,заробљеног у Колубарској битки у јесен 1914.године. Дневник је у фонду докумената Војноисторијског института (ВИИ) те је могуће утврдити, и ко је и када, злонамерно черупао његове странице, сакривајући крваве трагове злочинаца из „казнене експедиције“.

Научна истина чека већ цео век, време је да дочека свој тренутак!    

1 reply »

  1. Како доћи до песме „ВИДИШ МАЈКО ОНАЈ ЛИСТ, ИЗГОРЕО ЛИПОЛИСТ“?

    Једино што нађох на нету је ово: https://www.youtube.com/watch?v=ysgXtYeRyZQ&list=PLD952DD17D3C3157F&index=15

    након тога сам писао КВЗ Дигиталу и добио следећи одговор:

    Postovani,
    KVZ se bavi digitalnom distribucijom i zastitom prava na YouTube-u, sto znaci da nasi klijenti postavljaju svoje pesme na YouTube kanale i on-line prodavnice. Mi fizicki nemamo te pesme tako da Vam nikako ne mogu pomoci.

    Свиђа ми се