Димитрије Марковић

Кад речи постану дела! Представници „Реци не ЕУ“ посетили Србе у Албанији и поклонили им књиге за школу српског језика


Састрадање, несебичност, пожртвованост, родољубље, вера, подвиг… Готово да смо и заборавили на те речи у данашње сурово време када су многе вредности заборављене, када су на место врлина увелико засели пороци и када се многима чини да другачије ни не може бити! А може. То су нам примером показали представници политичке организације Реци не ЕУ, Димитрије Марковић и Жељко Радић који су се пре неколико дана вратили са пута на коме су посетили су српску заједницу у Албанији и уручили им књиге за школу српског језика а затим посетили манастир Хиландар на Светој Гори и српско гробље у Солуну.

О њиховом путовању разговарали смо са Димитријем Марковићем, оснивачем политичке организације Реци не ЕУ и сарадником СРБског ФБРепортера:

Kolaz1

***

* Господине Марковићу, шта Вас је покренуло на тај пут?

Најкраћи одговор на ваше питање би био – да је то била моја дужност, обавеза као Србина и родољуба. Латинска изрека каже: RES, NON VERBA, што у преводу значи „Дела, не речи“, и може се применити на све области живота, било да је реч о нашем односу према другим људима или према народу коме припадамо.

Неретко имамо родољубље само на речима а дела изостају, а није мали број оних који знају шта би требало чинити, али очекују од некога другога да то уради. На пример, текстови неретко почињу речима: „Има ли икога у Србији да …“. И наравно, имамо и случај када речи говоре једно а дела нешто друго. Зато је најбоље да наше речи буду праћене делима, да покажемо личним примером (посебно они који би желели да као политичари воде друштво и државу), а наша дела треба да буду извршена у складу са осећањем савести и дужности, а не из себичних или личних интереса. Ово је посебно важно данас када се све више прича о правима и слободама човека и грађанина, а све мање о дужностима, и када се истовремено ради на промени система вредности – када светосавски систем вредности и морал врлина покушавају да се замене супротним системом вредности, утилитарним и нормативним моралом.

Овде бих још додао, иако може да делује као неважно, да реч родољубље није случајно употребљена. Неретко се као синоним за реч родољубље употребљава реч патриотизам, изведеница од латинске именице patria – отаџбина, која означава љубав према отаџбини, иако се род и отаџбина – држава не поклапају у свему. Када се каже отаџбина – држава, може се мислити само на Републику Србију, па би према томе и патриотизам могао да значи само љубав према Србији. Родољубље подразумева свест о припадности роду и љубав према роду, односно народу, а српски народ не живи само у Републици Србији него и у Републици Српској, РСК, Црној Гори или Албанији. Осим тога, власти у држави Србији раде јасно и нескривено против интереса и истинских вредности српског народа. Садашња држава се толико удаљила и од српског народа и од појединца, да смо постали два субјекта без готово ичега заједничког. И коначно, на Ваше питање шта ме је покренуло на овај пут могу да одговорим и питањем:
– А шта сам могао друго да урадим када сам на школској табли испред деце, у граду Фиеру у Албанији видео исписане речи: „Србија је наша мајка.“?

* Иако близу, Aлбанија је нама мало позната земља. Шта треба знати о Албанији? Да ли сте на граници са Албанијом имали проблема када сте показали српски пасош? Испричајте нам Ваша искуства са путовања која могу користити онима који се тамо буду упутили.

На граници, на уласку и изласку из Албаније, није било никаквих проблема. Такође ни када нас је полиција зауставила. Рекао бих да, упркос ситуацији у којој се налазимо, свим поразима које смо претрпели од почетка распада Југославије до данас и губитку Косова и Метохије, још увек постоји поштовање према нама. Можда на тај начин и несвесно изражавају оно што отворено неће признати, а што ми и сами знамо и о чему говоримо – да је ово стање само привремено.

