ДЕШАВА СЕ...

ПОМОЗИМО РОДИТЕЉИМА УКРАДЕНИХ БЕБА ДА СЕ САЗНА ИСТИНА: „Путују наше бебе у све крајеве света одлазе на пут без повратка са исељеничким пасошима, са непознатим људима путују у Шведску, Данску, Норвешку, Француску, Америку… Сваке године све их је више…“


Да ли сте прочитали књигу о највећој србској афери после Другог светског рата, исповести родитеља који сумњају да су њихова деца украдена из породилишта, како се преко шифара и јединственог матичног броја може ући у траг несталим бебама…
О сумњичавим родитељима из Београда којима је званично потврђено да су њихове бебе нестајале на путу од породилишта до гробља… и зашто су „мртве“ бебе добијале позиве за војску, вакцинисање, „пресељене“ из градова у којима су живели родитељи… О скандалозним наступима пред Анкетним одбором Скупштине Србије о несталим бебама… Нисте?
Rodjeni-da-nestanuОву књигу која јавности скреће пажњу на алармантни проблем крађе беба у Србији под насловом РОЂЕНИ ДА НЕСТАНУ, написао је новинар Миша Ристовић и објавио 2006. године… Време је да се мало детаљније упознамо и са овом темом, због родитеља, због те дечице, због нас самих и друштва које упорно затвара очи над овим веома осетљивим огромним, дугогодишњим криминалним дешавањима…

Са сајта организације родитеља и породица украдених и несталих беба, која постоји од 2002. и од почетка афере крађе беба покушава да укаже и алармира друштво, целокупну јавност да се бебе систематски краду још из времена СФРЈ, доба Ј.Б.Тита, и вероватно извозе непријатељима… Преносимо прву од шест прича фељтона који је објављен још 1972. године у листу СВЕТ, од извозу беба, шта се о трансферима беба отворено писало у штампи…

30. 11. 2014. kradjabeba.org, за ФБР приредила Биљана Диковић

BabyNames2010_main_0505

 

Репортери трагају: Извоз беба

Путују наше бебе у све крајеве света
одлазе на пут без повратка
са исељеничким пасошима,
са непознатим људима
путују у Шведску, Данску, Норвешку, Француску, Америку…
Сваке године све их је више…

Брачни пар НИЛСЕН вратио се у Данску са летовања из Југославије са једним необичним „сувениром“: осмомесечна, црнокоса беба румених образа, постала је нови члан њихове породице која је поседовала све изузев толико жељеног детета. И ето, сада, после више месеци неизвесности, госпођа Нилсен пресрећна стиска на груди свог сина кога је родила друга жена, наша жена, више дете него жена. И та друга је срећна; решила се бебе која се свалила са њених 17 неудатих и незапослених година и удовољила жељу своје мајке, која није хтела да буде бака ванбрачног унучета. Па тако, пошто су обе стране задовољне, могла би да буде готова прича. Комплетном хепиенду смета само једна ситница; тај мајушни човек у пеленама, који појма нема о сопственој примопредаји, који је цело време био ПРЕДМЕТ преговора, да би најзад постао и ПРЕДМЕТ акта о усвојењу. Баш због њега, сићушног и немоћног, причу тек започињемо.

svet8

На међународном тржишту
наша деца цењена
али – скупа…

Путују наше бебе у све крајеве света. Одлазе на пут без повратка, са исељеничким пасошима, са непознатим људима који им тепају на неразумљивим језицима. Путују у Шведску, Данску, Норвешку, путују за Француску, Америку. Засад и нема их тако много, али сваке године их је све више.

Године 1967. страни држављани усвојили су на територији СР Србије десеторо наше деце. Идуће године већ је забележено 13 таквих случајева, а 1969. – равно 24.
Још једна година и још четворо малишана више, па још једна, ова последња и 30 беба само из наше републике одбауљало је у бели свет где ће добити нову родбину, нова имена, нову веру, нову народност, ново држављанство.

