Љиљана Булатовић-Медић

Љиљана Булатовић Медић – Препознавање и оживљавање словенских корена у култури Срба и народа Придњестровља


Међународни културно-историјски форум
НА ИЗВОРИМА СЛОВЕНСКОГ ЈЕДИНСТВА

Тираспољ 15-17 октобра 2014.
Аутор: Љиљана Булатовић Медић

ljiljana-bulatovic

ПРЕПОЗНАВАЊЕ И ОЖИВЉАВАЊЕ СЛОВЕНСКИХ КОРЕНА У КУЛТУРИ СРБА И НАРОДА ПРИДЊЕСТРОВЉА

Поштовани пријатељи, даме и господо,

Пре свега, желим да  Министарству културе Руске Федерације, Фонду Созиданије, Руском ратно-историјском друштву које има подршку Фондова Руске академије образовања и Будућност Придњестровља, Россотрудничества, невладиној организацији “Федерација мира и Согласија“, пројектно-аналитического центра “Лорес“, Сверуског друштвеног покрета “Рад жизњи в Росии“ – организаторима серије заседања овог Међународног културно-историјског форума пренесем дубоко поштовање  мојих пријатеља и сарадника из Србије, Републике Српске и Црне Горе за допринос популаризацији заједничке традиције, историјских основа и вредности словенских народа, идеје словенског јединства.

slavyaneТема је од историјског значаја. Ови наши форуми заиста имају смисао свете битке, пре свега, за опстанак здравог човечанства на планети!

Свесни смо да преживљавамо духовну катастрофу, у којој неприродно и сурово добија статус глобалних вредности.
А ми смо, према свом васпитању изабрали памћење истине и неговање исконских вредности словенских, православних народа, које представљају ИЗВОРЕ СЛОВЕНСКОГ ЈЕДИНСТВА. Наш задатак је да својим сазнањима подстичемо то јединство. И да се уједињени одупиремо све жешћој и све трагичнијој планетарној агресији антицивилизацијског савеза, на чијем челу формално стоји америчка администрација.

Дакле,  услови у којима се састајемо су историјски обавезујући и траже од нас пуну одговорност према реченом.

Овај форум има за циљ да допринесе развоју словенског менталитета, словенских култура и солидарности народа на основу историјског и културног наслеђа, заједничке традиције и духовних вредности, одржавањем округлих столова на тему „Руски света као фактор јединства народа и држава“; „Култура и духовност у служби васпитања грађанина и моралног особе“ и културно-просветне конференције: „Кроз православље, духовност и културу до мира и хармоније“.

pridnjestrovlje-ukrajina-moldavija_220x110У складу са темом, припремајући се за овај наш сусрет, претраживала сам документацију: књижевну, научну, војну и политичку да сазнам прецизније о томе у каквим смо односима ми Срби и ви из Придњестровља, односно Молдавије.

На основу тога, пре свега, обавештавам вас да Срби никада нису ратовали против овдашњих народа, било да се ради о народу у Бесарабији, Молдавији, Придњестровљу. Али се све до данас јесмо заједно борили (и увек у савезу  са Русима) против разних окупатора: највише  против Турака, али и других – до немачких нациста.

Из не баш богате документације, одабрала сам два извора, која ћу вам оставити за Универзитетску библиотеку и организаторима Форума.

У Документу СРБИ У МОЛДАВИЈИ, аутора др историјских наука Љубивоја Церовића, који је штампало 1997.године,  у време постојања Савезне Републике Југославије, Министарство Републике Србије за везе са Србима изван Србије, стоји  да Срби почињу да се насељавају првом половином 15. века на територију Молдавије, коју је српска народна поезија називала Богданском или Басарабином Земљом, на имања молдавске властеле. Супруге молдавских војвода, из рода Бранковића и друге српске властеле, подизале су цркве и манастире у Молдавији, али и даривале манастире у Србији. У Молдавији, овој православној и романској земљи, у средњем веку живели су и стварали многи српски културни и духовни прегаоци.

У време када је територија Молдавије прикључена Руском царству, после пропасти Првог српског устанка, у ову земљу насељавају се војводе и знамените личности устанка, бежећи испред турске освете.

Naddniestrze

Придњестровље

О Молдавији су писали српски хроничари и путописци, упознавајући ширу јавност о овој земљи вредних становника, непоколебљивих бораца за слободу.

У новијој историји, Срби су се укључили у значајне догађаје који су изменили ову земљу: Први светски рат, Октобарска револуција и Други светски рат. Заједничка борба за слободу зближила је припаднике молдавског и српског народа.