Којим путем ћете доћи до Фиера зависи од тога из ког дела Србије крећете. Може се ићи аутопутем према Нишу, а онда даље преко Скопља, Струге и Елбесана или преко Косовске Митровице, Приштине и Призрена или преко Подгорице, Бара, Улциња, Скадра и Драча. Из Бајине Баште најкраћи пут води преко Косова и Метохије, али смо због књига које смо носили, како бисмо избегли могуће проблеме, ишли преко Црне Горе. Осим пасоша, возачке и саобраћајне дозволе, потребна вам је и међународна возачка дозвола и зелени картон за возило.

Албанија, или на албанском Shqipëria, је једна од најсиромашнијих европских држава. Према попису из 2011 године Албанија има 2 821 977 становника. Проблеми са којима се суочавају су, између осталог, висока стопа незапослености, корупција све до највиших нивоа власти и организовани криминал. Прилив новца долази, у значајној мери, од финансијске помоћи људи који раде у иностранству, а неке процене говоре да у иностранству ради петина Албанаца.

Већина Албанаца су муслимани, према попису из 2011. они чине 58.79% укупне популације, католици чине 10%, а православних верника има 7% . Албанска православна црква је одбила да призна ове резултате изражавајући уверење да православних верника у Албанији има више, око 24%.

Пре II светског рата, православних верника је било око 20% од укупне популације. Оно што смо у Албанији видели је ове податке само потврдило, као и представу коју смо о овој земљи имали пре тога. Иако нисмо имали никаквих проблема, ипак препоручујем опрез, између осталог и због великог броја возила са таблицама самопроглашене тзв. Републике Косово.

* Како је протекао сусрет са представницима српске заједнице у Албанији? У каквој се ситуацији они налазе?

У Фиеру смо дочекани онако како смо и очекивали срдачно, пријатељски или боље да кажем – братски, изљубили смо се три пута, послужени смо кафом, ракијом, соком, понуђени да једемо. Другим речима и овде, у срцу Албаније, доживели смо оно традиционално, чувено српско гостопримство. Дочекани смо онако како само један Србин и домаћин уме да дочека свог госта.

Према званичном попису из 2011. Срби у Албанији – не постоје, јер им је онемогућено да се на пописима становништва изјашњавају о својој националној припадности.

Од 1928. до 1939. године земљом је владао краљ Зог I од Албаније. У току његове владавине, тачније 1934. године, затворена је и последња српска школа у Албанији. Комунисти су, под вођством Енвера Хоџе, преузели власт у новембру 1944. године. Од 1945. до 1990. Албанија је имала једну од најрепресивнијих власти у Европи. Оно што је започео краљ Зогу, наставио је Енвер Хоџа – 1966. забрањена је слобода вероисповести, већина православних цркава у Албанији је срушена, забрањен сваки контакт националних мањина са матицом и забрањена је употреба свих језика изузев албанског.

Енвер Хоџа и Јосип Броз Тито

Енвер Хоџа и Јосип Броз Тито

Породична имена и презимена замењивана су албанским – по свом значењу често бесмисленим или понижавајућим – Друри (Дрво), Гури (Камен), Хекури (Гвожђе)… Оне које су ухватили да гледају српску телевизију затварали су, или са целом породицом протеривали у други крај Албаније. Срби у Албанији су свој матерњи језик могли да користе само у кругу своје породице, тајно, између четири зида. И тако се и учио од оца и мајке, бабе и деде, и преносио са генерације на генерацију. Баш као и свест о пореклу и припадности српском народу.

Незванично, Срба у Албанији има између 10 000 и 40 000. Као што не постоје тачни подаци о укупном броју Срба у Албанији, тако не постоје ни тачни подаци о броју Срба у граду Фиер који смо посетили. Процене се крећу и до пет хиљада, а осим у самом граду, Срби живе и у два села у близини: Hamil и Rreth Libofshe.

У Фиеру је основано Удружење Срба “Јединство“. Председник Удружења је господин Екрем Дулевић који је био и наш домаћин. Циљ овог Удружења јесте очување, учење и коришћење српског језика и препород идентитета српског народа у Албанији. У том смислу Удружење “Јединство“, између осталог, организује и разне облике наставе за децу на српском језику. Настава се одржава у самом Фиеру, у канцеларији Удружења, и у два поменута села у близини.