Учиће у својим школама о храбрим викинзима, дивним фјордовима, Париској комуни, Југу и Северу, а како модерна деца уче све – можда ће научити нешто и о Југославији, далекој земљи на брдовитом Балкану, са топлим морем, где може – јефтино да се летује!
Колико таквих будућих Швеђана, Данаца, Американаца, испоручујемо годишње? Да ли одиста само 30? Толико је званично евидентирано само у једној републици, а можда има и више. Свакако има их и из осталих република. Подаци нигде нису сакупљани, једино се зна да и у овом извозу из године у годину бележимо све „боље“ резултате. То је, уосталом, познато у свету.

У Скандинавским земљама нас бије глас „Елдорада за усвајање деце“. Више данских новина писало је прошле године о томе, а неке су чак покушале да нашим економским тешкоћама објасне зашто ми једини у Европи, дозвољавамо „извоз деце“. Уосталом, та могућност добро је дошла онима који би иначе били принуђени да усвајају дечицу из Кореје или Јужног Вијетнама, од ових најпознатијих „лифераната“ деце. Овако, Данци су само за последње две-три година усвојили 35 југословенских малишана.

Страни држављани веома су заинтересовани за нашу децу – каже Милева Бачкоња, директор Центра за социјални рад Београдске општине Палилула, одакле је за две године дато странцима на усвајање 12 беба.

Своју жељу да узму баш дете из Југославије они образлажу тиме што тврде да смо ми здрава, витална нација, још неискварена високим стандардом и ултрацивилизацијом…

Да ли нас они то куде или хвале? Тумачите како хоћете, битно је да се на међународном тржишту деце, како би рекли безосећајни економисти, одлично котирамо! И, како то бива у условима понуде и потражње, у том погледу владају иста тржишна правила. Једноставно речено, због мање понуде него потражње и доброг „квалитета“, наша деца су – скупа!

На светском конгресу о усвајању, одржаном прошле године у Милану, делегаткиња из Данске рекла је др Иву Недељковићу, научном сараднику Института за социјалну политику СР Србије:

– Усвајам дете из Вијетнама, за мене ваша су ужасно скупа…

Не треба бити много промућуран па схватити како се осећао наш представник кад су му, чак у више наврата, саопштене такве ствари. Пошто је, како каже, ипак „остао жив“, по повратку из Милана сео је и поднео свој извештај:

„Упозорен сам да се, због правног формализма и бирократизма у поступку међународних усвојења чак и деце која су рођена и налазе се у Југославији, путем посредника развио такав бизнис који је на скандалозно зао глас изнео наше `методе` код усвајања и `прославио` га у међународним облицима реализације једног од баснословно скупих…“.

Колико, дакле, једно живо дете? Има ли оно цену? Наравно, нема. Цену заправо имају други. Они који помажу да се дете нађе, да се до њих дође, они који набављају документа, па они који путују, па који преводе и оверавају, проналазе мајке… Они ангажују чак и друге да обаве део послова.

Јавна је тајна: понеки дански адвокати узимају, прерачунато у наше старе динаре, милион и по до два и по милиона, да би спровели усвојење југословенског детета.

Под фирмом „обраде случаја“, проналажења мајки, превођења докумената и вађење исељеничког пасоша и код нас понеко узима 600.000 до милион старих динара, а чести су случајеви кад неки приватни „преводилац“ захтева хонорар у девизама. Јасно је да све плаћа будући усвојилац и да се све обавља у четири ока. За те послове сведока нема, ствари се назиру, предпостављају, некад постоје веома јаке сумње да је чак и мајка добила новац, да би ставила свој потпис на акт усвојења. Ипак, ништа не може да се учини, нема доказа. Постоје нагађања која могу неправедно да оптуже најпоштеније учеснике у једном хуманом делу, баш зато што не погађају оне који су стварно нечасни.

Неко ће рећи да је то – претерано. Можда и јесте, али чињеница да постоје услови да се све ово догађа. Ако се ништа не измени почеће, с правом, да се прича и више него сада, мада нам је и оволико довољно за светску „репутацију“. Питање је: шта да се измени, кад прописа заправо – УОПШТЕ НЕМА.

У нашем једином, до сада важећем закону о усвојењу, о странцима нема ни слова. Нема никаквих прописа о томе који страни држављанин и под каквим условима може да усвоји наше дете.
Међутим, како то није ни забрањено, сматра се да је – дозвољено.