Овај документ обилује подацима о бројним знаменитим Србима, који су у овим крајевима налазили уточиште пред разноврсним прогонитељима, али и боравили по својим просветитељским пословима, били путописци од посебног значаја, јунаци из српске историје који су своју храброст уграђивали у одбрану молдавског народа од отоманске или фашистичке похлепе. Могао би да буде добра основа за нека будућа истраживања наше вековне здружености.

Други извор је путопис великог српског театаролога Јоакима Вујића, и данас посебно цењен у Србији и шире. Рођен је 1772.године у Баји, познат као драмски писац и преводилац, глумац, један је од утемељивача позоришног живота у Срба. Под крај живота постао је путописац и 1845. године у Београду објавио књигу под насловом: „Путешествије по Унгарији, Влахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму“. На путу је, повремено, наилазио и на Србе, који су тамо живели.

На свом „путешествију“ Вујић је детаљно писао и о Бесарабији: Област Бесарабија или земља која лежи међу рекама, Прутом и Дунавом,  с градовима Хотином, Бендером, Акерманом, Килијом и Исмаилом, присаједињена је к Росији лета 1812. при закључењу Букурештанског уговора, када је Порта отоманска принуђена била да ову земљу, заједно са градовима Росији уступи.

Јоаким Вујић наводи да се у Бесарабији налази око две хиљаде цркава и двадесет манастира, од којих 14 мушких, а 6 женских, да у Бесарабији живи преко милион становника, највише Молдована, који говоре „влашки“, или „скоро сваки говори росијски језик“. У овој етнички сложеној средини највише је било Молдаваца. „После Молдована следују Росијани, Греци, Болгари, неки Сербљи, Јермени и Жиди, а најпосле има у Бесарабији и Немаца“.

КО ЈЕ ТАЈ САВА СРБИН ИЗ 18. ВЕКА КОЈИ ЈЕ ИЗАЗВАО ДИВЉЕЊЕ ПРЕДСЕДНИКА ПУТИНА

Осамнаести век био је обележен руско-турским ратовима, којима је било захваћено и подручје Бесарабије.

Први у низу руско-турских ратова догодио се 1710-1711. године. Тада је изведен чувени Прутски поход армије цара Петра Великог, када је заједно са војском молдавског војводе Кантемира са подручја Молдавије требало да буде протерана турска војска. Међутим, ратне операције се нису завршиле успешно по Русију и Молдавију. У рату од 1735. до 1739. године, када је Турска поражена, Русија је добила проширење на северни део Бесарабије. Жестоке борбе вођене су између Русије и турске на територији Бесарабије у рату од 1768. до 1774. године. После рата који је окончан миром у Кучук – Кајнарџију, Русија је добила протекторат над румунским кнежевинама Влашком и Молдавијом, у чијем се саставу налазила и Бесарабија. Рат вођен од 1788. до 1791. године донео је ново проширење Русије на рачун Турске на данашњем тлу Молдавије. Тада су Руском царству припојене територије источно од Дњестра, у Придњестровљу, са градовима: Тираспољем, Григориопољем, Слобозијом, Дубосаријем и др.

У ратовима вођеним против Турске у 18. веку, посебно су се истицали два Србина. Први је био гроф Сава Владисављевић Рагузински, а други генерал руске царске војске Петар Поповић Текелија.

Непосредно после Великог рата (1683-1699), када су Турци протерани из већег дела Панонске низије, појачао се ослободилачки покрет у Молдавији. У настојањима да протера Турке, молдавски војвода Димитрије Кантемир је ступио у савез са руским царем Петром Великим, који је био усмерен ослобођењу Молдавије од Турске. У припремама за заједничко дејство Руса и Молдаваца против Турака 1710. године значајну улогу имао је саветник цара Петра Великог, Сава Владисављевић гроф Рагузински (1664-1738), царски саветник, политичар, дипломата, путописац, полиглота, један од најбогатијих људи у Руском царству. Највише се налазио у служби цара Петра Великог.

thumb-502-228

Сава Владисавић, гроф Рагузински

 

Потицао је из угледне српске властелинске породице Владисављевића, чији чланови су од давнина живели  у Херцеговини. Почетком 17. века под притиском бегова Ченгића избегли су из завичаја. Сава, син кнеза Луке Владисављевића из Гацког, школовао се у Дубровнику, а крајем века отишао је у Цариград. Овде га је запазио руски посланик, са којим је сарађивао. На његову препоруку, 1703. године ступио је у службу руског цара Петра Великог. Зналац више језика (руски, турски, италијански, латински и грчки), широког образовања и високе личне културе, са дипломатским искуством, постао је саветник руског цара. По његовом захтеву, одлазио је у дипломатске мисије у Цариград, на Порту. За заслуге је добио и дворац трговачке концесије у Азову у Украјини. У бици код Полаве, када је Русија поразила Шведску, чију је војску предводио краљ Карло XII, Владисављевић је руководио читавом интендатуром руске армије.