У почетку није било лако, било је и претњи и напада, и од грађана Албаније, али су долазили и Албанци са Косова и Метохије. За сада последњи инцидент се догодио након недавне утакмице Србија-Албанија, када су на школи разбијена стакла.

У селу Rreth Libofshe, часови се одржавају у кући господина Дулевића а његов отац Исмет поклонио је плац у том селу на коме треба да буде изграђена школа. Господин Дулевић се нада да ће ускоро бити постављен камен темељац, јер очекује финансијску помоћ Републике Србије за изградњу вишенаменског објекта где ће на једном месту бити школа, библиотека и културно-привредни центар.

Република Србија је и до сада помагала Удружење, али оно што је њима потребно јесте дугорочна и стабилна подршка као и решавање питања добијања српског држављанства. У Дому војске у Београду Дулевићу је уручена захвалница за очување културног идентитета српске заједнице у Фиеру. Признање је добио од Удружења ратних добровољаца 1912–1918, а уручено му је на свечаној академији „Бизерта у срцу Србије”.

Школа српског језика у Фиеру и два села у близини је почела са радом пре три године, тачније 2012, и до сада је кроз њу прошло преко 200 српске деце. Посебно је интересантно да су, осим српске, и албанска деца долазила у школу да уче српски језик. Ове године је господин Дулевић довео из Фиера у Београд деветоро студената српског порекла. Они су уписали различите факултете – економију, политичке науке, архитектуру и филологију и кажу нам да им је потребна помоћ око савладавања стручног градива, и да су у заостатку у односу на друге, јер су у школи учили албански, и не владају довољно српским.

Иначе, оно што је такође вредно пажње и за сваку похвалу јесте да они уче да пишу искључиво ћирилицу, тако да су и књиге које смо им однели биле само ћириличне. Књиге су биле намењене свим узрастима, од школских уџбеника из различитих предмета, до књига поезије и прозе. Водили смо наравно рачуна и о насловима – када је реч о уџбеницима трудили смо се да буде што више уџбеника за предмет Српски језик , а када је реч о осталим књигама било је ту свега, од сликовница за најмлађе „Ко је био Стефан Немања“, „Свети Сава и Стефан Првовенчани“ и српских бајки, песама Јована Јовановића Змаја итд. преко историјских романа „Стефан Душан“,“Легенде о Милошу Обилићу“, „Витези Кнеза Лазара“ и других, до аутобиографија великих српских научника Николе Тесле, Михајла Пупина и Милутина Миланковића.

С обзиром на прилично кратко време до поласка у Албанију, задовољан сам прикупљеним бројем књига, али након посете Фиеру знам да они заслужују много више. Лако је бити Србин у Лесковцу, Београду, Суботици или Бања Луци, али није нимало лако бити Србин у Албанији. Овом приликом бих желео да се захвалим онима који су учествовали у акцији и поклонили књиге, пре свега Основној школи “Рајак Павићевић“ из Бајине Баште и директору школе, а од појединаца Жељку Радићу, Ивани Ристић, Данијели Церовић и Вишњи Максимовић.

Посебно је интересантан пример Ненада Кривокапића, Србина са Косова и Метохије, власника Пивнице „Хогар“ из Бајине Баште који је организовао журку, хуманитарну акцију за прикупљање књига , и – долазили су људи и доносили их. Другим речима, све се може кад се хоће. Планирамо да поново посетимо Фиер, вероватно током лета, па сви они који желе да пошаљу неку књигу српској деци у овом граду, могу да ми се јаве поруком на страници Реци не ЕУ или на e-mail: dimitrije.markovic@ymail.com.

Осим у Фиеру, Срби живе још и у Скадру, а помињу се још и Тирана и Берат, али немам податке колико Срба живи у овим градовима.

Skadar

Скадар на Бојани

Скадар на албнском Shkodër је град на југоисточној обали Скадарског језера, у северозападној Албанији, и главни град је истоимене области. Скадар је био важан град средњовековне српске државе – мислим да нам је свима позната песма „Зидање Скадра на Бојани“:

Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно беше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани…

Скадар је прикључен новоствореној независној Албанији маја 1913. одлуком Лондонске конференције, па је и младој Гојковици, али и самој тврђави промењено име у Розафа. У порти манастира Светог Срђа и Ваха у Скадру сахрањени су српски краљеви из династије Војислављевића. И у Скадру постоји удружење Срба као и школа српског језика.