Дакле: недостатак забране је једина правна основа за сва ова усвајања за која је ипак, на основу једног старог овлашћења још из времена када се наша домовина називала ФНРЈ, потребно одобрење републичких секретаријата за здравље и социјалну политику. Иначе, у свему се поступа као када малишане усвајају наши грађани. Потребна је гомила разних уверења, која страни држављани набављају у својој земљи, а ми их примамо такве какви јесу, верујући да су исправни. Кажемо: верујемо, јер не можемо рећи да сарађујемо. У иностранству, наиме, постоје удружења, хуманитарне организације и социјализоване институције које са читавом екипом стручњака раде на усвајању, које обавезно међусобно сарађују код међународних усвајања.
О томе нам прича др Иван Недељковић:

На Конгресу у Милану вукли су нас за рукаве, заустављали на сваком кораку, у салама и по ходницима! Представници разних организација из Данске, Аустрије, Италије, интересовали су се постоје ли у нашој земљи било какви партнери, али званични а не приватни, на савезном или републичком нивоу, са којима би могли да сарађују у неопходном предходном поступку око усвајања. Они желе да се коначна решења доносе само уз квалификовану информацију и мишљење обеју страна.

Таквих партнера код нас НЕМА. А шта због тога може да се догоди, сазнало се од једног социјалног радника из Италије:

Италијански брачни пар живи у лошим односима. Жена преживљава тешке нервне кризе јер не може да роди дете. Хоће да усвоји малишана, али у Италији не добија одобрење због здравственог стања у критичном стадијуму. Уверена да ће јој дете помоћи да оздрави и очува брак, она успева да преко посредника усвоји дете у Југославији. Након шест месеци брак се распада, жена одлази дефинитивно у душевну болницу, а некадашње наше дете предато је часним сестрама. После, можда ће бити дато некој другој породици.
Можда… шта му бог да.

– НЕ МОЖЕ више овако да се ради – каже огорчено др Славка Димитријевић, директор Центра за заштиту одојчади и деце у Београду. – Влада прави хаос, јер практично стотине општинских центара за социјални рад могу да се баве овим деликатним послом, који никако не може да се сведе само на правни акт. Усвојење је процес, изискује тимски, високо стручни рад, јединствене прописе и чврсте критеријуме. А то може да се оствари само кроз једну овлашћену, специјализовану институцију. Пошто то немамо, странци пишу на све стране, јер не знају коме да се обрате.

Кад угледа писмо из иностранства, Славки Димитријевић се диже коса на глави. А то јој се почесто дешава. Тренутно у њеном центру лежи двадесетак таквих писама у којима страни држављани траже нашу децу.

– Напишите: ми се не бавимо усвојењем! Нисмо за то надлежни. Ми прихватамо, чувамо, негујемо бебе без родитеља. Многе од њих бивају усвојене, у земљи или иностранству. Ове године од наше деце петнаесторо је отишло ван граница. Али, о томе не доносимо одлуке ми, већ старатељски органи, у свакој општини посебно.

Треба ли заинтересовани страни грађани да знају за све општинске центре? Они пишу на адресе које су им доступне: разним институцијама, заводима, секретаријатима, домовима. Пошто нико од њих није надлежан, а по мало је и свима непријатно због свега овога, одговора нема. Онда се сналазе како знају, па се обраћају појединцима, чија имена колају „У ПОВЕРЕЊУ“. Они су „ДОБРО ОБАВЕШТЕНИ“, знају шта треба да се уради. Будући усвојиоци платиће све, не трепнувши.

Луда, тешка, праисконска жеља за потомством не зна за препреке. Баш као што не зна за препреке и обзире ни мајка која жели да се ослободи свог нежељеног чеда. Између ове две стране – савршено супротне, а ипак фаталистички везане дететом које једно мрзи, а друго обожава, које једном доноси срећу, а другом само очај и безнађе – код нас је БРИСАНИ ПРОСТОР. На њему је једно мало, беспомоћно биће, жива мета за сваког. Ко га је ту оставио, ко ће да га приграби?

 

Буба Мишић
Миодраг Богдановић

SVET, 14.1.1972.

***

* Цео фељтон можете прочитати на страници удружења, кликом на линк http://kradjabeba.org/001972.html.

 

1 reply »