За изванредне заслуге цар Петар Велики доделио му је 1710. године титулу дворског саветника за питања православног Истока. Поред заслуга за склапање савеза руског цара са молдавским војводом Димитријем Кантемиром 1710. године, посредовао је у организовању устанка црногорских и херцеговачких племена.

У периоду између 1716. и 1722. године, боравио је у Венецији и Дубровнику. Желео је да на свом имању подигне православну цркву у Дубровнику, али му то није било дозвољено. Због тога је подигао цркву у Топли, покрај Херцег Новог у Црној Гори.

Од цара Петра Великог добио је одговоран и сложен дипломатски задатак да са римским папом закључи Конкордат о уређењу питања везаних за положај католичке цркве у Русији. Међутим, смрт папе Климента XI онемогућила је да се овај пројекат оствари. У Венецији је добио титулу патриција.

После смрти Петра Великог 1725. године царица Катарина I га је именовала за амбасадора у Кини, са задатком да разреши питање границе између ове две велике империје. Преговоре је водио са царем у Пекингу, а разграничавање је вршено на терену. Резултат ових преговора било је склапање Буринског уговора, којим је током наредна два века обезбеђен мир на овој дугој граници. По налогу Руског двора, Сава Владисављевић је на кинеској граници подигао више градова, утврђења и граничних постаја. Тако је 1727. године основао град Тројицкосавски и подигао цркву, посвећену Светом Сави. После тога се вратио у Москву 1728. године.

sava_vladisavljevic_3По повратку из Кине добио је висока руска признања. Поред Ордена Александра Невског, поклоњен му је дворац у Петрограду и три имања. Написао је већи број радова, међу којима се истицао опис путовања у Кину. Још је тада закључио: „Са Кином не би требало улазити у рат, ако не постоје крупни разлози“.

Поред бројних заслуга за свој народ, Владисављевић је први на Руском двору поставио српско питање, као главни проблем Балкана.

Сава Владисављевић Рагузински је умро 1738. године, у време владавине царице Ане Ивановне. Сахрањен је у Благовештенској цркви Александра Невског у Петрограду, међу члановима царске породице.

Непосредно уочи избијања сукоба руско-молдавских снага са Турском, гроф Владисављевић је добио задатак да „обезбеди цивилну страну рата“. У име руског цара водио је преговоре са молдавском страном. О томе говори молдавски хроничар Јон Некулче, који за грофа Владисављевић каже да је „царев министар, којег сматрају бољаром великог значаја, који зна више језика“. Уједно је редиговао уговор између руског цара Петра Великог Романова и молдавског кнеза Димитрија Кантемира.

Гроф Владиславић се вратио у центар пажње руске науке и дипломатије још 2008. током креирања новог споразума о разграничењу Кине и Русије, када је председник Путин позвао представнике Руске Академије Наука да их консултује о овом важном међудржавном уговору. Академик Мјасников, историчар руско-кинеских односа похвалио је споразум, али  и напоменуо да је реч о иновираној верзији уговора који је с Кинезима склопио три века раније Сава Владиславић, утемељивач руске спољне обавештајне службе.

То је веома заинтерeсовало Путина и затражио од академика Владиславићеву биографију. Читајући ту невероватну животну причу запрепашћено је коментарисао: „Да ли је то могуће?“. Испоставило се да је Владиславићев извештај о Кини први после оног који је написао Марко Поло, а да после модерног доба није направљен бољи! Убрзо је руски Центар националне славе издао књигу о подвизима грофа Саве, оснивача тајанственог „Црног кабинета“ а подигнут му је и монументални споменик.

После три године трагања у руским архивима до оригиналне Савине „Тајне информације о снази и стању кинеске државе“ дошао је Владимир Давидовић, стручњак за међународно право и некадашњи секретар САНУ, писале су тада најтиражније београдске новине Вечерње новости децембра 2011. године.

– Реч је о величанственом делу у ком је обрађено све, од родослова кинеске династије, преко географије, етнологије, трговине до војске. Извештај о Кини Сава је стварао годинама преваљујући хиљаде километара на коњима и камилама, пловећи једрењацима и табанајући пешице. Успут је стварао модерну обавештајну мрежу градећи караванске станице, градове и манастире из којих су му сарадници слали информације, анализе и предвиђања. Владиславић је на тај начин заокружио евроазијску обавештајну мрежу, јер је још почетком 18. века створио руску агентуру у целом Средоземљу ангажујући чувене дубровачке трговце и поморце.