Срби у Скадру последњих десет година имају духовну и материјану помоћ Митрополије црногорско-приморске. Оно што је посебно интересантно јесте да је наставник у школи српског језика у Скадру, професор Светозар Ћираковић из Никшића, један од двадесет и шест наставника и професора који су 2004. године по налогу тадашњег црногорског министра просвете добили отказ, јер су одбили да изводе наставу на „матерњем језику“, пошто је одлуком црногорске власти српски језик избрисан из наставних предмета.

Осим у Скадру, Срби живе и у Враки код Скадра, а њихов храм Свете Тројице посетио је 31. маја 2014. и патријарх српски Иринеј.

* Након посете Србима у Албанији, пут Вас је одвео на Хиландар. Испричајте нам Ваше утиске о посети тој српској светињи.

Тако је, из Албаније смо се упутили у Хиландар. Света царска српска лавра Хиландар се налази на Светој Гори Атос, на којој данас постоји 20 манастира. По предању, Пресвета Богородица је путујући бродом на Кипар због невремена пристала на Атос, a многобожачко становништо је прихватило њену проповед и чуда која је чинила. Од тада па до данас, Пресвета Богородица је Игуманија целе Свете Горе.

Atos

Света Гора

Хиландар је четврти по реду у хијерархији светогорских манастира и један од најзначајнијих духовних и културних средишта српског народа. Изградио га је грчки монах светогорац, Георгије Хеландариос, а обновили су га велики жупан Стефан Немања и његов син, монах Сава, коме се он у Хиландару придружио и замонашио се, узевши име Симеон. Византијски цар Алексије III Анђео је 1198. године издао повељу Симеону и Сави којом се манастир Хиландар дарује „да Србима буде на вечни поклон“. Са свог последњег путовања пред смрт, Сава је из Палестине, из манастира Светог Саве Освећеног, донео најстарију и најпознатију хиландарску икону, Богородицу Тројеручицу, која се и данас налази у манастиру. У време цара Душана Света Гора је дошла под његову власт, и то је период највећег напретка манастира. Већ тада су Света гора и Хиландар имали велики углед у Србији.

У ноћи између 3. и 4. марта 2004. године у манастиру је избио пожар који је причинио велику штету. Иако је обнова оштећених делова започета одмах након пожара, још увек није завршена. По древној традицији, на Светој Гори је на снази АВАТОН („не крочити“). У мушке манастире у којима важи „аватон“ не може да крочи женска нога. Потрудићу да дам и неке практичне информације које би могле да користе онима који планирају да посете Свету Гору.

Из Фиера смо кренули исте вечеру, у недељу, без задржавања, јер смо имали благослов за долазак у Хиландар и ноћење, за наредни дан, понедељак. Пут нас је из Фиера водио назад ка Тирани, а онда преко Елбасана, Струге и Охрида према Солуну (Thessaloniki).

mapa

Када се долази из Србије, без обзира из ког дела да долазите, најкраћи пут је преко Ниша и Скопља. Од Солуна се даље иде према Кавали (Kavala) а затим преко Ставроса (Stavros) и Јерисоса (Ierissos) до пристаништа Урануполис (Ouranoupoli) одакле креће брод за Свету Гору. Постоји и пристаниште у Јерисосу, али великим делом године није у функцији. Веома важно је имати у виду да је Грчка у другој временској зони, и узети у обзир и разлику у времену (+1 сат). Из Солуна постоји и аутобуска линија до Уранополиса, за оне који не долазе аутомобилом.