Петар Велики покренуо је рат против Турске за ослобођење Балкана, јер га је Сава убедио да ће се руској војсци, чим избије на Дунав, придружити сви православни јужни Словени. Мрежа Владиславићевих агената-калуђера у српским крајевима је развила завереничку и устаничку активност, али ослободилачки поход је пропао због издаје влашког војводе Бранковануа. Међутим, Владиславић није одустао и своју мрежу је упослио на одржавању националне свести и бунтовног духа.

Лутајући монаси који су непрестано шпартали између Русије и српских земаља били су Савини агенти. Владиславић зна да је писменост пресудна за очување националног идентитета и шаље манастирима књиге и учитеље, а на његов захтев Петар Велики тражи од Хабзбурга да се Срби школују на свом језику – истакао је угледни стручњак за међународно право Петар Давидовић.

Драги пријатељи, толико од мене за ову прилику из ризнице о заједништву нас славена и православних из Србије и Молдавије, у име будућности мира и остварења сна Придњестровља да опет буду са матицом Русијом под истом заставом.

Али, зашто сам на почетку рекла да се налазимо у драматичној ситуацији! Нисте, ваљда, поверовали да је амерички председник  заиста кренуо на џихадисте, односно на тај измишљени појам –  ИСИС?!

Страшна лаж и превара! Опет без икакве консултације са том све беднијом институцијом, Саветом безбедности УН. Уосталом, Обамин амбасадор у УН је признао да је циљ борбе против ИСИС-а рушење Асада у Сирији!
Са својим наци-либералним савезницима, американци наивнима говоре да се ради о коначном  обрачуну са џихадистима у Исламској Држави Ирака и Сирије! При том, све чешће уместо Сирије, говоре о Леванту.

levantА шта је Левант?  Левант (фр. levant, итал. levante, шп. levante) у општем значењу је  Исток, источне земље. У ужем смислу заједнички назив за земље које леже уз обале источног Медитерана: Грчку, Турску, Сирију, Либан, Израел, Јордан и Египат; Грчка се углавном изузима из појма Леванта. Он се углавном подудара с појмом Блиски исток. Такав је њихов наум! И то, наравно, значи да је намера овог новоствореног наци-либералног савеза да све што није у првом налету уништио и оробио, учини то сада под новим лажним оправдањем!

Треба ли, а мислим да треба, да се подсећамо на то ко је покретао ратове у овим државама, ко је слао своје војне дивизије и наоружавао те исте џихадисте, ко је вршио најстрашније злочине против човечности и цивилизације у тим земљама?! Наравно – америчка администрација, иза које стоји најмоћнија вековна институција – Британска круна!

Опомињу нас и трагична наша страдања на Балкану и у срцу Европе од стране ових што хоће наводно да униште џихадлије! Немојте заборавити да су амерички председници у јеку ратова на Блиском истоку пријатељевали са рођацима Бин Ладена и њиховим савезницима из Саудијске Арабије. Све злочине и недела које чине њихови тзв непријатељи чине и џихадлије. Навешћу најгрознија: Убијање деце и недужних цивила, па вађење  и продаја њихових органа! Убијање свештених лица и  рушење православних светиња!

Зато сматрам и упозоравам да се ради, у ствари, о пројекту УПСЦ! Односно, о планетарној мрачној офанзиви: Уништити Православну Словенску Цивилизацију!

Зато имамо одговорност и на оваквим скуповима да једни другима говоримо истину којом ћемо се борити против оваквих савеза.

Српски народ је дубоко забринут за своју будућност и будућност цивилизације. Српски народ је сада несигуран. Али, не заборавља своју браћу у невољи и помаже како и колико појединачно може. А своју заштиту видимо  у руском народу, у матушки Русији и славимо углед и улогу председника Путина у одбрани света од пошасти која се зове НАТО-НАЦИ-ВАТИКАНСКА ПОЛИТИКА.

_________

*У руској историографији Сава Владисављевић Рагузински назива се   „Савва Рагузинский-Владиславич“, Примедба преузет са портала Сеница.ру

1 reply »

  1. Как всегда, БЛЕСТЯЩЕ! Спасибо, дорогая Лилиана Булатович!
    Мы очень ждали эту статью, и результат -превзошел все ожидания. НИЗКИЙ ПОКЛОН от всех нас за умный и глубокий анализ. И отдельное спасибо, за искреннюю и настоящую любовь к России и Сербии!

    Свиђа ми се