Дозвола за Свету ГоруПре поласка неопходно је затражити и добити благослов за посету и боравак у манастиру, а затим, на дан доласка, подићи ДИАМОНИТИРИОН (ΔΙΑΜΟΝΗΤΉΡΙΟN) – дозволу за боравак на Светој Гори. Након добијања благослова препоручујем да резервишете карту за брод, јер може да се деси да, иако сте добили благослов и подигли дозволу, нема места на броду. Број телефона и факса, као и e-mail на који можете добити благослов, и друге потребне информације можете пронаћи овде: http://hilandar.net/kako-posetiti-hilandar/. На истом месту ћете наћи и e-mail на који можете резервисати карту за брод, али и објашњење како да нађете Поклоничку канцеларију у којој се уз новчану надокнаду преузима дозвола, и билетарницу на којој подижете карту, као и друге корисне информације. У сваком случају Урануполис није велики град тако да немате разлога за бригу, наћи ћете све што вам је потребно. Цена боравишне дозволе (ДИАМОНИТИРИОНА) је 25 € за одрасле, док је за монахе, свештена лица, студенте (до 26. година) и ђаке 10 €.

У Хиландар можете доћи, уз благослов, да помажете, и једино у том случају можете остати дуже у манастиру, иначе се за појединце одобрава углавном једно, а изузетно два ноћења. Цена карте за брод који креће у 9:45 сати пре подне је 5,5 евра. Од пристаништа Јовањица где се искрцавате, до манастира Хиландара саобраћа манастирски аутобус који је бесплатан. Уколико закасните на брод или нема места, следећи такси брод креће у 10:40 сати, и он ће вас коштати 12,5 евра. У том случају најбоље је да из пристаништа Јовањица позовете телефоном у Хиландар како би неко дошао по вас, јер вас иначе чека преко десет километара пешачења.

путокази

До манастира постоји само један пут, али и знакови, тако да не можете да погрешите. Чим стигну у манастир, гости се послуже у гостопријемници и при том добију потребне информације, а затим се смештају у собе. Ноћење је бесплатно, а такође и храна. Фотографисање је забрањено у затвореним просторијама, напољу је дозвољено. Посетиоци могу учествовати на свим богослужењима, причестити се, подразумева се, уколико су се исповедили и од свог духовника добили благослов за причест.

Јутарња служба почиње у 2 сата, а затим у 5 сати, након које је и доручак у манастирској трпезарији, чији је улазни трем и унутрашњост осликана фрескама. Вечерња служба је у 17 сати, и након ње вечера. Можете целивати мошти светих, посетити манастирску ризницу (музеј) у којој се поред рукописа, повеља, икона и књига налазе и други предмети непроцењиве вредности. Свакако препоручујем да обиђете и лозу Светог Симеона Мироточивог.

Када је Свети Сава 1208. године хтео да пренесе мошти свога оца, Св. Симеона Мироточивог, из Хиландара у Србију, Св. Симеон се јавио у сну игуману Методију, говорећи: „Чедо, ја треба да идем у Отачество наше, а из мога гроба ће израсти винова лоза и, док она буде доносила рода, почиваће мој благослов на овом манастиру“. По предању, још исте 1208. године, из гроба Св. Симеона је заиста никла лоза, изван свих закона природе, из земљишта на коме винова лоза иначе не успева. Прошла је временом и кроз зид цркве, па је у потоњим вековима направљен за њу и посебан подупирач са спољашње стране цркве.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Можете прошетати и до пирга (куле) Краља Милутина, такође и до Старог манастира Св. Василија (Хрусија), који се налази на обали мора, а удаљен је око пола сата хода од Хиландара на супротној страни од оне којом сте дошли аутобусом. Успут ћете наићи и на споменик Краљу Српском Александру I који је подигнут у част његовог доласка у манастир Хиландар у коме је боравио од 21. до 25. марта 1896. године, али и на крст Цара Душана, који постоји и данас као успомена на долазак српског цара на Свету гору. Он означава место на коме су хиландарски монаси сачекали Цара и за успомену засадили „царску маслину“. Али успут ћете видети и манастирске воћњаке, маслињаке и винограде. Шетајући околином Хиландара и Светом гором, разумећете зашто је Свети Сава у „Хиландарском типику“ написао: „Ни једно место на земљи се са овим не може упоредити“. Такође можете посетити подрум вина у манастиру, костурницу, као и манастирску књижару (продавницу) која је отворена од 9 до 10 сати, и од 11:30 до 12:30, а недељом и празником од 11 до 12 сати. У њој можете купити свеће, иконе, књиге и друго што вам је потребно.

* Посетили сте и Зејтинлик и упознали Ђорђа Михајловића, чувара српског гробља. Неки написи, који су се појавили у домаћим медијима, изазвали су велику забуну да ли је деда Ђорђе жив и здрав, али такође показали да људи у Србији и српском расејању гаје огромну љубав и поштовање према њему.

Из Хиландара смо се упутили на српско војничко гробље у Солуну како бисмо се поклонили сенима ратника палих за слободу Отаџбине. Непосредно пред полазак, из Србије ми је стигла порука да је деда Ђорђе умро, али је нешто касније стигла и исправка. Пошто смо већ били на путу, нисам могао да проверавам која је информација тачна, тако да ни при поласку за Солун из Урануполиса нисмо били у потпуности сигурни шта је истина. Када смо га у уторак поподне 18.11, угледали, одахнули смо.

У капели

У капели, Димитрије Марковић са деда Ђорђем Михајловићем

Свако ко је имао прилику да га упозна зна зашто српски народ гаји толико велику љубав и поштовање према њему и колики ће то бити губитак за нас када умре. Нисам одавно срео тако стрпљивог човека који са толико осећања, љубави и поштовања прича о српским ратницима. Није му било тешко да нам откључа капелу иако смо дошли касно, после радног времена. Ја сам му се јавио само да му оставим поклон, ракију и кафу, који смо понели за њега.

Када сам рекао да долазимо из Хиландара и да смо због тога закаснили, рекао је само кратко: „Чекајте, изаћи ћу“. Пошто је био мрак и нису могли да се читају натписи на таблама, рецитовао нам је стихове исписане на њима. На предњој страни капеле, испод мозаика Светог Архангела Михаила, исписани су ови стихови Војислава Илића млађег:

Незнани туђинче, кад случајно минеш
Поред
овог светог заједничког гроба,
Знај
, овде су нашли вечно уточиште
Највећи
јунаци данашњега доба!
Родитељ је њихов: храбри српски народ,
Горостас у светској историјској војни,
Који је све стазе искушења прошо
И чији су борци, дивљења достојни!
Падали од зрна, од глади и жеђи,
Распињани на крст, на Голготе вису,
Али чврсту веру у победу крајњу
Никад, ни за часак, изгубили нису…

На улазу у капелу испод мозаика великомученика Ђорђа Победоносца, исписани су ови стихови истог песника:

Благо потомству што за њима жали
Јер они беху понос своме роду
Благо и њима јер су славно пали
За Отаџбину, Краља и Слободу.

Откључао нам је и капелу и најпре сишао он са лампом, да упали светло, а за њим и ми. Од улаза се степеницама силази у велику просторију у крипти, од које води велики ходник до централне просторије од које се рачвају бочни ходници у чијим се зидовима налазе мермерне плоче са именима погинулих који су ту сахрањени. Пошто сам рекао да сам из Бајине Баште и да је мој прадеда, Димитрије, по коме носим име, као припадник Дринске дивизије, преживео прелазак преко Албаније и пробој Солунског фронта, показао ми је плоче са именима погинулих ратника из Заовина, Црвице, Јеловика… Сигуран сам да ни многи који живе у близини Бајине Баште не знају где се ова села налазе.

улаз у капелу

Улаз у капелу

Унутрашњост капеле украшена је и натписима свих јединица које су учествовале на Солунском фронту и главних бојишта на њему. Испод капеле се налази костурница у којој је сахрањено 5580 српских ратника а око капеле са костурницом налази се десет парцела у којима је сахрањено 1440 српских ратника. Поред тога, ту су и две заједничке гробнице. Укупно је на гробљу сахрањено 7441 српских ратника.

Само гробље је изграђено на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске. Сав материјал за изградњу гробља потицао је из Србије, а Грчка је бесплатно уступила земљиште за изградњу гробља а сав материјал и рад на изградњи је ослободила царина и пореза.

Одлазећи, застао сам на тренутак на капији и окренуо се да још једном погледам капелу и гробље. Једино што ми је тада дошло на ум били су стихови песме: „А најбољих нема, однео их бој…“

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s